Naravno da ni mi nismo zadovoljni sredstvima koja su predviđena za robne rezerve, ali ove tri milijarde nisu sredstva koja su namenjena za obezbeđivanje nafte i derivata nafte, koji spadaju u obavezne rezerve i to je druga priča u odnosu na ovo. Ove tri milijarde odnosno milijardu i osamsto tačno je namenjeno za kupovinu poljoprivredno-prehrambenih i drugih proizvoda koji se skladište u robnim rezervama. Prema tome, ova sredstava se ne koriste za obezbeđivanje obaveznih rezervi naftnih derivata i nafte.
Spomenuli ste drugo važno pitanje. Slažem se da sredstva nisu dovoljna, ali ćemo uspeti da osiguramo onoliko robe da se spreči eventualno nestašica ili da se spreči bilo kakav poremećaj na tržištu, odnosno država će intervenisati iz robnih rezervi u tim situacijama koje su ovim zakonom predviđene.
Što se tiče skladištenja, evo par podataka koji su vrlo interesantni. Godine 1992. bilo je dve milijarde dolara stanje zaliha u robnih rezervama. Prošlog meseca stanje zaliha u robnim rezervama je 185 miliona dolara. Godine 2000. imali smo milion tona pšenice u robnim rezervama. Danas imamo 204 hiljade tona. Imali smo dovoljno skladišnog prostora zato što je sve bilo državno, odnosno javna svojina. Desila se privatizacija. Veliki broj poljoprivrednih kombinata koji je imao silose su privatizovani, otišli u privatne ruke i država je ostala sa jednim jedinim silosom u svom vlasništvu. Sve drugo mora da iznajmljuje. To je neodrživo stanje.
Rekao sam i ponavljam peti put, 460 miliona mi izdvajamo samo za zakup tog skladišnog prostora. To je potpuno neracionalno. Čitav sistem će se urušiti ukoliko ovo ne promenimo i ne obezbedimo dovoljno skladišnog prostora u vlasništvu države. Kako to možemo da uradimo? Jedan od načina je ovaj koji ste vi spomenuli, da vidimo šta država poseduje kao resurs, koji može biti u funkciji skladištenja robe iz robnih rezervi. Drugi način je da se naplatimo iz potraživanja, a vrednost tih potraživanja na današnji dan je 95 miliona evra iz stečajnih postupaka i vrednost sudskih sporova na današnji dan je 54,5 miliona evra. Pošto nećemo moći sada ta sredstva da uzmemo, a imamo hipoteke koje su dali skladištari, pokušavamo da to stavimo u funkciju skladištenja, odnosno da država bude vlasnik tog skladišnog prostora koji će biti korišćen i koji će u velikoj meri sprečiti ovo što se sada dešava.
Bivša Jugoslavija je imala dovoljno skladišnog prostora zato što je sve bilo državno vlasništvo. Mi pokušavamo da povratimo deo toga na načine koje sam već rekao ili korišćenjem ovih resursa koji su sada u nadležnosti ili u vlasništvu drugih državnih institucija.

Pravo na repliku, narodni poslanik Siniša Lazić. Izvolite.

Zahvaljujem se na odgovorima.
Izvinjavam se, za mene je i gas energent, bez obzira što vi kažete da nije. To je jedan od najvažnijih energenata i strategija države Srbije i aranžman sa Ruskom Federacijom oko energenata je naša nacionalna odluka. Siguran sam da rušenje ugleda nacionalne kompanije „Srbijagasa“ kroz medije uliva jedno nepoverenje građanima i stvara jednu dozu zabrinutosti. Dobro bi bilo da međusobno razgovarate i da to prestane da bude praksa.
Ovo je dobro što ste rekli da ima gasa za mesec dana. Siguran sam da se gospodin Miler neće na nas naljutiti i da će ga biti i za narednih nekoliko meseci. Prvi mesec jeseni je protekao relativno sa visokim temperaturama i to je dobra stvar.
Gospodine Ljajiću, mislim da je u Agenciji za privatizaciju poništeno 15 ili 16 privatizacija i bio je neki zeleni pul koje je pravilo ministarstvo Mlađana Dinkića u prethodnom periodu i postoje ogromni skladišni kapaciteti u tim preduzećima. Siguran sam da to sa gospodinom Radulovićem možete da utvrdite. Pored toga, postoji puno kredita koje je odobrio Fond za razvoj, koji su hipotekarni, koji su sigurno nenaplativi, gde takođe postoje veliki skladišni kapaciteti. Siguran sam da u jednoj dobroj analizi toga država može imati dovoljan broj skladišnih kapaciteta, a sa druge strane te privredne subjekte staviti u funkciju, zaposliti tamo neke ljude i imati ozbiljne i odgovorne robne rezerve.
Ono što mi niste odgovorili, a što je jedno akutno pitanje, to je bilo pitanje pre svega zaliha lekova i farmaceutske industrije i kakav je odnos robnih rezervi i države Srbije prema tom sektoru? To je nešto što sam apostrofirao posebno, dao sam vam i konkretan primer i pitao sam vas da li je za to krivo ne dobro planiranje u robnim rezervama, da li je za to kriv Zakon o javnim nabavkama? To su stvari koje su važne da bi naši građani mogli da imaju osnovne lekove u bolnicama. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Berić.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, prethodni Zakon o robnim rezervama, koji je donet pre tačno 21 godinu, možda nije nužnoj meti, no kada se pokušaju analizirati i utvrditi efekti tog zakonskog akta dolazimo do frapantne činjenice da se dosadašnji zakon ne da se nije dosledno primenjivao, nego su ponašanjem skladištara i firmi koje su trebale čuvati poverenu im državnu imovinu direktno izrugivala i država i parlament, koji je takva zakonska rešenja i doneo, jer kako tumačiti činjenicu da samo delimični pregledi robnih rezervi utvrđuju nedostatke na stotine tona kukuruza i ostalih žitarica, a da pojedini skladištari upravo zbog nedostatka poverene im robe na čuvanje, ne dozvoljavaju ni pristup ovlašćenim državnim organima i time misle zaraditi amnestiju za, možemo otvoreno konstatovati, beskrupuloznu krađu.
Stavljanjem van zakona dosadašnjeg saveznog Zakona o robnim rezervama i podzakonskih akata vezanih za robne rezerve, nastala je potreba za donošenjem novog zakona i da se na jedan temeljan i transparentan način izreguliše oblast poslovanja robnim rezervama.
Do sada je na robne rezerve gledano kao na skladišta iz kojih se isporučuje roba u određenim vanrednim okolnostima. Savremeni trendovi u sferi ekonomije nalažu da i robne rezerve, kao institucija od državnog značaja, moraju da prate kretanje na tržištu, predviđaju dešavanja i da u skladu sa tim reaguju pre nego što nastupe određeni poremećaji. Jedan od mehanizama borbe države protiv poremećaja cena i nestabilnosti na tržištu jeste intervencija iz robnih rezervi.
Ovim predlogom Zakona o robnim rezervama posle 20 godina se po prvi put revidira pravno uređenje sistema robnih rezervi. Predlogom zakona se propisuje da se obavezne rezerve formiraju za slučaj kada je ugrožena sigurnost snabdevanja države energijom i energentima i radi ispunjavanja preduzetih međunarodnih obaveza.
Jedan od osnovnih pozitivnih osobina predloga zakona jeste određivanje obima i vrsta proizvoda u okviru robnih rezervi, kao i usklađivanje rada robnih rezervi sa evropskom regulativom. Bitno je naglasiti da jedan deo predloženog zakona reguliše obavezu formiranja rezervi nafte i naftnih derivata, čime se objedinjuje sistem robnih rezervi u našoj zemlji. Ako se zna da trenutno učešće nafte u primarnoj energiji u našoj zemlji iznosi 27%, odnosno više od jedne četvrtine, jasno proizilazi važnost formiranja rezervi ovog energenta, pored obezbeđivanja rezervi struje i gasa, što do sada nije bio slučaj.
U članu 4. Zakona jasno su utvrđene robe koje su nužne za stabilnost tržišta države, a član 5. utvrđuje da je Direkcija za robne rezerve ta institucija koja ima isključivu nadležnost za celokupno poslovanje robnim rezervama. Članom 6. i 7. se precizira na koji se način posluje i koje su ingerencije Direkcije u nadzoru i sprečavanju nastanka materijalne štete, upravo onog o čemu sam maločas i govorio.
Šta se dešavalo u prethodnom periodu? Najvažnije odredbe su sadržane u članovima 38. i 39. Predloga zakona, gde se jasno govori o nadzoru nad sprovođenjem zakona, pa se kaže da će za to biti nadležni poljoprivredni i tržišni inspektori, kao i ministarstvo u oblasti energetike i ministarstvo iz oblasti finansija. Nadzor mora biti sveobuhvatan, beskompromisan, a inspektori koji to čine moraju biti ljudi od iskustva, provereni i neokaljani u dosadašnjoj praksi.
Poslanička grupa SNS će podržati ovakva zakonska rešenja u danu za glasanje i zbog predviđenih kazni, odnosno privrednih prestupa sadržanih u 10 tačaka člana 39. zakona, jer su te visoke novčane kazne pouzdani, upozoravajući faktor svima onima koji će se naći u poslovima oko robnih rezervi. Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Bojana Božanić.

Poštovani predsedniče, poštovani ministri, predstavnici ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, danas smo više puta čuli o važnosti robnih rezervi i o obavezi države da održava dovoljne količine svih onih namirnica koje bi trebale da budu robne rezerve. Isto tako i da onemogući zloupotrebu ovih robnih rezervi i da reguliše poremećaj na tržištu.
Postavlja se pitanje na osnovu događaja koji su prethodili, da li je država sposobna za to, jer su se pojavili i između ostalog, prepoznajemo probleme skladištenja, sistema javnih skladišta ili kontrole skladištara itd.?
Moram da primetim da se vidi veće angažovanje države na ovu temu donošenjem zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, zatim uvođenjem strožijeg nadzora nad regulisanjem, odnosno poštovanjem odredbi ovog zakona o kome danas govorimo. Isto tako i uvođenjem robnih zapisa.
Sa druge strane, nije dobro, recimo, da na sajtu Republičke direkcije za robne rezerve nisam primetila godišnji program rada Republičke direkcije, naravno na onaj deo koji se ne odnosi na državnu tajnu. Takođe, moram istaći da smo zabrinuti zbog povećanja cene nafte od nekih dva dinara, o čemu smo već govorili, što će opet doći na teret i na leđa građana. Isto tako i nepostojanje velikih kapaciteta javnih skladišta, odnosno skladišta u vlasništvu države.
Što se tiče samog Zakona o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, taj zakon definiše određene uslove kako određena skladišta mogu biti u korišćenju od strane Republičke direkcije za robne rezerve i moraju se registrovati u registru javnih skladišta. Na samom sajtu sam videla da imamo oko 92 hiljade tona kapaciteta skladištenja ovih, pre svega poljoprivrednih proizvoda, pa postavljam pitanje da li je to dovoljno i tu sve u 15 javnih skladišta koja su licencirana prema ovom zakonu o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode.
Znamo, i ono što smo već do sada pročitali, u 80 skladišta se čuvaju robne rezerve, a samo jedno je u vlasništvu države, kako je rekao ministar, za nešto više od 17 hiljada tona kapaciteta. Da se nadovežem na neku priču od ranije, mislim da sigurno u nekim krajevima i u nekim oblastima Srbije ima dosta napuštenih objekata u ruralnim krajevima gde se može iskoristiti i uložiti deo sredstava upravo u organizaciju tih prostora, da to budu prostori za skladištenje robnih rezervi u državnoj svojini.
Na sajtu Republičke direkcije sam videla da je rebalansom budžeta za 2013. godinu opredeljeno nešto malo više od pet milijardi dinara za organizaciju rada Republičke direkcije. Međutim, za kapitalna održavanja zgrada i objekata moram da kažem da je samo 248 miliona dinara, za dovođenje skladišnih kapaciteta Republičke direkcije za robne rezerve na optimalan nivo, kako stoji u budžetu. Volela bih da znam da li su ta sredstva utrošena i na šta su utrošena? Da li smo doveli određene skladišne kapacitete na optimalan nivo?
Slažem se da treba štedeti i da u ovom sada budžetu mora da se obrati pažnja i da se manja sredstva opredele za različite svrhe, ali sigurno da to ne treba da bude za oblast robnih rezervi, što bi bilo izuzetno problematično ukoliko uđemo u neku situaciju, npr. elementarne nepogode, jer Srbiju svake godine pogađa neka elementarna nepogoda.
Imali smo situacije, o čemu smo dosta čuli, prodaja državnog žita, naplata tog skladišnog prostora bez obzira što tog žita tamo nije bilo, pa pored toga me interesuje da li su ispitivane i robne rezerve drugih namirnica i da li one postoje i način skladištenja ovakvih namirnica, dakle, osim žita sa kojim je u prethodnom periodu bilo problema?
Po ovom zakonu Vlada bi trebalo da usvaja godišnji program robnih rezervi, finansijski plan. Takođe mislim da bi plan investicija u javna skladišta trebalo da se nađe u tom godišnjem programu i mislim da nije bila ideja koja se odnosi na te srednjoročne planove koji je po prethodnom zakonu trebalo da postoje i trebalo je da se radi, a čuli smo da od toga nije bilo ništa.
Imam još jedno pitanje na temu javnih skladišta, odnosno skladišnog prostora. Kaže se u obrazloženju zakona da će do 2020. godine ulaganja u skladišni prostor da budu 172 miliona evra. Pretpostavljam da se misli na teritoriju EU i svih onih država koje pripadaju sada energetskoj zajednici. Da li će ova sredstva obezbediti Evropska unija, jer ovde u zakonu upravo piše da će naša operativa sprovoditi izgradnju tih javnih skladišta, pa me zanima na osnovu čega to znamo, na osnovu kojih parametara?
Svakako opet nadovezujući se na to, sada bih prešla na drugi zakon koji je Zakon o potvrđivanju Aneksa broj 2. Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture između Srbije i Kine i postavila pitanje – kako ćemo obezbediti da srpska privreda, pre svega građevinarstvo i naši građevinari budu uključeni u izgradnju ovih infrastrukturnih projekata koje ćemo raditi sa Narodnom Republikom Kinom? Treba znati da u članu 5. stoje izmene koje govore o načinu izbora ponuđača, odnosno neće se raditi javna nabavka za izbor ponuđača za ove infrastrukturne projekte. Dakle, kako ćemo odrediti tog izvođača i naravno kako ćemo obezbediti da to budu neke firme, naravno iz srpske građevinske industrije?
Da li je Srbija kao država potpisnica ovog sporazuma uslovljena ovim kreditom od kineske banke da ne raspisuje javnu nabavku i da li je dostavljeno mišljenje Uprave za javne nabavke? Naravno u svim ovim slučajevima to moramo da učinimo. Takođe, pošto u članu 2. samog sporazuma, dakle, osnovnog sporazuma stoji da će se i projekti i studije za potrebe izrade ovih infrastrukturnih objekata raditi, da li izmene ovog člana 5. Sporazuma koje se navode ovde u Aneksu 2. podrazumevaju da će kineski biroi i kineske agencije raditi isto te projekte i studije, a ne srpske firme?
Takođe, da li znači da ćemo svu opremu i sve mašine koje budemo nabavljali, kao što stoji u članu 2. izmenama ovog člana 5. u stvari uvoziti i nabavljati iz Kine?
U obrazloženju Predloga zakona takođe stoji da Srbija neće imati finansijskih obaveza u sprovođenju ovog zakona. Međutim, izmenom člana 6. svi projekti saobraćajne infrastrukture oslobođeni su PDV i carina, kao što je ministar na početku i rekao. Smatram da je to svakako šteta za srpski budžet. Naravno, neće imati nikakvih finansijskih obaveza, ali šteta bi sigurno bila primetna, jer mislim da je država Srbija možda mogla da uspostavi malo bolju pregovaračku poziciju u čitavoj ovoj priči u okviru ovog sporazuma i da smo ipak pored vrlo važne stvari, a to je da imamo ove infrastrukturne projekte, da ih realizujemo, a da ostvarimo i određene prihode u budžetu.
Što se tiče Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kanadske komercijalne korporacije, sasvim slična pitanja bih htela da postavim jer u tački 5. ovog sporazuma stoji da se neće vršiti procedura javnih nabavki za realizaciju projekata koji su između ostalog navedeni u Aneksu samog Sporazuma i postavljam pitanje opet – da li srpske kompanije neće imati mogućnost da učestvuju u realizaciji samog projekta zato što konkretno stoji da Kanadska komercijalna korporacija dostavlja ponude kanadskih kompanija? Vrlo je važno da to znamo, koliko ćemo imati, odnosno da li postoji obaveza angažovanja domaćih srpskih izvođača, opreme i srpskih proizvoda. Da li ovi sporazumi znače da će projekti isključivo realizovati kanadske kompanije i da li one imaju pravo preče realizacije, s obzirom da Sporazum važi pet godina za sve projekte koji su navedeni, a ima još nekoliko oblasti pored oblasti energetike?
Za izgradnju Auto-puta na Koridoru 11, Beograd-Južni Jadran, za izgradnju Auto-puta Pojate-Preljina davno je prošao minut do dvanaest i moram da vam kažem da za zapadnu Srbiju auto-putevi predstavljaju opstanak i ništa drugo nego samo goli opstanak, iako država ne misli da se baš svi preselimo ovde u Beograd, zaista apelujem da se krene u realizaciju ovih projekata što pre, ali da se pre svega vodi računa o srpskoj privredi i srpskom građevinarstvu i kako da pomognemo našim privrednicima.

Ministar Zorana Mihajlović ima reč.

Samo nekoliko objašnjenja. Da krenem od ovog sporazuma između Vlade Srbije i Kanadske korporacije. Da li će se graditi i kako će se graditi zavisi od studije izvodljivosti koja mora da se uradi. Ovo je prosto krovni sporazum. Drugo, kanadska strana predlaže svoje kompanije, a srpska svoje kompanije. Ukoliko kanadska strana predloži svoju kompaniju koja obezbedi i finansiranje po određenim modelima, koja ne podrazumevaju nikakvu garanciju države, u tom slučaju prema tom sporazumu jeste izuzeta od procesa javnih nabavki, što ne znači da u procesu ugovaranja, to je dug period, neće biti naravno napravljeno da tu budu i naše kompanije.
Druga stvar, na početku kada ste pričali o Zakonu o robnim rezervama pitali ste za novac, da li će EU itd, pre svega naše procene kažu da je potrebno Srbiji za narednih devet odnosno deset godina, kada govorimo o skladišnom prostoru, potrebno uložiti 50 miliona evra a ne 130, koliko tu stoji, koliko mislim da je greška. Drugo, za nabavku naftnih derivata je potrebno 600 miliona evra za narednih 10 godina. To je novac koji ćemo obezbeđivati mi kroz sve ovo što sam pričala, odnosno pre svega kroz ovu naknadu o kojoj smo govorili i kroz eventualno neke dodatne projekte. Ali, ponavljam još jednom, Srbija već sada ima u strukturi svojih skladišnih prostora određene skladišne prostore i zato taj iznos u narednih devet godina za dodatne skladišne prostore nije tako visok koliko se očekuje, ali za nabavku naftnih derivata mi to moramo da nabavimo i tu moramo da držimo 90 dana. Hvala.

Ministar Rasim Ljajić ima reč.