Uvažena predsednice Narodne skupštine, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, prvo ću govoriti o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, što je jedan i logičan i normalan sled događaja u odnosu na avgust mesec, kada je i u ovom parlamentu izglasan Zakon o privatizaciji, u skladu sa novim  uslovima i novim modelima koji će se primenjivati u procesu privatizacije, a koji će se, svi se tome nadamo, završiti do kraja ove godine.
Izmene ovog zakona, kao i izmene i dopune Zakona o investicionim fondovima, su važne i zbog za nas strateške stvari i strateškog aspekta i određenja funkcionisanja naše države u narednom periodu, pogotovo kada je u pitanju ekonomija i ekonomski razvoj, a to je da mi postanemo konačno u punom kapacitetu tržišna ekonomija, kao i druge razvijene evropske zemlje, SAD i druge zemlje koje imaju razvijena tržišta.
Napomenuću da kod nas za sada funkcioniše tržište robe i usluga, tržište radne snage, a tržište hartija od vrednosti, odnosno tržište kapitala ne možemo da kažemo da funkcioniše, pogotovo tržišna ekonomija ne može funkcionisati u onim uslovima kada još uvek u portfelju Agencije za privatizaciju imamo 502 preduzeća koja treba privatizovati i 148 preduzeća koja su u procesu restrukturiranja.
Nadamo se, i ministar je i sam o tome govorio, da je zainteresovanost takva da ćemo bar jedan dobar procenat tih preduzeća uspeti da, u skladu sa ovim novim modelima koji su planirani, privatizujemo, da dođemo do modela strateških partnerstava i iznađemo načine da zajedno sa svojim partnerima iz inostranstva, ali i domaćim kompanijama učinimo da kompanije koje su u restrukturiranju i koje su u procesu privatizacije budu održive i da mogu da u narednom periodu funkcionišu i budu konkurentne na regionalnom, ali i na globalnom nivou.
Ono što je isto tako važno, to je i objedinjavanje funkcije likvidacionog i stečajnog upravnika. Ono što je, po mom mišljenju, nedostajalo Agenciji za privatizaciju kao instituciji koja je sprovodila proces privatizacije, koja ga je promovisala, to je ta kontrolna funkcija i kontrolni aspekt koji je toliko nedostajao da sada imamo situaciju da je u preko jedne trećine privatizovanih preduzeća u tim slučajevima raskinuta privatizacija. Ušlo je mnogo špekulantskog kapitala.
Kada svedemo račune i kada napravimo jednu jasnu analizu, možemo da kažemo da privatizacija nije uspela u našoj zemlji i da faktički i ova Vlada i gospodin Sertić, koji je uzeo taj vruć krompir završetka tog procesa, ima veoma težak posao, da učini našu privredu takvom da ona bude tržišna ekonomija i da od dobro već devastiranih preduzeća u dobrom procentu napravi u procesu restrukturiranja i kroz promociju tog pula preduzeća, ona preduzeća za koja će se neko iz inostranstva ili neki domaći investitori, zašto ne i investicioni fond, zainteresovati, kupiti ga ili prići kao partner u okviru strateškog partnerstva.
Ono što bih podvukao kada su u pitanju izmene i dopune Zakona o investicionim fondovima, to je da tržište kapitala, odnosno tržište hartija od vrednosti je jedan od tri glavna stuba funkcionisanja jedne tržišne ekonomije iz mnogo razloga.
U proteklih 24 godine, kada smo ušli u proces tranzicije, nismo mogli da napravimo ni institucionalni aspekt, a ni da napravimo jednu kritičnu masu kompanija, kompanije velikih investitora, ali i onih malih investitora koji imaju pravo i imaju mogućnost da emituju hartije od vrednosti i da napravimo jedno tržište hartija od vrednosti koje će prvenstveno, što i jeste praksa u razvijenim zemljama.
Navešću primer SAD, gde 45% kompanija finansira svoje poslovanje, svoje nove projekte, diverzifikaciju svog posla upravo kroz finansiranje i emitovanje akcija odnosno hartija od vrednosti. Tako i u evropskim državama mi gotovo kada je u pitanju tržište hartija od vrednosti, kada je u pitanju finansiranje kompanija kroz taj aspekt poslovanja i emitovanja faktički i da nemamo.
Mislim da je to institucionalna stvar koju ova Vlada i naša država mora da reši u narednom periodu. Imali smo do sada, nadam se da će se tu desiti određene promene, Komisiju za hartije od vrednosti, koja se u protekle dve, dve i po godine više bavila zaradama u toj komisiji i nekim perifernim stvarima nego onim što je najbitnije.
Šta je najbitnije? To je da se kreira jedan povoljan i kvalitetan ambijent, da kroz zakonsku regulativu i sve druge aspekte za koje je komisija zadužena da se kreira ambijent da mogu investicioni fondovi da dođu, da naša zemlja bude privlačna, ali da se podstiču i naše kompanije, pogotovo start ap kompanije, podsetiću vas da je veliki procenat start apova u SAD koji se tiče informacionih tehnologija upravo finansiran kroz emitovanje akcija, odnosno emitovanje hartija od vrednosti.
Imajući u vidu da su informacione tehnologije jedan od stubova, jedan od glavnih aspekata budućeg razvoja naše zemlje, tamo gde mi imamo nou hau, tamo gde mi imamo ljudske resurse koji su kompetentni, gde smo privlačni, gde očekujemo možda sutra investicije i Mubadale i drugih kompanija koje su relevantne, podsetiću vas da je i prvi potpredsednik Vlade, gospodin Dačić, krajem 2013. godine imao veliku konferenciju u SAD gde su učestvovali svi veliki igrači na američkom i svetskom tržištu, počevši od Intela, Epla, Majkrosofta, Gugla, Ibeja, Amazona koji su zainteresovani da dođu u našu zemlju.
Ono što je jako bitno, da pored tih stranih investitora animiramo i podstaknemo i domaće male kompanije da budu prokluzivnije i da mogu naravno na tom tržištu hartija od vrednosti da usvoje ideju, nou hau, biznis planove, emituje hartije od vrednosti koje će neko kupiti, da li su to domaćinstva, da li su to druge kompanije, potpuno nije bitno, ali da na taj način mogu da dođu do novca kako bi razvijali svoj biznis i kako bi mogli da ga šire i da ga diversifikuju. Naravno, nikome nije cilj u našoj zemlji, pogotovo ovoj Vladi da se naša privreda bazira na prostoj reprodukciji, nego u stvari na proširenoj. To je suština ovog zakona o investicionim fondovima, da se napravi jedan kvalitetan ambijent. Smanjuje se taj graničnik investicije koja je potrebna da bi se osnovao investicioni fond.
Ono što je jako važno i za Ministarstvo i za Vladu, ali i za Komisiju za hartije od vrednosti je da se pokrenu i podstiču domaćinstva u našoj zemlji da štednju mogu da vrše preko upravo tih investicionih fondova ili sutra penzionih fondova, pošto je i to jedan neodvojivi deo ove politike i stvaranje jednog kvalitetnog tržišta hartija od vrednosti, a naravno, i sutra potencijalnih investitora, ne samo u regionu nego i u inostranstvu, jer na taj način naši fondovi koje budemo formirali mogu da budu kvalitetni upravljači i kvalitetni investitori u regionu. Podsetiću vas samo na primer državne kompanije „Telenor“ koja je jedan veliki, ako ne i najveći investitor u našoj zemlji sa investicijom od 1,6 milijardi evra, koja je u stvari u vlasništvu 52% penzionog fonda u vlasništvu norveške države.
Tako da, to je paralelno jedan proces koji mi moramo da gajimo i da razvijamo u tom smislu i da podstičemo i sama domaćinstva da se aktiviraju i da se jedan deo štednje vrši kroz ulaganje u investicione fondove. Investicioni fondovi su jako važni zbog toga što kada vi imate pojedinačno ulaganje u berzu i u hartije od vrednosti, transakcioni troškovi su veliki i prosto investicioni fondovi služe tome da se formira i baziraju se na poslovanju koje podrazumeva ekonomiju obima, jer kada pogledate u praksi, kupovina 50 akcija ne košta ništa manje nego kupovina 10.000 akcija na berzi. Dakle, što više igrača manji su transakcioni troškovi, to je podsticajnije i za investicione fondove i za sve ulagače, pa bili oni i mali ulagači sa 500 dolara ili sa 1.000 dolara, ali vi ako hoćete da investirate kroz investicioni fond 5.000 dolara vama će samo transakcioni troškovi pojesti pola te sume. Ako imate sto manjih igrača koji će investirati taj novac, to neće u tom obimu toliko koštati. Zato treba podsticati, zato treba u punom kapacitetu podržati implementaciju ovog zakona i podržati i relaksirati otvaranje investicionih fondova u našoj zemlji.
Isto tako, ovaj zakon uređuje i rad kastudi banaka, što je veoma važno i one su se uključile u ovaj aspekt poslovanja i upravljanja kada su u pitanju investicije i kada su u pitanju investitori i sami investicioni fondovi. Samo ću vas podsetiti da je u Americi tek 1999. godine donet taj čuveni Grem Legasi Lejli zakon koji je obezbedio i odobrio bankama da mogu da se bave tim poslovima. Naravno, u mnogim slučajevima, kao što smo to imali prilike u praksi da vidimo, došlo je do velikih zloupotreba, ali, u svakom slučaju, ako imate banke koje su ozbiljne, koje imaju ozbiljan i likvidan kapital, koje posluju u dobitku i rade u regionu, možemo imati poverenja da oni te kastudi poslove mogu da obavljaju na jedan pravi i kvalitetan način i naravno da ih treba podsticati na to i paralelno kroz taj aspekt oni će imati i veću motivaciju da više rade i sa privredom i sa start ap kompanijama, da pored zarade koju imaju kroz upravljanje fondovima dodatni deo zarade mogu u stvari da ostvaruju kroz kreditiranje male privrede ili start ap biznisa, što kod nas trenutno nije slučaj.
Dao bih jedan predlog uvaženom ministru, a to je da se prosto razmisli. Srbija ima trenutno takvu poziciju i u regionu i u celom svetu. Naša međunarodna pozicija nije nikada bila bolja u protekle 24 godine, slobodno i odgovorno mogu da kažem, da iskoristimo tu poziciju da se razmišlja o ideji formiranja jedne regionalne berze. Ta regionalna berza nikada nije postojala. Mislim da ona ne bi puno koštala, ali pošto bi onda imali tržište od 25 do 30 miliona ljudi koji bi potencijalno investirali i štedeli, imali bi tržište koje bi bilo u odnosu na Srbiju više puta uvećano.
To je jedan ozbiljan osnov i aspekt u kojem može, gospodine ministre, da se razmišlja u tom smislu da budemo deo i da budemo pokretač jedne takve ideje koja će za glavni cilj imati razvoj tržišta hartija od vrednosti. Ne treba biti veliki ekonomista da se zna da bez tog tržišta i bez tog aspekta poslovanja ne možemo da razvijamo na jedan kvalitetan način svoju ekonomiju, niti možemo da doživimo ekonomski bum i da dođemo do onoga o čemu svi razmišljamo i sigurno sanjamo, a to je da naš privredni rast bude 5% godišnje.
Mi imamo sve uslove za to, imamo prirodne resurse. Ova Vlada je krenula dinamično da donosi zakone koji za glavni cilj imaju obezbeđivanje kvalitetnog ambijenta za investicije i poslovanje. Doneli smo novi Zakon o radu, Zakon o stečaju i Zakon o privatizaciji. Ovo je ono što će dodatno da da podstrek našoj privredi, ali mislim da paralelno sa ovim reformskim zakonima možemo da razmišljamo i o tome da razvijamo i tržište hartija od vrednosti, jer na taj način će nam doći oni igrači koje mi priželjkujemo. To su najbolje, najlikvidnije, najveće multinacionalne kompanije koje, samim tim što će potencijalno investirati u Srbiju, sa sobom će povući mnogo, mnogo drugih kompanija iz određenih zemalja koje po prirodi stvari, to je i ekonomski i u praksi i u teoriji dokazano, idu za tim velikim kompanijama i traže onu destinaciju koja je povoljna i gde se može kvalitetno i dobro poslovati.
Siguran sam da Republika Srbija će u narednom periodu biti ta najbolja destinacija za investicije. Siguran sam da i vi, gospodine ministre, imate te kapacitete kada je u pitanju vaš tim, a i vašim ličnim znanjem i praksom koju imate kroz privatni biznis da razumete to i da implementirate jednu takvu politiku koja će u kratkom roku moći da dovede do toga da imamo kvalitetan privredni rast, da imamo reindustrijalizaciju naše privrede i, ono što nam je najbitnije, da privučemo što više kvalitetnih investitora.
Moram da podsetim na jednu anomaliju koja nam se dešava u proteklim godinama, na analizu Svetske banke, a to je da je produktivnost ljudi koji rade trenutno na 40% i to je u stvari jedan od glavnih aspekata, glavnih razloga zašto nismo konkurentni i zašto ne možemo da ostvarimo ono što nam je najveći prioritet, a to je da budemo zemlja koja izvozi.
Kao zemlja izvoza sa 40% produktivnosti radne snage to ne možemo nikako da uradimo, tako da mislim da treba poraditi u tom smislu na prekvalifikaciji, dokvalifikaciji, investiranju u obrazovanje, ono o čemu ste vi uvek i govorili, o povezivanju potreba privrede sa obrazovanjem, pogotovo visokim, sa naučnim i tehnološkim razvojem i da ti paralelni procesi mogu da dovedu do toga da kao privreda, ekonomija i, naravno, zemlja, što bi ekonomski rekli, izađemo na zelenu granu.
Naravno, SDPS i naši poslanici će u danu za glasanje glasati za ove predloge zakona i imaćete punu podršku u njihovoj realizaciji i implementaciji od naše partije. Hvala vam.

Hvala.
Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Senić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, kada pogledamo današnji dnevni red ponovo imamo zakon po hitnom postupku, a ja bih i dalje da upozoravam na to da smo izveštajem o napretku, da kažem, dobili opomenu zato je što je 92% u prethodnoj godini zakona usvojeno po hitnom postupku.
Zakon o Agenciji za privatizaciju, osim toga što pokušava da uskladi rad Agencije za privatizaciju sa Zakonom o privatizaciji, ima određene, da kažem, nepreciznosti.
Na prvom mestu, u članu 10. se kaže da Agencija može podneti predlog za pokretanje stečajnog postupka subjekta privatizacije, što je u direktnoj koliziji sa članom 2. ovog istog zakona, gde kaže da Agencija podnosi predmet.
Dakle, pošto Zakon o stečaju propisuje da se prilikom ispunjenja određenih uslova pokreće, a ne može pokrenuti stečaj, neophodno je da se zakon uskladi sam sa sobom, a i sa Zakonom o stečaju, dakle, da Agencija pokreće stečajni postupak, a ne da može pokrenuti. To je obligacioni karakter odredbe zakona, a ne stvar izbora.
Takođe, ima mnogo nepreciznosti i u članu 15. gde se preciziraju komisije koje prate proces privatizacije i tu se direktno ulazi u nadležnost privatizacije na taj način što je određeno da ministar nadležan za poslove privrede obrazuje komisiju.
Dakle, Zakonom o privatizaciji, postupak, sprovođenje i kontrole postupka privatizacije, dakle, ono što je definisano članom 7. je u direktnoj nadležnosti Agencije, a predviđenim predlogom, tj. predmetnim predlogom zakona imamo situaciju da ministar, a ne direktor Agencije za privatizaciju obrazuje komisiju.
Takođe, sporno je i to što se konstatuje i u članu 15a i u članu 15b da komisija ima pet članova od kojih je jedan predsednik komisije, ali se ne navodi ko imenuje predsednika. Dakle, još jedna nepreciznost u smislu da li onaj ko obrazuje komisiju imenuje predsednika komisije ili članovi komisije između sebe biraju predsednika.
Propisani su i određeni kriterijumi za to ko može biti član komisije tačka 1) da ima visoko obrazovanje. Nije podrazumevano određeno radno iskustvo, što je po nama nedopustivo. Dakle, po predlogu koji ste nam uputili, član komisije koji će se baviti ozbiljnim poslom može biti neko ko je samo visoko obrazovan, bez dana radnog staža. Smatramo da je neophodno dopuniti ovaj kriterijum i navesti, npr. mi smo našim amandmanom predvideli da je neophodno sedam godina radnog staža, tj. radnog iskustva.
Takođe, predviđeno je da jedan od kriterijuma bude da je član komisije stručnjak u nekoj od privrednih oblasti, što je po nama veoma široka definicija i smatramo da to treba suziti na oblast privatizacije, oblast stečaja, oblast aktivnosti ili osnivanja privrednih društava, dakle, ne samo da bude stručnjak u nekoj od privrednih oblasti, jer ne znači da su svi stručnjaci iz privrednih oblasti stručni i za postupak privatizacije ili stečaja.
Naravno da se slažemo sa tim da izbor određenog člana komisije ne treba da bude u sukobu javnog i privatnog interesa, ali ono što je predlagač zakona, po nama, zaboravio da istakne, je da član komisije nije akcionar u subjektu privatizacije ili kupac subjekta privatizacije.
Šta je sa strateškim partnerima ili strateškim investitorima? Predviđamo da član komisije ne može biti ni akcionar ili vlasnik udela u strateškom investitoru, jer to je poseban vid privatizacije, a da nije kupovina preduzeća.
Što se tiče Zakona o investicionim fondovima, slažemo se da je to usklađivanje sa direktivom Evropskog parlamenta. Ovaj zakon predviđa određene olakšice za poslovanje, ali ono što nam zaista smeta je to što zakonom nije kreiran određeni ambijent za pospešivanje poslovnih aktivnosti investicionih fondova.
Dakle, imamo situaciju da je broj društava koji se bave upravljanjem investicionim fondovima spao u poslednjih šest godina sa 15 na četiri, ali osim tih određenih olakšica koje su manje-više simbolične, po nama, nije zakon usmeren u smislu da kreira ambijent za otvaranje ili pospešivanje aktivnosti.
Kao primer naveo bih Hrvatsku koja je još 2008. godine imala preko četiri milijarde evra u tržištu, koji je bio domen investicionih fondova, dok je u to vreme Srbija bila na simboličnih 50 miliona evra. Smatramo da je neophodno da se kreira ambijent koji bi pospešivao poslovne aktivnosti investicionih fondova.
Socijaldemokratska stranka je podnela određene amandmane. Nadamo se da ćete ih razmotriti i u zavisnosti od prihvatanja tih amandmana, dakle, u kom nivou će Zakon o Agenciji za privatizaciju biti zaista usklađen sa Zakonom o privatizaciji, mi ćemo se opredeliti da li ćemo podržati ovaj zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Aleksandra Tomić.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas smo imali prilike da čujemo i na Odboru stav uglavnom poslanika vladajuće koalicije o predlozima zakona koji su na dnevnom redu, koji se odnose na izmene i dopune Zakona o Agenciji za privatizaciju, deo koji se odnosi na izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije, onaj deo koji se odnosi na najinteresantnije stvari, koji govori o transbalkanskom koridoru, odnosno proglašavanju praktično javnog interesa i sistema eksproprijacije, koji bi trebalo da omogući bolju energetsku politiku.
Ono što je začuđujuće je da smo imali prilike da čujemo da je razvoj regionalne energetske politike ideja koja je stara godinu dana. Ja bih samo podsetila da je Srbija potpisnica Sporazuma o energetskoj zajednici iz 2005. godine, da je 2010. godine na Ministarskom savetu potpisano i dogovoreno da se donese regionalna strategija iz energetske politike, da deo koji se odnosi na regionalno povezivanje u sektoru energetike se odnosi na jedinstveno tržište električne energije, unapređenje snabdevanja i sigurnosti u sektoru energetske bezbednosti, poboljšanje stanja zaštite životne sredine i deo koji se odnosi na razvoj konkurentnosti tržišta i stvaranje zajedničkog tržišta energije.
To ništa nije moguće ukoliko vi nemate infrastrukturu, a osnovna infrastruktura je praktično mreža, odnosno izgradnja distributivnog sistema napajanja električne energije. Pošto je Srbija povezana sa osam država u svom komšiluku, onda je učešće naših delegacija na regionalnim konferencijama iz ove oblasti bilo veoma značajno.
Možda niste znali, oni koji nisu obavešteni, a to je da postoji potreba da se regionalno čvrsto povezujemo u energetskom sektoru, ne samo zbog toga što smo pod udarom određenih velikih monopolističkih grupa u sektoru energetike i velikih sila, razvijenih država, već zbog toga što postoji potreba da jedni drugima pomažemo. To se najbolje videlo kada su bile velike poplave, jer bez takve pomoći mi ne bi mogli da prevazilazimo probleme koji su nastali u energetskom sektoru, a da ne pričamo o finansijskim sredstvima koji su obima do 300 miliona evra, kojima je trebalo brzo reagovati i izvršiti rekonstrukciju objekata da bi ostali u funkciji. Ni u jednom trenutku niste imali neke restrikcije koje su bile karakteristične za 1984. godinu, za 90-te, za vreme ratnih dešavanja na prostoru bivše SFRJ, odnosno SRJ.
Zašto ovo govorim? Zato što sektor energetike je danas prikazan na jedan potpuno neadekvatan način. Iskorišćen je za politizaciju između određenih stranačkih napada, a njemu tu nije mesto. Energetika i uopšte politika kojom se vodi Srbija je pravac evropskih integracija i u tom pravcu smo obavezni da poštujemo treći paket direktiva EU i kao takav Srbija se zaista trudi. To govori izveštaj Energetske zajednice, koji smo čuli prošlog meseca na Odboru za privredu i energetiku. Ono što je važno jeste da je Srbija napredovala, a napredovala je značajno zbog toga što je usvojila veliki set zakona i podzakonskih akata sa kojima je u prilici da može uopšte da priča o regionalnoj politici.
Ono što je važno jeste da ciljevi ovog zakona, koji se odnose na izgradnju transbalnskog koridora, i to prva faza, obuhvata zakonsko rešenje projekata koji su praktično dovedeni do same građevinske dozvole. Znači, ništa nije dovedeno u pitanje, već je usaglašeno sa sporazumima sa Italijom, sa Crnom Gorom, sa sporazumima koji se odnose na deo koji obuhvata Rumuniju. To je jako značajno zato što ste videli da u ovom zakonskom rešenju ta interkonekcija će nam dati mogućnost da naš uslov sa EU, koji je 27% učešća obnovljivih izvora energije, treba da bude u ukupnoj potrošnji električne energije do 2020. godine, nije moguće ukoliko jedni drugima ne pomažemo, ukoliko ne izgradimo objekte koji su praktično pod imenom obnovljivi izvori energije.
Daću primer, postoje energetske dozvole u Ministarstvu energetike još pre četiri godine za vetro parkove snage, recimo, 280 megavata koji predstavljaju trećinu Đerdapa, ali nikada ne mogu da budu realizovani zbog toga što je potrebna velika količina finansijskih sredstava. Preko 30 miliona evra je potrebno uložiti u infrastrukturu, odnosno u elektromrežu Srbije koji treba da napravi ponovo sistem koji bi mogao taj vetropark da pokreće. Za tako nešto je bilo potrebno uraditi zakonske preduslove da bi se uradili projekti kojima nećete više imati staru mrežu, tipa 220 kilovolti ili 380 kilovolti, već idemo na mrežu koja će imati napajanje od 400 kilovolti. Zbog toga su ovakvi projekti strateški plan, ne samo Srbije, nego celog regiona i potpuno je irelevantno, ono što smo imali prilike da čujemo, da se to radi zbog jednog preduzeća ili zbog jednog pojedinca. Neki projekti ne mogu da žive ukoliko nas vi, kao region, kao EU, ne terate ka tom evropskom putu.
Prema tome, ta priča je počela odavno, ta priča o tome da ne postoje pitanja zaštite životne sredine u ovakvim projektima ne stoje. Da bi ste dobili građevinsku dozvolu, morate da uradite stratešku procenu uticaja na životnu sredinu. Prema tome, stoji u predlogu da ministarstvo nadležno za građevinu i infrastrukturu mora da nabavi sva postojeća akta da bi ušlo u realizaciju takvih projekata.
Samo ću vam pročitati da je Energetska zajednica na svom ministarskom savetu donela razvojnu politiku regiona i donela odluku u oktobru 2012. godine gde je praktično usvojila listu projekata od interesa za Energetsku zajednicu. Na listi od 35 projekata Energetske zajednice 15 pripada Srbiji. Jedan od tih projekata je upravo ovaj.
Kada pričamo o transbalkanskom koridoru, ovo predstavlja mogućnost otvaranja velikih investicija, investicija koje do sada, zbog dokumentacije, nismo bili u mogućnosti da realizujemo, pogotovo ne ovu prvu fazu, a pogotovo kada pričamo o tome da poštujemo rokove. Nikada do sada nismo poštovali rokove kada su u pitanju građevinske dozvole strateških projekata. Ovim zakonskim rešenjem smo obezbedili da se objedini onaj deo koji se odnosi na obnovljive izvore energije, da uopšte mogu da se prikače na mrežu, jer danas imate jako veliki broj energetskih dozvola koji ni jedan kilovat čas nisu pustili u rad. Zašto? Zato što mreža nije sposobna da primi toliku količinu električne energije koja će biti proizvedene, bilo iz solarnih elektrana, bilo iz vetro parkova, mini hidroelektrana. To je put kojim mi želimo da porušimo sve prepreke koje smo do sada imali.
Ovakvim investicijama upravo otvaramo mogućnost za izvozno-uvoznu komponentu u društvu i praktično smanjujemo stepen CO2 zračenja, kojima smo obavezni po razno-raznim aktima, a najčešće po ovim, kada pričamo o energetici, jer su to uslovi pod kojima bi se realizovali ovakvi projekti. Na kraju dobijamo da kroz fazni pristup možemo da ostvarimo najbreže tu konekciju sa Rumunijom. Ona nam je od velikog značaja zbog toga što ta gotova projektna rešenja čekaju već više od dve godine.
Kada pričamo o tome da je jako važan regionalan pristup i regionalna spoljna politika, onda ne može da pobegnemo od tog sektora bezbednosti, jer je energetika važan sektor bezbednosti. Time štitimo taj sektor, gde povezivanjem suštinski možemo mnoge probleme, koji nam se dešavaju, ne samo u odnosima sa istokom i zapadom, već unutar nas samih, unutar regiona, mnogo lakše da pristupamo takvom rešenju.
Imali smo prilike na tim regionalnim konferencijama da čujemo probleme koji se rešavaju, ali jedan od najvažnijih zaključaka je bio da bez takvih projekata, kao što je ovaj, jednostavno niko ne može da ide dalje. Nećemo moći energetski da preživimo na način na koji postoji, jer nas okolnosti teraju na to da moramo da se modernizujemo, da moramo da pustimo da investicije ulaze u Srbiju, da moramo da povećamo tu poslovnu aktivnost, kao i da punimo budžet iz svih tih poslovnih aktivnosti, tako da će Srbiji samo biti bolje.
Kada se sada nadovezujemo na Zakon o izmenama i dopunama o Agenciji za privatizaciju, jedna od tema na Odboru je bila i priča o EPS, o akcijama kojima raspolažu građani Srbije i deo koji se odnosi da do 2016. godine se produžava rok, upravo nam pokazuje da EPS treba da izvrši jednu modernizaciju, a sigurno će njegova vrednost i vrednost svih tih akcija porasti onoga trenutka kada ona ima bolju infrastrukturu, odnosno bolju mrežu, a pogotovo sa ovakvim projektima, kao što je transbalkanski koridor, i to faza jedan, taj nivo, odnosno vrednost kapitala javnog preduzeća, kao što je EPS, raste.
Kada smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, rekli smo da je i imali smo prilike da čujemo, da je to u stvari usaglašavanje Zakona o privatizaciji koji smo usvojili, ne tako davno. Ono što je važno reći to je da ako ste pažljivo pratili, definisali smo metode, mere i modele po kojima će biti vršena privatizacija i u tom jednom od modela je praktično dato da za te manje firme, odnosno manje kompanije je Agencija nadležna, u stvari, za ceo taj posao.
Ako smo joj dali tu nadležnost onda i njen rad na neki način moramo drugačije da definišemo. Ove izmene i dopune praktično daju taj model promena rada, ali daje i tu jednu kontrolnu ulogu i nije normalno da radnu grupu za kontrolu pravi Agencija, nego se upravo ta dvostepenost obezbedila, treba da pravi Ministarstvo, jer kako bi Agencija sama sebe kontrolisala? Takve primere smo imali od 2000. do 2012. godine. Dobro je da praktično kontrolna komisija bude u nadležnosti ministarstva, ali kao što ste videli biće dva zaposlena iz Agencije i tri člana iz različitih ministarstava, pa je tu i Ministarstvo privrede i finansija i za rad i socijalna pitanja.
Tako da je ova Vlada, u stvari, mislila praktično o svim segmentima društva koji se pojavljuju kao akteri uopšte u ovom procesu privatizacije. Ali mi svi zaboravljamo jednu važnu stavku, a to je da iz budžeta, ukoliko ne završimo ovaj posao i dalje će odlaziti 750 miliona evra. Sve kompanije o kojima pričamo i kada pričamo o privatizaciji su sa negativnim kapitalom. Znači, ne pričamo više o uspešnim kompanijama nego pričamo o firmama sa negativnim kapitalom.
Zašto to ponavljam? Zato što smo stekli utisak da u prethodnim raspravama je otprilike ovakvo rešenje dato, da mi treba sada da otprilike rasprodamo sve što imamo našim prijateljima, poznanicima, a ko će da kupi firme sa negativnim kapitalom? Znači, treba da budete veliki majstor ekonomije i privrede, prvo da ubedite sve investitore da zaista dođu i da kupe ovakve kompanije sa ovakvim praktično statusom.
Ono što će država sigurno uraditi, a to je, da videli ste i kroz Zakon o privatizaciji, a to je da uradi onaj deo procene praktično, ne samo kapitala nego i onih svojih dugovanja. Za ta dugovanja će država ući u pregovore kroz određene komisije sa zainteresovanima i taj deo će biti predmet pregovora za dalje strateško partnerstvo ukoliko postoji zainteresovanost svih.
Kada pričamo o Agenciji o privatizaciji ono što je jako dobro, a to je što sada nema više diskrecionih prava. Do sada smo imali priliku da slušamo da postoje diskreciona prava, da određujete metod kako će biti izvršena privatizacija određenih kompanija. Sada više toga nema i ono što je još važno, a to je da Agencija će zaista moći na efikasan i na transparentan način da završi ovaj postupak.
Kada pričamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koji građani ostvaruju postupku privatizacije, svesni smo toga da su mnogi prethodnici obećavali, a nikada ništa zaista nisu ostvarili. I kada želimo da izađemo pred građane, krajnje korektno, onda kažemo da mora da važi princip ravnopravnosti i to je sastavni deo ovog zakona.
Šta znači princip ravnopravnosti? Svi ste jednaki po načinu, odnosno isplate, svi ste jednaki po količini novca koji ćete dobiti za svaku akciju i svi ćete dobiti novac u istom danu. Taj princip ravnopravnosti sada više neće ni diktirati, ni berza, ni posrednici, već jednostavno država, odnosno na osnovu svojih zakonskih rešenja.
Ovaj zakon praktično daje promenu pravne forme koja se odnosi na Akcioni fond, daje promenu i izmenu samog koncepta akcija, kada govorimo o građanima i daje nam usklađivanje Zakona o privatizaciji i ono što je produženje određenih rokova, kao što sam govorila o EPS-u.
Mogućnost prodaje akcija u kasnijoj iteraciji je nešto sa čime Srbija izlazi potpuno na jedan otvoren način, a to je investitori koji žele da se bave kupovinom akcija na otvorenom, slobodnom tržištu, moći će da rade isključivo po principu konkurentnosti. To je otprilike da najveća ponuda treba da dobije pravo i samim tim da građani Srbije kroz Fond i svi oni koji su vlasnici, pojedinci tih akcija će imati velike koristi.
Na kraju, kada pričamo o investicionim fondovima, ne možemo a da se ne osvrnemo da su do sada te aktivnosti bile jako diktirane od strane monopola. Ti monopoli su nekako od 2012. godine nestali, pa se primetilo da je otprilike i pad aktivnosti koji se odnosio na investicione fondove opao.
Šta to znači? To znači da smo imali tržište kapitala za koje su potpuno nezainteresovani bili investitori. Kao što je moj kolega Marinković rekao, pošto je Odbor za finansije razmatrao tu temu, mnogo je činjenica koje utiču na razvoj investicionih fondova. Ono što država treba da razmotri, a sigurno razmatra i Vlada, jeste da mnoge probleme koji se odnose na investicione fondove, a pogotovo kada pričamo o dugovanjima, jednostavno, ukoliko podstaknemo taj ambijent za razvoj investicionih fondova mnogo lakše će se rešiti. Budžet Srbije više neće morati da daje sredstva da bi podržao određene firme koje su u nekom kombinovanom vlasništvu, već će to tržište raditi samo. Osnovni princip jeste profit svih tih investicionih fondova.
Na kraju, rekla bih da ono što smo imali prilike da čujemo, velike količine neistina po pitanju toga da li se ponašamo kao određena vlast u principu kao SNS koja se stožer ove Vlade, koja samo obećava, a ništa ne radi, citiran je deo koji se odnosi na film „Maratonci trče počasni krug“. Mislim da je sam naziv filma oličenje onih koji su dali takve kvalifikacije i zaista njima pripada poslednji krug u političkom životu Srbije. hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18,00 časova zbog potrebe da se što pre donesu zakoni i druga akta iz dnevnog reda ove sednice.
Kao prvi govornik danas, reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovani ministre Antiću, ministre Sertiću, sa saradnicima, kako je već naglasio ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS, socijalisti će nesumnjivo u danu za glasanje podržati sve predloge zakona o kojima danas raspravljamo.
Osvrnuću se u svojoj diskusiji isključivo na odredbe zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, jer je nesumnjivo da je današnja rasprava, a naročito onaj polemični deo rasprave ukazao da je više nego ispravan bio stav SPS kao kategoričan stav 2001. godine, kada smo se oštro suprotstavili donošenju jednog, sada već svi vidimo i građani Srbije osećaju, pogubnog Zakona o privatizaciji, zakona koji je generisao bukvalno sve probleme koji danas izazivaju nesagledivo teške posledice, naravno, sa velikom i nesagledivom štetom.
Zašto ovo govorim? Zbog toga što je upravo u tom zakonu nedostajalo ono što sada, kako Zakon o privatizaciji, a tako i predloženi tekst zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju sistemski reguliše, a to je konačno uspostavljanje kontrolnih mehanizama, kontrolnih mehanizama koji nesumnjivo moraju da sprovedu i kontrolu i nadzor nad samim ispunjenjem ugovora o privatizaciji, ispunjenjem obaveza kupaca, ispunjenjem obaveza strateškog partnera. Da je ovaj kontrolni mehanizam na bilo koji način bio uspostavljen mi ne bi danas imali ovoliko štetnih posledica sa kojima se susrećemo i na koje su mnogi poslanici ukazivali.
Ono što smo stalno ukazivali i što ćemo ponovo ukazati, gospodine Sertiću, mislim na vaše ministarstvo, jeste činjenica da je upravo zbog nedostatka te kontrole i tog nadzora dolazilo do toga da se subjekti privatizacije otuđuju u bescenje, da se pojavljuju kao kupci čak i fantomska lica, da se kupci pojave i onda fantomski nestanu, isisaju bukvalno sve iz subjekta privatizacije, iznesu i opremu i mašine, ostave ruinirane objekte ili gole zidove i na tome se zasniva kompletan proces privatizacije. Naravno da ova sistemska rešenja u tom pravcu predstavljaju barijeru kako za takve nezakonite postupke, tako i za štetu koja iz tih nezakonitih postupaka proizilazi.
Ceo dan danas je bilo govora o tome kako je osnovni cilj predloženog teksta zakona usaglašavanje sa odredbama Zakona o privatizaciji. To je tačno, ali je još tačnije da je naša obaveza, nas narodnih poslanika, a pre svega u interesu građana Srbije i svih subjekata privatizacije da sagledamo koji su to ciljevi koji će se postići donošenjem ovog predloženog teksta zakona o izmenama i dopunama Zakona. Pre svega, tako što ćemo da na osnovu već donetog Zakona o privatizaciji omogućiti da ruinirana privreda počinje već jednom da se stabilizuje, da privlačimo investicije i da stvaramo jedan teren pravne sigurnosti za investitore i strateške partnere. Kako? Jednostavno tako što, osim obaveze uvođenja pravne sigurnosti, to podrazumeva i uzročno posledičnu obavezu da strateški partner ili kupac mora prihvatiti i sam određene obaveze prilikom kupovine subjekta privatizacije.
Najvažnije je što je sada privatizacioni proces potpuno transparentan. U tom smislu, već kada se teži tom cilju, poslanička grupa SPS pruža snažnu podršku tim izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, imajući u vidu da se sada ovaj postupak čini zaista potpuno javnim, mnogi podaci dostupni građanima, dostupni kupcima, dostupni strateškim partnerima i ono što je najvažnije uz obaveznu kontrolu od strane države.
Takođe, ono što je više puta naglašeno, čini mi se gospodine ministre Sertiću, da treba posebno apostrofirati kroz ovu diskusiju, naročito imajući u vidu činjenicu da se do sada Agencija za privatizaciju pojavljiva često sa prevelikim, ne samo diskrecionim ovlašćenjima, već i sa ovlašćenjima koja su prevazilazila čak jurisdikciju sudova, pa se čak Agencija za privatizaciju nametala po svojim odlukama daleko iznad sudova, naročito u onim delovima gde Agencija za privatizaciju ima legitimaciju stečajnog upravnika.
Tačno je i nije sporno da Agencija za privatizaciju može da pokrene i stečajni postupak i likvidacioni postupak. Stečajni postupak u situacijama i ukoliko su ispunjeni uslovi koji su zakonom propisani, ukoliko se ne izmiruju obaveze, naročito finansijske obaveze subjekta privatizacije u dužem vremenskom periodu, ukoliko se ne obavlja delatnost u dužem vremenskom periodu, ne ispunjava program i da ne citiram sada sve te uslove koji su zakonom propisani.
Moramo imati u vidu jednu činjenicu koja je do sada predstavljala veliki problem, a taj problem je generisan lošim zakonskim rešenjem kada je u pitanju sama Agencija za privatizaciju. Ja ću te probleme identifikovati i nikada SPS nije prećutala tamo gde se problemi pojavljuju, već je probleme identifikovala i na iste ukazivala na pragmatičan način, a to je onako kako treba da se ukaže, a to je istina. Dakle, istinom.
Pre svega, problem se pojavljivao kod procene, vrednost imovine. Tu su se angažovale razno-razne proceniteljske kuće, kako je ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, gospodin Dejan Radenković istakao u više navrata, sa načinom rada koji podrazumeva apsolutno nezakonit rad. Više lukrativne prirode i više koristoljubive prirode nego u interesu građana.
Zbog toga smo dolazili u situaciju da se procena imovine subjekata privatizacije vrši na način koji je najblaže rečeno čudan. Osim toga angažovani su u sudskim postupcima veštaci koji takođe su imali jedan poprilično zanimljiv način veštačenja i procene imovine, koji je imao za posledicu bukvalno obezvređivanje imovine. Tome se moralo stati na put i uveren sam da se odredbama ovoga zakona tome staje na put.
Ali, kada već govorimo o samom načinu kada se Agencija za privatizaciju pojavljuje u svojstvu stečajnog upravnika, to je i za vas kao ministra privrede, ali istovremeno i za ministra finansija jako značajno naglasiti da Agencija za privatizaciju i ne mora da bude stečajni upravnik, odnosno ako ne odgovori zadatku i ukoliko ne postupa po odredbama zakona, kako Zakona o privatizaciji, tako i Zakona o stečaju, a naročito Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, logično je da Agencija za privatizaciju kao stečajni upravnik može biti zamenjena.
Nažalost, mi supstituciju Agencije za privatizaciju u nekog drugog stečajnog upravnika u zakonu nemamo jer nismo predvideli jednu takvu normu. Nemamo je ni u Zakonu o stečaju, nemamo je ni u Zakonu o privatizaciji, a nemamo je ni u odredbama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Zato bi bilo neophodno potrebno da se upravo zbog ograničenja ovlašćenja Agencije za privatizaciju, koja nekad mogu da prerastu u samovolju, uvede jedna norma koja podrazumeva mogućnost zamene Agencije za privatizaciju kao stečajnog upravnika.
Drugi problem koji je generisala Agencija za privatizaciju jeste činjenica da je upravo Agencija za privatizaciju kao stečajni upravnik uticala na suđenje u nerazumnom roku, odnosno da je Agencija za privatizaciju uticala da se stečajni postupci odvijaju nesagledivo dugo. Kako? Upravo zbog toga što kada dođe do prodaje imovine i do oglašavanja prodaje imovine između dve neuspele javne prodaje protiče ogroman vremenski period. Nekad i znatno duže od šest meseci. To više ne sme da se dozvoli. To je nešto što opterećuje sudove. To je nešto što stavlja istovremeno i s kupcima subjekta privatizacije, pa i strateškim partnerima jedan veliki teret, jer onaj koji je rešio da uđe u postupak privatizacije i kupi subjekt privatizacije ne želi da čeka. U ovom slučaju to čekanje je neprimereno, neprimereno dugo.
Ono što takođe SPS ističe kao kvalitet u smislu pozitivnih rešenja, mislim na ona rešenja koja daju pozitivne posledice u odnosu na ranija zakonska rešenja jeste uvođenje stroge kontrole nad ispunjenjem obaveze kupca ali isto tako i stroge kontrole nad ispunjenjem obaveze strateškog partnera. Takođe, kvalitativna rešenja koja predstavljaju pomak u odnosu na ranija jeste i brisanje odredbe po kojoj se postupak privatizacije vezivao isključivo za odluke Agencije za privatizaciju bez obzira da li se radi o društvenom kapitalu ili javnom kapitalu. Hajde da razdvojimo preduzeća sa društvenim kapitalom i preduzeća sa javnim kapitalom.
Do sada je postojala jedna po dubokom ubeđenju nas u poslaničkoj grupi SPS devijantna i anahrona odredba, a to je da kod takvih subjekata privatizacije postupke sprovodi Agencija za privatizaciju, odnosno da ih ona pokreće. Upravo ovim zakonom se to sprečava, tako da sada postupke privatizacije kod subjekata privatizacije sa društvenim kapitalom pokreće resorno ministarstvo a to je vaše ministarstvo, a kod subjekata privatizacije sa javnim kapitalom pokreće Vlada a u određenim slučajevima lokalne samouprave kako je to zakon propisao. Zaista, u tom smislu poslanička grupa SPS daje snažnu podršku jednom ovako dobrom zakonskom rešenju.
Takođe, treba istaći da se kod stečajeva, na koje moram da se vratim, Agencija za privatizaciju pojavljivala u određenim situacijama sa zahtevima koji su odobravani, zato što su tako zakonski regulisani, na način koji je apsolutno neprimeren. Zašto? Zbog toga što je u stečajnom postupku Agencija za privatizaciju ispostavljala fakture sudovima, odnosno troškovnike, sa paušalnim iznosima od 50 hiljada dinara, a da ti troškovi nemaju apsolutno nikakvo pokriće. Kada se pogleda spis stečajnog predmeta, apsolutno nigde nema utemeljenje takav troškovnik.
Zbog toga je sada zaista bitno da se, kada govorimo o odredbama Zakona o privatizaciji i Agenciji za privatizaciju, kao i o odredbama Zakona o stečaju, jednostavno konačno precizira i definiše uloga Agencije za privatizaciju, kao stečajnog upravnika.
Naravno da i sve ostale odredbe na koje je ukazao moj uvaženi kolega iz Poslaničke grupe SPS, Dejan Radenković, zahtevaju pažnju i podršku i zbog toga ću ponovo ukazati da smo za to da se ove odredbe podrže, da bi izbegli nešto što se do sada pojavljivalo veoma često, a što je odvodilo kupce i strateške partnere od naših subjekata privatizacije.
Kada govorim o predlagačima, da li je to Agencija za privatizaciju, da li je to Vlada ili preduzeće, moram se pozvati na jedan primer, jedan tipičan slučaj iz mog grada iz koga ja dolazim, a to je Užice. Preduzeće „24. septembar“, koje se bavi proizvodnjom elektro-energetskih objekata, je preduzeće u stoprocentnom vlasništvu Republike Srbije. Nažalost, kada je ušlo u postupak privatizacije, pokretač je bila Agencija za privatizaciju. Nije bilo ministarstvo, nije bila Vlada. Nažalost, upravo zbog toga što je po ranijim odredbama Zakona o privatizaciji došlo do pogrešnog načina i procenjivanja imovine i do povezivanja sa kupcima, to preduzeće je ostalo bez mogućnosti da nađe bilo strateškog partnera, bilo kupca sa krajnje neizvesnom sudbinom, a znamo i sami da ta neizvesna sudbina podrazumeva stečaj, nije više likvidacija, da to podrazumeva odlazak ljudi na ulice, da to podrazumeva nemogućnost popunjavanja budžeta, da to podrazumeva ugroženost egzistencijalne prirode velikog broja porodica zaposlenih. I do čega smo došli? Došli smo do toga da je to preduzeće van interesa kupaca, van interesa strateških partnera.
Meni je kao narodnom poslaniku poznato da su se za to preduzeće, shodno programu Vlade i pozivu Vlade, da razmisle o mogućnosti da uđu u strateško partnerstvo, možda negde pojavili i oni koji bi se vezivali za ovo preduzeće, ali, imajući u vidu činjenicu da ovo preduzeće nije uspelo u nečemu što se po prirodi stvari moglo smatrati kvalitetnim rešenjem i prirodnim rešenjem, a to je reintegracija u energetski sistem, odnosno sistem elektrosnabdevanja, gde je, po prirodi delatnosti kojom se to preduzeće bavi, logično da bude sastavni deo elektroenergetskog sistema. Nažalost, zakonski okviri to nisu dozvoljavali i opet smo došli do iste posledice.
Sve ovo ukazuje da su problemi iza nas, sve ovo ukazuje da smo probleme počeli rešavati ovim predlogom zakona o izmenama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Zbog toga, još jednom, u ime poslaničke grupe SPS ističem da će socijalisti i poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati i glasati za ovaj zakon. Zahvaljujem se.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Nova stranka će glasati protiv ovog predloga zakona. Mi smo već predložili 17 amandmana, od 19 članova, koliko ovaj zakon ima. Član 18. ima smisla, a član 19. je formalna nužnost, tako da nismo podneli amandman ni na jedan od ta dva člana.
Potpuno je besmisleno da se u zajedničku raspravu stavi i Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju. Taj zakon je verovatno u redu, ali, nema nikakve veze sa ova tri zakona koji su pre toga predloženi.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije je sam po sebi besmislen, pošto i od prethodne i od ove Vlade građani Srbije neće dobiti ništa besplatno, bez obzira šta piše u tom zakonu.
Zakon o izmenama i dopunama Zakona o investicionim fondovima teško da će moći da pokrene tu aktivnost u Srbiji, zato što je za tu aktivnost potreban jedan normalan ekonomski privredni ambijent, koga u Srbiji jako dugo nema. I to nije krivica samo ove većine koja je na vlasti dve i po godine ili koliko već, to potiče iz nekog ranijeg perioda. Jedan kohezioni faktor za te prethodne vlasti i za ovu vlast je upravo SPS, ali, to nije tema onoga što hoću da kažem u ovih par minuta koliko je ostalo.
Zakon na koji smo dali amandmane, koji praktično brišu taj zakon i čine ga nepotrebnim je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju. Dana 13. avgusta je počeo da deluje novi Zakon o privatizaciji, koji je najavljen kao svetsko čudo, koji će rešiti sve probleme u privatizaciji u Srbiji, a nakon toga se nije desilo ništa. Nijedna firma nije privatizovana. Nijedan postupak privatizacije nije započet. Nijedan postupak privatizacije nije otišao dalje od mesta gde je bio ranije. Nijedna sporna privatizacija ili kriminalna privatizacija, kojih nije 24 nego 224, nije rešena. Naprotiv, stalno se pojavljuju neke nove anomalije koje se ne rešavaju.
Mislim da je jasno da je problem u Srbiji ne ovaj ili onaj zakon, pa makar to bio i Zakon o Agenciji za privatizaciju, nego jedna opšta korupcija koja je najveći problem za investicije, domaće i strane. Ako pogledate izveštaje, bilo asocijacija stranih investitora, američkih investitora, asocijacija malih i srednjih preduzeća, svih tih, osim Privredne komore Srbije, naravno, ali sve druge asocijacije privrednika, investitora, kažu da je korupcija najveći problem. Pored toga, tu je komplikovana procedura i sve ono što ne stvara dobar ambijent za poslovanje i za privredu.
Još jedna dodatna stvar su specijalni aranžmani. Specijalni, ogromni, istorijski, privredni ugovori, dogovori od kojih naravno ništa nema, ali oko kojih se pravi velika galama. Imali smo jednu seriju takvih specijalnih ekonomskih odnosa sa Ruskom Federacijom. Sada su na delu specijalni odnosi sa investitorima iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i pitanje je gde se tu još pipaju neke specijalne veze.
Koliko je to sve specijalno, reći ću vam i to da su ti navodni investitori iz Ujedinjenih Emirata koji nisu uložili ni dinar beli ni dan-danas u ovu državu, ni kroz „Etihad“, „Er Srbiju“, niti bilo gde na bilo kom mestu. Pre jedno mesec i po dana, dobili su državljanstvo Srbije. Dobili su i pasoše Srbije, što je jako interesantna stvar. Šta će nekom ko ima pasoš Ujedinjenih Arapskih Emirata državljanstvo i pasoš Srbije, osim ako nije reciprocitet da njihovi partneri iz Srbije dobiju pasoše Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovo državljanstvo? Ali, to nije tema za ovu tačku dnevnog reda.
Ono što mora da se promeni u Srbiji, to je da se stvore ozbiljni uslovi za privređivanje. Ovim predlogom zakona se to ne čini. Tu postoji par pravno-tehničkih ispravki koje su vezane za promene Zakona o privatizaciji i nekih drugih zakona, ali sve ono što se ovde veliča kao neka velika novost koja će rešiti pitanje privatizacije u Srbiji je već postojalo u prethodnim zakonima, samo što nije bilo sprovođeno. Zašto nije bilo sprovođeno? E, to treba pitati one koji nisu sprovodili to u zadnjih deset godina. Hvala.

Reč ima Marijan Rističević.
Izvinjavam se, reč ima Zoran Babić, replika. Izvolite.