Zahvaljujem dr Peranoviću.
Reč ima narodni poslanik Milorad Cvetanović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine Marinkoviću, uvaženi članovi Vlade i Ministarstva za rad i zapošljavanje, cenjene kolege narodne poslanice i narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, govoriću o Predlogu zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti.
Neophodnost donošenja zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo, a istovremeno i briga o njihovoj zaštiti je proizašla iz nedovoljne uređenosti prethodnog zakona koji datira iz 1998. godine i odnosi se na uređenost uslova za zapošljavanje u inostranstvu tadašnje Savezne Republike Jugoslavije.
Nedovoljna zakonska preciznost u evidenciji radnika koji su upućeni u druge zemlje na rad stvara pogrešnu sliku o evidenciji zaposlenih i otvara mogućnost mnogih špekulativnih radnji i malverzacija koje direktno utiču na smanjeni obim uplate novčanih sredstava u PIO fond kao i na otežavajući položaj radnika, kako na njihove redovne i tačne mesečne isplate, tako i na pravo na nesmetano zdravstveno osiguranje, kao i na lečenje usled povreda na radu koje nisu tako retke.
Svedoci smo vrlo čestih, mučnih i neželjenih situacija koje su zadesile naše radnike u inostranstvu, naročito građevinske struke koje su se iz nemogućnosti zaposlenja u svojoj zemlji, teške materijalne situacije i potrebe da sebi i svojoj porodici obezbede kakvu takvu egzistenciju, veoma lakomu najčešće putem oglasa i preporukom otisnuli preko granice, uglavnom u gradove Rusije, Belorusije, Kazahstana, kao i zapadne Evrope, ne postavljajući pri tom nikakve uslove da bi sebe zaštitili, a sve u želji da se što pre domognu toliko željenog zaposlenja i sladunjavih obećanja o visokim zaradama.
Reportaža i ispovest prevarenih, a poštenih i veoma dobrih majstora građevinske struke bila je čest gost naslovnih strana naših medija. Život u nehumanim uslovima, ostavljenih bez putne isprave i bez dinara isplaćenog za pošteno odrađeni ugovoreni posao je opasnost koja im je latentno pretila, a i zadesila, da ne govorimo o onima koji su pobegli iz zemalja 1000 kilometara udaljenih od Srbije samo da bi spasili goli život.
Naravno da na našim prostorima egzistiraju i preduzeća koji i te kako poštuju zakonske propise i prema svojim zaposlenima koje upućuju na privremeni rad u inostranstvo se ponašaju u skladu sa zakonskih normi, vodeći pri tom računa o blagovremenoj isplati zarada zaposlenima, kao i o njihovoj zdravstvenoj zaštićenosti.
Jedan od razloga za donošenje ovakvog zakona je baš i zaštita takvih privrednih subjekata od onih koji čak i decu od 15 godina šalju na rad u druge zemlje pod okriljem turističkih putovanja.
Naša zemlja, Republika Srbija nezaustavljivo ide stopama progresivnog industrijskog razvoja, tako da će u budućim vremenima biti sve više preduzeća koja će na osnovu zaključenih ugovora o zajedničkim investicionim projektima sa stranim partnerima imati potrebu za slanjem radnika u druge zemlje i donositi značajni devizni priliv, a samim tim i smanjiti još uvek veliku nezaposlenost.
Republika Srbija je poznata kao zemlja ekonomskih migranata, naročito u državama zapadne Evrope. Naši stručnjaci iz oblasti medicine, ugostiteljstva, građevinarstva su veoma cenjeni i priznati u svetu i svuda traženi i rado viđeni kao ljudi od poverenja i koji se veoma brzo i lako integrišu u društveno socijalne strukture zemlje u koju dolaze.
Zakon koji je pred nama će uvesti preciznu i tačnu evidenciju zaposlenih koji su upućeni na rad u inostranstvu, suzbiti mogućnost slanja lica koja nisu navršila 18 godina, precizno odrediti uslove pod kojim lice može biti upućeno na rad van zemlje i u istoj dobiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu.
Pretpostavlja se da se u ovom trenutku nalazi preko 20.000 zaposlenih radnika u inostranstvu na crno, angažovanih po raznim osnovama i za račun fantomskih firmi i preduzeća bez ikakvog pravnog osnova, o kojima država nema ama baš nikakvu evidenciju.
Transparentnim objavljivanjem na sajtu Ministarstva za rad i zapošljavanje svakog lica upućenog od strane pravnog subjekta suzbićemo veliki broj takvih pojava i radnicima omogućiti pravni i socijalni status u zemlji u koju odlaze.
Naravno da se takve pojave neće stoprocentno iskoristiti, jer će ih kaznena politika svesti na minimum, ali ovaj zakon je veoma dobra osnova za uvođenje reda u oblasti zapošljavanja i poštovanja prava i obaveza radno uposlenih u inostranstvu, kao i njihova priprema, prijem, boravak i povratak u zemlju.
Na osnovu svega rečenog, pozivam kolege narodne poslanike da u danu za glasanje prihvatimo ovaj veoma neophodan zakon. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Cvetanoviću.
Reč ima narodna poslanica Irena Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gosti iz Ministarstva, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, danas diskutujemo o tri predloga zakona, od kojih je jedna konvencija. Konkretno, u pitanju je Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnje u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece.
Ova Konvencija pre svega se odnosi na onaj deo zaštite dece gde postoji i veoma bitan faktor, a to je međunarodni element. Pošto je ova oblast sama po sebi dovoljno osetljiva, a naročito ukoliko uzmemo u obzir koliko je danas aktuelna, samo da vidimo svakodnevno koliko dece, izbeglica ima, koliko ima dece koja su međunarodno raseljena, naravno, zbog događaja u njihovoj zemlji, koji su takvi kakvi su, odnosno u njihovim zemljama, koji su takvi kakvi su i koji je broj te dece koja svakodnevno prolaze kroz našu državu i neka se zadržavaju po nekoliko dana, onda smatram da je više nego jasno zašto treba ovu Konvenciju podržati i zašto je ona dobra.
Inače, ono što je karakteristično za ovu Konvenciju je isto tako da će ona omogućiti maksimalno dobro funkcionisanje drugih konvencija, koje je država Srbija do sada ratifikovala, tako da je to još jedan razlog zašto je treba podržati i, hvala Bogu, to je još jedan od obaveznih koraka koje država Srbija treba da učini na putu evrointegracija. To bi bilo o konvenciji.
Sada nešto malo više o dva predloga zakona. Prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Drugi je Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti.
Ja ću se u svom izlaganju više orijentisati na prvi predlog zakona. Doduše, bilo je dovoljno reči i o jednom i o drugom danas. Pokušaću bar delimično da se ne ponavljam. Ne znam koliko ću u tome uspeti. Ali, ono što je meni posebno privuklo pažnju u ovom Predlogu zakona, naravno, pored njegovog osnovnog cilja, o čemu je već bilo dovoljno reči, a to je, jasno je, da se maksimalno smanji broj povreda na radu, da se smanji broj bolesti na radu, a pre svega tako što će se preventivno delovati, jer prevencija je nešto što treba da zaživi u našoj zemlji i što je najbolji način da se zaštiti ljudsko zdravlje i da se uopšte ljudska bezbednost unapredi.
Kada su članovi u pitanju, ono što je posebno privuklo moju pažnju jeste dopuna člana 34, za koju smatram da je izuzetno značajna izmena i svaka pohvala za resorno ministarstvo kada je taj član u pitanju, zato što sada zaposleni, ukoliko primeti da je njegova bezbednost, njegovo zdravlje u slučaju neposredne opasnosti, ima pravo da prestane sa radom, ima pravo da napusti radno mesto, a sada dolazimo do onog najbitnijeg dela, da pri tome nije odgovoran ukoliko tim njegovim postupkom je nanesena šteta poslodavcu.
Smatram da je ovo jedna sjajna dopuna. Pre svega, tako resorno ministarstvo na najbolji mogući način dokazuje i pokazuje da brine o zaposlenom i da mu je pravo zaposlenog i njegovo zdravlje, njegova bezbednost na prvom mestu.
U postojećem zakonu ovoga nije bilo, tako da, naravno, neko je mogao da se nađe u jako nezahvalnoj situaciji, da je spašavajući svoj život, svoje zdravlje, došao u jednu apsurdnu situaciju da mora da snosi odgovornost za štetu koja je prilikom toga načinjena njegovom poslodavcu, tako da u tom pogledu zaista svaka čast.
Ono što bih takođe istakla kada je Predlog ovog zakona u pitanju, o izmenama i dopunama, jeste to što sada se jasno pravi jedna distinkcija i pravi se razlika između onih radnih mesta gde zaista postoji jasna i neposredna opasnost, visok stepen rizika i sada su tu maksimalno pooštrene mere, što smatram da je sjajno, kada je očuvanje bezbednosti i zdravlja u pitanju, a opet, s druge strane, odvajaju se ona radna mesta gde je bezbednost, zaista, ne postoji neki visok stepen rizika, odnosno gotovo da uopšte ne postoji, tako da, shodno tome, ovaj zakon je prilagođen tim potrebama, što smatram da je svakako za veliku pohvalu.
Kada su u pitanju pooštravanja nekih zakonskih mera za ove poslove gde postoji visok stepen rizika, samo bih navela da tu postoji sada da su znatno pooštrene mere koje su potrebne da bi neko položio ispit za licencu, da bi uopšte mogao da obavlja poslove bezbednosti i zdravlja na radu, da sada ovim Predlogom zakona trajanje te licence je ograničeno na pet godina, što opet smatram da je dobro.
Isto tako, ono što bih naročito napomenula kao pohvalu, evo, moja prethodnica je isto pričala o tome, značaj celoživotnog učenja. Jednostavno, osobe koje su prihvatile ovakav posao da rade ne mogu da kažu – ja sam položio licencu i to je sada to.
Ja mogu da obavljam taj posao do kraja života. Zašto? Zato što je ovo jedna oblast koja je stalno živa. Neprekidno se nešto novo istražuje, neprekidno se dolazi do novih načina kako može zaista vrlo efikasno da se dodatno zaštiti život zaposlenih, njihovo zdravlje, tako da mislim da je ovde zaista za svaku pohvalu lica koja reše da se bave tim poslom u zakonskoj obavezi, podvlačim, to je jako bitno, da stalno, neprekidno rade na usavršavanju svog znanja, svojih veština, svog umeća, tako da zaista svaka pohvala na to.
Tome u prilog samo bih veoma kratko napomenula, pošto sam profesor, da je nekada postojala u srednjim školama odbrana i zaštita, predmet, za koji ja smatram da je bio jako dobar, barem u nekim svojim segmentima, naročito ako uzmemo u obzir poplave koje su se desile. Jednostavno, ne moraju samo stručnjaci da znaju koje su to mere koje je neophodno znati primeniti u nekim situacijama, koje zaista svima nama mogu da se dese, tako da je možda jedan savet za jednu dobru saradnju između ovog ministarstva i Ministarstva za obrazovanje da razmislimo u kojoj oblasti, u kom vidu možda to treba vratiti u škole, možda ne onom klasičnom, ali da svakako naše učenike treba uputiti šta je to što svaki građanin treba da zna u slučaju neke elementarne nepogode, u slučaju toga kako da se zaštite na radu i slično.
Zatim, ono na šta se ovaj predlog zakona posebno fokusira jeste naravno prevencija. To je ono što bih naročito pohvalila, jeste da se radi na tome, da se sve učini da do povreda, da do nezgoda, da do nesreća ne dođe, što je naravno, nažalost, nemoguće u potpunosti učiniti, ali verujem da će ovaj Predlog zakona značajno uticati na to da njih bude što manje i manje.
Kada je prevencija u pitanju, tu postoje sada više stvari koje su učinjene, više koraka, koji su učinjeni. Između ostalog, zaista brojni segmenti ovog zakona, brojne zakonske odredbe odnose se na to koje su obaveze poslodavaca, šta moraju da učine, kako da daju maksimalno dobre uslove, kako bi se naročito, ukoliko su poslovi visokog rizika… Svi znamo koji su to poslovi. Ukoliko je građevina u pitanju, hemijske industrije, prerađivačke, naročito ukoliko se, naravno, rukuje sa različitim hemijskim opasnim supstancama i materijama, tako da ovaj zakon zaista detaljno, precizno, do tančina utvrđuje koje su to obaveze poslodavca koje on mora da učini. U suprotnom, naravno, tu postoji kaznena politika, koja zato i postoji da bi se zakon sprovodio u praksi.
Ono što bih naročito pohvalila, jeste da su sada, kada je prevencija u pitanju, obavezne redovne kontrole da li se sve vrši u skladu sa propisima, obavezne kontrole osposobljenosti. Ono što je novo i što je jako dobro jeste da se sada te kontrole vrše jednom godišnje na poslovima, na radnim mestima za koja posebni rizik postoji i jednom u svake četiri godine, na onim poslovima gde to ne postoji.
Ono što bih pohvalila, što je resorno ministarstvo učinilo za mala i srednja preduzeća, što je i te kako značajno za našu privredu, jeste da su tačno ustanovili i dali mogućnost poslodavcu da ukoliko ima manje od 20 zaposlenih, a ukoliko se zaista radi, to je jasno i evidentno, o nekom benignom zanimanju, recimo nekim kancelarijama, bilo da se radi o advokaturi, bilo nekretnine i slično, ili ukoliko se radi o malim trgovinama, da je više nego jasno da zaista ne postoji nikakav realan rizik ili postoji u najmanjoj mogućoj meri, omogućeno je da se smanji taj trošak malim i srednjim preduzećima, da ona mogu da rade, da im se na taj način pomogne da oni mogu da posluju, da sam poslodavac proverava bezbednost zdravlja na radu, a da pritom stručno lice ne mora da ima položen stručni ispit, što mislim da je stvarno za svaku pohvalu.
Na samom kraju još jedan član koji bih volela da istaknem, jeste član 51. Ovaj član je izuzetno značajan po tome što je ovde sada poslodavac u obavezi da ukoliko se nesreća ipak dogodi, uprkos svim ovim preventivnim merama koje su preduzete, ukoliko do nesreće ipak dođe, ukoliko ipak dođe do profesionalnog oboljenja ili do povrede na radu, da je poslodavac sada u obavezi, znači sada postoji ona čarobna reč „mora“, što u postojećem Predlogu zakona ne postoji, sada je ta rupa u postojećem zakonu popunjena, poslodavac „mora“ svom zaposlenom da da na uvid izveštaj o povredi na radu, o profesionalnom oboljenju, kako? Kako bi zaposleni mogao sva svoja prava da ispuni. Znači, kako bi mogao da koristi taj izveštaj i da sva zakonski garantovana prava može sebi da obezbedi. Tu je još jednom pohvala za ministarstvo, jer pokazuje da vodi računa o zaposlenom, odnosno o tome da zaposleni može da ostvari svoja prava, što i jeste cilj svakoga zakona.
Istakla bih na kraju, nažalost svedoci smo da se nesreće dešavaju, kao i povrede na radu i te povrede budu i fatalne. Sve je to ono sa čime se svakodnevno suočavamo, tako da zaista smatram, pošto je postojeći zakon usvojen 2005. godine, ukoliko se ne varam, zaista je bilo potrebno, pošto se dosta toga promenilo u poslednjih 10 godina, više nego potrebno, da dođe do ovih izmena i dopuna. Svaka čast na delu prevencije, ali nisam dodala da prevencija, pored toga, ljudsko zdravlje, ljudske povrede ne mogu da imaju cenu, ali da je i te kako isplativija. Znači, nema naknada, nema troškova lečenja, tako da se isplati najviše za zaposlene, samim tim za njihove poslodavce, a naravno samim tim i za samu državu. Smatram da su predlozi zakona zaista dobri, da će unaprediti jako bitan deo, tako da će svakako dobiti podršku SNS u danu za glasanje. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Milanka Jevtović Vukojičić.       

Poštovani predsedavajući, uvaženi članovi ministarstva, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije, ja ću nastaviti svoju debatu koja se tiče, pre svega, Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju i saradnji u oblasti roditeljske odgovornosti, kao i merama zaštite koje se preduzimaju prema deci, pre svega iz razloga što ova Konvencija predviđa neke nove termine kada je u pitanju nadležnost, a to je termin „uobičajenog boravišta deteta“. Takođe, moram da naglasim da su u Konvenciji u delu nadležnosti obuhvaćena deca izbeglice, deca međunarodno raseljena i deca bez uobičajenog boravišta.
Moram da naglasim da je kompletna Vlada, na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, ali i druga ministarstva, i posebno Ministarstvo za rad i porodičnu zaštitu uložilo veliko angažovanje i veliki napor i veliku odgovornost u prihvatanju izbeglica iz Sirije, kojih je negde od januara meseca prošlo u ukupnom iznosu od 170.000 preko naše teritorije. Među njima je značajan broj dece.
Što se tiče dece izbeglica, države preko čije teritorije oni prolaze nadležni organi preduzimaju svoju redovnu odgovornost. U tom smislu, ministarstvo za porodično-pravnu zaštitu, odnosno ministar u julu mesecu ove godine uputio je dopise svim organima starateljstva, odnosno centrima za socijalni rad u kome se oni obaveštavaju da u odnosu prema deci izbeglicama, koja se nađu na našoj teritoriji, preduzimaju mere u skladu sa zakonom i utvrđeno je povlačenje korak po korak i tačno je precizirana nadležnost organa starateljstva, koja u ovoj situaciji, zahvaljujući nadležnosti ministarstva, imaju velika ovlašćenja i veliku odgovornost kada su u pitanju deca bez pratnje roditelja, odnosno deca bez starateljstva.
Što se tiče pitanja nadležnosti, moram da istaknem još jednu formulaciju ove Konvencije, a tiče se prioritetnog kriterijuma zaštite najboljeg interesa deteta, a to je dogovor nadležnih organa dve države da ustupaju nadležnost drugom organu ukoliko procene da taj drugi organ na bolji i efikasniji način može da štiti interes deteta. To su oni organi, odnosno one države u kojoj deca imaju svoje državljanstvo, zatim one države pred čijim se organima vodi postupak razvoda braka ili postupak poveravanja dece, zatim organi, odnosno države na čijoj se teritoriji nalazi imovina deteta.
Ono što takođe moram da istaknem, a što ovu Konvenciju, odnosno zaštitu dece, jer je u fokusu ove Konvencije u stvari zaštita najboljeg interesa dece, jeste postupak neposrednog priznanja izvršenja. Znači, taj postupak neposrednog priznanja izvršenja ne zahteva nikakav dodatni postupak koji i te kako može da bude otežavajuća okolnost za dete koje je ugroženo bilo kojim prilikama, nasiljem u porodici ili da je ugroženo na neki drugi način.
Takođe, moram da istaknem i nadležnost koja se odnosi na saradnju centralnih organa. Već sam iznela da se ta saradnja odvija na razmeni zakona koji važe u državama koje su potpisnice ove konvencije, ali ne samo na protok informacija koje se tiču zakonodavstva nego i protok informacija koje se tiču dostupnosti usluga socijalne zaštite, odnosno o dostupnim uslugama zaštite deteta na teritoriji države kao takođe i postupak pomoći prilikom prenošenja nadležnosti, odnosno prilikom transfera nadležnosti kao i pomoć prilikom medijacije, pomoć u posedovanju, pomoć prilikom otmice ili nezakonitog zadržavanja deteta.
Sada bi htela da istaknem samo još jedan aspekt značaja ove konvencije za koju sam već iznela da ona ima krovni karakter. A taj aspekt značaja ove konvencije uporediću sa konvencijom o građansko pravnim aspektima međunarodne otmice dece. Naime, ova konvencija nadopunjuje konvenciju o građansko pravnim aspektima otmice dece, na taj način što ova konvencija precizira da država prethodnog boravišta deteta zadržava isključivo pravo da odlučuje o merama zaštite deteta i na taj način se sprečava da država utočišta deteta o tome redovno i merodavno odlučuje. Znači, sa aspekta otmice deteta i nezakonitog zadržavanja ova konvencija je itekako značajna.
Ova skupština je 2013. godine, takođe ratifikovala konvenciju koja se odnosi na međunarodno usvojenje. Znamo da se usvojenjem deteta zasniva roditeljsko dečiji odnos. Ova konvencija u odnosu na tu već usvojenu konvenciju itekako ima značaj, jer ova konvencija se bavi roditeljsko dečijim odnosom, a usvojenjem upravo i nastaje taj roditeljsko dečiji odnos.
Što se tiče Haškog protokola koji se odnosi na izdržavanje dece, ova konvencija ponovo ima itekakav značaj, jer znamo da u postupcima izdržavanja deteta, maloletno dete mora da ima zakonskog zastupnika a ova konvencija upravo to omogućava. Želela bih da kažem da se ovom konvencijom dodatno obezbeđuje potpuna zaštita najboljeg interesa deteta posebno u prekograničnim situacijama.
Takođe bi htela da istaknem samo još jednu novinu koja se odnosi na zaštitu radnika koji se upućuju na privremeni rad u inostranstvo, a to je član 18. koji je i te kako značajan, odnosi se na prethodno upoznavanje zaposlenog koji treba da bude upućen na rad u inostranstvo.
Zašto je to značajno? Značajno je zato što pre potpisivanja Aneksa ugovora o radu koji se inače dostavlja centralnom registru socijalnog osiguranja i nadležnom ministarstvu, radnik mora da bude upoznat sa svim uslovima i da da pisanu izjavu da se saglasio sa tim, naravno sem u slučaju ako ugovorom o radu nije predviđena takva mogućnost. Naravno, ovaj zakon predviđa da se na rad u inostranstvo ne mogu uputiti posebno osetljive kategorije, a to su žene trudnice, žene sa detetom starosti do tri godine života, samohrani roditelji ili lica koja su 11 meseci neprekidno boravila u inostranstvu a nije prošlo tri meseca od njihovog povratka kući.
Takođe, ono što je novina to je da će Ministarstvo za rad imati sve informacije. Te informacije će biti transparentne, dostupne drugim državnim organima i biće objavljene na portalu Ministarstva. Znači, podaci o licima koja su upućena na rad u inostranstvu.
Srpska napredna stranka u Danu za glasanje podržaće sva tri zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem se.
Uvaženi predsedavajući, uvaženi predstavnici Ministarstva rada, socijalne politike, kolege poslanici, poštovani građani Srbije.
Ja sam Milija Miletić i dolazim iz najlepše opštine u Srbiji, a to je Opština Svrljig, koja se nalazi pored najlepšeg grada u Srbiji, a to je Grad Niš, i ceo taj jugoistočni deo Srbije je veoma lep.
Ja ću danas govoriti o Zakonu o bezbednosti zdravlja na radu.
Zakon o bezbednosti zdravlja na radu koji je donet 2005. godine, izvršeno je usklađivanje sa direktivama EU o uvođenju mera za podsticanje poboljšavanja bezbednosti zdravlja na radu, ali je ipak u periodu koji sledi, doneto 19 podzakonskih propisa radi daljeg usaglašavanja sa propisima EU, kao i 11 podzakonskih propisa vezanih za sprovođenje zakona.
Potreba za donošenjem izmena i dopuna zakona je nastala zbog uočenih nedostataka i nepreciznosti kao i dalje prisutne neusaglašenosti sa drugim propisima. Sve to se ustanovilo tokom ovih 10 godina primene zakona u praksi.
Članom 1. se definiše oblast primene ovog zakona, kada su u pitanju vojska, policija i zaštita spasavanja tako se odredbe ovog zakona usklađuju sa direktivom EU, Zakonom o policiji i Zakonom o vanrednim situacijama.
Takođe je značajno što se ovim zakonom precizira pojam poslodavca, tako da se poslodavcem smatra i fizičko lice koje se po bilo kom pravnom osnovu angažuje za poslove, osim angažovanja za poslove u domaćinstvu, kao i za nosioce poljoprivrednih gazdinstava koje poslove obavljaju sa članovima domaćinstva.
Ovim izmenama se propisuje i obaveza poslodavca da vrši osposobljavanje zaposlenih za bezbedan i zdrav rad po programu osposobljavanja koji sam donosi i kojim obuhvata sva radna mesta za koja sagledava stepen opasnosti i štetnosti. Na taj način se obuhvataju svi zakoniti vidovi radnog angažovanja zaposlenih. Kroz praksu je uočen i nedostatak odredbe o rokovima vršenja periodične provere osposobljenosti za bezbedan i zdrav rad.
Takođe se ovim izmenama propisuje taj rok, vodeći računa da li zaposleni obavlja poslove na radnom mestu, sa povećanim rizikom ili na radnom mestu koje nije sa povećanim rizikom. Primenom zakona u praksi uočena je potreba i da se u određenim delatnostima kao što su građevinarstvo, poljoprivreda, šumarstvo, rudarstvo, prerađivačka industrija, proizvodnja električne energije, gara, pare i snabdevanje ovih energenata, uklanjanje otpada, obezbedi bolja obuka i kompetentnost lica koja obavljaju posao bezbednosti i zdravlja na radu, jer se u ovim delatnostima češće od drugih dešavaju povrede na radu, kao i da je u tim delatnostima više radnih mesta koja su sa povećanim rizikom.
Ovim izmenama propisuje se obaveza poslodavca da licu koje obavlja poslove bezbednosti i zdravlja na radu omogući usavršavanje znanja iz ove oblasti, jer je uočeno da postoji velika potreba da ova lica prate nove propise, prate iskustvo iz ove oblasti kako bi odgovorili složnim zahtevima koji se nameću u cilju obezbeđivanja zdravlja i bezbednosti uslova na radu.
Posebno bih naglasio značaj odredbe koja obavezuje poslodavca u oblasti građevinskih radova, da je dužan da uradi elaborat o uređenju gradilišta, koji je uz izveštaj dostavljen nadležnoj inspekciji rada. Time se definišu radovi za čije izvođenje je poslodavac dužan da izradi propisan elaborat o uređenju gradilišta, a sve u cilju smanjenja povreda na radu koje se po statistici i po izveštaju Inspektorata rada najčešće dešavaju u ovoj delatnosti. Prema ovim izveštajima oko 83% svih povreda na radu prijavljenih Inspekciji rada, dogodile su se u navedenim delatnostima.
Novina je i to što se propisuje obaveza poslodavca da prilikom davanja zaposlenima na korišćenje opreme za rad, sredstva i opreme za ličnu zaštitu za rad, morao bi obezbediti i uputstva za njihovu upotrebu.
Uvođenjem odredbe koja se za poslodavce i preduzetnike sa manje od 20 zaposlenih ne predviđa obaveza angažovanja posebnog stručnog lica za posao bezbednosti, već on to može obavljati san i bez položenog stručnog ispita, stvaraju se povoljniji uslovi za poslovanje malih preduzeća i preduzetnika, odnosno ovim odredbama se proširuje krug poslodavaca koji neće imati dodatne troškove u poslovanju po ovom osnovu.
Pravo na posebnu zaštitu ostvaruje zaposlena žena za vreme trudnoće i porođaja. Zaposlena žena i otac radi nege deteta. U skladu sa ovim zakonom, zaposleni mlađi od 18 godina života i zaposleni i invalidi imaju pravo na posebnu zaštitu. Zakon o radu propisuje zabranu da zaposlen radi prekovremeno, ako bi po nalazu nadležnog zdravstvenog organa takav rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje.
Isto tako zaposleni sa zdravstvenim smetnjama utvrđenim od strane nadležnog zdravstvenog organa u skladu sa zakonom ne može da obavlja poslove koji bi izazvali pogoršanje njegovom zdravstvenom stanju ili poslove opasne po njegov život.
S obzirom da sam ja predstavnik Ujedinjene seljačke stranke, a izabran sa liste SNS, ja ću još jednom uporediti, kako je rekao i malopre moj kolega Marijan Rističević, sa ljudima koji su bili uposleni ili su uposleni u poljoprivrednim kombinatima, zadrugama, gde puno njih radi i ostvaruje svoje pravo za život.
S tim, ova malopre prava koja sam naveo vezano za porodilje, za bolesne, za sve one koji rade u radnom odnosu, ja bih pozvao i nadležno ministarstvo da na neki način pomognu nekim, a mi ćemo to gledati nekim amandmanom ili nekim narednim predlogom zakona, da se ženama koje su prijavljene u poljoprivrednom gazdinstvu koji uplaćuju penziono osiguranje i socijalno osiguranje preko poljoprivrede, da se tim ljudima obezbede isti uslovi kao što je to sad, kao što smo malopre rekli, pravo na trudničko bolovanje, pravo na porodiljsko bolovanje, pravo na odmor i takve stvari, jer mislim da ljudi koji žive na poljoprivredi i rade na poljoprivredi imaju veoma otežane uslove rada.
Imamo puno naših ljudi koji već izdvajaju svoja sredstva za poljoprivrednu penziju, za poljoprivredno osiguranje i ja bih zajedno sa vama gledao da naredni period, ukoliko ne može putem amandmana ili nekim narednim predlogom zakona, da pokušamo i tim ljudima da obezbedimo iste uslove kao ovi ljudi što imaju prijavljeni u radnom odnosu kod poslodavca ili na nekim drugim mestima.
Ja ću, kao i do sada, uvek podržati set svih ovih zakona jer u potpunosti podržavam i ministra Vulina koji ima snage i volje da radi i u svemu onome što neko ranije nije smeo da radi on je to odradio, a normalno bih podržao i Vladu na čijem je čelu premijer naš gospodin Vučić, jer sam siguran da će to biti sigurna budućnost za sve nas i za one koji žive na selu i za one koji žive od sela.

Zahvaljujem, kolega Miletiću.
Reč ima narodni poslanik Gordana Zorić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, gosti iz ministarstva, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani, sva tri predloga zakona o kojima danas diskutujemo su od velikog značaja za značajan broj naših građana, pre svega za zaposlene.
U današnjoj diskusiji u načelu mnogo je toga rečeno. Uglavnom je sve bilo pozitivno, što ovi predlozi zakona i zaslužuju i trudiću se da što manje ponavljam, mada je to jako teško jer je zaista mnogo toga je rečeno.
Pošto sam specijalista medicine rada, posebno sam zainteresovana za bezbednost i zdravlje na radu. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu ima za cilj da popravi važeći zakon i bolje uredi sprovođenje i unapređenje bezbednosti i zdravlja na radu svih koji učestvuju u radnom procesu, kao i lica koja se nađu u radnoj okolini. Konačni cilj je sprečavanje tragičnog događaja, povrede na radu, oboljevanja od profesionalnih bolesti i bolesti u vezi sa radom.
Ovo je zakon koji podrazumeva određene troškove za poslodavce, ali su sredstva uložena u preventivu dugoročno gledano od koristi i za poslodavca i za zaposlenog, a i za državu u celini, jer cena koštanja lečenja povrede na radu profesionalnog oboljenja ili oboljenja u vezi sa radom je sigurno mnogostruko veća od uloženog. O tragičnom ishodu ne treba naravno ni govoriti, a najvažnije je da popravljanjem važećeg zakona država pokazuje da ozbiljno vodi brigu o radnicima.
Radno angažovano stanovništvo je nosilac ekonomskog razvoja svake države i zato je briga o njemu od izuzetnog značaja. Radni vek od 38 godina za žene i 40 godina za muškarce je jako dug. Brojni su faktori iz radne sredine fizičke, hemijske, biološke, ergonomske, psihosocijalni koji mogu dovesti do povreda i oboljenja. Kada su u pitanju povrede psihosocijalni faktori su naročito značajni. Rad treba da bude organizovan tako da omogući očuvanje zdravlja, spreči povređivanje i gubitak života, jer život i zdravlje nemaju cenu.
Predloženim izmenama i dopunama preciznije se definiše pojam poslodavca koji je odgovoran za primenu mera za bezbednost i zdravlje na radu. Mnogo bolje od važećeg zakona je definisano šta je to prevencija u cilju sprečavanja i smanjenja rizika na radu, kako se ona sprovodi, ko je sprovodi, šta se reguliše podzakonskim aktima. Dosta smo o tome već čuli u dosadašnjoj diskusiji.
Novina je i to da se zakonom poslodavac obavezuje da zaposlenom da opremu za rad i sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu samo ako su usaglašeni sa propisanim tehničkim zahtevima. To znači da se sredstva za rad i određena lična zaštita sredstva moraju biti strogo sa atestom, a ne kupljena u nekim kineskim radnjama ili proizvedena u nekim podrumima što se često događa da sredstva za rad, pogotovo sredstva za rad mašine i oprema takođe ne ispunjavaju određene standarde za odgovarajuća sredstva.
Takođe, poslodavac je dužan da obezbedi zaposlenima uputstva za bezbedan rad po propisima o bezbednosti i zdravlju na radu za korišćenje opreme za rad i sredstva i oprema za ličnu zaštitu na radu. Važno je da postoji obaveza poslodavca da uputstva budu na jeziku koji zaposleni razume.
Poslodavac ima obavezu da vrši osposobljavanje zaposlenog za bezbedan i zdrav rad po uređenom programu koji kada je potrebno mora da obnavlja i menja. Uvodi se obaveza vršenja periodičnih provera osposobljenosti za bezbedan i zdrav rad, jednom godišnje za rad na radnim mestima sa povećanim rizikom, a najkasnije u roku od četiri godine za ostala radna mesta, što je izuzetno važno jer poznato je da znanje koje se ne obnavlja vremenom bledi. Ako se zaposleni ne podseti nekih pravila ponašanja i postupaka, zanemaruje ih i to dovodi do greške koja može imati ozbiljne posledice.
Važna dopuna zakona je da zaposleni kada mu preti neposredna opasnost po život ili zdravlje ima mogućnost da prestane da radi i napusti radno mesto, radni proces i radnu okolinu, a da pri tom nije odgovoran za štetu koju prouzrokuje poslodavcu.
Dobro je što je zakonom zabranjeno zaposlenom da samovoljno isključuje, menja ili uklanja bezbednosne uređaje na sredstvima za rad. U praksi je bilo situacija da su zaposleni ih raznih razloga samovoljno uklanjali predviđenu zaštitu i zbog toga stradali. Korisna izmena u Predlogu zakona je i to što je predviđeno u kojim delatnostima brigu o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac može da obavlja sam, a u kojim mora da ima određeno lice sa odgovarajućim obrazovanjem.
Važno je i da zakonom regulisana kontinuirana edukacija lica koja se bave bezbednošću i zdravljem na radu. Uključivanjem zaposlenih u brinu o bezbednosti i zdravlju na radu je takođe od velikog značaja.
U predlogu izmena i dopuna zakona bolje je definisano ko i na koji način, pod kojim uslovima može dobiti licencu za obavljanje poslova u oblasti bezbednosti zdravlja na radu i kada se licenca gubi i ko može obavljati poslove inspekcijskog nadzora.
Kaznene odredbe su vrlo precizno definisane i pored svih predviđenih situacija dobro je što će biti kažnjen poslodavac koji ne da zaposlenom opremu za rad i ličnu zaštitu usaglašenu sa propisanim tehničkim zahtevima ili nije obezbedio uputstvo za upotrebu i održavanje.
Bezbednost i zdravlje na radu moraju biti zakonom regulisani. Dobar zakon i njegova dosledna primena su izuzetno bitni. Prevencija gubitka života, povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom su izuzetno važni kako sa humanog, tako i sa ekonomskog aspekta. Gubici koji nastaju zbog odsustva sa posla, lečenja, usled eventualno trajno umanjene radne sposobnosti kao posledice povrede na radu ili profesionalnog oboljenja su ogromni i teško ih je izračunati.
Uloga medicine rada u bezbednosti i očuvanju zdravlja zaposlenih je ogromna. Nažalost, prethodne vlasti su tu ulogu minimizirale. Nadam se da će biti sluha i da će se naći način da joj se vrati značaj koji je imala nekad. Predloženim izmenama i dopunama, od kojih sam navela samo neke, postojeći Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu se značajno poboljšava. Poslodavac ima za cilj što veći profit, a organizovanje bezbednog rada košta. Bez zakona sigurno je da poslodavac ne bi ulagao u dovoljnoj meri u bezbednost na radu.
Kao specijalista medicine rada, imala sam mnogo puta kontakt sa zaposlenima koji rade kod poslodavaca koji ne vode računa o bezbednosti i zdravlju radnika. Naravno, ima i pozitivnih primera. Takođe, ima i zaposlenih koji ne vode računa o bezbednosti i zdravlju na radu. Nepoštovanje pravila ponašanja na radnom mestu, nekorišćenje ličnih zaštitnih sredstava, uklanjanje bezbednosne opreme sredstava za rad, nisu tako retka pojava.
Jasno je da su bezbednost i zdravlje na radu zajednička briga poslodavca, zaposlenog i države. Svi imaju određenu i podjednako važnu ulogu u toj brizi. Vlada na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem je ovim Predlogom za izmenu i dopunu Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu pokazala da vodi brigu o zaposlenima. Na poslodavcima i zaposlenima je da zakon poštuju, a na državi da organizuje kontrolu primene zakona. Mora se učiniti sve da se svest o važnosti bezbednog rada podigne na viši nivo kod svih aktera.
Naravno, podjednak značaj ima i Predlog zakona o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti. Predlog zakona je sveobuhvatan, a predlaganje ovakvog zakona od strane Vlade takođe govori o brizi za određeni broj zaposlenih od strane Vlade.
Treći zakon je isto tako podjednako značajan. Svi ovi predloženi zakoni smatram da su izuzetno dobri i Srpska napredna stranka i ja sa njom ću u danu za glasanje glasati za. Zahvaljujem na pažnji.