Hvala.
Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, Nova demokratska stranka neće glasati za ove zakone, jer se usvajanjem ovih zakona ne rešava problem visoke nezaposlenosti u Srbiji i osim toga što ovi zakoni nisu u skladu sa dobrom poreskom praksom, njihovo usvajanje znači pogoršanje standarda zdravstvenih radnika, produžavanje liste čekanja i vremena lečenja i pogoršanje stanja u celokupnom zdravstvenom sistemu Srbije.
Glavno obeležje ovih zakona je odsustvo javne rasprave i prvo pitanje koje postavljam predstavniku Vlade je - kako je Vlada mogla da uputi ovaj predlog na usvajanje bez održane javne rasprave?
Da li ste konsultovali udruženja pacijenata, s obzirom da se ovim zakonima smanjuju sredstva Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje? Da li ste dali priliku ljudima koji su mlađi od 30 ili stariji od 45 godina, koji će u izmenama ovih zakona biti u lošijoj poziciji da ostvare radni odnos i šta oni misle o tome?
Premijer Vučić je u svom ekspozeu naveo dva strateški važna dokumenta kojih će se Vlada pridržavati u svom radu. Jedan od njih je i Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije u Republici Srbiji. Ta strategija, između ostalog, predviđa i uvođenje zakonske garancije da će u svim slučajevima usvajanja propisa prethoditi javne rasprave i da će predlozi sa tih rasprava biti razmotreni.
Takođe, ona predviđa i da će se uspostaviti mehanizam kojim bi se zainteresovanim strankama i javnosti omogućilo učešće u postupku donošenja propisa na svim nivoima vlasti. Ovakvom procedurom, to jest donošenjem zakona bez javne rasprave, se ne poštuje jedan od dva strateški važna dokumenta koje je premijer Vučić naveo u svom ekspozeu.
Da se razumemo, moja diskusija nije usmerena samo na poštovanje procedure, već i na loše efekte koji se postižu ovim zakonom. Postojeće zakonsko rešenje predviđa da mlađi ljudi od 30 godina i stariji od 45 godina prilikom zapošljavanja, tj. poslodavci koji njih zaposle budu oslobođeni svih doprinosa i poreza. Sada se to oslobođenje smanjuje na odnos od 65 do 75%, u zavisnosti od broja novozaposlenih.
Po evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, 31. marta ove godine je bilo više od 210.000 nezaposlenih mlađih od 30 godina, kao i preko 280.000 starijih od 45 godina koji su u potrazi za poslom. Po postojećim zakonima, koje danas menjate, oni su imali apsolutno oslobođenje, nije bio uplaćivan nikakav doprinos na njihove zarade. Sada to smanjujete na 65 do 75%, u zavisnosti od broja novozaposlenih.
Po nama je ovo zakon koji se odnosi samo na one koji imaju između 30 i 45 godina, dakle, jedva 300.000 nezaposlenih od ukupno preko 790.000, što znači da se ovaj zakon odnosi samo na 40% nezaposlenih građana Srbije.
Interesuje me kako će mladi ljudi doći do posla? Ako imamo na tržištu rada ljude bez radnog iskustva, koji npr. imaju 25 godina i s druge strane, imamo neke koji su stariji 35 ili 40 godina, zašto bi se poslodavac opredelio za nekog bez iskustva, za pripravnika, a ne za nekog sa radnim iskustvom, kada ima isto poresko oslobođenje, bez obzira koga od njih dvoje angažuje?
Takođe, ovim Predlogom zakona, ljudi koji imaju 45 ili preko 55 godina mogu da se smatraju odbačenim. Postojeće zakonsko rešenje je omogućavalo njihovim poslodavcima da budu oslobođeni svih doprinosa za njihove zarade, a sada se to oslobođenje koje je bilo 100% smanjuje na iznos od 65 do 75%.
Mi smo dali amandmane kojima predviđamo da se stimuliše zapošljavanje ljudi ispod 30 i preko 55 godina više nego onih od 30 do 55 godina, da teško zapošljive kategorije imaju veće poresko oslobođenje u odnosu na ljude koji su u najboljim godinama.
Takođe, interesuje nas zbog čega se izbegava nadzorna uloga Narodne skupštine? Imamo situaciju da nema javne rasprave i da se izveštaji o primeni ovog zakona ne upućuju Narodnoj skupštini. Mi smo dali amandman kojim je predviđeno da ministarstvo na svaka tri meseca izveštava Narodnu skupštinu o primenama ovog zakona, bez obzira što se to objavljuje u biltenu, ali i da Narodna skupština zvanično bude o tome obaveštena.
Kada je u pitanju Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, imamo informaciju da prema istraživanjima dve nezavisne evropske organizacije – Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa i AISP-a, srpsko zdravstvo je najlošije u Evropi, na poslednjem mestu u pogledu ocene stanja zdravstvene zaštite.
Krajem prošle godine smo imali debatu u Narodnoj skupštini po tom pitanju, gde su predstavnici Ministarstva zdravlja saopštavali da to nije istina i da u skladu sa sredstvima kojima raspolažu, a to je nekih npr. 1.000 dolara po pacijentu, oni ne mogu pružiti bolju zdravstvenu zaštitu od npr. Finske gde je obezbeđeno oko 5.000 dolara po jednom pacijentu.
Moje pitanje je – kako mislimo da podignemo naš zdravstveni sistem ako Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje oduzimamo i tih 1.000 dolara po jednom pacijentu, tačnije smanjujemo?
To navodi na zaključak da je očigledan suficit koji je gospodin ministar pomenuo u svom izlaganju u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje rezultat lošeg upravljanja sektora zdravstva, a ne dobrim stanjem u zdravstvu i da nam sredstva pretiču.
Želim da napravim osvrt na izlaganje gospodina ministra i postavim par pitanja, pošto je u svom izlaganju rekao da će rebalansom budžeta, ukoliko Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje nedostaju sredstva, sredstva biti direktno iz budžeta transferisana. Koja je razlika ako se iz budžeta direktno transferišu sredstva u PIO fond ili u Republički fond za zdravstveno osiguranje?
Drugo pitanje – zašto se ne obezbedi direktno oslobađanje plaćanja poreza i doprinosa, već se vrši refundacija? Dakle, opterećujemo administraciju time što se moraju podnositi neke prijave i posle će Ministarstvo finansija ili Poreska uprava refundirati troškove koje su poslodavci pre toga uplatili, a znamo da to može da kasni i imamo iskustva i sa trudničkim bolovanjem i sa porodiljama i da država obično kasni i zato ne plaća nikakve penale. Zašto se poresko oslobođenje ne vrši direktno, već kroz refundaciju?
Treće pitanje, ako Republički fond za zdravstveno osiguranje zaista ima suficit, zašto smo dug prema farmaceutskim kućama prošle godine ovde pretvorili u javni dug države? Dakle, da vas podsetim, mada bi trebalo to da znate, da je Narodna skupština dug, koji je Republički fond za zdravstveno osiguranje imao prema farmaceutskim kućama, pretvoren u javni dug Republike Srbije.
Interesuju me efekti primene zakona. U Predlogu zakona smo mogli da pročitamo da na 10.000 novozaposlenih novi prihod će ostvariti budžet od 500 miliona dinara. Koji je efekat zakona u smislu broja novozaposlenih? Dakle, šta su vaše prognoze, koliko će ljudi zasnovati novi radni odnos tj. otići sa Nacionalne agencije za zapošljavanje u narednom periodu posle stupanja na snagu ovog zakona? Hvala.

Reč ima ministar.

Hvala.
Odgovoriću na ova pitanja i na vaše komentare, ali i na nešto iz jutrošnjeg dela rasprave.
Čini mi se da je od par stvari, koje sam zabeležio, jedna bila debata oko ugroženih područja. U ugroženim područjima, odnosno područjima koja su nerazvijena, opštine koje su nerazvijene bi trebalo da postoje drugačije olakšice. U pripremi je i ministar privrede će, verujem u narednih mesec i po dana do dva, predstaviti Zakon o privlačenju investicija koji će imati jedan od diferencirajućih faktora, upravo o nerazvijenosti opština u koju dolazi investicija. Mislim da će se na taj način time ovo vratiti.
Bilo je jedno pitanje vezano za to zašto minimum šest meseci na Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Da bismo se obratili suštini problema nezaposlenosti kod nas, a to je dugoročna nezaposlenost, znači, ono što je frikcijska nezaposlenost, ono što je ispod šest meseci, i ako i toga imamo puno, više nego u drugim uporedivim zemljama… Ono čemu želimo da se obratimo jesu ljudi koji su na duže vreme van radnog odnosa i samim tim njihova radna sposobnost i kvaliteti slabe. Zbog toga njih želimo da gađamo podsticajima, a ne sve uniformno.
Neko je pomenuo pripravnike, odnosno one koji završavaju škole, upravo ulaze u radno sposobne, u radnu snagu na tržište rada, za njih važi tri meseca, a ne šest meseci, kao i ranije, i ostaje pripravnički status.
Konačno, bilo je pitanje vezano za inspekcije i svakako ono što ne treba gubiti iz vida jeste, to sam rekao, čini mi se, na samom početku, da ovaj zakon mora da se primenjuje i da ide paralelno sa nekoliko stvari koje radimo u ekonomiji. Bilo je govora o tome u izlaganjima nekih od poslanika, ali takođe mora da se ide sa rigoroznijom kontrolom inspekcija za tržište rada, kao i drugih inspekcija, i to je nešto što će se takođe sprovoditi.
Konkretno, na ovih par zamerki koje ste imali, ovim zakonima o izmenama i dopunama zakona se ni na koji način ne menja kvalitet usluge u zdravstvenom sistemu kod nas. Dakle, menja se, i to ne suštinski, način finansiranja. Zašto se menja način finansiranja, to je upravo zbog toga što ste vi rekli da je postojao suficit. Objasniću prostim jezikom.
Dakle, mi na nekoliko mesta u državi, iz različitih razloga u koje ne bih ulazio, imamo džepove profita, imamo džepove novca koji se ili ne koristi, stoji tu ili ga ima više u protoku svake godine, dok na nekim drugim mestima imamo ogroman deficit, odnosno nedostatak. Da li su to javna preduzeća, da li su to pojedini fondovi u nekom trenutku, oni raspolažu sredstvima koja nam prosto fale na drugom mestu, a mi nemamo mehanizam, pošto su nam zakoni tako formulisani, da do tog novca dođemo. Promena stope doprinosa omogućava upravo to da ćemo moći da vidimo one uštede koje su ostvarene u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, a mislim da jesu ostvarene i kroz javne nabavke i kroz neke druge mehanizme u prošlosti, i da od toga imamo koristi na čitavom konsolidovanom nivou države. Dakle, cela država će moći to da ima.
Dalje, pomenuli ste, i to je Fiskalni savet takođe rekao, da nije u skladu sa najboljom svetskom poreskom praksom bilo kakvo davanje olakšica za određeni segment populacije, dok to ne važi za druge nije u skladu sa najboljom svetskom praksom. Ovo što ste vi rekli, da ispod 30 godina, a iznad 45 godina, je još manje u skladu sa najboljom svetskom praksom, kao takvom. Uredba, odnosno zakon koji je donet 2011. godine.
Ono što treba imati u vidu jeste da to jeste mera. Mi smo je oročili na dve godine zbog toga što nam je potrebno da u ovom periodu, kada imamo visok nivo nenaplativih potraživanja u privatnom sektoru, omogućimo, odnosno sklonimo bilo kakve prepreke dok se ne donesu sistemski zakoni, o tome ću govoriti posle, da bi povećali, odnosno omogućili najveću moguću zaposlenost.
Dakle, kako će se zapošljavati mlađi od 30 godina, a stariji od 45 godina, kako će se uopšte bilo ko zapošljavati, rekao sam na samom početku. Neće ovaj zakon o promeni stopa doprinosa i poreskim olakšicama, kao takvim, omogućiti da se odjednom svi zaposle i da odjednom kvantno padne stopa nezaposlenosti, ali će pomoći. Pomoći će dok Zakon o radu, koji će se naći u skupštinskoj proceduri, verujem u narednih mesec dana, ne stvori uslove na tržištu rada koji će privući investicije. Dok te investicije dođu, stvore radna mesta, ljudi budu zaposleni, pa nam upravo zbog toga treba ovaj period od dve godine koji će omogućiti poresku olakšicu.
Nemam ništa protiv, nisam video amandmane, ali ćemo ih sagledati. Sami ste rekli da se informacije objavljuju u biltenu javnih finansija i kao takve su javno dostupne. Nemam ništa protiv da sam bilten, a i ove informacije vezane za ovaj zakon, dostavljamo Narodnoj skupštini. Niko tu ne pokušava da izbegne, kako ste rekli, nadzornu ulogu republičkog parlamenta.
Drago mi je da mogu da kažem da će izveštavanje po tom osnovu biti lakše, nego što je ranije bio slučaj i to zato što sad imamo objedinjenu naplatu u Poreskoj upravi, što će omogućiti, i time odgovaram na jedno od vaših pitanja, na efikasan način vršimo refundaciju.
Odlučili smo se za refundaciju upravo da bismo izbegli, pošto možemo da je vršimo efikasno upoređivanjem podataka između Nacionalne službe za zapošljavanje i Poreske uprava sada, bilo kakve malverzacije vezane za primenu ovog zakona.
Takođe, bilo je predloga iz privrede da se iz zakona isključe ljudi koji su, odnosno da iste poreske olakšice važe za ljude, oni koji su ugovorci ili oni koji nisu bili na Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Želim da objasnim sada da smo se odlučili protiv toga, jer je namera sa jedne strane da gađamo upravo tamo gde je nezaposlenost dugoročna, a takođe da bismo izbegli malverzacije, jer nismo želeli da neko ko se sad zapošljava 20 ugovoraca i na njih plaća porez, koji je time definisan, sada pređe na ovu olakšicu koja bi bila manja, jer to prosto ne bi postiglo nikakav efekat, a isto tako smo i želeli da izbegnemo, i razmišljali smo o tome, da neko sada otpušta ljude da bi ih zaposlio sutradan u nekoj drugoj firmi ili kako već i onda na njih plaćao samo trećinu poreza i doprinosa.
Prvo pitanje koje sam zabeležio, a koje ste postavili, je – koja je razlika između uplaćivanja u Republički fond za zdravstveno osiguranje, odnosno u PIO, odnosno davanja transfera sa nivoa republičkog budžeta? Razlika je u tome što do sada nismo davali transfer u Republički fond za zdravstveno osiguranje. Republički fond kao nezavisan sud, da tako kažem, javnih finansija, odnosno nivo vlasti stručno govoreći, je imao više para protekle godine nego što mu je trebalo, narodski govoreći, dok je PIO imao ogroman deficit, oko 253 milijarde dinara za ovu godinu. Ideja ovde jeste da ih dovedemo da ovaj novac koji je Fond za zdravstveno osiguranje, ne menjajući nivoe usluga koji će pacijenti, koje ste pominjali, dobijati, a koji svakako može biti bolji, da taj novac koji bi Fond uštedeo, a za ovu godinu vidimo da bi to bio slučaj, upotrebimo na nekom drugom mestu kada nam novca fali.
Što se tiče duga prema farmaceutskim kućama i pretvaranja u javni dug, znate da nisam bio kada je taj zakon donet, to svakako nije dobra praksa. Mi smo to radili i kod javnih preduzeća i na drugim mestima. U principu, na to gledam kao na tehničko rešenje, jer to defakto jeste tehničko rešenje i samo je ogledalo ovoga gde sada smanjujemo doprinose za uplaćivanje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje. To je isto naš novac. Apstrakovani dug, koji je Republički fond za zdravstveno osiguranje imao prema farmaceutskim kućama, je takođe bio naš novac. Zašto je taj dug nastao je sasvim legitimno pitanje kojim se treba baviti, ali mislim da je odvojena tema.
Što se tiče efekata primene zakona i koliko ljudi, govorio sam da to može biti fiskalno pozitivno. Duboko sam skeptičan da prejudiciram koliko desetina hiljada ljudi u broj će moći da bude zaposleno zbog ovog propisa iz prostog razloga što je ovaj propis jedan od pet stvari koje ćemo doneti, da ih tako nazovem, stabilizacionog paketa mera, a koje prethode ili treba da koincidiraju sa početkom primene strukturnih zakona koji će omogućiti mnogo lakše zapošljavanje, kao što je Zakon o radu i Zakon o državnim službenicima i još par drugih zakona koje u tom domenu hoćemo da donesemo.
Ono što je svakako slučaj jeste da je cilj u potpunosti svega ovoga što se radi u domenu privrede, pa čak i ovih strukturnih reformskih zakona, koji su kritikovani često u javnosti, a u stvari su dobri za privredu i mlade koje ste pominjali, oko zapošljavanja jeste povećanje zaposlenosti, odnosno smanjenje nezaposlenosti. Ukupne cifre oko nivoa zaposlenosti i nezaposlenosti uzev u obzir i restrukturiranje i druge stvari, o kojima smo pričali, elemente fiskalne konsolidacije su iznete u fiskalnoj strategiji. Mislim da ste i sami referisali te brojeve, ili je neko drugi to uradio, čini mi se, jutros. Nova projekcija toga će biti ako ne sa rebalansom budžeta, onda za par meseci kasnije kada budemo usvajali ovde novu fiskalnu strategiju. To je to. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Dragan Đilas.
Pošto nisam bio u toku, daću vam repliku.

Zahvaljujem na iscrpnim odgovorima.
Želim, pošto ne znam da li se ste sa dobrom pažnjom pratili premijera Vučića, on je rekao, citiram – antirecesione mere ekonomske politike i vremenski ograničene poreske olakšice prilikom zapošljavanja novih radnika država bi snosila deo poreza. Ovim merama bi posebno bila posvećena pažnja najugroženijim grupama stanovništva, mladim ljudima na samom početku karijere i ljudima koji su na samom kraju karijere. Ovoga nema u vašem Predlogu zakona. Mi smo to amandmanima predvideli, da se poveća nivo subvencije tj. poreskih olakšica za ljude koji su mlađi od 30 i stariji od 55 godina.
Jednostavno moramo da zaustavimo odliv mozgova iz Srbije i ukoliko ne subvencionišemo poslodavce da radije zapošljavaju mlade ljude, imaćemo i dalje odliv mozgova koji je treći u svetu. Hvala.

Reč ima Dragan Đilas.

Poštovane narodne poslanice, poštovani narodni poslanici, gospodine ministre, na samom početku da kažem da DS neće glasati za predložene mere jer one neće doneti ništa, apsolutno ništa, kao i sve ono što se radi u poslednje dve godine što ne donosi nikakav boljitak u privredi Srbije, ekonomiji i životnom standardu.
Podaci koje vi znate govore o tome koliki je deficit za prva četiri meseca, koji je prešao 50% od planiranog deficita za ovu godinu. Znate da su i prihodi od PDV manji za 14%. Znate i da smo vas upozoravali na to kada ste donosili te predloge zakona da povećanje poreza na životne namirnice i neke druge stvari neće automatski povećati prihode u budžetu i da je jedina šansa ove zemlje razvojna politika, zapošljavanje ljudi, ali nje neće biti bez upliva države, ali ne internacionističkog nego investicionog u privredu RS.
Uštede koje su najavljivane i koje vi danas takođe pominjete kroz Fond zdravstva su takve da su budžetski rashodi u prva četiri meseca ove godine veći za 250 miliona evra nego prošle godine, a da su prihodi manji i u budžetima lokalnih samouprava, što je već svima poznato. Sve to govori da mere koje se preduzimaju, kao i ovi današnji zakoni koji su pred nama, a koji treba da omoguće navodno povećavanje zapošljavanja u Srbiji, neće dati rezultat jer je na današnji dan 30.000 ljudi manje zaposleno nego za prvi maj prošle godine. Još ako zamislite koliko bi bilo manje da nisu zaposleni kadrovi vladajuće stranke, o kojima govore mnogi ljudi poput onih nekoliko stotina u Boru pred izbore, u Majdanpeku i kuda sve, shvatili biste da bi stopa nezaposlenosti bila ne za 30 nego za 100.000 veća nego što je danas.
Ono što se u ovim zakonima pominje jeste vrlo jednostavno prebacivanje sredstava sa Fonda zdravstva u Penzioni fond. To je jedna mera za koju ste i sami rekli da ne predstavlja neko veliko rešenje i da neće biti sistemsko rešenje koje će mnogo pomoći. Fond zdravstva je navodno u suficitu. On i ne može da bude u minusu ni po zakonu. Ima taj višak i zbog toga što je Zakon o javnim nabavkama, koji je donet u ovom parlamentu, maltene onemogućen u sprovođenju do kraja jednog postupka, a mogu da se žale i firme koje nisu učesnici tendera.
Slažem se da ovaj zakon neće promeniti kvalitet zdravstvenih usluga pošto je on toliko nizak da kada bi ga još smanjivali ne znam šta bi se dešavalo. Mi treba ta sredstva da iskoristimo. O tome će govoriti moje kolege i kolege koji su u zdravstvu. Da smanjimo liste čekanja i da se ne čeka na operaciju katarakte nekoliko godina, veštački kuk nekoliko godina. Naravno, u zemlji koja je siromašna ne može niko da traži da kvalitet zdravstvene usluge bude kao u nekim razvijenim evropskim zemljama i to mi nikada nećemo tražiti. To ne bi bilo korektno. Ali, tu neke stvari moraju da se menjaju.
Ono što se dešava u ekonomskoj politici Srbije, mere poput subvencionisanih kredit imali smo 2009. godine u Vladi Mirka Cvetkovića.
Te godine je pad BDP bio 3,5%, 5,4% ili 5,7% koliko su dinarski krediti, omogućiće samo da nelikvidni deo privrede malo reprogramira svoje obaveze. I vi jako dobro znate da ako prvu ratu kredita vraćate za šest meseci, nema tog biznisa koji omogućava da investirate, napravite nešto, prodate, naplatite i da vam se vrati da možete da vraćate kredit. To ne postoji. To jedino neki poslovi koji su maltene na granici zakona ili sa one strane zakona.
To su sve stvari koje su jasne činjenice i zbog toga DS i mi insistiramo na drugom načinu gledanja ekonomske politike. Da ne bi bilo da stalno kritikujemo bez ikakvih rešenja daću vam samo nekoliko predloga, a vi možete naravno da razmislite o njima i ako smatrate da vam se uklapaju u politiku, da neki prihvatite.
Smanjenje plata, eventualno smanjenje penzija koje se najavljuje, smanjuje potrošačku moć, vi to znate. Ljudi idu manje u prodavnice, manje kupuju, kad manje kupuju, manje se proizvodi, kad se manje proizvodi, manje ljudi radi, to je nešto što je najjednostavnije, to je osnovni princip.
Ono što mi predlažemo jeste pre sveta povećanje minimalne cene rada u Srbiji, jer danas to rade i SAD, Velika Britanija. Omogućiće ljudima da zarade više da bi taj novac potrošili u Srbiji.
Olakšice za zapošljavanje, slažem se da bi zemlja kao što je Srbija … bila konkurentnija mora da ima nešto više od onih zemalja koje su deo EU, u našem su okruženju, da bi taj jedan deo kapitala došao kod nas. Naivno je verovanje da samo izmenama zakonskih procedura i propisa ćemo dobiti povećanje investicija. Kad bi tako moglo onda bi sve zemlje ovog sveta privlačile mnogo više investicija nego što danas privlači.
Investicija u svetu nema više toliko kao što je nekada bilo pre 20 godina kada smo našu najveću šansu propustili, ali da ne govorim o prošlosti, govorim o sadašnjosti i budućnosti. Domaći privrednici su većinom nelikvidni. Znači, jedini ko može da se pojavi kao investitor, da zaposli ljude, da pokrene privredu je, neki će reći nažalost, neki na sreću, država.
Moramo da pobegnemo od toga da smatramo da su sva javna preduzeća samim tim što su javna ili državna da su oni neprofitabilni, da oni ne mogu da izdrže tržište. Samo dovedemo profesionalni menadžment, ali damo prave plate, dovedemo ljude koji rade u multinacionalnim kompanijama, dođu ljudi iz inostranstva koji znaju, kao što ste i vi došli i onda dođu i vode to. Danas ta javna preduzeća prave 50% DžDP i to svi znaju. Tamo pravi menadžment, investicija države je pre svega u poljoprivredu i još neke stvari koje procenimo da su vredne, pokrenemo privredu, e onda dođu mere zapošljavanja. Naravno da prednost trebaju da imaju najmlađi, kao što je govorio kolega Senić i još neke kolege ovde, i oni stariji preko 45, 50 godina realno da će teško naći posao u tim godinama.
Znači, uložimo u 20 regionalnih centara određenu svotu sredstava, mi smo procenili na 30 miliona po jednom, pokrenemo privredu, napravimo mogućnost zapošljavanja. Kada te firme počnu da rade one sa sobom povlače i mala i srednja preduzeća. Ako uložite u poljoprivredu trebaće vam protivgradne mreže, kada su vam potrebne protivgradne mreže onda ćete dobiti fabriku koju možete da otvorite na nekom mestu u Srbiji gde teško da će investitor, kao recimo u Ivanjici ili u tako nekom mestu. Tamo ljudi rade, proizvode, povećavamo proizvodnju, povećavamo izvoz i od ove zemlje pravimo pristojno mesto za život.
Umesto subvencionisanja kredita, bez obzira na loše iskustvo iz prošlosti, razvojnog fonda i razvojnih banaka, i dalje stojimo na tome da treba promeniti razvojnu banku. Pozovimo svetske partnere iz zemalja gde takve banke postoje, pozovimo KFV ili tako nekoga, napravimo zajedno sa njima banku, napravimo profesionalnu, pravu banku koja će finansirati ono što je bitno za Srbiju. Ne banke kao današnje gde ako prodajete evro danas daju vam 112, a ako kupujete daju vam 118 dinara, gde su kamate tolike kolike jesu, jer to ni jedna privreda ovog sveta neće moći da izdrži.
Kada sve to napravimo onda možemo da pričamo o podsticajnim merama za zapošljavanje ljudi, jer iz te priče možemo da krenemo dalje. Dok se bavimo ekonomijom i privredom na ovaj način mi nećemo krenuti dalje, dok mi pričamo o privredi da ćemo praviti stanove za 380 evra tako što ih oslobodimo plaćanja infrastrukture i zemljišta, pa onda dovedemo druge u neravnopravan položaj, pa onda država otkupi 40.000 stanova za vojsku i policiju, a zašto samo za vojsku i policiju, a što ne za nastavnike, što ne za medicinske sestre, a što ne za ljude koji rade u privatnim firmama koji rade u privatnim firmama za 15, 20.000 dinara, zašto samo za jedan deo stanovništva, mi nećemo krenuti napred.
Nećete imati od ove stranke podršku za ove zakona, kao što ćete imati podršku ukoliko dođemo do toga da razmišljamo na isti ili sličan način. Neće DS nikada podržati internacionalističke mere na tržištu koje tržišta ukidaju, ali će i te kako tražiti i od ove Vlade i od svake Vlade i tražiti podršku građana za učešće države u privredi ove zemlje na način koji će omogućiti razvoj.
Daću vam samo jedan primer i time ću završiti, ne želeći da trošim i vaše vreme i vreme svih ovde, narodnih poslanika. U mestu Knjaževac u Srbiji imali smo hiljadu hektara pod voćem. Opštinsko rukovodstvo koje čine razne stranke su finansirali 500 hektara pod voćem. Vi ste mladi, ne znam da li se sećate, izvinjavam se, ali u tom Knjaževcu je bio „Džervin“ koji je nekada pravio i sokove i džem i neke druge stvari. Sada kada smo povećali proizvodnju sirovina on je ponovo počeo da radi posle mnogo godina. To je način na koji funkcionišemo, uz svo poštovanje predsedniku Odbora za poljoprivredu koji je dokazan poljoprivrednik sa minimalnim dugovima u svojoj firmi. Kažem vam da je to jedini način kako da pokrenete ovu zemlju, kako da zaposlite ljude, kako da ova zemlja krene napred. Ovo sve ostalo, marketing, demagogija i sitna pomeranja koja nažalost ne dovode do boljitka u ovoj zemlji. Hvala vam.

Reč ima ministar Krstić.

Samo da odgovorim na par komentara s početka, onda ću rado debatovati ako za to postoji interesovanje i alternativne pravce ekonomske politike, odnosno alternativne ekonomske politike, pošto mislim da je to konstruktivna rasprava i stvaran izbor, odnosno bar prividno stvaran izbor.
Što se tiče deficita za prva četiri meseca, ono što svakako svi koji se time bave znaju jeste da su januar i februar tradicionalno meseci sa najmanjim poreskim prihodima u početku godine, da u prvom kvartalu oko 20% ukupnih prihoda u drugom kvartalu, ovo je prosek iz prethodnih godina, svega 22% ukupnih prihoda dolazi. Dakle, 58% poreskih prihoda dolazi u poslednjih šest meseci, odnosno u drugoj polovini godine. Pored toga želeo bih da dodam i da je poreski kalendar promenjen i da porez na profit koji je prethodne godine i svih prethodnih godina uplaćivan kvartalno, odnosno počev od marta, ove godine će biti uplaćen tek u junu. To naravno takođe doprinosi nešto nižim prihodima.
Što se tiče rashoda, imali smo, to je nešto na čemu radimo, jer je pametno zapravo to proširiti na čitavu godinu, ali u prvih šest meseci su otplate kamata, naročito ovih na domaćem tržištu, kratkoročnih dinarskih kamata veoma značajne, odnosno predstavljaju najveći deo, te samim tim upravo na rashodima kamata koje su poslednjih pet godina narasle do preko milijardu evra mi imamo velike rashode. Dakle, to je što se tiče stanja budžeta, hajde da tako kažemo.
Što se tiče ostalih mera, nazovimo ih stabilizacionim, koje smo usvojili ili usvajamo evo i danas, a koje smo predstavili kao jednu komponentu paketa reformskih mera, pri čemu ove reformske ranije nisu bile donošene. Tačno je da neke od ovih mera su ranije bile korišćene, kao što su subvencionisani krediti, kao što je u jednom ili drugom obliku uostalom i ova poreska olakšica, one nisu tu da bi same po sebi na ne znam kakav način pospešile dugoročno privredu, ali jesu tu da bi pomogle da premostimo jedan period od godinu do dve dana, koliko i vrede, dok ove strukturne reforme, koje su opsežnije i kojima treba vremena da zapravo uspeju, uzele maha. Ne bih više o tome.
Što se tiče vašeg predloga alternativne ekonomske politike, pokazalo se da ona, nažalost, ne funkcioniše kod nas poslednjih pet godina. U principu, ne funkcioniše skoro nigde. Vi svakako znate da povećanje minimalne cene rada u državama koje ste pomenuli jeste mera koja zavređuje pažnju i zavređuje razmišljanje, ali ne kada imate nezaposlenost od 20%, nego kada imate nezaposlenost od 5, 6, ili 7%, koliko je slučaj, recimo, sa SAD. Onda možete da povećavate barijere za zapošljavanje. Kada imate nezaposlenost od 20%, vi želite da snizite cenu rada, tu govorim o minimalnoj zaradi, minimalnoj ceni rada, ili da je bar držite konstantno, ili govorim o ovim poreskim olakšicama koje takođe smanjuju cenu rada, naravno, i to prilično značajno.
Pored tih primera, naveo bih još jedan interesantan primer, a u kontekstu debate koju ćemo svakako imati i na Socijalno-ekonomskom savetu, a i na Vladi, a vezano za minimalnu cenu rada. Mi imamo slučaj Švajcarske koja je odlučila na referendumu pre nedelju dana, ako se ne varam, da nema minimalnu cenu rada, odnosno da dozvoli fleksibilnost. Naravno, razumem i da su različiti uslovi, ali to samo govori o tome da se ne ide sa populističkim merama, nego se ide sa stvarima koje stvarno donose boljitak u privredi, odnosno u zapošljavanju. To radimo i ovde.
Što se tiče pitanja Razvojne banke, pitanja regionalnih centara, odnosno investicija otprilike 2% BDP, od 600 miliona evra, ako sam ispravno pomnožio 20 centara puta 30 miliona evra, pokretanjem javnih preduzeća kao nekakvih motora razvoja, u principu u knjizi to bi možda i funkcionisalo kako treba, ali šta je u poslednjih pet-šest godina kod nas? Na tom domenu nije puno postignuto i to je legitimna tema za raspravu. Možda mi možemo da stignemo dotle, ali da bismo stigli dotle potrebne su nam dve stvari. Jedna je da povećamo kapacitet države, u smislu da država, odnosno državna administracija, ko god donosi odluke o kreditiranju, što bi bio slučaj Razvojnoj banci koju ste pomenuli, odnosno eventualnoj razvojnoj banci, odnosno o investicijama, o izvršavanju poslova u javnim preduzećima, prosto kvalitet mora da se podigne na jedan potpuno drugi nivo. To iskustveno govori. To nema nikakve veze u smislu iskustava drugih zemalja. To nema nikakve veze sa tim gde smo i kakvi smo, već da to prosto traje. To traje jedan ekonomski ciklus, četiri-pet godina, ne može pre toga. Singapuru je trebalo 25 godina. Zato što to za sobom povlači drugačije obrazovanje i drugačije svakolike stvari.
Ono što je nama olakšavajuća okolnost, ja bih rekao u donošenju odluke kojim putem želimo da idemo, jeste što smo već šest godina za redom pokušavali ovo, a to je ubrizgivanje u potrošnju, konkretno. Čak ne ni u investicione aktivnosti, izuzev par slučajeva, a i to se pokazalo da nas je dovelo u situaciju u kojoj se nalazimo, a koja je sve samo nije laka. U tom smislu, ubeđenja sam, i to nije ideološko ubeđenje lično, da država nije dobar preduzetnik, bar se nije pokazala kao dobar preduzetnik kod nas. Neophodno je da se ispune određeni preduslovi na kojima ćemo raditi kroz zakonsku regulativu, kroz reformu javne uprave i mnogim drugim stvarima, pre nego što to bude bio slučaj. Do tada, dubokog sam ubeđenja, sada kao ministar finansija, da nama ne treba još jedna razvojna banka, kakvu smo imali u bankarskom sektoru u kom smo državne banke videli kako se, nažalost, pokazuju. To je samo taj primer o investicijama i svemu ostalom. Mislim da takođe kroz javna preduzeća nema puno smisla govoriti.
Ono gde ima smisla govoriti o uplivu države, naročito investiciono, jeste u poboljšanju infrastrukture kao jedan od preduslova poslovanja, naročito privatnog sektora. To je ono gde ćete videti u fiskalnoj strategiji, uostalom i u Zakonu o budžetu za 2014. godinu da država zapravo ima svoju ulogu, gde smo išli sa kreditima. O jednom od njih ćemo razgovarati i kasnije u toku ove sednice na sledećoj tački dnevnog reda. Recimo, u poljoprivredi gde država treba da bude ta koja će opredeliti na centralizovan način kakva je poljoprivredna strategija i obezbediti uslove da te kulture o kojima ćemo pričati i mehanizme, načine na koje će se davati subvencije da to sve bude sinhronizovano i obezbediti infrastrukturu da bi tu imali navodnjavanje i odvodne kanale i sve ostalo što nam treba. Takođe, u putevima i negde drugde, gde ćemo takođe debatovati šta je dugoročno i ono što ima smisla.
Ali, sipati dalje i sipati naročito u potrošnju, ne u investicije, to smo već radili. Naša potrošnja je 60% uvoza. Od toga smo videli da nema koristi. To je jedno vrzino kolo koje nas je dovelo do toga da moramo da razmišljamo o drastičnim fiskalnim merama i paralelno dok prebacujemo, dok vršimo one strukturne reforme sa strane ekonomije, koje nisu prosto, pa nisu nikada urađene kod nas. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Đilas, replika.