Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnikom, 15 godina se priča o privatizaciji medija, 15 godina se pokušava različitim setovima medijskih zakona da se reši pitanje privatizacije medija koji su u javnoj svojini.
Međutim, konkretno nije urađeno ništa po tom pitanju do donošenja Zakona o javnom informisanju i medijima, odnosno izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju i medijima koji je danas pred nama na dnevnom redu, o kome raspravljamo i koji podrazumeva prolongiranje roka za privatizaciju medija, kojim se predviđa i daje mogućnost za prodaju istih do 31. oktobra 2015. godine, nakon čega će akcije preduzeća preći u vlasništvo zaposlenih ili mediji biti ugašen.
Ovaj predlog zakona nije na teretu građana Republike Srbije, a period koji je dat medijima u javnoj svojini treba iskoristiti za što bolju pripremu za prodaju istog. Ovo mora biti jasna poruka iz parlamenta svim medijima, zaposlenima i rukovodstvu, odnosno menadžmentu medija koji su predmet privatizacije, iz prostog razloga što nakon privatizacije mediji treba da nastavi sa emitovanjem programa u narednih pet godina i na taj način ispuni uslove prodaje koji se takođe pred njim postavljaju.
Kada kažem da se izvrši što bolja priprema za prodaju, onda mislim na stanje u kome se trenutno mediji nalaze, a to podrazumeva da većina medija ima zastarelu tehnologiju, da većina medija imaju zastarelu opremu, da većina medija koji su predmet privatizacije ima prekobrojan broj zaposlenih radnika. Ono što predstavlja možda i najveći problem, jeste da većina medija koji su predmet privatizacije ostvaruju do 20% sopstvenih prihoda, odnosno 80% i više su prihodi koji potiču iz javnih izvora za njihov rad i njihovo finansiranje.
Sve ovo čini da mediji budu nerentabilni, da mediji budu neproduktivni, da mediji budu neefikasni i u krajnjoj liniji besperspektivni. Zato je potrebno da se period od narednih četiri meseca iskoristi što je moguće bolje i da se zajedničkim radom smanji broj zaposlenih, kroz socijalne programe, kroz otpremnine, zaposlenih koji sebe ne vide u poslovanju medija u perspektivi, kako bi se broj zaposlenih u medijima sveo na optimalan broj.
Kao druga stvar u periodu koji je pred nama na koju treba obratiti pažnju, jeste svakako da se upošljeni angažuju na iznalaženju novih oblika medijskih promocija, jer novi uslovi poslovanja i novi uslovi društvenog razvoja diktiraju i zahtevaju nove oblike medijskog informisanja, odnosno nove oblike medijske promocije, medijske kampanje. Kada to kažem, mislim na upotrebu interneta i društvenih mreža, koji zahtevaju manje troškove, koji zahtevaju manja ulaganja, a koji imaju šire efekte i uticaje. Ovo će u narednih četiri meseci i u periodu nakon privatizacije biti izazov za sve zaposlene.
Naravno da putem projektnog finansiranja, nakon isteka roka privatizacije, bez obzira da li je prodat potencijalnom kupcu ili su akcije prenete zaposlenima u medijima, i država i lokalne samouprave maksimalno pažnje obrate i pomognu medijima koji su predmet privatizacije, najpre za njihovu egzistenciju, a onda i u pravcu njihovog razvoja. Posebno o ovome treba da vode računa lokalne samouprave, odnosno gradovi i opštine u kojima su mediji koji su predmet privatizacije jedino sredstvo informisanja.
Smatram da ispunjenjem ovih uslova, utvrđivanjem optimalnog broja zaposlenih, utvrđivanjem novih modernih oblika promocija i pomoći kroz projektno finansiranje, mediji nakon 31. oktobra imaju šansu, imaju perspektivu i nakon završetka privatizacije oni mogu da funkcionišu i da emituju svoje programe. Na ovaj način ovaj zakon u stvari utvrđuje interese i ostvaruje interese različitih interesnih grupa. Kada to kažem, onda mislim na državu koja će konačno uspeti da izađe iz vlasničke strukture javnih medija, da konačno zatvorimo i zaključimo temu koja traje 15 godina, a tiče se privatizacije medija koji su u javnoj svojini. Radnici dobijaju podršku kroz socijalne programe i otpremnine da izvrše svoju prekvalifikaciju, za one koji sebe ne vide u budućem medijskom poslovanju. Odnosno, oni koji ostanu da rade u mediju stvaraju za sebe uslove da njihovo preduzeće, odnosno mediji posluje na optimalnim principima, odnosno posluje na zdravim osnovama.
Dakle, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o informisanju i medijima koji je danas pred nama je u interesu države, u interesu lokalne samouprave, u interesu gradova, u interesu opština, u interesu radnika koji su zaposleni i koji nastavljaju rad u tim medijima i u interesu radnika koji eventualno iz tih medija treba da izađu. Na kraju krajeve, u interesu je i samog medija koji je predmet privatizacije. Zato SNS glasa za moderan Zakon o informisanju i medija. Zato SNS glasa za moderne i napredne oblike informisanja. Zato SNS glasa za modernu i naprednu Srbiju, koja će biti potpuno i tačno informisanja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Biljana Ilić Stošić. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, uvažene kolege narodni poslanici, postupak dovršavanja privatizacije medija, koji se u potpunosti ili delimično finansira iz javnih prihoda, pomalo je nalik na onu Alibabinsku dilemu, koja otprilike glasi – ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se. Nije pri tome sporna činjenica da su i država i lokalne samouprave vrlo loši poslodavci, pogotovo u segmentima koje možemo nazvati prirodnim ili stečajnim monopolom.
Mediji, u principu i u načelu, ne spadaju u grupu društveno neophodnih monopolista, naravno, sa izuzetkom javnog servisa, gde smo se već manje-više složili kako urediti finansiranje usluga koje takav medij ima da pruža građanima.
Zašto sam na početku pomenula onu dilemu? Najpre iz razloga jednog opšteprihvaćenog utiska da privatizacija u Srbiji nije išla u pravcu ostvarivanja prvobitnih namera i očekivanih efekata, u svim delatnostima - u privredi, u vanprivredi, pa tako i u medijskoj sferi. Svi znamo da su se preduzeća kupovala iz razloga sasvim drugačije prirode od namera države da privatizaciju izvrši, makar javno iskazivanih namera. To se događalo dovoljno često da bi mogle biti osnovane sumnje da će se to desiti i kod privatizacije medija. Obavezujući rokovi, dati u smislu obaveze zadržavanja zatečenih programskih šema, taman bili dovoljni da se novi vlasnik spremi i obavi pripreme za neku drugu delatnost, potpuno različitu od medijske. To bi, s jedne strane, moglo imati svoju realnu ekonomsku logiku - preduzetnički duh privatnog kapitala ulaže u ono što tržište traži, a ne šta se nekome sviđa.
Dakle, imamo obavezu i svest, a najvažnije svest, da je najmanje milion razloga neophodno da se država i niži nivoi vlasti povuku iz medija, iz razloga ekonomske, a bogami posebno iz razloga političke i politikantske prirode jer su mediji, a pogotovo lokalni, bili glasila opštinskih vlasti, o čemu su već govorile moje kolege, dok su ih za to vreme finansirali svi građani. Urednici su po mišljenje odlazili kod onih koji su ih na ta mesta i postavljali. Budući lokalni spin-majstori birani su po kriterijumu savitljivosti sopstvene kičme, spremni da i sami budu spinovani. I novinari svih rangova, od pijačnih barometara pa do kolumnista, ponašali su se uglavnom slično tome, neki zato što su gledali svoja posla, bez ideje da budu voditelji u svetliju budućnost, dok su drugi, nevični novinarskom zanatu, pristajali na sve, znajući da su ionako stekli nezaslužene pozicije.
Dabome da je u tom zamešateljstvu najviše postradalo novinarstvo, ili barem ono što bi se pod tim pojmom trebalo da podrazumeva. Pozivi za gromoglasnu tišinu za slobodu medija su iz godine u godinu izazivali sve gromoglasniju gluvoću kod građana, u smislu da medijskim poslanicima daju podršku u borbi za slobodu medija, pri čemu su ih građani sasvim prozreli. Nije se tu radilo o istinskom esnafskom opravdanom zahtevu, već o pokušaju da se građani animiraju, ne bi li sve ostalo onako kako jeste, tj. da se finansiraju što duže i što više o tuđem trošku.
Mediji su još početkom 2000-ih prepušteni tržištu a da za tu ulogu nisu bili spremni, nego nisu uopšte imali ni objektivne uslove za to, pa se zato desilo da je medijsko tržište izbacilo u prvi plan najmanje dve politički modifikovane i izmutirane sorte medija. Jedne koji kobajagi dobro uspevaju da se pozicioniraju na tržištu, a u stvari su bili veoma prihranjivani i đubreni iz kuhinja od strane njihovih stvarnih finansijera, sakrivenih u dubokom bekstejdžu. Drugu kolonu su predvodile novinolike i televizolike nakaze, zloupotrebe slobode nastupanja u javnom diskursu, čija je najsramnija posledica upropašćavanje generacija mladih ljudi, kojima je nepovratno naspinovan vrednosni sistem u najgorem mogućem smislu, pogrešno nametnuta percepcija gde je život estrada u kojoj je dozvoljeno sve, pa čak i ono što pristojan svet upražnjava iza zidova, sklanjajući se od najupornijih voajera. I to je to, makar u najkraćem.
Dakle, nemam iluzije da će jedan i sto jedan zakon moći da razreši sve ovo što se, zahvaljujući medijima ili tek putem njih, direktno ili indirektno ispililo. Šteta je odavno počinjena, i to velika. Koliko će eventualno novi vlasnici se baviti onim što se zove edukativna, da ne kažem prosvetiteljska, uloga medija, pokazaće vreme. Nisam baš tu neki veliki optimista. Zato mislim da bi uloga nezavisnih regulatornih tela morala da bude opsežnija, redovnija i kvalitetnija. Biće tu još mnogo posla, ali sam sigurna da se ništa dobro desiti neće, ako se nešto barem ne započne. U tom smislu ću podržati ovaj zakonski predlog. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Tatomir. Prijavite se. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine Mirkoviću, drage kolege i koleginice, ja ću se osvrnuti na tri stvari, kada je u pitanju ova današnja rasprava.
Prvo, jedan broj kolega poslanika kolega je danas potpuno u svojim raspravama zanemario jednu bitnu činjenicu, da smo mi donošenjem medijskih zakona prošle godine predvideli i projektno finansiranje. Zašto to kažem? Zato što je zakon koji je donet prošle godine predvideo da sve lokalne samouprave odrede jedan deo sredstava za finansiranje medija i informisanje u svojim sredinama. Mislim da neće predstavljati problem ni to što smo produžili rok od četiri meseca za privatizaciju, s obzirom da je već taj deo sredstava određen, to je nekih 2,5% od ukupnog budžeta.
Samim tim, projektno finansiranje podrazumeva da sve televizije, svi mediji u jednoj lokalnoj samoupravi mogu da konkurišu sa svojim projektima za informisanje lokalnih sredina, tako da bojazan da u nekim sredinama neće biti mogućnosti da se lokalna zajednica informiše, mislim da se smanjuje na potpunu. Drugo, isto tako mislim da u tim lokalnim sredinama gde imamo nacionalne manjine, da isto njihovi mediji mogu da konkurišu u tom projektom finansiranju. Drugo, istakao bih da ne bi trebalo da bude problema, kada je u pitanju finansiranje lokalnih medija, sa tim projektnim finansiranjem.
Drugo, postoji mogućnost da se u nekim lokalnim sredinama pojavi praznina, kada je u pitanju informisanje, i tu potpuno razumem brigu ljudi u nekim gradovima u Srbiji, kao što je npr. Niš. Tu prazninu bi, u stvari, trebalo da na jedan način popuni RTS, kao javni medijski servis, i to ne nikakvim zakonom, kao što su neke kolege ovde predlagale, nego, jednostavno, svojom unutrašnjom organizacijom.
Kao što znate, RTS ima svoja dopisništva u svim centrima okruga i, jednostavno, trebalo bi da se ta dopisništva pretvore u regionalne centre. Mislim da je to moguće. Pomenuću primer dopisništva RTS-a iz Jagodine koji je u jednom periodu od 1999. do 2001. godine imao dvosatni program o lokalnim temama. Naravno, to bi trebalo da se uradi od 1. januara sledeće godine, kada bude uvedena taksa, odnosno pretplata za finansiranje RTS-a jer u tom trenutku RTS će znati sa kojim sredstvima može da raspolaže na godišnjem nivou, tako da može i da planira. Naravno, tu i ako dođe do problema sa brojem radnika u tim okruzima, postoji priča da u RTS-u postoji višak radnika, i to u Beogradu, znači jedan deo radnika bi mogao da se preusmeri na ta dopisništva, odnosno na te regionalne centre.
Nisam ništa izmislio. U nekim evropskim zemljama postoji takva praksa. Na primer, u Francuskoj, u kojoj svi ti centri okruga imaju svoje regionalne studije i svoje regionalne televizije i emituju program iz svog regiona, pa čak i za celu Srbiju. S obzirom da smo uveli digitalizaciju pre nekih mesec dana, to može da se izvede bez problema.
Treća stvar koju bih napomenuo, a opet tiče se TANJUGA, ja bih zamolio, jednostavno i Evropsko udruženje novinskih agencija je uputilo pismo Vladi Srbije, pre nekoliko dana, u kojem jednostavno moli Vladu Srbije da se obezbede uslovi za dalji rad TANJUGA, kao jedne vrlo važne medijske kompanije. To između ostalog, predstavlja i kompliment TANJUGU od kolega, jer je to, u tom udruženju su i APF i italijanska i nemačka novinska agencija i tako dalje.
Tako da, u svakom slučaju bih, u neku ruku, zamolio ljude u Ministarstvu kulture i informisanja da, ako bilo kakvih problema bude, ako se niko ne javi da privatizuje taj TANJUG, da jednostavno se osmisli neki način da TANJUG i dalje radi. Toliko. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika.
Reč ima Enis Imamović. Izvolite.

Hvala uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, državni sekretaru, dozvolite mi da se na ovaj predlog zakona osvrnem sa aspekta predstavnika bošnjačkog naroda u ovom parlamentu i već ću na samom početku da kažem da poslanici SDA Sandžaka neće podržati ovaj Predlog zakona, zato što smatramo da je i ovog puta propuštena šansa da se prilikom ovih izmena i dopuna zakona obezbede oni pravi i efikasni mehanizmi za osiguravanje implementacije zakonskih odredbi ali i za obezbeđivanje kaznenih odredbi za one koji ne poštuju zakon.
Sama definicija države Srbije kao države srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, svrstava u drugi red pripadnike nacionalnih zajednica, autohtonih na ovim prostorima. Iz svakog uređenja Republike Srbije proizilaze i sva zakonska rešenja koja u neravnopravan, često podređen i diskriminišući položaj stavljaju pripadnike manjinskih zajednica i onemogućavaju i otežavaju korišćenje prava, pa i jedno od tih prava je korišćenje svog maternjeg jezika u svim oblastima. Jedna od tih oblasti je svakako izuzetno važna, je svakako informisanje.
Zakonom definisana prava pripadnika nacionalnih manjina i njihovih legitimnih predstavnika, u praksi se ukidaju, sužavaju i umanjuju, nezakonitim postupanjem izvršioca, i upravo nepostojanjem adekvatnih mehanizama za osiguranje implementacije odredbama zakona, mi dolazimo do razloga zbog kojih i nećemo podržati ovaj zakon. Sveukupni ustavo-pravni okvir Republike Srbije ne pruža dovoljne garancije pripadnicima nacionalnih zajednica na njihovu adekvatnu zaštitu i puno ostvarivanje individualnih i kolektivnih prava garantovanih najpre Ustavom, a potom i zakonima ove zemlje, ali i Evropskom poveljom o upotrebi regionalnih i manjinskih jezika.
Odluka Ustavnog suda Republike Srbije od 16. januara 2014. godine, kojom su određene odredbe Zakona o nacionalnim savetima proglašene neustavnim u znatnoj meri su umanjila nadležnosti i ovlašćenja nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Takva odluka je uticala i na smanjenje zakonskih nadležnosti nacionalnih saveta je u skladu sa time dovelo do umanjenjem prava pripadnika nacionalnih zajednica i mogućnosti zaštite njihovog identiteta je pripremila osnov i za umanjenje tih nadležnosti i u drugim oblastima.
U oblasti informisanja eksplicitno, Republika Srbija nije obezbedila mehanizme kojima bi emiteri ponudili sadržaje na bosanskom jeziku. Zakonom o elektronskim medijima, u članu 36. predviđeno je da se visina naknade za pružanje medijske usluge utvrđuje uzimajući u obzir između ostalog, i audio programskih sadržaja na manjinskim jezicima. Ta zakonska odreda međutim nije uticala na nivo i na meru kojom bi emiteri ponudili sadržaje na bosanskom jeziku u okviru svog programa.
Iako se Zakonom o javnom informisanju i medijima reguliše način kojim se obezbeđuje kontinuitet u emitovanju medijskog sadržaja od javnog interesa i to u periodu od pet godina uz obavezu održavanja programskog sadržaja na jezicima nacionalnih manjina, sve to za nas nije nikakva garancija, jer se postavlja pitanje - šta nakon tih pet godina isteka tog roka i kako ćemo i na koji način obezbediti javni interes na informisanje na bosanskom jeziku.
Želim da naglasim da je Bošnjačko nacionalno veće ni u jednoj televiziji, ni na koji način, nije uključeno u kreiranje programskih sadržaja, iako zakoni iz oblasti medija propisuju i regulišu učešće nacionalnih saveta nacionalnih manjina u kreiranju programa na jezicima nacionalnih manjina.
Ministarstvo kulture i informisanja je od 2012. godine, prestalo da sufinansira štampanje sedmičnika sandžačke novine, kao jedinog štampanog medija na bosanskom jeziku i kao direktna posledica toga, te odluke Ministarstva, jeste da tri godine Bošnjaci nemaju ni jedno štampano glasilo na svom maternjem, bošnjačkom jeziku. Iako se informisanje na jezicima nacionalnih manjina tretira kao javni interes ovim je najgrublje ignorisan i prekršen zakon o ratifikaciji evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima.
Opet se vraćamo na onaj ogroman nedostatak koje imaju svi predlozi zakona, pa samim tim i ovaj, a to je nedostatak mehanizama garancije za implementaciju, odnosno nedostatak kaznenih odredbi za kršenje odredaba zakona, naročito onih koji se tiču ostvarivanja prava pripadnika nacionalnih zajednica.
Ni na RTS navodno, javnom servisu svih građana Srbije, Bošnjaci nisu medijski zastupljeni. Redovno emitovanje programa na bosanskom jeziku, na RTS unapredilo bi razvoj, tolerancije i multikulturalizma na području Republike Srbije i izgradnji pozitivnih stavova kod većinskog srpskog naroda kako prema Bošnjacima tako i prema pripadnicima drugih nacionalnih zajednica. Međutim, RTS ne emituje nijedan jedini minut svog programa na bosanskom jeziku. Ne postoji program, niti jedna jedina emisija na bosanskom jeziku iako su Bošnjaci jedna od najbrojnijih nacionalnih zajednica u Republici Srbiji.
Godine 2007. potpisan je protokol sa Programskim odborom RTS o saradnji u vezi sa tim ali do danas nije načinjen nijedan najmanji korak ohrabrivanja, olakšavanja, kreiranja niti emitovanja bilo kakvog programa na bosanskom jeziku na RTS.
Od Ministarstva kulture i informisanja, pa i rukovodstva RTS je u više navrata traženo formiranje redakcije na manjinskim jezicima koje bi pripremalo programe na jezicima manjina u centralnom delu Srbije. Međutim, ni na tom planu ništa nije urađeno ni u regulatornim telima, nije omogućeno da interesi pripadnika bošnjačke nacionalne zajednice budu predstavljeni i uzeti u obzir prilikom imenovanja u tim telima.
I pored zakonske regulative da se jedan član saveta regulatornog tela za elektronske medije REM što je nekad bio RRA bira na predlog nacionalnih saveta nacionalnih manjina, Bošnjačkom nacionalnom veću nije omogućeno predlaganje člana ovog regulatornog tela. Kada je reč o Bošnjačkom nacionalnom veću njemu takođe nije omogućeno da učestvuje ni postupku imenovanja upravljačkih struktura u Republici Srbiji, pa čak ni u postupku imenovanja odgovornog urednika programa na bosanskom jeziku na regionalnoj televiziji u Novom Pazaru.
Bošnjačko nacionalno veće je ovu regionalnu televiziju proglasilo ustanovom od posebnog značaja za pripadnike Bošnjačke nacionalne zajednice koji žive u Republici Srbiji i iz tog razloga vi ste i kao ministar dobili zahtev Bošnjačkog nacinalnog veća za obustavljanje postupka privatizacije ovog medija, a pored ovih razloga postoji još čitav niz razloga zbog kojih bi regionalnu televiziju Novi Pazar trebalo izuzeti iz procesa privatizacije. Tu priču od oglašavanja prodaje ove televizije prate brojne neregularnosti, zloupotrebe, kao i pronevere budžetskih sredstava od strane vladajuće većine u Gradu Novom Pazaru, a uz podršku i svestranu umešanost i pojedinih članova Vlade.
Dakle, mi iz svih ovih razloga koje sam sada nabrojao, nećemo podržati ovaj predlog zakona, jer je ovo za nas samo još jedna u nizu propuštenih šansi da obezbedimo efikasne mehanizme za adekvatnu primenu svih zakona koje ovde donosimo, posebno onih koji se tiču individualnih kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala poštovani predsedavajući.
Pošto ministar nije odgovorio nijednom jedinom rečenicom na moje izlaganje sa početka. Ja ću pokušati da postavim još neka pitanja, možda čisto da ne ostane da se nije o tome ovde govorilo.
Znači, kako gospodine ministre mi vama da verujemo da ćete posao koji u prethodnih 11 meseci niste završili, završiti u naredna četiri meseca? Pre 11 meseci rekli ste da ima 81 mediji koji treba da se privatizuje. Danas ste rekli 74. Znači, za 11 meseci sedam je završeno, a sada mislite da mi treba da očekujemo da će za četiri meseca biti završeno 74. I šta ste vi radili?
Ne može da bude, kada dođete ovde i tražite produženje roka, samo odgovornost na lokalnim samoupravama koji nisu radili neki deo posla, onima koji rukovode javnim medijima, na direktoru Tanjuga, na direktoru Radio Jugoslavije. Svi su izgleda odgovorni samo vi niste.
Ono što vi radite kao ministar od početka mandata je da se ne mešate u svoj posao, i da kada god dođe neka kritika, vi kažete – ja sa tim nemam veze.
Znači, vi nemate veze sa stanjem u medijima, sa tim da reporteri bez granica su konstatovali da u Srbiji postoji cenzura i autocenzura, da „Stejt department“ danas kaže da postoji maltretiranje, pretnje i pritisci na novinare koji vode autocenzuri, da smo imali hajku na rukovodioca nezavisne institucije, mesecima već traje u medijima.
Vi ni za šta niste odgovorni, a onda sada tražite ovde novi rok. Šta ste vi to radili 11 meseci, pa niste stigli da uradite? Sada vam treba još mesec dana da rešite pitanje Radio Jugoslavije. Voleo bih da čujem taj odgovor. Šta ste to uradili toliko i onda niste stigli fali vam sad još mesec dana? Gde je tu ministre vaša odgovornost? Ja za ovaj predlog zakona ovako kako ste ga poslali mogu da glasam jedino ako pored ovog zakona dobijem i vašu ostavku.
Da vi kažete – evo, ja sam odgovoran, nisam uspeo da završim ovaj posao. Ostavljam neku rok u kome mislim da je to moguće uraditi i želim nekom drugom puno sreće u tom poslu.
Vama gospodo ministri mi ne možemo da damo podršku za novi rok, jer vi nama nijedno jedinom rečju niste objasnili ovde zašto posao u roku koji ste vi ovde predložili, a skupštinska većina je usvojila nije završen, sem da su svi drugi odgovorni.
Doći ćete za četiri meseca opet i reći – odgovoran je ovaj, onaj i šta će da se desi? Činjenica jeste da privatizacija medija ide teško, ovih koji su ostali na kraju i teško da će neko pod ovim uslovima da pet godina održava program u uslovima kako je to predviđeno zakonom koji do sada nije bio komercijalan i nije donosio profit, da će neko da uzme, kupi takav medij i da radi po programskoj šemi, govorim o elektronskim medijima, koji postoje u zadnjih godinu dana.
Da je to profitabilno, već bi se našao kupac. Teško da će se naći kupac. Znači, vrlo je teška sudbina i neizvesna, tih 2.000 ljudi, koliko još rade. Pozivam vas zato i da glasate i da prihvatite naš amandman koji govori o tome da je to tumačenje potpuno nelogično, agencije, da oni koji su dobili ove besplatne akcije, kao i svi građani Srbije, ne mogu da učestvuju sada u privatizaciji medija, da se to tumačenje jednostavno zakonski razreši. Hvala.

Reč ima ministar Tasovac.