Reč ima dr Vladimir Orlić, po amandmanu.

Biću kratak, pošto sam bio pozvan da pružim određeno obrazloženje.

Mislim da kolega koji je za obrazloženje zamolio i ja vodimo računa o istoj stvari, ali iz različitih uglova. Dakle ako razgovaramo u najboljem interesu radnika, slažem se, da to je ono što treba da nas motiviše i u ovom zakonu, ali i generalno u poslu kojim se bavimo.

Vrlo plastično, reč je o situaciji kada čovek koji se nalazi pri kraju svog radnog veka ne bira sam da promeni poslodavca, analiziram scenario u kome se nalazi u poziciji da ostane bez posla, i pitanje je šta se dešava dalje. Onaj koji je u prilici da bira, to je već daleko drugačija situacija, daleko pogodniji scenario i onda je daleko manja posledica ukoliko izabere da ostane da radi, ako je time rešio da smanji rizik po sebe. Ipak je to stvar slobodnog izbora.

Mene zanima situacija u kojoj slobodnog izbora nema i u kojoj se čovek zbog toga nađe u neprilici. Neprilici, jer sa sobom vuče breme da će sutra poslodavac pre svega, kroz njega posmatrati potencijalnu otpremninu i zbog toga biti obeshrabren da ga radno angažuje i da zbog toga naš, hipotetički čovek, iz neke zamišljene priče, priče koje nažalost ima svuda oko nas, ali prosto se ne hvatamo za konkretna imena u primeru, ostaje bez posla jako dugo.

To je ono što se ovakvim predlogom menja. On postaje konkurentniji na tržištu rada. To je suština ovoga o čemu pričamo danas. Verujem da je bilo više nego dovoljno jasno ukoliko neko želi da razume. Ukoliko ne želi, bojim se da dovoljno jasno ne postoji.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jovičić, vreme poslaničke grupe.

Uvažena predsedavajuća, narodni poslanici, potrebno je u suštini gledati ove izmene i dopune zakona ne uvek iz ugla zaposlenih koji su u javnim preduzećima ili da kažemo na teretu države. Znamo kako se uvek zapošljava u javnom sektoru i svi imaju želju da rade u javnom sektoru.

Međutim, ovi zakoni treba da olakšaju i moto razvoja privrede u Srbiji, a to je taj privatni sektor koji je neophodno da ojačamo kako bismo mogli da očekujemo da naša privreda krene napred.

Zato danas u svim raspravama sa druge strane u većini slučajeva vidimo neku borbu za neke otpremnine, a znamo da se otpremnine najviše isplaćuju u javnim preduzećima, odnosno pod kapom države, a u većini slučajeva unazad, već deceniju, to je bilo veoma često zloupotrebljavano.

Zato dajte da pokušamo svi zajedno da nađemo rešenja kako da ojačamo privatni sektor i da želja svih nas u Srbiji bude da radimo u privatnom sektoru, za privatnika ili da sami budemo privatnici, a ne uvek na državnim jaslama, a znamo u kakvom stanju je naš budžet i kako se privreda vodila u prethodnih 15 godina. Hvala.

Zahvaljujem.

Na član 65. amandman je podneo narodni poslanik Milan Petrić.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Na član 65. amandman je podneo narodni poslanik Miodrag Nikolić.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Nikolić.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, prvo da vam čestitam, celog dana od 10 jutros radite, ne napuštate klupu. Vidi se da ste premoreni.

Moj predlog izmene i dopune po ovom amandmanu odnosi se na pravljenje razlike. Mi znamo da u Srbiji danas radi preko 140.000 preduzetnika koji uglavnom sami rade, nemaju pravnika, nemaju pravne službe, nemaju sredstava da izdvoje za eventualna angažovanja advokata itd, a hteli ili ne da se složimo sa jednom istinom, to je da bez malog deteta nema velikog čoveka, odnosno danas je realno zapošljavati jedino u toj maloj privredi, odnosno u privatnom preduzetništvu koje danas zapošljava preko 140.000. Ako bi stvorili neke povoljnije uslove u odnosu na ostalu privredu, veliku privredu, oronulu, propalu, pogotovo firme, znamo koliko ih ima u restrukturiranju, giganti koji sedam, osam godina grcaju, u restrukturiranju, kažem to češće puta – pacijent je doživeo kliničku smrt, ne ustaje, leži na stolu, a pored njega prolaze na stotine pacijenata čekajući na uslugu, a on niti ustaje niti umire.

Dobro je da će već na jesen morati da dođe na temu i rešavanje firmi u restrukturiranju koje su na neki način po meni ljudi spretnog režima, donoseći takve odluke, kršili ustavno pravo ravnopravnosti. Niko nema pravo da bude izuzet iz plaćanja obaveza i iz nepoštovanja zakona, kao što su to do sada činili. Hoću da kažem – firme u restrukturiranju. To ima svugde u svetu, termin restrukturiranje se primenjuje i postoji pravilo i u razvijenim zemljama Evrope gde sam živeo, radio i vodio svoju firmu do 1985. godine, ali to je uslov da radi tri do pet meseci maksimum.

Šta je to restrukturiranje? Da se sabere saldo minus-plus, da se sabere kojim resursima raspolaže, kojim sirovinama, koja su potraživanja, onda se sabere minus-plus, saldo plus ide dalje, minusni saldo ide u stečaj, kraj. Međutim, kršen je i Ustav koji garantuje jednaka prava i obaveze i te firme su punih sedam, osam godina, neka više, neka manje u restrukturiranju. Neka nam je Bog u pomoći kako ćemo rešiti taj problem.

Normalno je tada sindikati koji su danas došli da nas ometaju ovde u radu, ne znam gde su bili tih sedam-osam kada su se raspadale „Zastava“, „MIN“, „Elektronska industrija“ itd.

Da se vratim na temu, na predlog mog amandmana. Ovim amandmanom sam želeo kao iskusan industrijalac, punih 39 devet godina i poslodavac, da pomognem malim privrednicima, preduzetnicima da im se stvore eventualno povoljniji uslovi da se usude da zaposle nekoga ko je završio 55, 57, 58 godina itd. i na taj način da ih rasteretimo, za razliku od srednjih i velikih preduzeća, gde ja pripadam i gde moja kompanija pripada. Zašto? Zato što ako treba on da plati od 960.000 1/3 za svaku godinu, za pet godina to je negde oko 1,5 miliona dinara. Teško će se bojim se usuditi da prihvati da zaposli starijeg radnika, odnosno stariju generaciju koja čeka na posao ili čeka na penziju dve, tri, pet godina.

Na ovaj način bi omogućili ili stvorili neke beneficije tim maloprivrednicima i preduzetnicima koji u 99% slučajeva ne koriste nikakve beneficije, nikakve povlastice za zapošljavanje, za razliku od velikih giganata i firmi, pogotovo ako je strana firma. Znamo kako je to do sada bilo, 10.000 evra po zaposlenom itd. On nikakve šanse nikada nije imao da to uradi, jer treba da zaposli preko 10 radnika i više.

Molio bih da još jednom razmotrite kao nadležni ministar, kao predstavnik Vlade, to je vaša nadležnost, odnosno Vlada da eventualno, ako ne sada, u najkraćem roku nađete neka stimulativna rešenja za zapošljavanje. Realno, upravo u tom sektoru koji zapošljava 140.000, kamo sreće kada bi zaposlili svaki po 0,5 radnika, mi bi imali 70.000 i nešto zaposlenih u narednih šest meseci, godinu dana. Hvala.

Hvala.

Na član 65. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanik Vesna Martinović i zajedno narodni poslanici: Marko Đurišić, prof. dr Janko Veselinović, Slobodan Homen, Branka Karavidić, Biljana Hasanović Korać, Snežana Malović, dr Ninoslav Stojadinović, Goran Bogdanović i dr Blagoje Bradić.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva nisu prihvatili amandman.

Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.

Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.

Član 65. se odnosi na član 158. koji govori o isplati otpremnina i mi predlažemo da se stav 5. briše. Stavom 5. ovog člana propisano je da opštim aktom ili ugovorom o radu ne može da se utvrdi duži period za isplatu otpremnina, odnosno za određivanje visine otpremnine od perioda utvrđenog u stavu 2. i 3. istog člana.

Ovakvo rešenje je u koliziji sa članom 8. i 9. Zakona o radu, kojima je predviđeno da opštim aktom ili ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i uslovi rada u odnosu na pravo utvrđeno zakonom. Iz navedenih razloga amandmanom se traži brisanje stava 5.

Vlada nije prihvatila amandman iz razloga što ne postoji kolizija Zakona o radu, jer isti propisuje sa opštim aktom mogu utvrditi veća prava samo ako zakonom nije drugačije određeno. Kako Predlog zakona tačno određuje da se period za koji se vrši isplata otpremnina može utvrditi samo zakonom, ne postoji kolizija na koju se u obrazloženju amandmana ukazuje.

Osnovno načelo radnog prava je da se nižim pravnim aktom mogu utvrditi veća prava zaposlenih. Zakonom se ovo načelo može ograničiti samo izuzetno, nije jasno koji je bio motiv predlagača kada je odlučio da se unapred meša u odnose poslodavca i zaposlenog i da im zabrani da ugovore povoljnije uslove za zaposlenog. Zahvaljujem se.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Žarko Mićin. Vreme Poslaničke grupe. Izvolite.

Dakle, amandman je neprihvatljiv. Još jednom ću podsetiti šta predlaže izmena člana 158.

Izmenom člana 158. predlaže se da se pri isplati otpremnina prilikom utvrđivanja viška zaposlenih uzima u obzir samo period proveden u radnom odnosu kod poslednjeg poslodavca, a visina otpremnine se utvrđuje u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu i ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga se ostvaruje pravo na otpremninu. S tim da ne može da se isplati za isti period za koji je isplaćena kod istog ili drugog poslodavca.

Osnovni cilj ove izmene jeste sprečavanje pojave da zaposleni koji su ispunili uslove po istom osnovu dobiju više puta otpremninu, kao i zloupotrebe koje je koleginica spomenula. Takođe, ovako definisanom odredbom se direktno podstiču poslodavci da zapošljavaju nova lica i sprečava se diskriminacija starijih ljudi koje poslodavci nisu hteli da zaposle zbog obaveze isplate velikih otpremnina.

Što se tiče stava 5. Dakle, stav 5. predviđa sledeće – opštim aktom ili ugovorom o radu ne može da se utvrdi duži period za isplatu otpremnina od perioda utvrđenog u stavu 2. i 3. ovog člana.

Dakle, ovaj stav se upravo nadovezuje na ovu izmenu i onemogućava da poslodavci, na primer u nekom javnom preduzeću kao što se pre dešavalo, preko organa upravljanja izigraju cilj ove izmene koju sam spomenuo time što bi opštim aktima doneli odluku kojom bi isplatili otpremninu i za vreme provedeno na radu u drugom preduzeću i time, kao što sam rekao, izigrali zakon. Upravo zato smatram da ne treba brisati stav 5. ove izmene. Hvala.