Hvala gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove tačke dnevnog reda je potvrđivanje četiri konvencije od kojih je svaka važna za određenu grupu građana Srbije. Ipak, Konvencija Saveta Evrope  sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tzv. Istambulska konvencija, direktno ili indirektno tiče se svakog od nas, posredno ili neposredno dotiče sve građane Srbije.
Iz tog razloga, a i kao koordinatorka Ženske parlamentarne mreže, u svojoj diskusiji ću se fokusirati na Predlog zakona o potvrđivanju ove konvencije.
Na samom početku, sa zadovoljstvom moram da istaknem da su se sve članice Ženske parlamentarne mreže iz svih stranaka izjasnile da će podržati donošenje ovog zakona, kao i ostala tri zakona u okviru ove tačke dnevnog reda. To je dokaz da je Ženska parlamentarna mreža zaživela i da ostvaruje svoj cilj – okupljanje narodnih poslanica iz svih stranaka oko pitanja koja se odnose na žene i porodicu, a to podrazumeva i borbu protiv nasilja.
U dosadašnjoj diskusiji već je dosta rečeno o korenima nastanka i o prisustvu nasilja u našem društvu, o sadržini navedene konvencije. Zato ću se sada fokusirati samo na neke meni važne aspekte. Kao prvo, hoću da istaknem da konvencija predviđa da se strane potpisnice obavezuju na podizanje svesti u javnosti o različitim oblicima i vidovima nasilja, njihovih posledica i potrebe da se u njihovo sprečavanje uključe svi nadležni akteri, a to su nacionalne, regionalne i lokalne skupštine i organi uprave, državne institucije za zaštitu ljudskih prava i civilnog društva.
Ovde ističem značaj civilnog društva u Srbiji kao aktera koji je prvi pokrenuo borbu protiv nasilja tako što je motivisao žrtve nasilja i svedoke da progovore o nasilju, da nasilje postane vidljivo u društvu i da se probudi osetljivost društva za ovaj problem.
Drugo što želim da istaknem jeste da konvencija stavlja akcenat na obrazovanje preventivne intervencije i adekvatan rad sa počiniocima nasilja, kako bi se promenilo njihovo ponašanje i postalo nenasilno i kako ne bi ponavljali krivična dela i nasilničko ponašanje uopšte.
U okviru toga i o važnosti ovog aspekta civilnog društva koje je doprinelo da nasilje u Srbiji postane vidljivo, želim da kažem da sam i sama od 1998. godine bila članica nevladine organizacije Centra za prava žena u Vršcu, koji je prvi u Vojvodini imao SOS telefon za žrtve nasilja. Kao advokat sam pružala žrtvama nasilja pravnu pomoć. Mislim da ko nije bio uključen u rad sa žrtvama nasilja, ne može da bude svestan koliko je bilo teško u početku rada na ovim problemima, pogotovo krajem devedesetih i početkom dvadesetih godina, osloboditi žrtve nasilja i svedoke da progovore o tom nasilju i da prevaziđu stereotipe u našem društvu, da su možda i same krive za to što ih je snašlo, da je sramota da o tome pričaju i slično.
Drugo što želim da istaknem jeste da konvencija stavlja akcenat na obrazovanje, kako sam rekla već, počinioca nasilja. Ovo je važno iz razloga što ne smemo da dozvolimo da se ponovi situacija koja je nastala kada su amnestirani počinioci krivičnih dela nasilja nad ženama i decom, bez vaspitnog rada sa njima, kako bi usvojili nenasilno ponašanje i time sprečili da ponove krivična dela, pa je među njima bilo povratnika koji su posle amnestije počinili još teža krivična dela, pa čak i ubistva.
Dalje, konvencija naglašava i da je uz dužno poštovanje slobode izražavanja i njene nezavisnosti neophodno da se podstiče privatni sektor, sektor za informativne i komunikacione tehnologije i sredstva javnog informisanja za učešće u razradi i sprovođenju politike sprečavanja nasilja nad ženama i u porodici i veće poštovanje dostojanstva žena i porodice. To znači da većina naših medija mora da promeni odnos prema ovoj temi. Kada se desi nasilje, ne bi smeli da pišu na senzacionalistički način sa bombastim naslovima od kojih se svaki normalan čovek ježi, a dostojanstvo žrtve ruši. To je sada prisutno u našim medijima i primere takvih naslova je koleginica Tripić već iznela, pa ne bih da ih ponavljam.
Da budemo iskreni i da se ne zavaravamo, potpisivanje i potvrđivanje Konvencije Saveta Evrope je tek jedan od koraka u suzbijanju nasilja u našem društvu. Predstoji nam mnogo rada i mnogo aktivnosti. Moramo da radimo na usaglašavanju zakona i podzakonskih akata, na promeni i dopuni nastavnih programa u obrazovnim ustanovama radi razvoja svesti o nenasilnom ponašanju. Ovo je pogotovo važno jer je kod nas u obrazovanim ustanovama veoma prisutno vršnjačko nasilničko ponašanje, a ono stvara uslove za razvoj mladih ljudi u nasilnike dalje.
Zatim, treba da se radi i na aktiviranju svih relevantnih činioca i Narodne skupštine i Pokrajinske skupštine i lokalnih skupština i organa uprave na svim nivoima, zatim, državne institucije za zaštitu ljudskih prava i civilnog društva i na uspostavljanju njihove međusobne saradnje na sprečavanju nasilja nad ženama i u porodici.
Mora da se radi i na pružanju adekvatne podrške i zaštiti žrtava i svedoka nasilja, zatim na primeni mera za promenu svesti kod učinioca krivičnih dela. Jedan od preduslova je i obezbeđivanje većeg učešća žena na svim mestima odlučivanja i stvaranja uslova za osnaživanje i za ekonomsko osamostaljivanje žena.
Kako su sve vrednosti koje štiti ova konvencija istovremeno i vrednosti za koje se zalaže DS, poslanici poslaničke grupe DS će podržati usvajanje zakona kojim se potvrđuje i ova konvencija i ostala tri zakona iz ove tačke dnevnog reda.
Ako budemo intenzivno radili, trebaće tri do pet godina da se postignu prvi vidljivi rezultati na smanjenju nasilja u našem društvu. Zato moramo da počnemo da radimo odmah. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Katica Vijuk.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, danas je na redu Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja je doneta 11. maja 2012. godine u Istanbulu i koja se primenjuje u doba mira, kao i u situacijama oružanog rata.
Nasilje je negacija svih ljudskih vrednosti i činjenica pred kojom naše društvo ne sme da zatvori oči. Države članice Saveta Evrope i druge potpisnice ove konvencije su dužne da u potpunoj posvećenosti pristupe nacionalnoj implementaciji konvencije i izradi rodno osetljivih politika i da pri tom obavezno sarađuju sa nevladinim organizacijama i civilnim društvom. Zahteva se rad na prevenciji nasilja nad ženama i nasilja u porodici, zaštitnim merama i podršci uz formiranje sigurnih kuća, SOS telefona i specijalizovanih uslova podrške sa naročitim naglaskom na decu žrtve tog nasilja i decu kao svedoke tog nasilja.
Strane koje su potpisale Konvenciju se posebno obavezuju da naznače i formiraju više zvaničnih tela koja će koordinirano prikupljati podatke, vršiti analizu i objavljivati rezultate, a takođe će morati da imaju i neposrednu komunikaciju sa odgovarajućim telima i drugim članicama.
Potrebno je redovno i na svim nivoima propagirati, sprovoditi kampanje ili programe podizanja u javnosti o različitim manifestacijama svih vidova nasilja obuhvaćenih konvencijom, njihovim posledicama po decu i potrebe da se takvo nasilje spreči u saradnji sa državnim institucijama za ljudska prava i telima za ravnopravnost, civilnim društvom i nevladinim organizacijama, posebno ženskim.
Nasilje koje se čini prema članovima porodice ima specifičnu karakteristiku u odnosu na nasilje učinjeno van porodice. Nasilje u porodici uvek predstavlja zloupotrebu moći, kontrolisanje članova porodice koji imaju manje moći ili raspolažu manjim resursima. U većini društva, naročito u tradicionalnim i patrijarhalnim zajednicama, muškarci imaju znatno više moći, ne samo fizičke, već i ekonomske i društvene.
Konvencija Saveta Evrope o prevenciji borbe protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici definiše nasilje u porodici kao svaki akt fizičkog, seksualnog, psihičkog i ekonomskog nasilja koje se dešava u okviru porodice ili domaćinstva ili bilo kog drugog partnerskog, odnosno intimnog odnosa, bez obzira da li nasilnik deli ili ne deli istu stambenu jedinicu sa žrtvom.
Porodični zakon nasilje u porodici definiše kao ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje ili spokojstvo drugog člana porodice.
Krivični zakon određuje da krivično delo nasilje u porodici vrši svako ko primenom nasilja pretnjom da će napasti na život ili telo drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili društveno stanje člana svoje porodice.
Vlada Republike Srbije je 2005. godine usvojila opšti protokol u kojem pod nasiljem u porodici se podrazumeva zloupotreba moći, poverenja ili zavisnost unutar porodice, što ugrožava opstanak, bezbednost i dobrobit drugog člana ili članova porodice. Uključuje različite oblike zloupotrebe kao što su nasilje u partnerskom odnosu, zlostavljanje i zanemarivanje starijih ili drugih zavisnih osoba, zlostavljanje i zanemarivanje dece, zlostavljanje roditelja i prisustvovanje i izloženost nasilju nad drugim članom porodice.
Savremena saznanja potvrđuju da izloženost fizičkom, seksualnom ili psihološkom zlostavljanju i nasilju između roditelja ili drugih članova porodice ima ozbiljan uticaj na decu i druge naročito osetljive članove porodice. Takva izloženost izaziva traumu i negativno utiče na razvoj deteta i bezbednost i položaj drugih posebno ranjivih članova porodice kao što su osobe sa invaliditetom, stariji članovi porodice, osobe sa teškim zdravstvenim i razvojnim problemima.
Na osnovu izveštaja svih centara za socijalni rad u Republici, broj evidentiranih slučajeva u porodici eskalira. Primera radi, u 2006. godini ih je bilo 441, a 2011. godine 8.481 prijavljena žrtva nasilja u porodici u Republici Srbiji. Međutim, bez obzira na to, to povećanje ne mora biti rezultat nekog stvarnog povećanja broja slučajeva nasilja u odnosu na prethodni period. To povećanje je pre svega rezultat reagovanja opšte i stručne javnosti na ovu pojavu.
Građani, stručnjaci zaposleni u raznim sistemima i žrtve nasilja postali su znatno osetljivi na ovu pojavu. Ne doživljavaju je kao nečiju privatnu stvar. U sadašnjem vremenu pojava nasilja nad ženama i uopšte nasilja u porodici se ne negira, ne minimizira i nenormalizuje, pa i iz tih razloga češće se prijavljuje i reaguje na nju. Ono što u svakom slučaju može da zabrinjava to je povećanje izuzetno teških oblika nasilja u porodici koja je za posledicu imala drastično povređivanje i smrtni ishod žrtve. Svaka žrtva nasilja u porodici ili žena žrtva nasilja u partnerskim odnosima ima pravo da bude zaštićena, da se nasilje odmah prekine, a da se prema nasilniku preduzmu i građansko-pravne mere zaštite od nasilja u porodici u skladu sa odredbama Porodičnog zakona.
Na kraju se postavlja pitanje zašto žena ostaje sa nasilnikom? Zato što je niko ne podržava, zato što joj niko ne veruje, zato što drugi traže krivicu u njoj, zato što zakonske procedure predugo traju, zato što ima strah od nasilnika, zato što nema dovoljno prihoda, zato što nema gde da ode, zato što ima decu, zato što se boji da će on uzeti decu, zato što se stidi onoga što će ljudi misliti, zato što je emotivno vezana za partnera, zato što brine o nasilniku, zato što veruje da će joj biti bolje.
Da bi se imao što bolji uvid u ovu problematiku i što bolju saradnju sa članicama potpisnicama ove konvencije poslanička grupa SNS će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Girić.

Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege, ja ću govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Donošenje ovog zakona je očekivan, obzirom da je platforma konvencije 1. aprila 2012. godine usvojena na Skupštini, a 4. aprila iste godine je potpisana sa Savetom Evrope, tako da donošenje ovog zakona predstavlja samo logičan sled događanja i neophodnih koraka približavanju i integraciji naših zakona sa evropskim. To je prihvatanje načelne politike EU u borbi protiv svih oblika diskriminacije i nasilja sa posebnim naglašavanjem na nasilja diskriminacije žena i dece, kao i svih oblika nasilja u porodici.
Preko potrebno je da se bezuslovno usaglasimo sa ciljevima konvencije koji se odnose pre svega na zaštitu žena i porodice od svih vidova nasilja, donošenjem mera, propisa i zakona koji će omogućiti realizaciju prevencije, ranog otkrivanja, procesuiranje i kažnjavanje počinitelja nasilja. Na taj način dajemo značajan doprinos u suzbijanju diskrimacije, polne jednakosti, a isto tako promovišemo i jednakost polova, uključujući tu i aktivnosti na osnaživanju i ohrabrivanju žena u njihovim nastojanjima za aktivnom i odgovornom ulogom u zajednici u okvirima Nacionalne strategije po ovom pitanju.
Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilje u porodici, detaljno sistematski i eksplicitno u svim segmentima usvojene Platforme, definiše sve prisutne elemente nasilja, stavove zajednice prema njima, kao i zakonske mere prema počiniocima nasilja i diskriminacije, a odnosi se na sprečavanje, odnosno ohrabrivanje žena i žrtava nasilja u porodici da prijavljuju nasilje, detektovanje, procesuiranje i konačno sankcionisanje kod počinitelja, kroz paralelnu zaštitu žrtava nasilja u svim segmentima, od pravnih, a to bi bilo od donošenja adekvatnih zakona, preko ekonomskih, potraživanje nematerijalne nanete štete, kao i zaštite žrtava za izgradnju sigurnih kuća.
Konvencija samo u jednom članu dosta stidljivo navodi da žrtve nasilja mogu biti i muškarci, što malo marginalizuje sve učestalije prisustvo problema sa muškim polom, muškarcima, kao žrtvama nasilja u porodici.
Godinama unazad, muškarci su sve češće žrtve nasilja u porodici, što govore podaci iz MUP-a, centara za socijalnu zaštitu i psihijatrijskih ustanova i to kako psihičko, tako i fizičko.
Taj uzlazni trend nove vrste nasilja, ne treba u budućnosti zanemariti. Opravdana je zabrinutost da bi ovakvo minimiziranje učešća muškaraca kao žrtava nasilja moglo ohrabriti pojedine organizovane grupe žena za delovanje u sasvim drugim krajnostima.
Isto tako, nisu dovoljno transparentno date mogućnosti, za detaljno viktimološko preispitivanje žrtava nasilja, odnosno u kojoj meri i koliko sama žrtva nizom postupaka i aktivnosti provocira nasilje, kakva je tu njena odgovornost, a posebno u bračnim zajednicama gde su mogućnosti raznih socijalnih, psiholoških i seksualnih manipulacija žena nad muškarcima jako prisutne i neretko zloupotrebljene, mnogo pre nego što je nastala konačna posledica ovakve provokacije, odnosno fizičko nasilje u porodici.
To zahteva i potrebu za ozbiljnim budućim pristupom ovom problemu, u odnosu polova, čak možda i do donošenja zakona o zaštiti muškaraca. Iako su muškarci fizički jači od žena, isto tako su žene najčešće psihološki i verbalno, manipulativno, socijalno i ekonomski dominantnije od muškaraca, što izjednačava snagu njihovih oruđa u konfliktu sa rezultatima povređivanja i nasilja.
Zanemarivanje ove činjenice bio bi početak nove diskriminacije, ali sada prema muškarcima, to je u potpunoj suprotnosti sa principima EU o ravnopravnosti polova.
Kako je konvencija ultimativna, jer ne dozvoljava bilo kakve komentare, izmene zakona, osim u članu 30, 41, 55, 58. i 59. koji se tiču dosta marginalnih i tehničkih pitanja, mišljenja sam da je ovaj zakon u celini kvalitetan i da ga treba prihvatiti, pogotovo što je to još jedan korak ka približavanju i našeg usaglašavanja EU.
Zahvaljujem.

Gospodo narodni poslanici, završavamo…
(Milica Vojić Marković, s mesta: Ne znam da li su kolege poslanici čuli šta je prethodni kolega rekao?)
Molim vas, prijavite se ponovo. Izvolite.

Vrlo pažljivo sam slušala, volela bih da ste čuli gospodine predsedavajući, da zamolite kolegu da se drži činjenica, ovde prisutne dame su verovatno čule da smo manipulativne i seksualno manipulativne, pa sam nekako našla za shodno da prosto ili to razjasnimo o čemu se radi ili da vidimo da li je povređen Poslovnik.
Ovo je zaista ugrožavanje dostojanstva svih nas ovde prisutnih.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvolite.

Zahvaljujem se predsedavajući. Ja sam se vrlo jasno izjasnio da je opravdana zabrinutost, da bi ovakvo minimiziranje učešća muškaraca kao žrtava nasilja moglo ohrabriti, možda niste od početka slušali, pojedine organizovane delikventne grupe žena za delovanje u sasvim drugim krajnostima. To je jedna stvar.
Druga stvar, ne odnosi se na koleginice koje se nalaze ovde, ovde je samo doprinos konstatacije da se radi o jednakosti polova i da se borimo za jednakost polova, a koristio sam podatke i to sam naveo iz MUP-a centara za socijalnu zaštitu i psihijatrijskih ustanova. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, završavamo sa radom danas.
Nastavljamo u utorak, 22. oktobra u 10.00 sati.