Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, kao što predsednik Vlade gospodin Vučić obećao danas, a pre isteka 100 dana Vlade, su pred nama dva zakona iz seta reformskih zakona i to Zakon o privatizaciji i zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju.
Zašto je bilo neophodno doneti novi zakon o privatizaciji? Zato što je stari Zakon o privatizaciji donet još 2001. godine i išao je na popravni čak pet puta, 2003, 2005, 2007, 2010. i 2012. godine. Međutim, i pored očiglednih nedostataka nije suštinski menjan iako se pokazao kao loš. Zašto kažem loš? Zato što se pokazalo da se primena starog zakona nanela veliku štetu i privredi i građanima Srbije, pri čemu je srpska industrija skoro potpuno uništena. Veliki deo građana je osiromašio, a veliki deo je ostao bez posla. Tako na primer, u industriji je 1990. godine radilo 1,1 milion ljudi, 2000-te godine 750 hiljada ljudi, a danas manje od 275 hiljada ljudi.
Prihod od privatizacije od donošenja zakona do danas, dakle za 13 godina je iznosio samo 3,5 milijarde evra, a za upoređenje to je količina para koju svake godine naši ljudi koji rade u inostranstvu donesu u Srbiju. Dakle, to je vrlo malo para.
Prodajom ovih preduzeća po starom zakonu je ostvarena izuzetno mala dobit, ni malo srazmerna onome što su preduzeća koja su bila predmet privatizacije zaista vredela. Da je zakon bio loš pokazuje nam podatak da je od 2.300 prodatih preduzeća privatizacija raskinuta u čak 680 slučajeva, pri čemu smo dobili veliki broj preduzeća koja su državi vraćena potpuno opljačkana. Zašto? Zato što je stari zakon ovim vlasnicima omogućavao da ispumpavaju kapital iz preduzeća i da ga prenesu na svoje druge firme, da rasprodaju imovinu i ne isplaćuju plate radnicima.
Takvo ponašanje kupaca kapitala po prethodnom zakonu je između ostalih manjkavosti bilo omogućeno i plaćanje na rate, jer su novi vlasnici imali dovoljno vremena da rasprodaju imovinu i pre nego što bi okončali kupovinu.
Dakle, stari zakon je omogućavao i zloupotrebe kupcima kapitala i upravo iz tog razloga danas imamo niz krivičnih postupaka sa spiska 24 sporne privatizacije gde u velikom broju je pokrenuta istraga, pri čemu su optužnice podignute protiv više od 60 osoba, a pri čemu je uhapšeno preko 50 osoba. Među osumnjičenima su i visoki državni funkcioneri koji su bili na vlasti pre 2012. godine.
Hapšenje visokih državnih funkcionera u vezi spornih privatizacija sprovedenih po starom zakonu nam pokazuju da je proces privatizacije u Srbiji po starom zakonu bio praćen velikom ili sistemskom korupcijom, odnosno da je u korupciji i u privatizaciji bila uključena celokupna birokratska hijerarhija, izborni sistem i cela struktura vlasti i to od lokalnog do najvišeg nivoa. Upravo je ovakva koruptivna sprega novih biznismena i političkog faktora obeshrabrivala potencijalne investitore, umanjila prihode od privatizacije i dovela do stvaranja armije nezaposlenih.
Kako bi se delimično neutralisali loši efekti prethodnog zakona i kako bi se proces privatizacije učinio efikasnijim, fleksibilnijim i transparentnijim, pred nama je danas novi Zakon o privatizaciji. Novi Zakon o privatizaciji predviđa fleksibilniji pristup određivanju modela, metoda i mera privatizacije i predviđa četiri modela privatizacije, a to su prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo i prenos kapitala bez naknade. Dve metode privatizacije i to javno prikupljanje ponuda i javno prikupljanje ponuda sa javnim nadmetanjem. Tri mere, a to su finansijska konsolidacija, otpis duga i pretvaranje duga u trajni ulog ili konverziju.
Sve ove metode, modeli i mere su prilagođeni stvarnim potrebama firmi koje se nalaze u procesu restrukturiranja ili koje nisu privatizovane ranije, a sve u cilju kako bi se za ova preduzeća našao pravi model privatizacije i kako bi se na taj način izvukla iz sadašnje loše situacije.
Novim zakonom će biti omogućena i prodaja delova firmi, a ne samo celina kao što je do sada. Novina Zakona o privatizaciji je to što će početna cena iznositi najmanje jednu polovinu procenjene vrednosti kapitala, odnosno imovine, a ranije je to bilo samo 20%. Nova početna cena na drugom prikupljanju ponude u javnom nadmetanju biće najmanje jedna trećina, a sada je 10% procenjene vrednosti kapitala, odnosno imovine.
Ono što je možda najbitnije jeste da novi zakon predviđa i kontrolu tokova novca, tako što ugovor o privatizaciji neće biti moguće potpisati sa licem koje ne dobije odobrenje Agencije za kontrolu pranja novca. Tako da se neće više moći desiti situacija da nam neko na aukcijama podizanjem tablice kupi za godinu i po dana čak 20 preduzeća za jednog čoveka koji je, najblaže da kažem, vrlo sumnjive prošlosti.
Budući Zakon o privatizaciji će imati status specijalnog zakona, odnosno „lex specialis“ što znači da će u slučaju kolizije sa drugim zakonima on imati prednost primene što će sigurno doprineti i efikasnosti njegove primene.
Što se tiče novog Zakona o stečaju, neophodnost njegovog donošenja proizilazi iz činjenice da je trenutno više od 30 hiljada preduzeća u Srbiji u blokadi. Da analize pokazuju da su po starom zakonu poverenici uspevali da naplate samo trećinu potraživanja. Takođe, u primeni starog zakona dešavalo se da firma ode u stečaj, ali da rukovodstvo pre toga proda svu imovinu i tada se više niko nije mogao naplatiti. Dešavalo se da određeni stečajni upravnici vode preveliki broj stečajnih postupaka. Tako smo imali situaciju da je pre 2012. godine jedan stečajni upravnik vodio čak 65 stečajnih postupaka i imali smo situaciju da su čak 72 stečajna upravnika vodila preko 15 stečajnih postupaka. Što morate priznati je preveliki broj da samo jedno lice vodi toliki broj stečajnih postupaka.
Novim Zakonom o stečaju izbeći će se negativni efekti starih zakona i promeni će se sama suština stečaja. Suština stečaja nije samo bankrotstvo preduzeća, nego i postupak reorganizacije kako bi preduzeće ukoliko je moguće nastavilo da živi, privređuje i isplaćuje plate zaposlenima.
Šta su osnovne novine i prednosti u Zakonu o stečaju. Dakle, brži i efikasniji proces sprovođenja stečajnog postupka. Stečajni postupci će nakon usvajanja novog zakona o stečaju trajati najduže dve godine. Trenutni prosek trajanja je tri i po godine, ali mnogi traju i mnogo duže. Novim zakonom omogućeno je poveriocima da u procesu stečaja aktivnije učestvuju, određuju stečajne upravnike i snose troškove toga, a sve u cilju sprovođenja efikasnijeg stečajnog postupka.
Kontrola rada stečajnih upravnika će biti stroža a u slučaju utvrđivanja nepravilnosti u njihovom radu, ovlašćeni organ će po spremnom postupku imati pravo na izricanje mera od opomene pa sve do oduzimanja licence. Zakon predviđa i zaštitu poverilaca od otuđenja stvari, pa tako ukoliko stečajni dužnik neovlašćeno otuđi stvar u toku stečajnog postupka, ili u toku prethodnog stečajnog postupka stvar neovlašćeno otuđi na radnjama privremenog stečajnog upravnika, poverilac ima pravo da traži nadoknadu celokupne štete.
Novim zakonom otklanja se mogućnost da bivši vlasnik ili povezano lice koje je firmu dovelo do stečaja, dospe u odbor poverilaca i time neposredno utiče na proces donošenja odluka u stečajnom postupku. Novim zakonom takođe, daje se veća uloga Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, jer će ona po novom zakonu pored kontrole rada stečajnih upravnika, izdavati licence, vodiće imenik stečajnih upravnika, organizovanje polaganje ispita svake godine i druge aktivnosti koje su joj poverene od Vlade.
Dakle, novi zakon o privatizaciji i izmene i dopune Zakona o stečaju, učiniće ove postupke bržim i efikasnijim. Povećaće transparentnost kako postupka privatizacije, tako i postupka stečaja. Omogućiće efikasnije sprečavanje zloupotreba u ovim postupcima, otkloniti probleme u praksi i ono što je možda najbitnije, zaštititi i povećati prava svih učesnika u ovim postupcima. I zato ću upravo i glasati za ove izmene. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Mićin.
Reč ima narodna poslanica Milena Turk, neka se pripremi poslanik Milinko Živković.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, Dame i gospodo narodni poslanici, takođe ću se fokusirati na zakon o privatizaciji, budući da dolazim iz opštine Trstenik, iz opštine u kojoj je fabrika „Prva petoljetka“ jedno od 164 preduzeća u restrukturiranju.
Imam obavezu da govorim o ovom gigantu kao radnik fabrike i da pomenem da je ovo preduzeće i dalje jedno od vodećih u oblasti mašinske industrije na Balkanu. Nekada je zapošljavalo 17 hiljada radnika, danas je taj broj znatno manji, 3200. Međutim, i dalje ogroman za naš kraj imajući u vidu koliki broj porodica zavisi od opstanka ovog preduzeća i od rada u ovoj fabrici.
Ovaj zakon upravo stavlja akcenat na preduzeća koja su od strateškog značaja za region, i propisuje izvesne pogodnosti koje se odnose na rasterećenje obaveza ovakvih subjekata privatizacije.
„Prva petoljetka“ je jedinstveno preduzeće u ovakvoj proizvodnji, i njeni su korisnici brojne i domaće firme poput NIS-a, EPS-a, poput Termoelektrana. Međutim, u proteklom periodu usled uvođenja sankcija ratova, ali i lošeg poslovanja „Prva petoljetka“se našla u situaciji u kojoj je danas. Zašto govorim o lošem poslovanju? U godinama koje su za nama subvencije koje su bile namenjene usavršavanju proizvode, širenju tržišta, usvajanju novih proizvoda koji su bili namenjeni osavremenjavanju mašina, bile su trošene za isplatu plata, bile su trošene za stranačko zapošljavanje.
Međutim, danas ćete čuti da je za to kriv menadžment firme i niko ne postavlja pitanje čiji je kadar bio taj menadžment, da li je neko kontrolisao njegov rad, da li je neko ikoga ukorio ili sankcionisao za loše poslovanje. Međutim, to su pitanja koja ostaju otvorena.
Ipak bi se fokusirala na neke pozitivne stvari koje donosi ovaj zakon. Ovim zakonom država pokazuje da brine za preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju. Da brine za zaposlene, da ima nameru da poveća produktivnost i da održi zaposlenje. Ovaj zakon pruža jednu široku mogućnost, ne propisuje nikakve stroge tokove, već omogućava šansu za opstanak ovakvim preduzećima, iako je u postupcima privatizacije dolazilo do zastoja, ovakva rešenja u ovom zakonu, omogućavaju transparentne i realne modele za privatizaciju preduzeća, onih koji imaju održivo poslovanje.
U ovakvom zakonu o privatizaciji, šalje se jasna poruka da se u Srbiji menja klima poslovanja, privlače se investitoru i potencijalni strateški partneri.
Oni takođe uviđaju da se u Srbiji klima menja i to jasno pokazuju u pismu o nameri, odnosno zainteresovanosti koja već stižu, a „Prva petoljetka“ je dobila takvo pismo od svetski poznatih firmi u oblasti hidraulike i pneumatike.
Sve ovo daje nadu da se fabrike mogu očuvati i spasti i mi duboko verujemo u mogućnosti koje pruža ovaj zakon.
Ja bih navela posebno jedan član, član 77. koji govori o uslovnom otpisu duga i pretvaranje duga u trajni ulog, odnosno postizanju pozitivne vrednosti kapitala i privlačenje investitora. Imajući u vidu do koje mere su preduzeća u restrukturiranju prezadužena, ovakva rasterećenja obaveza subjekata privatizacije su veoma značajna.
Takođe, jedna stavka koja je ranije bila problematična u procesu privatizacije, a to je početna cena preduzeća je sada određena kao najmanje polovina od ukupne procenjene vrednosti, što je značajan pomak, jer do sada je početna cena koja je važila ocenjivana kao nerealna, jer uz obaveze koje su usledile kupcu za očuvanje broja zaposlenih ili uz očuvanje delatnosti, to je bila dodatna stavka koja opterećuje.
Uz transparentnost ovaj zakon takođe nudi i omogućava eliminisanje korupcije, jer će za svaki proces i svaku procenu biti konsultovana i traženo mišljenje organizacije za sprečavanje pranja novca i uz sve ove pozitivne efekte, u danu za glasanje, ja ću podržati ovakav nacrt zakona.

Reč ima narodni poslanik Milinko Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Vojislav Vujić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, građani Srbije, pred nama su dva bitna predloga zakona, dakle o privatizaciji i o stečaju.
Zakon o privatizaciji i zakon o stečaju čekao sam sa strepnjom i zebnjom, kao i svi radnici, poverioci, mali akcionari i na kraju subjekti privatizacije.
Ovi zakoni se odnose na subjekte privatizacije koji posluju u većinskim, društvenim i državnim kapitalom. Uvođenjem novih i redefinisanju postojećih metoda i modela, stvoriće se uslovi za brže okončanje privatizacije i ispoštovati dva osnovna načela privatizacije, onemogućavanje korupcije i formiranje fer tržišne prodajne cene.
Postojeći zakon nije ispunio očekivanja. Najplastičniji primer pošasti prethodnih privatizacija zadesio je RT Bor, sredinu iz koje ja dolazim. Ušli smo u restrukturiranje 2004. godine, a od te godine do 2008. godine, prodato je 15 preduzeća iz sastava RTB, 13 je privatizovano, a jedno preduzeće je podržavljeno i IP Majdanpek u restrukturiranju, kao i RTB bazni deo.
Imali smo 22,5 hiljade radnika, a sada nešto možda više od pet hiljada radnika. Znači, 17,5 hiljada radnika je izgubilo posao.
Danas u tim privatizovanim preduzećima jedva radi 950 radnika. Tada nastaju naše muke od 2004. godine. Prodata su preduzeća prerade, gde smo ubirali pare, a mi danas prodajemo samo sirovinu, katodni bakar, i bakarnu žicu, što je pogubno, što je u dva navrata, gotovo pred samom prodajom bio i bazni deo RTB, ali na svu sreću do danas nije prodat.
Prilikom jedne posete, sada uvažene guvernerke NBS, Jorgovanke Tabaković, izjavila je – kamo lepe sreće da je bilo više ovakvih neuspešnih privatizacija, kao što je bio slučaj sa baznim delom RTB Bor gde bi nam danas bio kraj.
Tom prilikom prodata su preduzeća u čiju je izgradnju RTB Bor uložio 371 milion dolara, za samo 12 miliona dolara, a od toga samo dva ili tri miliona su pripala RTB Boru, a ostali su dugovi i kamate.
Zahvaljujući tome što bazni deo nije prodat, ovo preduzeće danas, iako u restrukturiranju, ostvaruje poslovni prihod od 340 miliona dolara za godinu dana.
Ovo preduzeće plaća poreze i doprinose za plate od 270 miliona dolara. Ovo preduzeće plaća struju 400 miliona dolara mesečno. Ovo preduzeće plaća plate od 620 miliona dinara i ovo preduzeće plaća PDV od 270 miliona dinara za mesec dana i na kraju ostvaruje poslovni dobitak u protekle četiri godine, ostvarilo je poslovni dobitak od 150 miliona dolara, više od 50% nego za koliko je RTB bio planiran da se proda.
Rudarsko topioničarski bazen Bor danas investira oko 250 miliona dolara za izgradnju topionice i fabriku sumporne kiseline. Kupio je opremu za 85 miliona evra, flotacije je revitalizovao za 30 miliona evra u Majdanpeku i Boru i otvorio noviji rudnik „Cerovo“ za 18 miliona dolara. Da nije dugova čak iz šezdesetih godina, da nije zaostalih obaveza za već gore pomenute privatizacije, RTB bi ostvarivao dobit i poslovao normalno tržišno.
Svoju šansu vidimo u ovom zakonu i mogućnošću da Vlada može da donese odluku za rasterećenje obaveza RTB, jer ispunjava sve uslove, a ne samo jedan potreban iz člana 75. predloga zakona.
Strateški značaj za region, ja bih rekao i za Republiku, veličina imovine preko milijardu i po evra, broj zaposlenih preko pet hiljada, veličina prihoda 340 miliona dolara tržišni potencijal strano orjentisan preko 98% u prodaji. Metodi i modeli bi verovatno bili kombinovani, a cilj privatizacija sa manjinskim partnerom ili strateško partnerstvo i kako do toga doći.
Državna preduzeća da konvertuju svoja potraživanja učešćem u kapitalu novog RTB, reč je OEPS i bankama, Borska banka, Invest banka, Beobanka, Fond za razvoj i da RTB sa manjinskim ulaganjem u pojedine oblasti nastavi normalno da radi tržišno. Normalno, RTB bi ostao u većinskom vlasništvu države, jer je reč o strateškoj proizvodnji.
Dao bih na kraju jednu sugestiju, da kod obaveza kupca gde se pominju investicije, socijalni program, kontinuitet poslovanja i drugo, stoji i plaćanje takse ili naknade lokalnoj samoupravi, na kojoj se preduzeće koje više ne radi, na kojoj se nalazi, ne bi stajale ruine, a lokalna samouprava bi posle niza godina kada preduzeće ne radi vratila ga u svoje vlasništvo.
Na kraju, oba predloga zakona su odlična, od njega će imati koristi i radnici i poverioci, mali akcionari, subjekti privatizacije i budžet. U danu za glasanje sa zadovoljstvom glasaću za oba predloga. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Živkoviću.
Pošto u sali nije gospodin Vujić, sledeći je Aleksandar Senić, takođe nije u sali, narodna poslanica Gordana Čomić nije u sali, reč ima narodni poslanik Goran Kovačević. Izvolite.

Dame i gospodo, Srbija ima brojne ekonomiste, eksperti u svim ekonomskim oblastima, ekonomske institucije, ekonomske fakultete i suštinski možemo da kažemo da u Srbiji danas imate ekonomsku elitu i ekonomski unakaženu državu. Na jednoj strani svo znanje iz oblasti ekonomije, a na drugoj strani makroekonomske rezultate koji su tragični.
Danas imate jedan segment srpskog društva i to možemo da čujemo i u ovoj Skupštini, koji nikako da shvati da posle 25 godina od završetka procesa tranzicije, odnosno prestanka jednog uređenja koji možete nazvati socijalizam na putu ka komunizmu, postoji grupa ljudi u srpskom narodu koja to ne shvata.
Kao da uvek i iznova kada dođu ovakvi predlozi zakona na red, pitaju se – kako i zašto? San i verovanje da je moguće u Srbiji, jedinoj zemlji u Evropi, zadržati fabrike radnicima kao model koji funkcioniše u socijalizmu, nikako da nestane i to verovanje je potkrepljeno sa činjenicom i uverenjem da je moguće nastaviti da se preliva društveno bruto proizvod iz jednog dela društva u drugi, a sve sa ubeđenjem da to tako treba. To uverenje kao da nikako ne može da nestane iz države Srbije.
Proces privatizacije u Srbiji krenuo je pre od prilike 25 godina, donošenjem prvog zakona 1989. godine i u to vreme, nekako u isto, i druge evropske zemlje koje su pripadale jednom ekonomskom sistemu, krenule su u proces privatizacije. Taj proces privatizacije je okončan u gotovo svim drugim zemljama, osim u Srbiji. U Srbiji nije okončan zato što postoji ideja i uverenje da u stvari ovoliko dug proces privatizacije traje da bi se imovina što više obezvredila. U stvari, postoji jedna namera da u procesu privatizacije se dođe što lakše do resursa koji su u vlasništvu države Srbije.
Mi danas govorimo o Zakonu o privatizaciji. Praktično 25 godina od početka procesa, nalazimo se na početku, i kao ništa, ovaj predlog zakona govori koliko smo u stvari vremenski u ekonomskom zaostatku. Da danas krenete kroz Srbiju, ono što bi mogli da shvatite jeste da ne postoji i jedan ekonomski proces koji se desio u poslednje vreme, a da izaziva ovoliki bes građana Srbije. Tu nema nikakve dileme i treba jasno reći da građani Srbije prepoznaju državne institucije koje su bile uključene u ovaj proces kao prevarene i pojedince koji su učestvovali u ovom procesu isto tako.
Možemo da krenemo od najvećeg mesta do najmanjeg i čućemo stotine priča koje ne da nemaju nikakvu ekonomsku logiku, nego govore o jednom teškom osećaju nepravde koje je prema imovini građana Srbije učinila država.
Naše društvo praktično je vekovima stvaralo i skupljalo odgovarajuće resurse i te resurse je naše društvo materijalizovalo u različitim oblicima. Ponekad se čini da je to bio i proces koji nije bio dovoljno pravedan. Ako se setimo posle završetka Drugog svetskog rata, srpsko društvo je skupilo odgovarajuće resurse i sva ta imovina bila je koncentrisana krajem osamdesetih godina u jednom titularu svojine.
Teoretski, građani Srbije su bili vlasnici celokupne te imovine. Danas posle nedovršenog procesa privatizacije, možemo da kažemo da je jedan mali deo naših sugrađana postao vlasnik svega toga, a da nikada ne znamo u stvari koliko su tu konverziju imovine platili. U srpskoj javnosti smatra se da je to strašno niska cena konverzije.
U Srbiji sam proces privatizacije, kao i u drugim evropskim zemljama, krenuo je sa jednom jedinom idejom – da se izvrši transfer imovine iz društvenog u privatni, ali vremenom proces privatizacije u stvari pretvorio se i postao privatizacija po modelu prodaje.
Imali smo dva potpuno različita modela privatizacije, onaj prvi ako izuzmemo zakon iz 1989. godine, ako se osvrnemo na zakon iz 1991. do 2001. godine vaučerski odnosno akcionarska i od 2000. godine do danas ovaj. Godine 2001. kada smo menjali zakon i model privatizacije, ako se sećate, ti ekonomski eksperti su nam govorili da ćemo promenom zakona koji ne valja i donošenjem novog zakona omogućiti Srbiji da vrlo lako izvrši transfer vlasništva, poveća DBP, istovremeno očuva nivo zaposlenosti barem na nivou koji je do tada postojao.
Ako pogledate danas, shvatićete da je pitanje šta je bilo iskreno. Ako je jedan od ključnih subjekata privatizacije država i njen interes, ona jeste izvršila transfer imovine iz jednog materijalnog stanja u novčano i tako dobijena novčana sredstva potrošila u podmirenje budžetskog deficita, odnosno javnu potrošnju koja je proisticala iz budžetskih obaveza i može, naravno, da se postavi pitanje opravdanosti i raspodele tih sredstava i naravno može da se postavi ključno pitanje pohlepnosti naše generacije, koja je istorijske prihode, koji su neponovljivi, potrošila i ostavila generaciju i našu da podmirujemo budžetske deficite, a da nemamo imovinu.
Teško se proces privatizacije, ovakav kakav znamo od 2001. godine, može nazvati privatizacija. To je u stvari bila javna potrošnja koja je finansirana iz prodaje imovine Republike Srbije.
Danas zaboravljamo taj prvi model privatizacije u koji smo krenuli 1991. godine i koji je dao nešto drugačije rezultate. Možda vaučerska i akcionarska privatizacija ne bi dovele do povećanja društvenog bruto proizvoda, možda ne bi dovela do povećanja broja zaposlenih, jer, da budemo objektivni, proces privatizacije primarno tome i ne služi, to su sekundarni efekti.
Vaučerska privatizacija primenjena je u gotovo svim evropskim zemljama. U dve nije. Ako koristite češki ili ruski model i kombinaciju, videćete da su gotovo sve zemlje to uradile.
Ono malo procesa privatizacije što je učinjeno u Srbiji, a proces privatizacije je započet u 350 preduzeća, okončano u 18, nesporno je da je došlo do šireg ekonomskog zadovoljstva u odnosu na model iz 2011. godine.
Svi građani Srbije, da smo zadržali taj model, bili bi vlasnici preduzeća ili imovine. Nesporno je da bi, prodajom akcija na berzi, ostvarili svoju ličnu korist i nesporno je da bi danas imali razvijenije tržište hartija od vrednosti nego ovo koje imamo i koje se gasi.
Sticao se utisak tih dvehiljaditih godina da nije socijalna pravda kada se kupe desetak stanova, desetak automobila u nekom manjem mestu u Srbiji i da to nije u redu, ali po novom modelu jeste u redu kada se kupi jedna ili dve vile na Dedinju ili jedna ili dve jahte. Zato se proces privatizacije od 2001. godine u srpskom narodu doživljava kao velika nepravda.
Ta nepravda je pogodila drugi faktor privatizacije, građana Srbije. Da li znate kako? Sve naše porodice, sve naše generacije su ulagale u poslednjih 40 godina u različite fondove, socijalističke, kako god. Da li se oni zvali fondovi solidarnosti, stambeni fondovi, investicioni fondovi, ulagalo se. Po završetku procesa privatizacije nisu gotovo dobili ništa. Zato se oni osećaju gubitnicima tranzicije. Pravi dobitnici tranzicije jesu oni koji su najodgovorniji, a to su državni službenici.
Naravno, ovde se vrlo često, kada se govori o privatizaciji, govori o vašim primerima. Zaboravlja se jedan mali deo ljudi koji su regularno, pošteno kupili preduzeća, poštujući svoj novac koji su ulagali, stvarali i razvijali ih i ma ko šta mislio, to je budućnost razvoja i rasta srpske ekonomije.
Mi danas treba da promenimo jedan model. Kada pogledate ovo što Vlada Republike danas predlaže, moje je veliko zadovoljstvo što imamo sidro zakona. To sidro zakona je sadržano u članu 2. Nacrta, gde vi kažete da ćete proces privatizacije završiti do 31.12.2016. godine.
Pozdravljam vas, ministre, Vladu, u javnoj raspravi ko god je taj rok skratio za godinu dana, okončanje procesa privatizacije u Srbiji biće završeno 31.12.2015. godine. To je suština. Proces privatizacije mora da se završi.
Gospodine ministre, korektno je to što ste rekli, da ova dva zakona imaju indirektno veze sa budžetom Republike Srbije. To jeste tako.
U procesu privatizacije se nalazi još oko 584 preduzeća, od kojih je 161 u restrukturiranju i sada imamo različite podatke. Vi kažete 800 miliona dolara, možete da pročitate 750-760 miliona evra, ali koštaju budžet Republike Srbije.
Da ne govorimo o indirektnim koristima koje bi u svom poslovanju budžet ostvario. Oni danas koštaju direktno. Smanjenje tog transfera svakako predstavlja značajan efekat ovog zakona. Za 20 godina, koliko traje proces privatizacije u Srbiji, 2288 preduzeća je ušlo u proces privatizacije i završilo, 114 preduzeća prosečno godišnje.
Ova vlada kaže da će četiri puta raditi više i imati četiri puta veće probleme u sledećih godinu i po dana nego vlade prosečno u prethodnim godinama. Imaće tehničke, operativne probleme i to svakako govori o radu ove vlade. Da ne govorimo o teškim strateškim odlukama koje se danas …
Gospodine ministre, kada govorite o tehnikama, odnosno o metodima kojima ćete ući u proces privatizacije, u stvari oni ne mogu da budu drugačiji. Oni su široki kao retko kada, a razlog za to treba tražiti u stvari u dve činjenice. Prvo, zato što ne možemo da budemo, a jesmo već sada, zemlja koja 10 godina zaostaje za drugim evropskim zemljama i moramo da ubrzamo proces privatizacije. Drugi ključni razlog, zato što ogroman broj preduzeća u Srbiji, nije poslovna tajna, ima negativan kapital. Ona i ovako ne bi već suviše dugo mogla da funkcionišu a da nije bilo različitih oblika subvencija od strane države Srbije.
U takvim uslovima u kojima Vlada želi da očuva socijalnu stabilnost i da vodi računa o svakom zaposlenom, i u preduzećima u restrukturiranju i u preduzećima koja će biti privatizovana, praktično ovim izborom modela stvara se šansa da se za svako preduzeće pojedinačno upravo zbog ove situacije o kojoj govorimo napravi model koji će zaštititi ako je moguće što veći broj i interese ljudi koji tamo rade.
Predlog zakona sadrži potpuno jasne kontrolne mehanizme i način funkcionisanja, odgovornost svih učesnika i o tome ne bih.
U predlogu člana 61. do 64. praktično imate besplatnu podelu akcija. Ja znam da 200 evra, koliko je predviđeno, možda u ovom trenutku nije da se zatvore svi porodični gepovi koji postoje kod jednog iscrpljenog ekonomski naroda, ali svakako ja to doživljavam kao želju Vlade i želju ljudi koji su predložili ovaj zakon da kažu hvala svima onima koji su generacijama ulagali i ulažu danas u ta preduzeća, a istovremeno i kao obavezu da kao vlasnici dela tog preduzeća vode računa o njihovom funkcionisanju, doduše kao manjinski akcionari, ali ako rešimo problem koji postoji nesporno na tržištu kapitala i tržištu hartija od vrednosti, može biti mnogo značajnija institucija.
Kao i drugi zakoni koje ova Vlada predlaže, ovaj zakon objektivno nije reformski. Za svetsku ekonomiju jeste reformski za srpske uslove. Ovaj zakon, kada god govorimo i o ovom i o budućim ekonomskim zakonima, moramo da sagledamo situaciju kako ekonomsku, tako i društvenu u kojoj Vlada predlaže ovaj zakon.
Da su makro-ekonomski parametri drugačiji, možda bi, gospodine ministre, i vi predložili drugačiji zakon. U vremenu u kome živimo, u uslovima u kojima imamo ogromne društvene izazove, ekonomski praktično kolaps, ja sam ubeđen da Vlada Republike Srbije jeste predložila najbolji zakon o privatizaciji koji je u ovom trenutku moguć i zato će SNS podržati ovaj zakon.

Zahvaljujem, gospodine Kovačeviću.
Za reč se javio narodni poslanik Dragan Šutanovac. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, uvaženi predstavnici ministarstva, drage kolege, zakon o privatizaciji o kome danas govorimo, takođe o stečaju, su zakoni koji su izuzetno važni.
Danas ukoliko kažemo da nakon 14 godina, a čak i 25 godina od početka privatizacije, taj posao nismo završili adekvatno, to ne mora da bude samo razlog loših zakona, već naprosto nekih naših navika i načina na koji razmišljamo.
Gospodine ministre, kao čovek koji nije član nijedne stranke, kao neko ko je dugo vremena proveo u inostranstvu i kao neko ko je analizirao naše privredne tokove, siguran sam da ćete se složiti da je najskuplja stvar na svetu rat. Ne postoji nijedna skuplja stvar, naravno, život se ne računa, za privredu, za ekonomiju, za razvoj, od rata. Nažalost, Srbija je 90-ih godina prošla kroz ratove koji su potpuno devastirali našu privredu, uništili našu ekonomiju, doveli nas u situaciju da imamo milione ljudi koji su sa radnim mestom a nezaposleni i u situaciju u kojoj 2000. godinu dočekujemo kao zemlja koja je potpuno devastirana. Šta želim da kažem?
Želim da kažem da je Srbija 2000. godine dugovala oko 14,3 milijarde evra. Godine 2012. Srbija, uz uspone i padove, duguje 14,7 milijarde evra, a Vlada u kojoj vi sedite i prethodne dve vlade koje su bile praktično iste, ali rekonstruisane, napravila je dug u ovih nepunih dve godine gotovo sedam milijardi evra, odnosno, juče je na televiziji rečeno da dugujemo nešto više od 20,5 milijarde evra, uz to da smo se u ovoj godini zadužili oko 517 miliona. Pitanje je kako je moguće da smo se zadužili 517 miliona, ukoliko je ministar Krstić u predizbornoj kampanji slavodobitnički rekao, odnosno potpisao ugovor o novom zaduženju od milijardu evra?
U isto vreme, od te 2000. godine do 2012. godine, uz te privatizacije kakve su bile, plate u Srbiji su se povećale 10 puta, izvoz se povećao četiri puta a BDP tri puta.
Pozivam vas da, kao odgovoran čovek, kažete na kojoj privredi bazirate danas stanje u Srbiji i da li su sve te privatizacije zaista tako loše kao što kolege koje imaju žal za 90-im godinama pokušavaju da ih prikažu? Ko su danas preduzeća i kompanije koje najviše plaćaju porez u Srbiji i da li se radi upravo o kompanijama koje su privatizovane u vremenu tog, kako kažu kolege, lošeg zakona, a koji je doveo do toga da upravo te firme danas budu nosioci privrednog razvoja Srbije, jer bi bez tih firmi naša privredna situacija bila znatno gora?
Ono što je takođe zabrinjavajuće, već dve godine slušamo ovde kako bez stranih investitora ne možemo da nastavimo sa razvojem naše privrede, ekonomije i društva. U ovoj godini imamo stotinak miliona evra stranih investicija, a 2011. godine, koja je bila loša godina za tu Vladu, imali smo gotovo 1,8 milijardi evra stranih investicija i bili smo nezadovoljni.
Smatramo da ovaj rezultat koji danas pokušava da se na neki način filuje, uz novi način računjanja u Narodnoj banci Srbiji, da se prikaže da je gotovo 500 miliona evra stranih investicija, što nije tačno, u stvari treba da bude vaš, kao ministar privrede a sutra i kao ministar finansija, apsolutno najveći problem.
Izgovorili ste ovde nešto što zaista sada već možemo da smatramo da je paušalno, ne zato što vi to kažete, već zato što predstavnici Vlade svako malo nam govore druge cifre. Znači, ja vas molim da kao čovek koji će voditi srpske finansije, verujem da ćete biti izabrani, kao čovek koji vodi privredu, nama kažete koliko to ljudi zaista danas radi u javnom sektoru, odnosno koliko ljudi danas radi tako što prima platu iz budžeta, a koliko ljudi radi u tom javnom sektoru koji je samodohodovan? Da razdvojimo te dve stvari, jer je očigledno da se manipuliše time, zašto što je nemoguće da ta količina ljudi radi u javnom sektoru, odnosno, postoje oni koji rade u sektoru koji dohoduje, spadaju u javni sektor, ali daleko od toga da primaju platu sa budžeta.
Takođe, šta se desilo u Srbiji od 2012. do 2014. godine, a to je da nikada veće poreze nismo imali. Povećan je porez na dobit 50%, povećan je PDV za nekih 12%, a budžetska rupa je enormno velika i u potpunom je neskladu sa zahvatanjem u odnosu na građane Srbije i sa onim što mi danas opterećujemo i privredu i zaposlene.
Ono što ste vi rekli, da li je paušalna cifra ili nije, voleo bih da nam to egzaktno kažete, ako ne možete danas, onda pismeno, 800 miliona evra godišnje država plaća za gubitaše. Čuli smo cifru od 600 miliona, čuli smo za 700 miliona. Koliko je to zaista i koliki broj ljudi je zaista zaposlen u tim preduzećima za koje naša država, odnosno budžet, odnosno građani Srbije koji plaćaju porez, izdvajamo novca? Koliko je to u stvari minimalnih zarada i da vidimo da li se uopšte isplati da takva preduzeća postoje kao takva, ili se isplati dati ljudima minimalne zarade, a za ta preduzeća naći način kako da ih se država oslobodi.
Čuli smo da postoji predlog premijera da se čak da dva godišnja gubitka, to je nekih 204 miliona evra, nekome ko bi preuzeo „Sartid“, obaveze i nastavio da radi. Gospodo, 204 miliona evra je izuzetno velika suma novca. Podsećam da je svojevremeno prodat za 20 i nešto miliona, a dohodovao je i u svoje vreme je bio najveći poreski obveznik u Srbiji i najveći izvoznik, a došao je u situaciju koju je i veliki broj zemalja u svetu doživeo, taj slom građevinske industrije a samim tim i građevinarske industrije i dolazimo u situaciju da nas danas košta 102 miliona evra. Koliko ljudi radi u „Sartidu“, kolika je prosečna plata i da li je moguće da sa tih 102 miliona evra ti ljudi ne mogu da imaju pristojan život odnosno zbog čega smo u situaciji da nekome nudimo 204 miliona, znači, dva godišnja gubitka?
Ono što takođe vas kao ministra privrede želim da pitam, a sutra kao ministra finansija, tiče se naših međunarodnih ugovora koje smo sklopili, a na osnovu kojih će neko sutra imati privilegiju u privatizaciji i korišćenju dobara koja pripadaju državi Srbiji, odnosno svim građanima Srbije. Šta to znači? Znači da postoje ugovori kao što su sa Emiratima da sutra na osnovu tog ugovora mogu da se pojave privatne kompanije iz Emirata koje će imati povlašćeni status u odnosu na kompanije koje su došle iz zapadnih ili istočnih zemalja i koje su ovde investirale veliki novac i za veliki novac kupovale naša preduzeća.
Netačno je, apsolutno netačno, da su sve privatizacije bile loše. Ono što je očigledan problem ovde, a slušam vrlo pažljivo, to je što postoji neki žal za mladošću 90-ih godina. Kada se priča o tome kako je, eto, u mom mestu radilo toliko ljudi, to je potpuna neistina, jer te 2000. godine, upravo nakon rata, prosečna plata u Srbiji nije bila ni 50 maraka, ljudi su imali radno mesto, imali su posao, odlazili su na posao, bez da imaju šta da rade. Zaboravljamo da smo imali sankcije, da smo sipali gorivo iz plastičnih flaša, zaboravljamo šta se sve dešavalo te 2000. godine. Ali, opet, ako uzmemo da uporedimo, dug Srbije je tada bio 14,3 milijardi, 2012. godine 14,7 a danas je 20,7. Znači, gotovo šest i više milijarde evra je napravljeno, dragi moji prijatelji, za nepune dve godine. Još uvek, kažem, ne znamo šta je sa ovim dugom koji je potpisao ministar Krstić, koji je podneo ostavku. Moguće da je razlog bio taj što je podneo ostavku, pošto očigledno da postoji neka računica koja nije jasna.
Zanima me, rekli ste da postoji mogućnost prenosa kapitala bez naknade. Ko će o tome da odlučuje? Na koji način? Nisam od onih ljudi koji misle da su svi ljudi koji učestvuju u procesu privatizacije i u Agenciji ljudi koji su korumpirani, ljudi koji su skloni koruptivnim aktivnostima. Naprotiv, znamo da dolazite iz sveta u kome postoje poreznici koji mogu da se dogovaraju u ime države sa poreskim obveznicima. Verujem u ljude koji rade u države. Imam potpuno uverenje da postoje ljudi spremni i sposobni da rade tu vrstu ekonomije u ime naše države. Naravno da treba da postoji kontrola.
Nažalost, ovaj zakon, na neki način, onemogućava. Zbog čega? Zato što ste i vi sami, kao predlagač, pošli od toga da ste vi, ne mislim lično, ali vi kao sistem, nepošteni, pa ne možete ući u dogovore prilikom privatizacije. To je nešto što šalje jako loš signal nama kao poslanicima, jer nemate očigledno poverenja sami u sebe, ali verujem i investitorima koji se pitaju zbog čega ne mogu na taj način da ugovaraju one poslove za koje očigledno ne postoji interesovanje, pre svega, u samoj Srbiji.
Nalazimo se u jednom trenutku kada je Srbija došla praktično do dna. Ovo je pik zaduživanja srpske Vlade i nikada ovoliko srpska Vlada, u tako kratkom roku, se nije zadužila. Nažalost, ne postoji privredna aktivnost koja može da servisira tako visok dug.
Najavili ste smanjenje penzija i plata za 10% i ni dinara više. Onome ko ima penziju od 6.000 dinara to će biti veliko kao kuća, tih 600 dinara. Ko ima platu 14.000 dinara, biće i njemu veliko kao kuća. Ne znam da li imate svest o načinu na koji žive obični ljudi u Srbiji, koji su svoje penzije zaradili i zašto bi njima bilo ko smanjivao. U isto vreme imamo u strukturi države one koji rade u javnom sektoru koji imaju četiri ili pet puta veću platu od vaše. Vi ste im, kao resorni ministar, nadležni, a oni imaju pet puta veću platu od vaše.
Predlagao sam ovde, neko će reći da je to demagogija, neko da je populizam, ukoliko ne možemo, nemamo snage, nemamo jaku ekonomiju, da podignemo minimalac u Srbiji, hajde da pokušamo da u tom javnom sektoru, u kome radi veliki broj ljudi, ne znam koliko, ograničimo najvišu platu. Hajde da kažemo da je najviša plata koliko ima predsednik Republike, a menadžerske ugovore sa onim ljudima koji će sutra da vode kompanije i koji će na osnovu svojih zasluga i dobiti koje ostvaruje kompanija dobiti bonuse koji će biti zadovoljavajući. Neprirodno je da neko ima platu 400 hiljada dinara ili 500 hiljada dinara, a njegovo preduzeće je najveći gubitaš u Srbiji.
U isto vreme vi imate platu, ne znam da li vi primate platu ovde još uvek, ali plata ministra privrede je cirka 102.000, 103.000 dinara. Ima li ikakve logike da direktor „Dunava“ prima 450.000 dinara, ima reprezentaciju, ima sve uslove za rad bolje od vas, to znam kao bivši kolega, a da mi danas sankcionišemo one koji imaju platu od 26.000 dinara tako što ćemo njima naplatiti 10% poreza na tu platu, koja je ionako, srpski rečeno, crkavica od koje teško može da se živi u bilo kom mestu u Srbiji, a posebno u Beogradu.
S druge strane postoji problem regionalnog razvoja. Koristim priliku da vam se obratim, pošto niste dolazili u Skupštinu ranije. Mislim da imate mogućnost, takođe, da uradite jednu reformu koja se tiče i privatizacije, a tiče se i zaposlenih u javnom sektoru.
Danas mi koji smo zaposleni u javnom sektoru plaćamo porez državi, a najveći deo poreza na platu ide upravo lokalnoj samoupravi tamo gde živimo. Šta to znači? Znači da oni ljudi koji žive u opštinama gde nema, a nema poslanika više-manje, gde nema bolnice, univerziteta, suda, policije, vojske, nemaju prihod po osnovu poreza na platu od nas koje oni izdržavaju.
Ako želite da pomognete regionalni razvoj Srbije, ukoliko želite da pomognete svim ovim ljudima koji danas govore ovde sa setom, sećate se šta je sve bilo devedesetih godina i ti kombinati koji su radili i koji su devastirani potpuno, hajde da vidimo da li možemo te sume novca koje se slivaju danas najviše Beogradu kao lokalnoj samoupravu, pa Nišu, Novom Sadu itd, da to podelimo na broj stanovnika tih opština. Ja, kada plaćam porez i svi mi ovde, mi primamo platu na osnovu toga što neki građani u celoj Srbiji plaćaju porez. Zbog čega se njihovim lokalnim samoupravama ne vraća taj novac, već se vraća samo onim samoupravama gde mi živimo, odnosno obavljamo posao? To je izuzetno važna stvar.
Ukoliko želite da razvijate regionalno celu Srbiju, ukoliko želite da vidite gde su te privatizacije najlošije prošle, upravo je to u tim opštinama u kojima ne postoji adekvatan državni aparat i iz koga ne mogu da se naplaćuju.
Postoji niz stvari, ja sam otvorio i koristim priliku da vas pre svega pozdravim i vidim i da vas pitam nekoliko stvari, zanima me da nam odgovorite konkretno šta je to prenos kapitala bez naknade? Ko će to da dogovara i na koji način i ukoliko to može, zbog čega ne može onda dogovorno da se prodaju određena preduzeća?
Znam da konkretno u Švajcarskoj ukoliko prebacujete kompaniju iz neke druge zemlje, imate visoke prihode možete da se dogovorite sa poreskom upravom da vam porez bude manji od onoga koji je opšteprihvaćen. Za to sam. Potpuno podržavam da ljudi iz države imaju slobodu, da rade svoj posao u korist države i u isto vreme da policija, tužilaštvo, razne inspekcije proveravaju. Ne mislim da je pametno da mi ovde kao poslanici optužujemo jedni druge za bilo šta, ukoliko tužilaštvo, policija ili sudovi nisu doneli nikakav zaključak ili nisu doneli određene presude.
Gospodine ministre, neće vam biti lako i nije vam lako na ovoj poziciji. Za ovo kratko vreme nemate čime da se dičite, ali rezultati vlada u kojima su sedele vaše kolege su poražavajući. U Ministarstvu finansija je još gore. Gospodin Krstić će ostati upamćen kao ministar koji je povećao sve poreze, a vi ćete startovati kao ministar koji je smanjio sve plate. Od samog starta ćete imati problem ukoliko ne nađete adekvatan način da rešite probleme na prihodnoj strani pre svega, kako da uposlite ljude i kako da napravimo adekvatan proizvod koji može da se proda, a o tome isto možemo da razgovaramo, da li je realan kurs dinara taj koji može da pomogne razvoju srpske privrede ili ne? Da li ovaj kurs koji postoji doprinosi izvozu iz Srbije ili ne ili pomaže uvoznicima?
Ukoliko ne budete o toj strani razmišljali, mislim da ćemo ući u još veći problem iz koga ćemo se teško izvući. Želim da apelujem na vas, pošto očigledno postoji jedno veliko nepoznavanje, neznanje, želja da se nešto zaobiđe, postoje preduzeća u Srbiji koja mogu izuzetno dobro da rade. Imala su veliki uvoz do 2012. godine, u poslednje dve godine to je lošije, kod nekih i znatno lošije. Govorim o preduzećima iz odbrambene industrije.
Kada govorite da su to preduzeća koja duguju najviše poreza, onda moramo biti svesni da su to preduzeća koja su potpuno porušena 1999. godine i da država, osim u nekim trzajima, do 2012. godine je investirala ta preduzeća. Danas se određene linije otvaraju zahvaljujući aktivnostima koje su bile do 2012. godine, ali molim vas da skrenete pažnju kolegama i da pokušate da nađete način kako da se pomogne toj grani privrede koja je preko 90% izvozno orijentisana.
„Prvi partizan“ iz Užica izvozi oko 97% svojih proizvoda. Po ovoj ceni evra verujte mi da je to izuzetan uspeh. Nemojte dozvoliti da zbog toga što postoji nerazumevanje takve fabrike dođu pod udar poreske politike u kojoj postoji opasnost da one praktično nestanu, a imaju proizvode koji mogu da se izvoze i pre svega su izvozno orijentisani. Hvala i očekujem odgovor. Celo popodne govorite, verujem da imate spremljene odgovore.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.