Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, konkretno po amandmanu o kojem raspravljamo sada, još dodatnih par reči u prilog argumentaciji zašto amandman treba odbiti.
Pre svega mislim da je sam amandman loše formiran, loše osmišljen, logički i u smislu rezultata koje treba da postigne. Dakle, sami rezultati koje je postavio predlagač amandmana ne mogu biti dostignuti ukoliko se ovaj amandman usvoji, i to već samo po sebi govori dovoljno o kvalitetu i u pravnom, ali kažem, pre svega logičkom smislu, jer na prvom mestu imamo po ovom predlogu amandmana dodatak za dodatni uslov neophodan, dakle uslov čije se ispunjenje traži da bi se steklo pravo na zaštitu propisanu ovim članom zakona, koji se amandmanom menja.
Taj uslov se svodi po predlogu neposredno nakon saznanja za izvršenu radnju zbog koje se vrši uzbunjivanje ili nakon što je proverio podatke bitne za uzbunjivanje. Dakle, reč je o momentu kada se uzbunjivanje vrši.
Sa veznikom „ili“, jedan zajednički logički uslov, dakle sastavljen iz dve celine može biti ispunjen i to je stvar elementarne logike, ukoliko je ispunjen jedan ili drugi njegov deo, dakle bilo koji od ta dva.
Ako je namera predlagača amandmana bila da sa ovom korekcijom teksta uvede obaveznu neophodnost da se provere saznanja, neće ispuniti taj cilj. Zašto? Zato što ovako napisano postoji mogućnost da globalni uslov ovako postavljen bude zadovoljen, ako se prijavljivanje izvrši neposredno. Neposredno ili nešto drugo uradili smo neposredno, dakle, uslov je zadovoljen. Nema efekta što se tiče proveravanja.
Ukoliko je pak reč o tome da se cilja, da se postigne nova brzina, opet isti problem, samo što se kaže na drugoj strani: „neposredno ili nakon provere“, pa uradio sam nakon provere, nije bilo neposredno, ali opet dovoljno da globalni uslov bude zadovoljen, time što je zadovoljen jedan od njegovih sastavnih delova u „ili“ svezi. Tako da ni jedno ni drugo, ako je bilo osnovni cilj efekta koji se želi postići, neće biti zadovoljen, ukoliko budemo usvojili ovaj amandman.
Dodatno na temu brzine prijave, šta je ono što definiše neposredno? Pa, krajnji rok koji je ostavljen. Ako je ostavljen krajnji rok originalno identičan, dakle identičan onom koji je originalno predložen. To je ono što će definisati neposrednost, u ovom slučaju, to je opet onih godinu dana od čega smo i počeli. Dakle, rezultata nikakvih a dva reda teksta više.
Moja lična zamerka na kvalitet predloženog rešenja i na efekte, i tu nije kraj stvarima koje su mi lično sporne. U tački 4. kako je predložena, diskutuje se neko predznanje uzbunjivača na temu da li onaj kome se informacija dostavlja je već imao saznanja ili nije. Klizav teren, složićete se. U nekom obrazloženjima koje smo dobili kaže se da se ne očekuje da to predznanje može biti savršeno, ali mislim da je misao koja je postavljene u obrazloženje - važno je da ne zna da onaj koji treba da dobije informaciju ne zna. Samo po sebi ne znači baš ništa. Ako uzbunjivač nema predznanje ne može ni da zna šta onaj koji informaciju dobija ili zna ili ne zna, tako da sve to čini mnogo dodatnih problema u praksi, dodatnu konfuziju u samom tekstu, naročito ako se uzme u obzir ovako taksativno nabrojane celine treba da budu zadovoljene istovremeno da bi se opravdao status, odnosno mogućnost da se koristi zaštita.
Na samom kraju, sedma tačka predloga, to ste mogli primetiti u obrazloženju koje smo dobili od Vlade, suština da li neko zaslužuje zaštitu ili ne zaslužuje zaštitu ne leži u tome kakve su mu bile originalne namere, već u kvalitetu informacije koju pruža. Kvalitet te informacije je vrlo jasno, detaljno, precizno definisan u tački dva ovog zakona. dakle, dobijamo neko vredno saznanje o tome da je reč o eventualnim zloupotrebama, o eventualno velikoj opasnosti koja preti, to je ono što vredi i to je ono što nekoga kvalifikuje za zaštitu. Da li ima lične empatije ili nema prema bilo kome ko bi mogao biti umešan u proces, daleko je manje važno. To misle i naši sagovornici iz sveta, to misli i Vlada i tom obrazloženju se i lično pridružujem sa svojim tumačenjima. Hvala.
