Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Šesnaestog vanrednog zasedanja Narodne Skupštine Republike Srbije u 2015. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 135 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutan 131 narodni poslanik i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Vesna Martinović, Branko Ružić, Vesna Besarović i Branko Đurović.
Saglasno članu 86. stav 2. i članu 87. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine i izuzetno za ponedeljak, dakle, mimo dana utvrđenog u članu 87. stav 1.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv sednice Šesnaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u ovoj godini, koja je sazvana na zahtev Vlade, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 48. stav 3. Zakona o Narodnoj skupštini i članu 249. Poslovnika Narodne skupštine, dostavljen je i zahtev za održavanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine sa određenim dnevnim redom.
Određen je sledeći
D n e v n i r e d
1. Predlog zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije;
2. Predlog zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica, koja ne obavljaju delatnost;
3. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama;
4. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu;
5. Predlog zakona o izmenama i dopuni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama;
6. Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o izmenama i dopunama Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/A;
7. Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o izmenama i dopunama Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za projekat Klinički centar/B;
8. Predlog zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru;
9. Predlog zakona o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih, postavljenih i angažovanih lica kod korisnika javnih sredstava;
10. Predlog zakona o prevozu tereta u drumskom saobraćaju;
11. Predlog zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju;
12. Predlog zakona o udžbenicima;
13. Predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju;
14. Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Narodni poslanik Igor Bečić na osnovu člana 92. stav 2. član 157. stav 2. i člana 170. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije; Predlogu zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica, koja ne obavljaju delatnost; Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu; Predlogu zakona o izmenama i dopuni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama; Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o izmenama i dopunama Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/A; Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o izmenama i dopunama Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za projekat Klinički centar/B; Predlogu zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru; Predlogu zakona o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih, postavljenih i angažovanih lica kod korisnika javnih sredstava.
Zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o prevozu tereta u drumskom saobraćaju; Predlogu zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju.
I, zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o udžbenicima; Predlogu zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju; Predlogu zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Da li narodni poslanik Igor Bečić želi reč? (Ne.)
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 128, protiv – niko, uzdržanih – nema, nije glasalo – 10, od ukupno prisutnih 138 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuju: potpredsednik Vlade i ministar državne uprave i lokalne samouprave dr Kori Udovički, ministar finansija dr Dušan Vujović, sa svojim saradnicima.
Zajednički načelni i jedinstveni pretres, znači, tačaka od 1. do 9. dnevnog reda.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije; Predlogu zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica, koja ne obavljaju delatnost; Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama; Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu; Predlogu zakona o izmenama i dopuni Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama; Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o izmenama i dopunama Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za Projekat Klinički centri/A; Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o izmenama i dopunama Finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke za projekat Klinički centar/B; Predlogu zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i Predlogu zakona o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih, postavljenih i angažovanih lica kod korisnika javnih sredstava.
Da li predstavnici predlagača dr Dušan Vujović, ministar finansija i dr Kori Udovički, potpredsednik Vlade i ministar državne uprave i lokalne samouprave žele reč? (Da.)
Reč ima dr Dušan Vujović. Izvolite.

Dozvolite mi samo nekoliko uvodnih napomena o jednom broju zakona, a onda bih zamolio koleginicu Kori Udovički da vam kaže par uvodnih napomena o zakonima za koje je ona neposredno bila zadužena.
Znači, ovde imamo jedan skup zakona kojim se velikim delom nastavljaju i kompletiraju institucionalne i ekonomske reforme koje smo definisali prošle godine i sprovodimo ih gotovo kontinuelno. Verovatno ćete reći da je ovo heterogena grupa zakona, neki od njih jesu samo zato što imamo rokove da obezbedimo nesmetano funkcionisanje pojedinih kredita i pojedinih transakcija, a neki zakoni su sastavni deo suštine naših ekonomskih reformi.
Dozvolite mi da krenem od zakona koji možda ne zvuči kao važan zakon ali se nalazi praktično u centru naših reformi, a to je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. To je nešto što mi popularno zovemo „rino“ kod nas, a to je zakon koji funkcioniše već čitav niz godina i koji de fakto efektivno reguliše odnose u plaćanju između javnog i privatnog sektora, na jednoj strani, unutar privatnog sektora i sada prširenom unutar javnog sektora.
Šta se izmenama zakona predviđa? Predviđa se da posle donošenja ovog zakona podignemo nivo finansijske discipline u sistemu do onog stepena koji će omogućiti nesmetano obavljanje svih finansijskih transakcija.
Kao što znate primeni starog zakona, to je bilo obaveza, pre svega, korisnika budžetskih sredstava, odnosno javnog sektora da izmiri svoje obaveze prema privatnom sektoru da bi mogla da uživa neke od privilegija koje javni sektor ima i da između ostalog da može da isplaćuje plate i sve ostale obaveze iz normalnog obavljanja delatnosti.
Unutar privatnog sektora to je funkcionisalo kao sistem plaćanja koji je u praksi se sprovodio sa većim ili manjim stepenom finansijske discipline, a između korisnika budžetskih sredstava, odnosno unutar javnog sektora smo imali nedostatak jasnih pravila. Ova izmena zakona de fakto definiše ta pravila i kaže da sa efektivnošću ovog zakona uvodimo sistem testiranja, plaćanja u javnom sektoru do 60 dana. To su čuvena plaćanja lokalnih nivoa samouprave, komunalnih delatnosti prema dobavljačima, gasa, prirodnog gasa, struje i svega ostalog, s jedne strane, a sa druge strane to je praktično proširenje jednakog stepena finansijske discipline na ceo sistem u zemlji.
Da vas podsetim između javnog i privatnog sektora rokovi su bili 45 dana u privatnom sektoru su, ustalila se praksa da su rokovi do 90 dana, mada se u praksi to često prolongira i mnogi subjekti koriste svoju ekonomsku moć da prošire na male subjekte rokove mimo onoga što je propisano zakonom.
Cilj ovog zakona je da generalizuje finansijsku disciplinu na sve elemente sistema, da pojača sprovođenje zakona, da ovlasti odgovarajuće organe, da sprovode taj zakon i da time omogući svima jednake uslove poslovanja. Jedna je stvar kada neko ima obavezu, a druga je stvar da li tu obavezu plaća. Najbolnija će biti primena ovog zakona na lokalnom nivou, gde će morati da se plaćaju obaveze prema dobavljačima svih materijala gasa, struje, itd. Drugi nivo će biti podizanje opšte finansijske discipline u sistemu. Ovaj zakon je direktno u skladu sa obavezama koje preuzimamo pristupanjem EU. Ovaj zakon je direktno deo programa koji je podržao Fond, ovaj zakon je direktno ono što je tekovina svih uređenih finansijskih sistema u svetu. Znam da neće biti laka primena ovog zakona, ali bez primene ovog zakona, praktično se derogira funkcionisanje tržišta.
Način primene ove tačke izmene i dopune zakona koje ćemo diskutovati danas i u sredu u detaljima, primenjivaće se danom stupanja na snagu ovog zakona, ali će sankcije primenjivati tek od 1. januara, imajući u vidu rok od 60 dana, de fakto, početkom marta. Znači, ostavljamo dovoljno dugačak period vremena da se pređe na evidentiranje svih faktura, da se sagleda stanje i obaveze koje će proizaći iz ovog zakona, i da se zatim pronađe način da ovaj zakon bude efektivno primenjen u praksi.
Drugi povezani zakon koji se tiče finansijske sfere je Zakon o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. Reč je o zakonu koji nije lako razumeti, ako ne znamo kontekst, a kontekst je sledeći, vi znate da smo u ovom parlamentu doneli Zakon o platnim uslugama, koji je zamenio stari Zakon o platnom prometu. Donošenjem ovog zakona o platnim uslugama, de fakto su ostale nepokrivena neka polja koja se tiču osnovnih instituta koji su neophodni za normalno obavljanje platnog prometa u zemlji.
Reč je o otvaranju obaveza, otvaranju tekućih računa, izveštavanju o prometu na tekućim računima, podnošenju svih finansijskih izveštaja.
Narodna banka koja je bila predlagača Zakona o platnim uslugama, držala se standarda EU, gde ovi detalji nisu predviđeni.
Prema tome, 1. oktobra kada stupi na snagu taj zakon, ostao bi vakum u definisanju osnovnih pretpostavki funkcionisanja, odnosno uređenog platnog prometa i zbog toga donosimo ovaj zakon, da bismo to popunili, da bismo obezbedili kontinuitet onih delova zakona o platnom prometu koji bi inače trebalo da nastavi da važi, i ovo je jedna tehnička omaška, otvorilo se polje u definisanju pojedinih instrumenata o platnom prometu i mi ovim izmenama to zatvaramo i obezbeđujemo kontinuitet, tako da svi pravni subjekti moraju da otvore račun u banci kada registruju svoje aktivnosti, a drugo, moraju da podnose izveštaje u skladu sa standardima o prometu na tim računima, samim tim i da podižu nivo poreske i ukupne finansijske discipline u sistemu.
Ako bude potrebno, o tehničkim detaljima ćemo razgovarati kasnije.
Treći zakon koji je ovde najobimniji i koji bih želeo da pomenem, to je Zakon, Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama. Ovim zakonom mi u skladu sa Akcionim planom, ovo smo se obavezali da ćemo u četvrtom kvartalu ove godine izvršiti tekuće usklađivanje sa novim direktivama EU i dogovorima koji su postignuti u sklopu Poglavlja V, de fakto vršimo inovacije i usaglašavanje ovog zakona sa novim direktivama, ostavljamo neke slabosti u funkcionisanju i omogućavamo da naš sistem javnih nabavki ostvaruje one ciljeve koji mu po zakonu pripadaju.
Da budemo malo konkretniji, danas je kod nas otvoren postupak javnih nabavku u 2014. godini, prosečan rok od početka do kraja procedure je bio oko 124 dana, kada se dodaju dani za žalbe i ostala povezana, mislim na procedure, stiglo se do 199. Znači, 200 dana je u proseku trajao proces javnih nabavki.
Po našim procenama, to je dosta sporo, to ne odgovara ni onome što se očekuje u skladu sa direktivama EU, što u stvari uspevaju mnoge zemlje u svetu da ostvare.
Drugi problem koji smo imali to je da su minimalne vrednosti, odnosno, maksimalne, minimalne vrednosti za pune nabavke, odnosno maksimalne vrednosti za tzv. male nabavke bile na dosta niskom nivou.
Znači, one su bile na nivou od tri miliona dinara, a mi predlažemo da se one za standardne nabavke podignu sa tri miliona na pet miliona, odnosno da se u oblasti energetike, vodoprivrede, saobraćaja i poštanskih usluga, podignu sa tri na 10 miliona, drugim rečima da obezbedimo pojednostavljene procedure za ono što se suštinski može smatrati malim nabavkama, da obezbedimo pojednostavljene procedure, za ono što se suštinski može smatrati malim nabavkama, da ne opterećujemo te procedure dugačkim i komplikovanim procesima.
Sem kraćih rokova, o kojima možemo detaljnije da diskutujemo, kada bude reč o amandmanima, mi prelazimo na modernizaciju sistema komuniciranja. Umesto starog sistema da svako ko se nalazi u nekom pravnom poslu, u nekom poslu nabavke, čeka da poštom dobije neku informaciju o tome kako je završena prethodna faza, izbegava da potpiše i time prolongira sve rokove i idemo na moderni sistem objavljivanja svih rezultata na sajtu Vlade gde će oni biti dostupni svima, zadovoljavamo i princip transparetnosti i princip dostupnosti informacija svima i princip da efikasno koristimo državne resurse, ubrzavamo proces.
Prema tome, umesto prijema kao dokaz da se podiže na fazu u postupku da je završila, objavljivanje na sajtu Vlade i na odgovarajućim sajtovima zainteresovanih ministarstava koji su deo tog procesa, će se smatrati taj proces završenim i ići će se dalje.
Drugo, u skladu sa evropskim i ne znam zbog čega se to nije dogodilo u prethodnoj verziji zakona, mi smo proširili domen primene tzv. pojednostavljenih procedura, lajt procedura, koje se sada proširuju i na pojedine usluge koje su sastavni deo, usluge i javne nabavke male vrednosti, nezavisno od procenjene vrednosti i na čitav niz usluga u socijali, zdravstvu, usluga hotela, restorana, obrazovanja, profesionalnog osposobljavanja itd.
Treća oblast o kojoj želimo da unapredimo primenu ovog zakona je što je jako važno, a da pri tom ostvarimo suštinske ciljeve povećanja efikasnosti, konkurentnosti i postizanja najbolje cene za sve učesnike u procesu javnih nabavki, jeste definisanje tzv. aktivne legitimacije onih koji imaju pravo da o tom procesu javnih nabavki ulože prigovore i time dodaju vreme administrativnog dodatnog odlučivanja u procesu. Ranije to nije bilo jasno definisano, jer pojedini učesnici su zbog zaštite sopstvenih interesa, mogli u više navrata, direktno ili indirektno sa preko povezanih lica da ulažu prigovore i time prolongiraju proces.
Ako kažemo da je prosečno vreme prigovora 74 dana onda možete da razumete da nekoliko zainteresovanih učesnika mogu da podignu rok trajanja procesa nabavke na preko godinu dana i time praktično obesmisle smisao glavnog cilja sistema javne nabavke, odnosno produže postojeće ugovore koji su iz validnih razloga trebali da se obnove, poboljšaju, unaprede, podignu stepen konkrurentnosti, transparentnosti itd.
Još jedna važna inovacija u ovom Zakonu je da prigovori nemaju automatsko suspenzivno dejstvo. Znači, drugim rečima, prigovor ne odlaže radnje, sem izvršnih, konačnih, znači sklapanje ugovora itd. Prema tome, prigovorima se ne mogu zaustaviti procesi koji mogu da se obavljaju. To su suštinske odredbe, postoji čitav niz manjih tehničkih odredbi.
Jako je važno da vašim pažljivim oko pogledate ovaj Zakon. Cilj nam nije niti da otvorimo breše u ovom sistemu, niti da dozvolimo ne konkurentna rešenja. Cilj nam je da ojačamo konkurentna rešenja, da skratimo rokove, da ubrzamo proces, da postignemo najbolje cene za realizaciju upotrebe javnih resursa u svim oblastima koje su definisane ovim Zakonom.
Naredni zakon, koji smo stavili na dnevni red, povezan sa ovim Zakonom o javnom dugu, kojim se de fakto u sklopu našeg dogovora sa MMF, odnosno dogovora koji je podržao MMF, prilagođavaju odredbe Zakona o javnom dugu. Vi se sećate kada smo diskutovali o budžetu za 2015. godinu da smo eksplicitno stavili da neće biti finansiranja likvidnosti, niti izdavanja ni preko garancija, ni preko direktnog finansiranja, ni na bilo koji drugi sakriveni način.
Šta je smisao? Smisao je da je dug sredstvo da se finansiraju investicije i dugoročne potrebe, a ne kratkoročna likvidnost. Kratkoročna likvidnost se finansira izdavanjem instrumenata duga, ali kratkoročnih instrumenata duga, javni dug treba da budu ona sredstva koja državi obezbeđuju dugoročne izvore finansiranja, pre svega u oblasti infrastrukture i u onim oblastima gde svojom tekućom štednjom, tj akumulacijom ne možemo da pokrijemo te obaveze.
Mi smo, pored ovih eksplicitnih obaveza koje smo stavili u budžet, se dogovorili da ćemo i u Zakonu o javnom dugu da uvedemo odgovarajuće odredbe, tako da sprečimo nekontrolisano povećanje javnog duga i time stvorimo sebi prostor da optimiziramo javni dug, minimalno smanje, odnosno do minimuma smanjimo troškove javnog duga po svim instrumentima, svim ročnostima i svim valutama i tako postignemo to da se postojeći trošak javnog duga od oko milijardu i sto miliona evra u budžetu smanji na 200-300 miliona u narednih godinu, godinu i po dana. Znači, to stvara preduslove za efikasnije upravljanje javnim dugom, za optimalnu ročnu strukturu, za optimalnu valutnu strukturu i za najmanju cenu duga.
Dva konkretna zakona odnose se, odnosno dva zakona koji su de fakto sastavni deo onoga što zovemo ratifikacijom, na izmene Zakona o potvrđivanju Ugovora o finansiranju Kliničkog centra A i Kliničkog centra B. Oni su potpisani 8. i 12. decembra 2006. godine i tražimo da se zbog sporijeg korišćenja sredstava prolongiraju rokovi za povlačenje do 31. decembra 2018. godine, odnosno za trošenje odobrenih sredstava do 31. decembra 2019. godine.
Naravno, da bi bilo bolje da smo uspeli na vreme da pripremimo sve projekte i povučemo sredstva u originalnim terminima, ali prvo moram da konstatujem da su originalni rokovi dosta kratki i drugo da mi nismo uspeli, prema tome ovo produženje rokova za povlačenje do kraja 2018. godine i za trošenje 2019. godine neće bitno povećati troškove zbog interkalarnih kamata, ali će nam pružiti mogućnost da ispoštujemo, između ostaloga, i obaveze koje proizilaze iz Zakona o javnim nabavkama i na najbolji način realizujemo ove kliničke centre koji će pružati, nadam se, kvalitetne, jeftine i opravdane medicinske usluge stanovništvu.
Konačno, možda za vas najinteresantnije, najkontraverznije, Nacrt zakona o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih. O tome će govoriti Kori Udovički, a za mene je ostalo da kažem par reči o Zakonu o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije.
Kao što znate, mi od prošle godine primenjujemo, odnosno definisali smo i realizujemo opširan program fiskalne konsolidacije. Jedan od ključnih elemenata tog programa – smanjenje i kontrolisanje trošenja sredstava, smanjenje deficita, itd, se realizuje sa jako dobrim rezultatima. Sa petkom imamo minimalni suficit u julu. Ukupni deficit od početka godine reda veličine između 25 i 30 milijardi, sa dodatkom države možda malo više kao što je bilo u maju, dve ili tri milijarde više, ali četiri, pet puta ispod ciljanih vrednosti koje su postavljene u dosta konzervativnom planu koji je podržao MMF.
Sem upravljanja tekućim budžetom, nama je cilj da efikasnije upravljamo ukupnom imovinom koja je dužnost, odnosno zadatak Ministarstva finansija ispred Republike Srbije.
Kao što znate, mi nemamo detaljan popis imovine još, nemamo jasne kriterijume kako upravljati ukupnom društvenom svojinom. Želimo da se u nekoliko koraka približimo tome da definišemo nešto što bi bio bilans stanja Republike Srbije, da tačno znamo šta imamo u tom bilansu stanja, kako raspolažemo tim bilansom stanja i kako na najbolji način da rešimo pitanje svojinske strukture tih resursa i da se pripremimo za sve ostale obaveze koje pred nama stoje, kako u boljoj fiskalnoj konsolidaciji, tako i odgovaranju na obaveze koje imamo po Zakonu o restituciji i sve druge obaveze, a između ostalog i međunarodnih sudova koji presuđuju da Republika Srbija mora da plati određene troškove.
Cilj nam je da onaj deo imovine Republike Srbije, koji nije funkcionalno povezan sa operativnim funkcionisanjem države, prevedemo što pre u optimalno dugoročno svojinsko stanje, tj. da obezbedimo privatizaciju onih objekata koji nisu nužni za funkcionisanje države Srbije. Šta to konkretno znači?
U prvom koraku, Zakon koji se danas predlaže i vama stavlja na uvid, reč je o prodaji određenih nepokretnosti poslovnog prostora i stambenih objekata koji se već nalaze po ugovorima o korišćenju, odnosno nisu na raspolaganju Republici Srbiji, ali održavanje tih objekata jeste, ubiranje rente jeste i pitanje obnavljanja tih ugovora je takođe pitanje koje je odgovornost države Srbije.
Imamo posebnu upravu koja se bavi pitanjima upravljanja imovinom i ona upravo želi da rastereti taj fond imovine. Ovo se ne odnosi na tekući fond diplomatsko-konzularnih predstavništava koji se aktivno koriste, već se odnosi na one delove fonda, na stanove, poslovni prostor i ostalih objekata koji su nasleđeni iz perioda federalne, socijalističke i drugih naziva Republike Jugoslavije, a koji su bili namenjeni određenim funkcijama koje su postojale u vreme federalne države, a danas više ne postoje. Reč je o čitavom broju stanova, objekata i povezanih elemenata svojine koje želimo u dogledno vreme da evidentiramo i prodamo.
Danas je pred vama zakon kojim se definiše de fakto ono što se u narodu pravno zove – pravo preče kupovine postojećih korisnika poslovnog prostora i stambenog prostora. Bilo je nekoliko pokušaja u prošlosti da se slična stvar uradi. Neki su rezultirali značajnim stepenom privatizacije, a neki nisu. Suština je bila da se u prethodnim pokušajima vršio pokušaj privatizacije kroz fiksno definisanje vrednosti u zakonu, odnosno u uredbama države. To ovde nije slučaj. Ovde us kladu sa opštim intencijama reforme to radimo po tržišnoj vrednosti gde će se tržišna vrednost određivati na osnovu procene. U našem slučaju predlažemo da procenjivač bude poreska uprava i da se zakon ograniči, trajanje zakona i predmet zakona. To može biti samo poslovni prostor ili stambeni prostor koji je bio pod ugovorom 31. decembra 2014, odnosno 1. januara 2015. godine. Znači, ovaj zakon sprečava mogućnost da neko naknadno sklapa ugovore kako bi koristio pogodnosti iz ovog zakona.
Sem toga da bi bio realan i primenjiv, za razliku od nekih zakona koji to nisu bili i po njima se nije realizovala ni jedna transakcija, ovaj zakon predlaže da se u transakciji valorizuju ulaganja zakupca do 20%, 25% tržišne vrednosti stana da osnovu kompetentne procene veštaka. U našem slučaju to će biti Gradski zavod za veštačenje Beograda.
Stari zakoni su predviđali različite forme ispunjenja obaveza u ovoj tzv. zameni ispunjavanja, ispunjenja. U datoj situaciji to je jedan konkretan oblik koji je u stvari ono što bi se na engleskom reklo „det ased svob“ to bi bila zamena potraživanja za neku aktivu. To je bilo u nekim prethodnim zakonima predviđeno i kao zamena stare devizne štednje za ostvarivanje prava u svojini aktive. To u ovom zakonu nije predviđeno. Ovde se očekuje isključivo plaćanje gotovinom ili nekim finansijskim instrumentom koji neka banka podržava.
Znači, cilj, da se vratim na početak, je pribavljanje neophodnih sredstava da bismo mogli da ispunimo ostale silne obaveze koje imamo u strukturnom delu budžeta. Drugo, definisanje jasnih svojinskih odnosa. Treće, definisanje prvog koraka u procesu optimizacije veličine, vrste, strukture i funkcije vlasništva države u stambenom fondu, u poslovnom prostoru, u infrastrukturi.
Za mene poslednje i najvažnije – afirmisanje principa tržišne vrednosti finansijske discipline transparentnosti i plaćanja svojih obaveza u celini. Hvala lepo.
Dajem reč kolegini Kori Udovički.

Izvolite.

Uvažena gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama je Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru koji predstavlja jedan instrument, jedno sredstvo kojim će Vlada, ali i šira država, znači i druge grane vlasti raditi na tome da troškove rada u državi svedemo u održive okvire, a da istovremeno unapređujemo organizaciju i efikasnost rada državne uprave.
Ovaj zakona pokriva sve korisnike javnih sredstava koji nisu javna preduzeća, odnosno koji ne posluju po uobičajenim pravilima privrednog poslovanja sa izuzetkom lokalnih javnih preduzeća, o kojima ću govoriti malo kasnije.
Dakle, on obuhvata i nezavisna tela i druge grane vlasti i to prateći istu logiku kontrole i odlučivanja koje se primenjuju i na njihova budžetska sredstva, odnosno način odobravanja, sistematizacije zaposlenih. Ovaj široki obuhvat proizilazi iz toga što moramo svi da podelimo odgovornost i da prihvatimo principe i način rada sa kojim će država Srbija postati održiva ne samo u kratkom, već i u sredem i u dugom roku.
Moram da kažem da ovakav zakon ne bi bio potreban u zemlji koja je već završila tranziciju u smislu da u njoj zaista postoji budžetska disciplina u kojoj je čvrsto uspostavljeno da niko ne može da troši više nego što ima. Prema tome se broj zaposlenih i to optimalan broj i optimalna struktura zaposlenih, određuje na osnovu toga koliko ima određenih budžetskih sredstava. Mi to u Srbiji još nemamo čvrsto postavljeno. Mi imamo dugu tradiciju izbegavanja promene organizacije, bilo da su u javnom sektoru, a čak i u privatnom sektoru. Znači, ne umemo da prilagođavamo organizacionu strukturu postojećim sredstvima. Nadamo se tome da ćemo nekako negde neka sredstva naći, odložiti ono što mora da se uradi, a da bismo se uklopili u ono koliko imao i da idemo dalje i da radimo što bolje sa onim što imamo.
Dakle, ovaj zakon za razliku od prethodnih racionalizacija koje su bile linearne, i koje su išle linijom manjeg otpora i koje su zapravo ostavile uvek za sobom oslabljenu javnu upravu ovaj zakon postavlja okvire, daje instrument i mogućnost da ovog puta to bude drugačije. Time što ga ograničavamo na trajanje kao leks specijalis samo do 2018. godine, takođe kažemo da očekujemo da u vreme primene ovog zakona promenimo način ponašanja, promenimo sistem tako da na kraju ovog perioda neće više biti potreban, nego će budžetsko ograničenje biti dovoljno da diktira okvire u okviru kojih možemo efikasno, zdravo, dobro organizovano da poslujemo.
Bez obzira što on kao sistem, mi smo se šalili dok smo radili, ovo je loš sistem, ali je najbolje moguće rešenje za ovu situaciju koja postoji sad. Jedna odlična stvar koju daje kao rešenje, koja je vrlo važna, to je da se sa ovim zakonom prevazilaze već zaista neodrživi efekti i neodrživ način odlučivanja koji trenutno postoji sa zabranom zapošljavanja u javnom sektoru.
Sa ovim zakonom se omogućava da od početka 2016. godine dokle god se korisnik javnih sredstava drži okvira maksimalnog broja zaposlenih određenih ovim zakonom da više ne bude potrebno posebno dobijanje dozvole za zapošljavanje, odnosno zamenu onih zaposlenih koji moraju da se zamene. Naravno, s obzirom da će ti plafoni za mnoge biti restriktivni, to i dalje znači da će morati rukovodioci i odgovorni u tim korisnicima javnih sredstava da nađu način da stvore prostor da za one kadrove koji su im najpotrebniji nađu mesta.
Isto tako je vrlo važno da naglasimo da ovaj zakon ni u čemu i ni po čemu ne nameće i ne zahteva da se broj zaposlenih smanjuje svugde i u svim organizacijama i organima, državnim organima i u javnom sektoru, odnosno izuzev velikih javnih preduzeća. Šta to znači? Ovaj zakon omogućuje da odgovorni i na odgovoran način uz odgovarajuće jasno izložene kriterijume u zakonu odrede ko je to, gde je to gde zapravo možda treba i više novih zaposlenih.
Mi smo analizama koje smo sprovodili u prethodnim mesecima utvrdili da i toga postoji. Postoje ozbiljne potrebe za zapošljavanjem novih profila, za uvođenjem novih poslova, za zamenu nekih od onih zaposlenih koji su otišli u penziju u prethodnim godinama, u prethodnih godinu i po dana, a kako bi se unapredilo i modernizovalo poslovanje države.
Moramo u narednom periodu, pogotovo na putu pridruživanja EU i kako bi sebi omogućili da ostvarimo sve finansijske koristi koje nam EU nudi na putu za pridruživanje njoj, da bismo to ostvarili moraćemo i da zapošljavamo nova lica, moraće neki organi da se povećavaju. Često govorimo o Upravi za agrarna plaćanja koja mora da se popuni kako bi bili u stanju da povlačimo sredstva za razvijanje ruralnog sektora u Srbiji, a na to čekamo već duže vremena.
Vrlo je važno da nam bude jasno da ovo nije zakon o linearnom smanjivanju zaposlenih svugde i u svakom delu javne uprave. Naprotiv ovo je zakon koji zahteva da se dobro promisli i da svako u toj hijerarhiji, piramidi odlučivanja odgovara za voj resor. U ovom slučaju ministarstva su ta koja odlučuju, koja predlažu, analiziraju gde su to njihovi viškovi ili gde ima prostora za smanjenje, za povećanje efikasnosti, koga treba spojiti, koje funkcije su duplirane itd, i predlažu generalnom sekretarijatu Vlade, odnosno predlažu i daju svoje obrazložene stavove Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, i Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstvo finansija daju svoje mišljenje generalnom sekretarijatu Vlade koji predlaže Vladi i sama Vlada donosi odluke o toj ukupnoj raspodeli, da tako kažemo, sredstava ukupnog broja zaposlenih u nadležnosti ministarstava, a zatim ministarstva takođe predlažu raspored u okviru korisnika javnih sredstava koji su u njihovim resorima. Zatim, odgovorni i rukovodstva u korisnicima javnih sredstava moraju da se drže pravila ovog zakona, kriterijuma ovog zakona kada određuju konkretno o radnim mestima, odnosno ljudima koji će biti zaposleni ili koje treba zaposliti ili koji moraju da se racionalizuju.
Ovim zakonom predviđene su i stimulativne otpremnine, kao i u prethodnim racionalizacijama, s tim što se veoma sužava prostor za zloupotrebu javnih sredstava, tako što bi se jednostavno stimulativno otpremnine dale i tamo gde ćete nekoga zaposliti sutradan pošto je otišao sa stimulativnom otpremninom, tako što anketom za socijalni program ne mogu biti obuhvaćeni zaposleni za čijim radom postoji potreba ili koji rade na poslovima na kojima je neophodno obezbediti odgovarajući broj izvršilaca u periodu sprovođenja racionalizacije. Zatim, ukoliko neko ode sporazumno, on ne može da se zaposli u javnom sektoru za vreme trajanja ovog zakona, a evidencija o tome da je neko bio sporazumno odvojen od posla se vodi u registru zaposlenih, o kojem će biti reči za koji minut, to je drugi zakon.
Predviđene su inače otpremnine u skladu sa Zakonom za racionalizaciju koja nije sporazumna i predviđeno je da svi zaposleni koji su stekli uslov za penziju treba u penziju i da idu, osim ukoliko je opet odgovorno lice u organizaciji identifikovalo njihove poslove i radna mesta kao neophodna. Jer, onog trenutka kada oni odu u penziju opet, oni neće moći da rade u tom istom licu ako nije bilo tako određeno. To traje, naravno, za vreme trajanja ovog zakona.
Nadalje, kad je reč o jedinicama lokalnih samouprava, ovaj zakon daje jedan vrlo široko postavljeni okvir, da kažemo maksimum za zapošljavanje u javnom sektoru, u sistemu javnog sektora lokalnih samouprava, koji takođe, nadamo se i verujemo, mora da bude prevaziđen za vreme trajanja ovog zakona, ali je najbolji mogući način da se prevaziđu problemi koji su nastali u prethodnim godinama time što je postojao čvrsto određeni maksimum za zaposlene u upravama i ustanovama lokalnih samouprava, a nije postojao mehanizam koji je ograničavao zapošljavanje u javnim komunalnim preduzećima, odnosno u javnim preduzećima osnovanim od strane lokalnih samouprava ili u pravnim licima osnovanih od strane tih javnih preduzeća.
Ono što se desilo, to je da, pošto ta preduzeća ipak ne posluju kao što bi trebala, po privrednim principima i po principima profitnim, i pošto mnoga od tih javnih preduzeća zapravo uopšte i nisu javna preduzeća, već vrše funkciju ustanova, u tim organizacijama dolazi do veoma velikih racionalnosti, koje se u krajnjoj liniji na kraju prenose na teret budžeta same lokalne samouprave, a u dugom roku i cele države. Zbog toga je određen metod maksimizacije broja zaposlenih u svim institucijama, odnosno u svim organizacijama u sistemu javnog sektora lokalne samouprave, koji se ravna po praksi.
Znači, za nekoliko tipova veličina i drugih karakteristika lokalnih samouprava prepoznato je da postoji jedna vrsta pravilnosti o broju zaposlenih za tu veličinu i kriterijumi su postavljeni tako da se traži od svih lokalnih samouprava da se u periodu racionalizacije, koja u ovom slučaju može da traje i duže od 2018. godine, usklade, tj. dovedu na standard onih 20% najboljih lokalnih samouprava u toj kategoriji. Znači, kriterijum je sledeći - ako mogu najgori među 20% najboljih koji su kao vi, onda verovatno možete i vi. To je logika kojom je određen taj opšti okvir.
Iz godine u godinu Vlada će svojim aktom donositi odluku koja određuje tačne kriterijume za tu godinu, koji deo od ove racionalizacije sve lokalne samouprave treba da sprovedu i on neće biti linearan. Znači, tamo gde lokalnim samouprava broj zaposlenih odstupa više, kod njih će morati da bude i veće racionalizacije u svakoj od tih godina, nego lokalne samouprave koje su bliže potpunoj racionalnosti.
Kod onih lokalnih samouprava koje su ispod kriterijuma o maksimumu, opet kao i sa drugim korisnicima javnih sredstava, dok traje 2015. godina moraće da traže dozvolu za zapošljavanje, a od 2016. godine na dalje njihov broj zaposlenih neće morati, odnosno moći će da zapošljavaju u okviru tog maksimuma koji kod njih nije restriktivan.
Još bih samo da kažem da će se u sprovođenju ovog zakona koristiti mogućnost da se onima koji se ne racionalizuju uskrate budžetska sredstva, transferi privremeno, ne može da bude trajno, ali i da se uzme u obzir da ukoliko se nisu racionalizovali u toku jedne godine onda budžetska sredstva u narednoj godini ne moraju da pokrivaju i taj neracionalni deo sredstava za zarade koji je ostao, ukoliko se lokalne samouprave nisu uskladile sa propisima. Znači, nadzor nad sprovođenjem ovog zakona vrše različite više inspekcije u zavisnosti od sektora, jer ovo je vrlo široko.
Još da spomenem da u 2015. godini za otpremnine na nivou jedinica lokalnih samouprava, koje su potrebne u iznosu većem od onog koji je već predviđen i morao je da bude odvojen budžetskim sredstvima, biće moguće da se koriste sredstva iz republičkog budžeta. Dakle, to je kada je reč o Zakonu o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru.
Kada je reč o Zakonu o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih, postavljenih i angažovanih lica kod korisnika javnih sredstava, ovde je reč o jednom, da tako kažem, više tehničkom aktu. Razlozi za njegovo donošenje su pre svega da omogući praćenje sprovođenja reforme javne uprave, a naročito Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih. On omogućava i praćenje politike isplate ličnih primanja i analize sistema zarada u zemlji. Vrlo je važno da ovim zakonom uređujemo i prikupljanje i obradu ličnih podataka zaposlenih u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka od ličnosti.
Ovaj registar je do sada bio vođen od strane Ministarstva finansija i uređen uredbom, a ipak njegova važnost i pre svega činjenica da je reč o ličnim podacima zahteva da to ipak bude uređeno zakonskim instrumentom. Ovaj zakon takođe u svojim propisima, u svojoj organizaciji posla oko registra prepoznaje činjenicu da Zakonom o ministarstvima postoji podela nadležnosti između Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i Ministarstva finansija, tako da se Ministarstvo za državnu upravu bavi radnim odnosima i odnosima zarada, dok se Ministarstvo finansija bavi finansijskim efektima zapošljavanja u javnom sektoru.
Obuhvat ovog zakona je širi od obuhvata Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih, jer pokriva sve korisnike javnih sredstava. Ja ovde to neću nabrajati, jer je jasno u samom zakonu. U ovom registru suštinski jedino što se razlikuje od registra kakav bi trebao da bude, kakav ciljamo da stvorimo u naredne dve godine i koji većina uređenih država ima, znači registar svih zaposlenih u javnom sektoru, razlika je u postupku.
Ovaj registar se zasniva na samoprijavljivanju zaposlenih od strane korisnika javnih sredstava, dok će taj veliki, trajni i pravi, da tako kažemo, registar zaposlenih u državi, kada bude uspostavljen, biti vezan za proces zapošljavanja i za isplatu zarada, na takav način da će onemogućavati bilo kakve greške ili mogućnost neprijavljivanja zaposlenih. Toliko.
Mislim da su ostale teme iz ovog zakona vrlo tehničke prirode. Ako bude potrebno razjašnjenje, tu smo. Hvala.

Prvi prijavljeni narodni poslanik je Balint Pastor. Izvolite.

Poštovana gospođo potpredsednice Vlade Udovički, gospodine ministre Vujoviću, gospodine ministre Tasovac, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti ispred poslaničke grupe SVM o Predlogu zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i o Predlogu zakona o registru zaposlenih, izabranih i imenovanih, postavljenih i angažovanih lica kod korisnika javnih servisa, a moj kolega Zoltan Pek će govoriti o setu predloga zakona iz oblasti finansija.
Nas nikada nije u SVM krasila demagogija i populizam, i ja neću govoriti o tome, kao što niste ni vi ni najmanje, gospođo Udovički, o tome, da tu ima nekih drugih mogućnosti i drugih rešenja. Nažalost nema.
Mi smo došli, ova država je, zahvaljujući prethodnih decenija i prethodnih godina, došla do zida i donošenje jednog ovakvog zakona je neophodnost. Bilo bi neodgovorno kada bih ja govorio o tome da postoje neka druga rešenja i ima nekih drugih mogućnosti.
Reforma javnog sektora je svakako neophodan preduslov i za efikasniju javnu upravu i za konsolidaciju javnih finansija u Republici Srbiji i zbog toga sam rekao da bez ovog zakona mi jednostavno ne možemo razmišljati o ostvarivanju ovih ciljeva.
Svakako je cilj koji moramo podržati - smanjenje troškova i povećanje kvaliteta javnih usluga. Jako je dobro što Vlada nije izabrala metod linearne racionalizacije, metod lineranog otpuštanja, tzv. sistem kosilice, kolokvijalno, kako to ljudi i građani nazivaju. Dobro je što ćemo doći u situaciju da će se ukinuti Zakon koji je predviđao zabranu zapošljavanja, a taj Zakon je dovodio do apsurda u jako puno slučajeva. To je svakako pozitivna strana ovog zakona, odnosno ovog Predloga zakona. Mogao bih da se slažem sa vama i u tome da neće doći do otpuštanja kod svakog korisnika javnih sredstava u svakoj organizaciji, u svakom državnom organu, u svakoj javnog službi i to tvrdim na osnovu toga što će za određene poslove ova država morati da angažuje i novozaposlena lica za određene poslove, za određene nadležnosti. Ova država i organi javne službe nemaju dovoljan broj izvršilaca, tu pre svega mislim na proces pridruživanja EU i na čitav set tih pitanja.
Zbog toga mi ne možemo govoriti o ovom zakonu kao o zakonu o otpuštanjima, mada, kao što sam rekao na početku, treba nedvosmisleno reći, kao što ste i vi rekli, da će dolaziti do racionalizacije. Pretpostavljam da do te racionalizacije do kraja 2018. godine neće dolaziti samo u manjoj meri da te racionalizacije ne mogu biti, nažalost, samo kozmetičke, ali je to posledica prethodnih godina, pa čak i prethodnih decenija.
Svakako je za pozdraviti i nadamo se ispunjenju cilja koji je spomenuti u obrazloženju ovog predloga zakona, a to je da se rashodi na zarade zaposlenih sa sadašnjih 11,8% BDP smanje na 8% godišnje. Ako će se to desiti, onda će to svi građani Republike Srbije osetiti jer će ta sredstva ići u razvoj infrastrukture, u izgradnju novih škola ili obnovu škola, vrtića itd, i doći će do rasterećivanja privrede. Zbog toga sam rekao i sada već drugi ili treći put ponavljam da je ovaj zakon, nažalost, neophodan.
Nije prvi zakon koji je ovu oblast regulisao ili koji će ovu oblast regulisati, a koji je donet od strane ovog visokog doma, od Narodne skupštine Republike Srbije. Godine 2009. doneta su dva zakona. Ti zakoni još uvek važe. Jedan je Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, a drugi zakon je Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji.
Želeo bih da jednim primerom potkrepim svoju tvrdnju da se ovde ne radi o lineranoj racionalizaciji ili o sistemu kosilice, kako to ljudi kolokvijalno nazivaju, a odnosi se na buduću racionalizaciju vezano za lokalnu administraciju.
Prema ovom zakonu iz novembra 2009. godine bilo je predviđeno da, bez obzira na razne objektivne parametre, lokalna samouprava može angažovati četiri zaposlena na 1000 stanovnika, znači, četiri zaposlena izvršioca na 1000 stanovnika određene lokalne samouprave, znači, opštine ili grada.
Prema ovom predlogu zakona, u zavisnosti od pažljivo odabranih objektivnih kriterijuma, taj broj se kreće u rasponu od 9,5 do 18,5 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Znači, ovde se sa jedne strane radi o povećanju, a sa druge strane se radi o uzimanju u obzir određenih vrlo jasno postavljenih kriterijuma za određivanje broja zaposlenih na 1000 stanovnika u lokalnoj samoupravi.
Kada smo kod ove teme, želeo bih da istaknem jedno rešenje koje je predviđeno Predlogom zakona. To se odnosi na broj zaposlenih na neodređeno vreme u jedinici lokalne samouprave i taj broj se uvećava za 0,3 zaposlena na 1000 stanovnika za svaki jezik nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi u jedinici lokalne samouprave.
Želim i zarad javnosti da kažem u ovom visokom domu da je, prema Zakonu iz 2009. godine, još uvek važećem, koji reguliše istu ovu oblast, predviđeno da se obezbedi 0,1 zaposleno lice na 1000 stanovnika za svaki jezik koji je u službenoj upotrebi na teritoriji opštine ili grada. Znači, umesto 0,1, sada ćemo imati cifru od 0,3.
Kada smo pisali amandmane, o tome ću govoriti malo kasnije, imamo i amandmane jer se uvek sve može još više poboljšati, mi smo razmišljali da li da povećamo ovu cifru od 0,3, ali smo odlučili da to ne činimo zbog toga jer bi to bilo s jedne strane nekorektno, s naše strane, a sa druge strane, to bi bilo neodgovorno. Zašto to tvrdim? Tvrdim zbog toga što je 2009. godine ovaj od mene spomenuti Zakon o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji, taj predlog zakona nije predviđao uopšte izuzetak, s obzirom na to koliko jezika je u službenoj upotrebi na teritoriji opštine ili grada i bio je naš amandman da se to predvidi. Mi smo sa tadašnjom vladom uspeli da se dogovorimo da to bude 0,1. Taj naš amandman je tada usvojen, 2009. godine, tako da je postao deo zakona.
Sada je Predlogom zakona predviđeno umesto 0,1 – 0,3. Ako je to Vlada na takav način regulisala i ako imamo u vidu vrlo tešku ekonomsku situaciju, onda mislim da bi bilo nekorektno i neodgovorno sa naše strane da mi tu predložimo umesto 0,3 – 0,4 ili 0,5 ili ko zna već koliko.
Sa druge strane, želim da podvučem da je izuzetno bitno što je ovo predviđeno Predlogom zakona, jer nije svejedno da li je u jednoj, bilo kojoj lokalnoj samoupravi, u službenoj upotrebi samo srpski jezik i ćirilično pismo, ili je u službenoj upotrebi jezik još određene nacionalne manjine ili više nacionalnih manjina, kao što je primer za to u Novom Sadu, Subotici i, hvala Bogu, u bezbroj lokalnih samouprava na čitavoj teritoriji Republike Srbije, a ne samo na području AP Vojvodine. Takve lokalne samouprave postoje i u istočnoj Srbiji, i u južnoj Srbiji i skoro svugde na teritoriji Republike Srbije.
Malo pre sam rekao da imamo i određene amandmane i mislim da se nećete iznenaditi kad budete videli te amandmane, jer se radi o temi o kojoj smo mi već prethodnih meseci, pa čak i prethodnih godinu dana, prethodnih 14 meseci, razgovarali. Mi jednostavno ne želimo da propustimo priliku da ova rešenja ugradimo u ovaj Predlog zakona, jer bi to bilo neodgovorno sa naše strane, to bi bio veliki propust, kao što bi bilo neodgovorno kada bismo predložili 0,4 umesto 0,3, o čemu sam malo pre govorio.
Imamo vrlo laku situaciju mi u poslaničkoj grupi Saveza vojvođanskih Mađara, zbog toga što ste vi, gospođo Udovički, zaduženi i za manjinska pitanja u Vladi Republike Srbije i ne treba nekom drugom članu Vlade da govorimo o tome, pošto to spada u vaš resor. Vi odlično poznajete situaciju i znate da je Ustavom predviđeno da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina. Znate i to da je trenutna situacija, što se ovog pitanja tiče, daleko od ove ustavne garancije, od ovog rešenja koji Ustav predviđa od 2006. godine. Za to, naravno, ne može da bude kriva ova Vlada, nije kriva ni prethodna, nije kriva ni ona pre te vlade, nego je to rezultat okolnosti koje smo mi imali prethodnih 25 godina, a možda i više.
Zahvaljujući tim okolnostima, pripadnici nacionalnih manjina, ja tu naravno ne govorim samo o mađarskoj manjini nego govorim i o bošnjačkoj i o albanskoj i o romskoj, bugarskoj, rumunskoj i svakoj drugoj nacionalnoj manjini, pripadnici tih nacionalnih manjina ni izbliza nisu zastupljeni u državnim organima, organizacijama, javnim službama, pokrajinskoj ili lokalnoj samoupravi, kako bi to trebalo da bude i daleko su ispod srazmere koju čine u stanovništvu i Republike i određenih pojedinih svih lokalnih samouprava.
Pošto sam započinjao time da će nesporno dolaziti do otpuštanja, smatramo vrlo bitnim da se prilikom određivanja maksimalnog broja zaposlenih u određenim organima, organizacijama, javnim službama, pokrajinskoj i lokalnoj administraciji, vodi računa o ovoj ustavnoj obavezi, o članu 77. stavu 2. Ustava i da se vodi računa o tome da se ne desi da se otpusti i onaj mali broj zaposlenih u lokalnoj, pokrajinskoj ili državnoj administraciji ili u javnim službama, jer ćemo onda doći u još veću disproporciju i onda će nam trebati još više vremena da bismo uključili pripadnike nacionalnih manjina u rad državnih organa i da ne nabrajam sve ostale organizacije, lokalne, pokrajinske, javne službe itd.
Vlada je u ovom Predlogu zakona, u članu 7. definisala na koji način se određuje maksimalan broj zaposlenih. To je jedan vrlo detaljan član, jedno vrlo detaljno, sveobuhvatno rešenje. Ovde ima više kriterijuma i mi smo našim amandmanom predložili da se doda još jedan kriterijum, a suština tog kriterijuma jeste da su organi nadležni za dostavljanje predloga o maksimalnom broju zaposlenih, dužni da svoje predloge zasnuju naročito, i onda ide, između ostalih – obavezi vođenja računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju jezika koji se govore na području državnog organa, javne službe, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave.
Šta bi to trebalo da znači u praksi? Naravno da ne znači pozitivnu diskriminaciju za pripadnike nacionalnih manjina u smislu da sad ne sme neko da bude otpušten zbog toga što je Mađar, Albanac, Bošnjak itd. Ali, radi se, prema našem predlogu, o tome da ukoliko imamo dva zaposlena koji imaju iste rezultate u radu, a može da ostane samo jedan, sada ja uprošćavam maksimalno, onda zbog toga da bi građani koji žive na području određene lokalne samouprave i da bi mogli da konzumiraju svoja prava vezano za službenu upotrebu jezika, onda ostaje onaj koji ume da komunicira na njihovom maternjem jeziku. Ovde čak i ne ulazimo u to ko se kako izjašnjava, nego je bitno da građani mogu da konzumiraju i ostvaruju svoja prava.
Ovo rešenje ne treba da vam se čini kao neko novo rešenje, ovo rešenje smo praktično usaglasili tokom novembra, kada smo razgovarali o Nacrtu zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave. Ovde se radi o istovetnom rešenju.
Zašto je bitno da ovo rešenje, ovaj naš amandman bude usvojen i da bude deo Predloga zakona odnosno usvojenog zakona? Zbog toga što ako ovo ne bismo uradili, onda bismo došli u situaciju da početkom 2019. godine, uveren sam, tada bismo imali još gore pokazatelje, vezano za nacionalnu strukturu zaposlenih, nego što imamo sada. Ovo rešenje će doprineti tome da se to stanje popravi. Naravno, ne preko noći. Mi smo svesni toga da je to jedan izuzetno dugačak period, ali mora da se krene.
Ne radi se o novom rešenju ni zbog toga što je suština ovog rešenja predviđena i našim koalicionim sporazumom, koji je SNS sklopila sa Savezom vojvođanskih Mađara, a sa druge strane, ovo rešenje je predviđeno i Akcionim planom za Poglavlje 23. To je jedan javni dokument, koji je bio na internet prezentaciji određenih državnih organa. Sada se radi novija verzija tog Akcionog plana, možda je već i završena i poslata, ali je ovo rešenje inkorporirano u taj akcioni plan i zbog toga smatramo da ne bi trebalo da amandman bude sporan.
Još vrlo kratko, o drugom predlogu zakona, o zakonu o registru zaposlenih, izabranih, imenovanih, postavljenih i angažovanih, lica kod korisnika javnih sredstava, tu imamo dva amandmana, i suštinski se radi o jednom rešenju.
Amandman se odnosi na to da taj registar koji će sadržavati oko 40 raznih podataka vezano za svakog zaposlenog, imenovanog, postavljenog, angažovanog lica sadrži i podatak o nacionalnoj pripadnosti, uz naravno, poštovanje ustavne odredbe o dobrovoljnosti, prema kojoj niko nije u obavezi da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti i kao korektiv tome ili toga, podatak o tome, pošto je to jedan objektivan podatak, na kom jeziku je stečeno osnovno i srednje obrazovanje za datog zaposlenog, imenovanog, postavljenog, angažovanog lica.
Mislimo da je ovo neophodan preduslov, jednostavno moramo da znamo koliko mi imamo zaposlenih da bismo mogli da povećavamo udeo pripadnika nacionalnih manjina.
Ja se nadam da će ti naši argumenti biti uvaženi i amandmani usvojeni. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Ivan Bauer.
Izvolite.

Zahvaljujem predsednice.
Uvaženi ministri, cenjene koleginice i kolege, narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće Predlog zakona iz oblasti finansija kao i Predlog koje je predložila potpredsednica Vlade, Kori Udovički, koji su više iz domena državne uprave, ali i te kako imaju implikacije na finansije, iz razloga što smatramo da će oni doprineti povećanju finansijske discipline, naročito ovi zakoni vezani za finansije, ali i ostvarenju proklamovanog cilja trajne i potpune fiskalne konsolidacije, što mislim da tom cilju doprinose i jedna i druga grupa zakona.
Mi danas imamo pred nama prilično veliki set zakona – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, Predlog zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, Predlog zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama.
Imamo dve izmene i dopune finansijskih ugovora vezano za kredit Evropske investicione banke, imamo kao što rekoh dva predloga zakona vezanih za državnu upravu, odnosno za maksimalan broj zaposlenih i za registar zaposlenih koje je predložila, odnosno koji je kao predlagača ovlastila Vlada, potpredsednik Vlade Kori Udovički.
Više ću se fokusirati na ove finansijske zakone onoliko koliko mi vreme dozvoli.
Imamo nažalost ograničeno vreme, samo 20 minuta pa ću pokušati da o svim zakonima kažem ponešto. U drugom delu rasprave će moj kolega verujem nastaviti tamo gde ja budem stao.
Prvo bih rekao nekoliko reči o Zakonu o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama o kojima je u priličnoj meri govorio i ministar Vujović kao važnom zakonu.
Ja delim to isto mišljenje kao i ministar, da je ovo jedan izuzetno važan zakon, Zakon koji smo doneli u prethodnom sazivu u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u decembru 2012. godine, sa početkom važenja od 2013. godine. upravo sa idejom da rešimo problem plaćanja, odnosno da dovedemo plaćanje u red, da rešimo problem rastuće nelikvidnosti u privredi i da, u krajnjem slučaju harmonizujemo naše zakonodavstvo sa pravnim tekovinama EU, odnosno sa jednom direktivom koja je doneta 2011. godine, direktiva 2011/7 koja je doneta 16. februara 2011. godine, a u odnosu na koju su imale sve države članice EU, obavezu da se harmonizuju do 16. marta 2013. godine.
Dakle, mi smo u priličnoj meri harmonizovali naše zakonodavstvo sa ovom direktivom u tom trenutku, i očigledno je da sama činjenica da je EU imala potrebu da donese jednu ovakvu direktivu pokazuje da nije Srbija bila jedina koja se u tom trenutku suočavala sa problemom kašnjenja u plaćanjima, odnosno da je to bio jedan, ako ništa drugo, kontinentalni fenomen, ako ne i globalni fenomen.
Jeste zajedničko i EU da su imali problem sa kašnjenjem u plaćanju, ono što nam nije zajedničko, odnosno što Srbiju jeste izdvajalo u tom trenutku, jeste da je ona bila lider u kašnjenju u plaćanju.
Naime, u vreme donošenja ovog zakona 2012. godine, prosečno vreme plaćanja u zemljama EU je bilo 40 dana, a u isto vreme u Srbiji je prosečno vreme plaćanja bilo 134 dana, tri puta više nego u zemljama EU, a ako hoćete, dva puta više od proseka zemalja bivše Jugoslavije, odnosno zemalja regiona gde je to bilo 69 dana.
Ovaj zakon je u prvom trenutku dao dosta dobre rezultate, odnosno došlo je do izvesnih poboljšanja i moram da kažem da osim što smo bili lideri po broju dana kašnjenja u plaćanjima, bili smo, neki rezultati su bili porazniji jer u nekim sektorima plaćanja smo kasnili čak i preko 200 dana.
Dakle, jasno je kao dan da je u tom trenutku donošenja jednog ovakvog zakona bilo jednostavno imperativ.
Zakon je propisao rokove plaćanja, kao što je rekao ministar, između privrednih subjekata, između subjekata iz privatnog sektora, ali između subjekata iz privatnog sektora i subjekata iz javnog sektora i time trebalo bi da se stvore pretpostavke da privreda povrati izgubljenu likvidnost, što je trebalo da doprinese snažnijem ekonomskom rastu.
Međutim, u praksi se pokazalo da stvari nisu funkcionisale tako dobro kao što smo očekivali u prvom trenutku, jer kažem, on je počeo da daje dobre rezultate, ali su nakon toga ti rezultati, otprilike su se vratili na neku početnu poziciju i na to je, nadležno ministarstvo ukazivala celokupna zainteresovana javnost, tzv. „stej holdersi“, pretpostavljam da je to jedan od vrlo važnih razloga, a ima i drugih razloga zbog kojih se odlučilo da se ide na izmene i dopune ovog nama važnog zakona.
Ono što je prvo kao jedan od problema, koji bih ja naglasio, jeste, moram priznati da je meni, a verujem i mnogima drugima nejasno zašto na samom početku kada su zakonom propisani određeni rokovi, dakle, rokovi plaćanja, zašto obuhvat nije bio potpun, odnosno zašto nisu u isto vreme obuhvaćeni i subjekti javnog sektora.
U tom smislu poslanička grupa SDPS pozdravlja ovaj obuhvat javnog sektora ovim zakonom i smatra da je to rešenje i svrsishodno, i ako hoćete kvalitetno i potpuno ispravno.
Da je zakonodavac zaista u pravu, što proširuje obuhvat kada je u pitanju ovaj zakon, verujem da ima priličan broj primera i ja bih izdvojio samo dva koja su meni zapali za oko.
Jedan se tiče rokova plaćanja javnog sektora, a podatak sa sajta Ministarstva finansija, ne smem da tvrdim odgovorno, da li se ovo odnosi, pošto nije na sajtu eksplicitno navedeno, na kašnjenje plaćanja javnog sektora prema privatnom sektoru ili prema javnom sektoru ili prema svima zajedno, ali sam siguran da rezultati nisu dramatično različiti o bilo kome da se radi.
Dakle, ovi zvanični podaci kažu da javni sektor u proseku kasni preko 200 dana, a ima nekih predstavnika javnog sektora koji kasne i preko 600 dana i da je vrednost tih plaćanja koja su u kašnjenjima preko devet milijardi dinara.
Drugi primer na koji bih ukazao i zašta mislim da je vrlo važno, i cenjenim kolegama, narodnim poslanicima, ali i građanima koji gledaju ovaj prenos, jer verujem da se mnogi sećaju, jeste primer državnog preduzeća „Budimka“ iz Požege, koja se pre 10, 15 dana našla pred totalnim kolapsom.
Naime, ovo preduzeće ima neki dug za struju 2010. godine, a gde je u međuvremenu napravljena neka nova dinamika plaćanja, ali je preduzeće u jednom trenutku bilo u nemogućnosti da ispoštuje tu dinamiku plaćanja. Struja je bila isključena i u tom trenutku, ovo preduzeće je na stanju imalo 1400 tona svog kompletnog zamrznutog asortimana, koji je pretio da propadne.
Ovo preduzeće se, zarad informacije građana, nalazi u procesu privatizacije i to sa veoma dobrim šansama da iz tog procesa izađe sa novim vlasnikom, odnosno da nastavi da funkcioniše i da poštuje, nadamo se, pozitivno, u budućnosti, a u jednom trenutku je pretila potpuna propast, odnosno da se radnici nađu na ulici i da njihove porodice postanu socijalni slučajevi.
Dakle, da nije bilo reakcije države pravovremene, koju u tom smislu pozdravljam, to preduzeće bi propalo.
Ono što želim da istaknem, kao poentu, jeste da nije posao države da pronalazi ad hok rešenja za ovakve probleme, mada naravno da, kada do njih dođe, ona mora da reaguje. Posao države jeste upravo da napravi pretpostavke da do takvih problema nikada ne dođe. I u tom smislu mislim da je ovo o čemu sam govorio veoma važno.
Drugi problem, koji sam primetio, a o kojem je govorio i ministar, vezano za, još uvek aktuelno zakonsko rešenje, tiče se praktično nadzora nad sprovođenjem ovog zakona i to je razlog zbog koga je on, čini mi se, u određenom trenutku počeo da prestaje da daje prave rezultate. Dakle, očigledno je jednom ozbiljnom analizom zaključeno da nije dobro opredeljeno ko će vršiti nadzor nad sprovođenjem ovog zakona i napravljene su izvesne izmene koje mislim da su potpuno ispravne, jer idu u pravcu toga da nadzor, odnosno monitoring nad sprovođenjem ovog zakona rade oni koji imaju najbolje kapacitete, koji su najobučeniji, koji imaju u krajnjem slučaju i tehničko tehnološke sposobnosti da to obavljaju na najkvalitetniji mogući način.
I u tom smislu je potpuno ispravno rešenje da se sa ministarstva koje je ranije bilo zaduženo za nadgledanje privrednih subjekata, kada je reč o ovom zakonu, nadležnost prenese na poresku upravu koja jasno ima daleko bolje kapacitete za tako nešto, a da se sa druge strane za javni sektor, čiji se sada nadzor centralizuje, nadležnost prenese na budžetsku inspekciju koja se inače bavi nadgledanjem javnog sektora, dok će trezori od sada pa na dalje praktično samo prikupljati informacije i prosleđivati ih nadležnom organu odnosno budžetskoj inspekciji. Na taj način i rasterećujemo trezore koji više neće morati da se bave nečim što, da tako kažem, pod znacima navoda, im nije u sklopu posla i nisu imali dovoljne makar ljudske kapacitete, ako ništa drugo.
Ovim dvema intervencijama na zakonu, koje bih izdvojio kao najvažnije, smatramo da će biti učinjen još jedan korak u ispunjenju obećanja koje je Vlada dala, a to je borba protiv sive ekonomije, nelikvidnosti i finansijske nediscipline, što treba da doprinese trajnoj održivosti javnih finansija.
Na kraju, mislim da je važno reći da je donošenje ovih izmena i dopuna zakona u isto vreme i naša međunarodna obaveza, na prvom mestu međunarodna obaveza usklađivanja sa direktivama EU, jer se ovim izmenama, što je rekao i ministar ili možda jedna od vaših koleginica na Odboru, posle konsultacija sa Evropskom komisijom je zaključeno da smo u potpunosti harmonizovani sa odgovarajućom direktivom. Uostalom i neki drugi zakoni o kojima danas govorimo, naročito Zakon o javnim nabavkama se, između ostalog, donosi upravo zbog važnosti harmonizacije sa direktivama EU, ali iz obaveza koje smo preuzeli prilikom potpisivanja trogodišnjeg „stand by“ aranžmana iz predostrožnosti sa MMF-om, zbog koga, odnosno zbog tog aranžmana takođe menjamo i neke druge zakone o kojima danas govorimo, recimo Zakon o javnom dugu.
Nekoliko reči o Predlogu zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost. Kao što ste vi rekli, ovim zakonom se uređuju pitanja koja nisu obuhvaćena Zakonom o platnim uslugama. Zakon o platnim uslugama smo, ako se ne varam, doneli decembra prošle godine i on počinje da se primenjuje od 1. oktobra 2015. odnosno, 1. oktobra ove godine i iz razloga što određena pitanja njime nisu obuhvaćena, mi smo bili praktično u obavezi da donesemo jedno ovakvo zakonsko rešenje, jer u suprotnom bi se dogodilo da postoji izvesni pravni vakuum. Taj pravni vakuum bi nastao u onom delu koji se tiče prestanka važenja Zakona o platnom prometu i tu su nekakve disproporcije viđene, odnosno uočeno je da postoje određene stvari koje se ukidaju prestankom važenja ovog zakona, a koje nisu predviđene Zakonom o platnim uslugama.
Ovaj zakon, dakle, u sadejstvu sa Zakonom o platnim uslugama stvara uslove za jačanje konkurentnosti na tržištu plaćanja usluga, odnosno na tržištu platnih usluga, na taj način što se stvaraju pretpostavke za pojavu novih subjekata davanja platnih usluga, odnosno za razliku od dosadašnjih rešenja koja su na to, da kažem, pod znacima navoda, imali monopol ili duopol, kako god hoćete, banke i pošte, sada novim rešenjem se pojavljuju i nove mogućnosti, odnosno mogućnost za stvaranje novih subjekata pravnih davanja platnih usluga koje do sada to pravo nisu imale.
Propisuje se, kao što su i ministri rekli, zakonska obaveza otvaranja tekućeg računa za pravna lica i preduzetnike, plaćanje preko tih tekućih računa, uplaćivanja gotovinskih pazara na taj račun, dakle potpunog poslovanja preko tih računa, što je u funkciji ostvarenje planirane fiskalne konsolidacije, odnosno, povećanja fiskalne discipline, a s druge strane dajemo mogućnost fizičkim licima koja ne obavljaju delatnost da otvaraju tekuće račune da preko njih obavljaju određene transakcije i, što je vrlo važno, da preko njih obavljaju transakcije elektronskim novcem.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, kao što sam i rekao, kada sam govorio o Zakonu o izmirenju novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama, i ovaj zakon je nastao kao posledica određenih obaveza koje smo preuzeli prilikom pregovora sa MMF, ali mislim da je u svakom slučaju i te kako važan i jeste na izvestan način nešto što se nadovezuje na budžet za 2015. godinu koji smo usvojili krajem prošle godine.
Citiraću vaše reči, ministre, rekli ste, sećam se, u raspravi tada – sve ono što je bilo ispod crte, sada je iznad crte. Rekao bih, ispravićete me ako grešim, da je to u stvari ključ onoga o čemu danas govorimo. Dakle, ovim izmenama mi praktično prestajemo sa jednom jako lošom praksom koju smo imali godinama, a to je da imamo ne transparentna zaduženja za koje je garancije davala država, a koje su najčešće bila prikazivana ispod crte i koja su bila na jedan ne produktivan način opredeljena.
Šta je poenta ovog zakona? Suština je izmena načina, odnosno izmena situacije u kojima država može da se pojavi kao garant. Država neće moći više da se pojavljuje kao garant lokalnim samoupravama, javnim preduzećima za njihovo tekuće poslovanje ili poboljšanje tekuće likvidnosti, nego će moći da se pojavljuje samo kao garant za one stvari koje dugotrajno doprinose ekonomskom rastu, a to su kapitalna ulaganja.
Krajnja posledica toga treba da bude, odnosno krajnja posledice, prvo treba da postignemo relaksaciju rashodne strane budžeta, a onda nakon toga treba da kroz sve ove izmene na kratak do srednji rok stabilizujemo, a potom počnemo da smanjujemo procentualno učešće javnog duga u BDP-u.
Kada je reč o Zakonu o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini Republike Srbije, govoreći o nepokretnostima, u krajnjem slučaju, imovini Republike Srbije i njihovom upravljanju koje se pokazalo kao loše, da podsetim i kolege narodne poslanike, ali i građane Republike Srbije, da je predsednik naše stranke Rasim Ljajić, ali čitava SDPS godinama ukazivala na nepostojanje popisa državne imovine, na postojanje jednog velikog problema gde možda nismo u potpunosti svesni koje razmere taj problem ima.
Mi smo u kampanji 2014. godine govorili o nekim idejama na koji način da se ta imovina stavi u funkciju, odnosno da prestane da se ovom imovinom posluje, odnosno upravlja na jedan ne domaćinski način. Predlagali smo da se imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja je višak, da po izuzetno povoljnim uslovima preduzetnicima, malim poljoprivrednicima ili socijalno ugroženim porodicama, jer jednostavno mislimo da mora da se stane na put jednoj paradoksalnoj situaciji u kojoj danas, ne retko, imamo slučaj da postoji određena državna imovina koja nije ni u kakvoj funkciji, odnosno koja na izvestan način predstavlja trošak za državu, ako ništa drugo, onda zato što gubi vrednost, a da sa druge strane postoje državni organi, naročito agencije, koji iznajmljuju prostor, bez obzira na višak nepokretnosti koji država ima, koji plaćaju po izuzetno visokim cenama.
Dakle, to je jedna vrlo ozbiljna oblast koja mora da se reši na jedan trajan način donošenjem određenih reformskih zakona, na tome smo doduše već i radili, ali i uspostavljanjem jedne ozbiljne baze podataka koja će se baviti ovom problematikom, odnosno koja će ići u rešavanje tog problema.
Moram da pohvalim, u tom smislu, direkciju za E upravu, ali i Direkciju za imovinu Republike Srbije koje rade na implementaciji ovog softvera, odnosno uspostavljanja ove baze podataka koja, koliko sam ja upoznat, treba da bude gotova negde do kraja jula meseca ove godine i nakon toga treba da počnu da se unose podaci u bazu podataka i da na taj način investitori imaju pravu informaciju o tome šta država Srbija ima od imovine, ali da istovremeno i građani na transparentan način mogu da provere na koji način se upravlja imovinom Republike Srbije.
Očekujem da će u neko dogledno vreme doći do toga, odnosno da ćemo imati jedan ozbiljan, jednu ozbiljnu bazu podataka sa svim podacima o imovini u vlasništvu Republike Srbije.
U međuvremenu, naravno, moramo da uradimo neke korake jer ovaj će proces trajati, da stavimo u funkciju ono što u ovom trenutku znamo da postoji i znamo da se njime ne upravlja na najbolji mogući način.
Državni revizor je rekao da se ova imovina koja dakle znamo da postoji i koja se daje u zakup, vrlo često se daje u zakup po ne tržišnim cenama ili se daje u zakup tako da zakupac praktično tu imovinu i ne plaća. Pa, rekao bih da u tom slučaju je daleko bolje rešenje da tu imovinu na jedan funkcionalniji način stavimo u upotrebu, odnosno da je prodamo i mislim da je to prvi korak u ostvarenju cilja boljeg upravljanja državnom imovinom.
Uostalom, gospodin Mijailović je rekao na odboru da taj neko ko tu imovinu kupi će morati da počne da plaća određene poreze, doprinose, dakle počeće na izvestan način ta imovina koja u ovom trenutku, s kojom se u ovom trenutku ne posluje domaćinski, počeće da daje određene pozitivne finansijske efekte na naš ukupan finansijski sistem.

Vreme.

Samo još jednom da kažem. Dakle, poslanička grupa Socijaldemokratska partija Srbije će podržati sve ove zakone. Zahvaljujem predsedavajući.