Mislim da je ova rasprava na kraju kada smo došli do suočavanja sa onim što je još jednom jedna tužna istina svega što se dešava i koliko je Vlada nekompetentno i loše radila, opet smo se suočili sa dobacivanjem, uvredama i svim onim ružnim stvarima na koje niste reagovali predsedavajući.
Jedan poslanik iz vladajuće većine uporno viče iz svoje klupe kako će on nas procesuirati. Kažem vama, ne njemu, da je to ne samo ispod svakog nivoa i ne samo da je u modelu njihovog ponašanja i razmišljanja, nego što oni uporno pokazuju ko su i šta su i kako zamišljaju pravnu državu i državu Srbiju u kojoj žive i funkcionišu kao narodni poslanici.
Ponavljam vam, ne vama lično, pošto sam apelovao uključujući i predsednika Skupštine – nemojte više dozvoljavati linč DS zato što taj put i taj bumerang koji bacaju na nas će im se vratiti višestruko.
Niste gospodo bili sposobni da dovedete svoje poslanike i onda ste krenuli da optužujete DS. Nema ovo veze sa bezbednošću, ali je vaš amandman i te kako u vezi sa bezbednošću. Molim vas, nemojte nam dovoditi Jadranku Joksimović, ako Boga znate.
Treća stvar, povucite taj amandman da bi ovaj zakon bio ono što treba, pre svega nešto što pomaže našim studentima, bez obzira što ste ignorisali pitanje nostrifikacije, ali bar povucite tu stvar koja nikakve realne veze nema sa visokoškolskim sistemom u Srbiji, što su moje kolege vrlo efikasno i pokazale. To je ono što možete uraditi korisno za ovu državu i za ovaj parlament.
(Predsedavajući: Vreme.)
Sve ostalo, ovi tužioci i policajci amateri neka vežbaju u okviru svog glavnog odbora. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, slažem se da ćemo svi podržati studente. Dakle, umesto pet imaćemo šest rokova, umesto 50 bodova imaćemo 48, ali veliko je pitanje da li će to rešiti problem našeg visokog obrazovanja. Da li će to visoko obrazovanje biti dostupnije, da li će oni imati dovoljno novca? Mislim da imamo talentovane i pametne i studente i profesore. Problem je država koju smo zatekli i veliki je problem da li u ovoj državi uopšte ima države?
Naša energija je u nama samima. Ukoliko mi ne organizujemo državu koju smo zatekli u sopstvenom rasulu, niko nam sa strane, sem nas samih, neće pomoći. Ne može visoko obrazovanje školstva, posebno visoko obrazovanje, da bude van društvenih tokova i negativnih društvenih pojava koje su se pojavile, da kažem, od početka devedesetih godina, pa do dana današnjeg.
Slušajući neke moje kolege gotovo da sam pomislio da su sada ovu državu vodili marsovci, pa su sve negativne pojave nastale u poslednjih godinu dana, uključujući i one koji dodiruju visoko obrazovanje. Oni su imali priliku da organizuju svoju državu na način na koji su je organizovali. Naši studenti i naši profesori, gde god odu smatraju se talentovanima i uspešnima. Jedino taj uspeh ne mogu da naprave u svojoj zemlji i mislim da ništa nije ni do studenata, ni do profesora, sve je do nas samih, do naše energije i naše organizacije.
Ne mogu da se složim da je ova država diktatorska, da ima diktatora. Da bi država imala diktatora jedna osoba mora da bude predsednik države, predsednik republike i predsednik partije. Od Borisa Tadića pa na ovamo mi takvog državnika nemamo. Ako tome dodam da jednog diktatora, da bi bio uspešan diktator i da bi ga drugi smatrali za diktatora morao bi da ga odlikuje drugi diktator. Posle odlikovanja koje je Boris Tadić dobio od Gadafija, ne znam ni jednog diktatora u Srbiji koji je dobio odlikovanje od drugog diktatora. To je poslednji čovek sa tim obeležjima koje diktator obavezno mora da ima, koga sam ja upoznao i na sreću ispratio u političku prošlost, a koliko vidim nije odgovarao ni sopstvenoj stranci, jer su ga oni brzo posle prestanka te diktature, kad je to drvo neslobode, kako Borislav Pekić kaže slomljeno, kako je rekao onog 9. marta, treba ga lomiti…

Gospodine Rističeviću, i vas moram da upozorim.

Dobro. Izvinjavam se i vama, a i pokojnom Pekiću, jer sam bio prinuđen da ga citiram.
Prelazim na ono što je tema o dostupnosti visokog obrazovanja. Pošto sam ja predsednik Narodne seljačke stranke, ja mislim da ovaj zakon koji menjamo, dopunjavamo treba dopuniti ubrzo još jednim. Treba omogućiti studentima iz unutrašnjosti, studentima sa sela, studentima iz radničkih porodica kojih je sve manje, gotovo se na prste mogu prebrojati studenti iz poljoprivrednih domaćinstava, treba omogućiti pozitivnu diskriminaciju. Ja sam takve amandmane predlagao, ali su oni proglašeni neustavnim.
Određene grupe su na isti način pozitivno diskriminisani i mislim da svako ko dođe sa sela, svako ko dođe iz radničke porodice, treba da bude pozitivno diskriminisan, da mu se unapred da određeni broj poena, jer nije isto kad vam je fakultet iza ugla i nije isto kada putujete dnevno tamo i nazad tri do četiri sata od kuće do fakulteta. Za ta tri, četiri sata u toku studiranja što provedete u putu možete maltene i da završite fakultet.
Ukoliko ne želite da putujete dva, tri ili više sati, ukoliko živite u unutrašnjosti, onda morate da imate roditelje sa parama, a takvih roditelja koji imaju pristojne plate je sve manje.
Mislim da je došlo vreme, ako ne sada, a ono ubuduće ovaj zakon da prilagodimo i tim društvenim okolnostima, a posebno treba favorizovati studente koji dođu iz unutrašnjosti sa sela, koji budu studirali poljoprivredu, prehrambenu industriju, odnosno profesije koje se zapošljavaju u poljoprivredi, preradi i prehrambenoj industriji. Samo takvom vrstom organizacije možemo pomoći i studentima i državi. Možemo tako spojiti i obrazovanje i populacionu politiku. Na takav način možemo oživeti selo. Ukoliko se oni sa tim stečenim znanjem vrate na selo i ne putuju kao oni putujući agronomi koji su putovali ne znam koliko da dođu do sela, samo tako oni svojim znanjem mogu da pomognu i sebi i svojim bližnjima.
Ja ću se ubuduće zalagati za to i dalje, za takvu vrstu pozitivne diskriminacije, ne samo za seosko stanovništvo, ne samo za radničke porodice, već i za druge ugrožene grupe, hendikepirane, koje u ovom trenutku, čini mi se, a to gospodin Šajn zna bolje od mene, imaju neku vrstu pozitivne diskriminacije. Mislim da to nije protivustavno.
Na kraju, da zaključim, mnogi velikani su rođeni na selu, mnogi su osnovnu školu završili na selu, mnogi naučnici, mnogi umetnici i prava bi bila grehota da ove moje ideje jednog dana ne budu pretočene u delo. I sam Borislav Pekić je došao iz Bavaništa u Beograd, gde je završio gimnaziju, a kasnije i fakultet. Na kraju ću završiti, ovo je visokoobrazovana osoba u Narodnoj skupštini koja prstom narodu pokazuje šta misli i o Narodnoj skupštini i o narodu koji Narodna skupština predstavlja. Boris Pekić, koji je studirao kliničku psihologiju, sigurno na ovakav primerak visokoobrazovane osobe nije naišao. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Borislav Stefanović, replika.

Postoje razne stvari u našem parlamentarnom životu. Neki ljudi i pojave uspeju svaki put da nadmaše sva čuda do sada viđena u ovoj skupštini. Sva je sreća što ova skupština u tome ne obiluje previše. Mislim da je to suviše za prosečnog građanina Srbije da prati ovaj užas koji se ponavlja sporadično.
Ono što je sigurno je da se nekoliko univerzuma paralelnih sudarilo u situaciji kada je prethodni govornik govorio o visokom obrazovanju. To je sigurno. Ono što je takođe sigurno, ja se ne javljam zbog njega, Boris Tadić nikada ni u priči, ni u šali, ni u doskočici, ni u nedostatku njihove kulture i obrazovanja ne može biti u istoj rečenici sa rečju diktator. On je demokratski izabran čovek i vrlo frigolentna, široka definicija diktature me je zaista zabavljala, ali moram da kažem da postoje i neki sadašnji ljudi koji vode ovu zemlju, koji su dobijali odlikovanja od Vojislava Šešelja. Da li njih to čini diktatorom, možda u to vreme?
Ono što je sigurno je da diktatura nema svoje oblike. Ona u Srbiji ne postoji, ali nažalost građana Srbije, put kojim mi hodamo polako nas uvodi u taj sistem. U diktaturi može biti i na slobodnim izborima da čovek pobedi. Diktatura može da podrazumeva i par slobodnih medija. Diktatura može da podrazumeva i situaciju u kojoj oni koji su protiv su kriminalci, oni koji su jedini ispravni i pravi.
Mislim da ste i vi kao predsedavajući ovde čuli strašne stvari u poslednjih šest, sedam minuta na koje se ne treba osvrtati, ali je jako štetno da se izvlače ljudi, njihova časna imena i njihove časne biografije i stavljaju u kontekst od strane onih koji se u Jajincima smeju grohotom dok 80.000 mrtvih leži pred njima. To je ispod svakog nivoa.

Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević, po Poslovniku.

Poštovani gospodine predsedavajući, reklamiram povredu člana 96. koja kaže da narodni poslanici naizmenično, prema tome da li podržavaju ili osporavaju predlog, što navedu u prijavi za reč, prijavljuju za reč. Mislim da je gospodin Rističević bio prijavljen kao 25, onda je valjda otišao da kupi „Orbit“ žvake, pa se vratio u salu kada sam ja govorio, onda je propustio i gospodina Đelića. Nemam nikakav problem da on bude kokuz majstor, to je kandidat za predsednika SANU SNS i treba takva intelektualna gromada da nam održi predavanje.
Povređen je i član 107. koji kaže da je govornik dužan da na sednici Narodne skupštine poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Njegovo je legitimno pravo da pokazuje srednji prst Narodnoj skupštini i građanima Srbije, da ide na Jajince i da se smeje sa predsednikom Srbije žrtvama i streljanima. To je njegovo legitimno pravo. To govori o njemu, a ne o nama.
Nemojmo mi da mu dozvoljavamo da od Narodne skupštine pravi farmu. Ovde ipak nema veterinara, samo stočara.

Gospodine Milivojeviću, jeste delimično u pravu. Što se tiče redosleda govornika, ali je ustaljena praksa, vi ste to tražili, udovoljavali smo promenu redosleda, zamenu imena lica, iz opravdanih razloga Marijan nije mogao da prisustvuje, a onda je po Poslovniku predviđeno da tek može na kraju da govori i zbog toga sam mu dao reč.
Smatram da nije povređen Poslovnik, a vi možete, ako želite, da se u danu za glasanje izjasnimo da li je izvršena povreda Poslovnika ili ne? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.