Pitanje za Vladu Srbije i predsednicu Narodne skupštine. Nakon nedavnog postavljanja poslaničkog pitanja ministru pravde – da li je zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić na zakonit način biran na to mesto, izložen sam brutalnoj, neprihvatljivoj i nezakonitoj kampanji pritisaka, zastrašivanja i pretnji od strane Tužilaštva za ratne zločine, pri čemu se ugrožava član 103. Ustava Republike Srbije, u kome se između ostalog kaže da narodni poslanik uživa imunitet i ne može biti pozvan na krivičnu ili drugu odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje o vršenju svoje poslaničke funkcije.
Tužilaštvo za ratne zločine mi preti nekakvim predistražnim postupkom. Nastoji da me kompromituje izmišljenom pričom o krivičnom delu koje je navodno zastarelo. Pojedinci iz tog tužilaštva bez ikakvih dokaza povezuju moje ime sa navodnim pretnjama koje stižu tužilaštvu. Sem toga, u dužem periodu sam predmet pravih staljinističkih optužbi, medijskog linča i najgorih laži od strane pojedinaca iz Tužilaštva za ratne zločine.
Koliko je ozbiljno zastrašivanje i težak pritisak na mene kao narodnog poslanika, pokazuje skandalozno pismo koje je Tužilaštvo za ratne zločine uputilo ambasadorima SAD i OEBS-a u Beogradu 14.6.2013. godine, pod oznakom „A broj 169/13“, a u kome me prijavljuju i tužakaju da svojim istupanjima u parlamentu navodno, citiram, mogu da nanesem štetu radu Tužilaštva. Žale se stranim ambasadorima što su odgovarali na moja poslanička pitanja i što su došli pred skupštinski Odbor za Kosovo i Metohiju, tumačeći taj dolazak kao dobru volju, a ne kao zakonsku obavezu.
Tužilaštvo za ratne zločine u pismu stranim ambasadorima moje poslaničko pitanje o zakonitosti postavljenja Bruna Vekarića na mesto zamenika tužioca netačno i zlonamerno karakteriše kao napad na Tužilaštvo i neistinu tvrdnju. Na kraju predmetnog pisma ocenjuje se da je navodno ponavljanje neprimerenog ponašanja poslanika Drecuna direktno suprotno ustavnim i zakonskim odredbama i ovlašćenjima narodnih poslanika.
Citirane grube neistine i paušalne ocene na najteži način ugrožavaju i osporavaju pravo narodnog poslanika i predsednika Odbora za Kosovo i Metohiju da u skladu sa članom 74. Poslovnika Narodne skupštine poziva na sednicu Odbora predstavnike državnih organa, a Tužilaštvo za ratne zločine jeste državni organ, da od republičkog organa traži podatke i informacije od značaja za rad Odbora, te da u skladu sa članom 287. narodni poslanik od funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera, iz nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, traži obaveštenja i objašnjenja.
Ja sam mandat narodnog poslanika dobio od građana Republike Srbije, a ne od stranih ambasadora, pa Tužilaštvo za ratne zločine ne može i ne sme da na obavljanje mog poslaničkog mandata utiče tako što zlonamernim konstrukcijama i neistinama nastoji da me kod stranih ambasadora, a i u javnosti diskredituje, zastraši i spreči u obavljanju poslaničkog mandata. Pomenuta pisma su jedinstven, neprihvatljiv i neviđen skandal koji predstavlja nadasve neprihvatljiv napad na Narodnu skupštinu i njeno Ustavom definisano mesto. To je sumrak parlamentarizma i zahteva utvrđivanje odgovornosti.
Da tragedija bude veća, to isto Tužilaštvo za ratne zločine je 10.11.2010. godine na sastanku sa Kendalom Dejom, pravnim savetnikom u ambasadi SAD, preko tužioca Vukčevića poručilo, citiram - ali u Tužilaštvu su spremni da se jednom mesečno sastanu sa predstavnicima ambasade SAD i da preciznije govore o toku svakog predmeta.
Na osnovu tog citata, pitam se čije je Tužilaštvo za ratne zločine, Republike Srbije ili američko? Kako to da Tužilaštvo smatra da je njihova dobra volja da dođu na sednicu Odbora za Kosovo i Metohiju, a s druge strane se nude američkoj ambasadi da je obaveštavaju o toku svakog predmeta? Nije li to odavanje službene tajne?
Pitam i Republičkog tužioca da li ga je Tužilaštvo za ratne zločine obavestilo i da li je dobilo odobrenje da u pisanoj formi ili direktno kontaktira o pomenutim slučajevima sa osobljem stranih ambasada? Takođe, pitam od kojih nadležnih organa Tužilaštvo za ratne zločine dobija saglasnost, odnosno odobrenje i kojim organima, npr. BIA, VBA, MUP, nakon kontakata sa stranim diplomatskim predstavnicima Tužilaštvo za ratne zločine dostavlja izveštaje i na koji način, a u cilju bezbednosne zaštite? Da li su ti nadležni organi obavešteni o pomenutim kontaktima?
Šta će Vlada i predsednica Narodne skupštine da urade, naravno hitno, da mi omoguće da nastavim obavljanje poslaničkog mandata? Jer, u atmosferi pretnji, laži, kleveta i medijskog linča, koje sprovodi Tužilaštvo za ratne zločine, ne mogu da obavljam mandat koji sam dobio od građana Srbije.
Drugo pitanje je upućeno nadležnim organima - kada će proveriti trošenje finansijskih sredstava u Tužilaštvu za ratne zločine, koje stižu iz budžeta Republike Srbije ili od donacija? Da li možda ima zloupotreba u njihovom trošenju? Da li je bilo poslovne saradnje između nevladine organizacije „Centar za tranzicione procese“, koja je brisana iz Agencije za privredne registre 20.6.2011. godine…
