Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Mira Petrović.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege iz ministarstva i kolege poslanici, žao mi je što ministar zdravlja nije ovde, ali se nadam da će se vratiti dok ja govorim. Pa, evo ja ću u ime poslaničke grupe PUPS-a koja će naravno u danu za glasanje podržati ovaj set zakona koji je danas pred nama. Posebno ću se osvrnuti na član 2. Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Ovih dana, juče po novinama, uopšte po medijima govorimo o nekim nejasnoćama koje su se pojavile u primeni zakona i nekako se sve uvek lomi na ženama. Imamo problem akumuliranih uplata trudnicama i porodiljama na koje se sada plaća taj solidarni porez jer je to neko tako protumačio. Malo što su bile kažnjene da ne dobijaju sredstva onda kada je trebalo nego smo sad došli u situaciju da kada ih dobiju da im se od toga ponešto odbije. Zaista, mislim, čula sam da ministar Vujović pokušava da nađe rešenje, ali za to definitivno mora da se nađe i definitivno bi trebalo da prestane da se sve zaista lomi na ženama.
Volela bih da ovaj član 2. Zakona koji govori o tih 35% nadoknada koje će se sada direktno uplaćivati poslodavcu pa on ženama koje na održavanju trudnoće iz nekog razloga, da je to nešto što smo mi 2012. godine poslanička grupa PUPS-a na inicijativu našeg predsednika Milana Krkobabića i to je iskustvo koje smo mi želeli da prenesemo iz grada gde je ta obuka, odnosno gde je kažnjavanje žena za to što održavaju trudnoću još 2010. godine ispravljeno. Žene u Beogradu su imale punu platu kao da rade. Nažalost 2011. godine mi tu nismo naišli na razumevanje iako smo i tada bili deo većine i imali smo veću podršku opozicionih snaga.
Moram da se zahvalim ponovo dr Milosavljeviću koji je bio najveći branitelje mog, odnosno našeg stava, ali ono što smo uspeli tada da uradimo to je da se izvrši u decembru izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju i da se unese ta obuka, da se tih 35% nadoknađuje trudnicama na održavanju trudnoće sa primenom od 1. januara 2014. godine. Nažalost cela jedna godina je prošla. Mi znamo da statistika kaže da 4%, svaka četvrta žena u Srbiji održava trudnoću, a puna su nam usta nataliteta.
Mi stalno pričamo o tome kako treba povećati natalitet, statistika kaže da je mnogo više ljudi starijih od 65 godina nego što je ovih do 15 godina. Statistika kaže da ćemo ako ovako nastavimo 2030. godine, Srba će biti 50% u ovoj državi. Takođe nam statistika kaže da je neophodno da 2,1 deteta se rodi, a mi to nemamo. Svega osam gradova u Srbiji od toga su dve opštine beogradske imaju pozitivan natalitet. Ako se ne varam tu su Novi Pazar, Bujanovac, Sjenica, Tutin, Preševo i jedino Novi Sad i u Beogradu Zvezdara i ako se ne varam Surčin, nešto malo iznad nule. Ako već hoćemo, a to će dovesti do velikog ekonomskog problema, mi već imamo problem, ako se ovako nastavi ovaj trend to će tek biti zaista vrlo tragično za ovu zemlju.
Činjenica je da nešto u ovoj zemlji mora da se popravi. Jedna od stvari je i ovaj zakon koji danas imamo pred sobom, odnosno izmena ovog člana, ali mislim da to nije dovoljno i mislim da, prosto svi zajedno treba da razmislimo šta bi još mogli da uradimo, a da nateramo mlade žene da malo drugačije doživljavaju ovu sadašnjost, koja je za sve nas teška.
Mi imamo između 150 i 200 hiljada abortusa godišnje. Što je, takođe tragično. Mi imamo jednu Jagodinu koja izumire svake godine, ali zato na Kosovu uvek imamo jedan gradić koji se napravi, jer kod njih je to mnogo drugačije nego kod nas.
Ja bi htela da samo, prosto, skrenem pažnju da je možda način da nateramo žene, da im prvo poboljšamo nadoknade na bilo koji način, od dečijih dodataka, koji bi trebali da budu veći.
Ja znam da para nema, ali je činjenica da ih ima za razne tribine, da ih ima za razne panele, da ih ima za razne analize. Mislim da kada bi smo malo to sve umanjili, a više se skoncentrisali na direktnu pomoć trudnicama i mladim ženama, da bi smo imali mnogo bolje rezultate i da bi nam se rode vratile.
Mi smo u Beogradu, u nekom periodu kada smo bili tamo od 2008. do 2011. godine, zaista imali vrlo jednu odgovornu socijalnu politiku, između ostalog je bila i ta zaštita trudnica, ali je bila i podrška ženama koje idu na veštačku oplodnju, znači veća, jer je Beograd tada imao više para nego republika, ali mislim možda treba razmisliti i o, recimo da se uvede obavezna amniocinteza. Hajte, mislim to jeste u jednom trenutku skupo, kao jedna analiza, ali sa druge strane bi nam zaista dovela do jedne mnogo zdrave populacije koja bi se rađala.
Tako da, mi ćemo, naravno dati podršku svim ovim zakonima i naravno oni idu u pravcu poboljšanja uopšte života svih nas i kvaliteta zdravstvenih usluga, ali bi trebalo da malo razmislimo i šta je to što bi još mogli da uradimo da mlade žene krenu da rađaju decu.
Ja imam troje dece i zaista se osećam potpuno odgovornom da ovo govorim, što govorim, ali imam utisak i da se nešto tu pomera, bar u mom okruženju, nekako se rađa više dece.
I sve je više mladih bračnih parova koji imaju, bar dvoje dece, nekako ja već u svojoj okolini nemam nikoga sa jednim detetom i to je nešto što nam daje nadu i mislim da bi, prosto, eto malo svim zajedničkim snagama mogli da tim ženama još više pomognemo.
Poslanička grupa PUPS će, naravno podržati ovaj Predlog, naš predsednik uvek ima neku novu ideju šta je to što bi moglo, pa hajde da, eto, ovo smo uradili i veliki napor je bio uložen, ali smo uspeli da se taj zakon promeni, uspeli smo sa zakašnjenjem od godinu dana, ali dobro, krenula je primena i tog zakona.
Da probamo da uradimo još nešto novo, pa ako nam treba i godinu dana, godinu dana. Ali, da ipak napravimo još jedan pomak. U svakom slučaju, mi ćemo podržati ovaj Predlog i hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe NS mr Zlata Đerić.
Izvolite gospođo Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani saradnici gospodina ministra i poštovani građani Srbije, imamo pred sobom danas tri zakona kojima se izmenjuju i dopunjuju Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakon o zdravstvenoj dokumentaciji, evidencijama i oblasti zdravstvene zaštite.
Dakle, na prvi pogled to su male izmene i dopune, ali su veoma bitne, veoma suštinske za dalji svakodnevni život i organizaciju zdravstvenog sistema, jer zdravstveni sistem traži u svakom trenutku sveukupnu mobilizaciju društva i svih resursa u cilju dostizanja kvalitetnog, javnog zdravlja. Zdravstvena zaštita je ogledalo društva, humanih principa, solidarnosti i etičnosti.
Ako pogledamo šta jeste zdravstvena zaštita, onda znamo da je to skup mera, prevencija, lečenja i vođenja bolesti, povreda koje sprovode lekari i drugi profesionalci.
Ona obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje rehabilitaciju.
Kvalitetna zdravstvena zaštita je ona koja omogućava organizaciju resursa na najdelotvorniji način, kako bi se zadovoljile zdravstvene potrebe korisnika za prevencijom i lečenjem na bezbedan način, bez nepotrebnih gubitaka i na visokom nivou njihovih zahteva.
Međutim, da bi se sprovelo onih šest osnovnih načela zdravstvene zaštite, pravičnost zdravstvene zaštite, pristupačnost zdravstvene zaštite, neprekidnost zdravstvene zaštite, sveobuhvatnost zdravstvene zaštite, efikasnost zdravstvene zaštite, i stalno unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite i potreban je zaista ozbiljan budžetski priliv.
Mi smo kao društvo, suočeni sa osiromašenjem i veoma teško dostižemo sve one kvalitete koje zdravstvena zaštita u modernom društvu zahteva u svakodnevnom životu da bi građani osećali sigurnost koja im je potrebna i neophodna. Jedno solidarno i humano društvo se ogleda i kvalifikuje pre svega, kroz pomoć onima koji nisu u mogućnosti da sve ove potrebe zdravstvene zaštite i plate.
Mi ćemo u Danu za glasanje svakako podržati i ove izmene i dopune, zato što u njima vidimo podršku osiguranicima i politici nataliteta, o čemu su i malopre govorile moje koleginice, ali vidimo i mogućnost da država malo kvalitetnije i odgovornije rešava politiku zdravstvene zaštite u svakodnevnom životu građana, zbog čega Ministarstvo i postoji i organizuje se.
Dakle, ono što smatramo da je ozbiljan pomak u ovim zakonskim izmenama, to je da će osnivačka prava nad kliničko bolničkim centrima preuzeti Republika, a samim tim će imati i obavezu i odgovornost i mogućnost da više investira, da kvalitetnije investira i što je najbitnije, kvalitetnija oprema, a najsavremenije oprema kliničko bolničke centre koji su odgovorni za sekundarni i tercijalni nivo zdravstvene zaštite.
Što se tiče izmene i dopune, koje se tiču dopunskog rada, ona je ovim zakonskim rešenjem, smatramo kvalitetnije rešena zbog toga što će se uspostaviti značajan nadzor nad tom delatnošću, što se tiče izmena i dopuna zakona o zdravstvenom osiguranju, smatramo da će osiguranici na ovaj način biti bolje, adekvatnije i kvalitetnije zbrinuti, osećati veću sigurnosti i ostvarivati svoja zakonska prava, kao i članovi uže porodice.
Što se tiče nataliteta i sredstava koja se isplaćuju trudnicama, to je kod nas problem, o kome društvo treba posebno da se pozabavi i da ne samo tražimo uzrok u tome, kako se plaćaju naknade i koliko stimulišemo na taj način rađanje.
Mi imamo mnogo ozbiljniji problem u društvu, a to je odumiranje solidarnosti, buđenje jedne specifične egocentričnosti u ličnostima i ono se vaspitava kroz dugi niz godina i u to se uključuje svakako sveukupna zajednica i pre svega i školstvo.
Dakle, mi se moramo vaspitavati da imamo decu, da ne budemo sebični i stičemo samo statusne simbole i to da nam budu samo statusni simboli, i da nam bude materijalni i glavni cilj u životu, što jeste trenutno vrlo aktuelno društvo, ali mi o tome nikada ne govorimo.
Dakle, nije jedini uzrok nemanje dece, nedostatak isplate sredstava trudnicama. Mnogo mladih porodica se odlučuje na troje i više dece i to je ono što treba da pozdravimo, i da oni budu primer onima koji se opredeljuju za neki drugačiji životni izbor.
Nova Srbija će u danu za glasanje, podržati sva ova tri zakonska projekta.
Nismo predložili nijedan amandman i smatramo da je ovo dovoljno i vrlo korektno od strane Ministarstva, a jedino bih možda sugerisala nešto što je kolega iz poslaničke grupe rekao, iz opozicione i što sam podržala i što sam glasala, kolega Blagoje Bradić, predložio je da se nivo zdravstvene zaštite, stomatološke učini dostupnijim svim građanima Srbije, da ne bude ovako skup, jer stomatološko zdravlje je veoma važno u sveukupnom zdravlju.
Mislim da o tome Ministarstvo treba da razmisli i da je predlog zaista dobar i da se nađe u nekom sledećem našem razmatranju i taj predlog, kao pomoć građanima Republike Srbije. Hvala vam lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, narodni poslanik dr Branko Đurović.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva zdravlja, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas ovde imamo po planu i programu set zdravstvenih zakona, odnosno tri predloga.
Prvi predlog je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Drugi predlog je Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju i treći predlog je Predlog zakona o izmenama Zakona o medicinskoj dokumentaciji i evidencijama vezanim za zdravstvo.
Prvi predlog zakona ima osam članova. Prvi član govori o tome da se kliničko bolnički centri, a koji su to kliničko bolnički centri? To se prevashodno misli na četiri kliničko bolnička centra u Beogradu – Zvezdara, Zemun, Bežanijska Kosa i Kliničko bolnički centar „Dragiša Mišović“; koji su bili pod, u neku ruku tako može da se kaže, pod patronatom grada, odnosno grad Beograd je imao osnivačka prava.
Ovo se na osnovu predloga ovog prvog člana, osnivačka prava sa grada se prebacuju na republički nivo. O čemu se radi? Ovi kliničko bolnički centri sem, kao što je do sada više puta spomenuto, da obavljaju pored sekundarne i tercijalnu zdravstvenu delatnost, oni su istovremeno i baze Medicinskog i Stomatološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Na osnovu predloga ovog člana, mi dobijamo sada prvi put formalno-pravni okvir da kapitalne investicije sa republičkog nivoa ulaze u ove klično-bolničke centre.
Sledeća dva člana takođe u predlogu ovog zakona, odnosno ovog člana zakona vidi se modalitet za sledeću 2016. godinu da određena vrednost u iznosu od 150 miliona dinara će biti praktično na raspolaganju ovim kliničko-bolničkim centrima. Očekujem u toku sledeće godine da praktično ta ulaganja budu sve veća i veća.
Sledeća dva člana praktično definišu harmonizaciju ovog procesa, tako da član 2. kaže da izvršni organ kliničko-bolničkog centra, a to su direktor, zamenik direktora, članovi upravnog i članovi nadzornog odbora se biraju na osnovu predloga Vlade Republike Srbije.
Treći član govori o tome da ne može doći do implementacije statuta klinike, sada ovo je novo – kliničko-bolničkog centra, instituta kliničkih centara i Zavoda za zaštitu zdravlja, zaposlenih u MUP, čiji je osnivač Republika Srbija, ne može doći do implementacije ovih statuta ako prethodno ne dobiju odobrenje Vlade Republike Srbije.
Četvrti član daje harmonizaciju praktičnih relacija. Strani državljani koji imaju specijalizaciju ili užu specijalizaciju na nekom fakultetu zdravstvene struke u našoj zemlji, moraju da dobiju saglasnost Ministarstva zdravlja svoje domicijalne države, a potom Ministarstvo zdravlja njihove domicijalne države da napravi radni sporazum sa nekim od fakulteta, od naših fakulteta zdravstvene struke.
Do sada kako se to rešavalo? Naše Ministarstvo zdravlja, odnosno naš ministar zdravlja je davao dozvolu za njihovu specijalizaciju, odnosno dozvolu za užu specijalizaciju.
Sledeći član, član 6, briše dva člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti, to su članovi 198a i 198b, gde praktično pojednostavljujemo našu zdravstvenu svakodnevicu.
Po predlogu ovog člana, zdravstveni saradnici koji rade u različitim zdravstvenim ustanovama, imaju mogućnost licenciranja, relicenciranja ili u jednom malom procentu oduzimanje njihovih licenci u okviru svojih komora, odnosno udruženja, a ne kao do sada da praktično to sprovodi Ministarstvo zdravlja, odnosno ministar zdravlja.
Sledeći član daje jedan interesantan način, kvalitetniji način, novu definiciju instrumenta dopunskog rada. Prvi put sada imamo jedan predlog krovnog zakona. Šta kaže ovaj predlog? Zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici ili lica koja se bave nekom zdravstvenom delatnošću u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, u odgovarajućoj privatnoj zdravstvenoj ustanovi ili u nekom drugom pravnom licu koje se bavi zdravstvenom delatnošću u punom radnom vremenu, dobijaju sada mogućnost da potpišu ugovor o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, potom predlog ovog zakona govori o tome da taj ugovor mora da se pohrani i kod jednog i kod drugog poslodavca. I u roku od 15 dana od potpisivanja ovog ugovora ta osoba koja praktično zahteva, odnosno traži mogućnost dopunskog rada, je potrebno da obavesti odgovarajuću zdravstvenu inspekciju.
Ovo je tek početak, ovo je izuzetno osetljivo pitanje. Neko naše kumulativno prethodno iskustvo govori da je bilo mnogo zloupotreba dopunskog rada. Ovo je tek početak, ovo je krovni zakon.
Šta nas dalje očekuje? Hajde prvo da definišemo šta mora svako od nas doktora medicine, specijalista, subspecijalista, šta mora da uradi u sklopu redovnog radnog vremena, nije to jednostavno. Naši Crnogorci, odnosno u Crnoj Gori postoji jedna intencija da se definiše šta to treba da se uradi u sklopu redovnog radnog vremena. Za internističke medicinske grane, da li je to broj pregledanih pacijenata, za hiruške medicinske grane da li je to broj operacija, ali hirurgija nije to samo manuelna, određeni sistem manuelnih radnji u operacionom bloku, to su hiruški pacijenti, pregled, to je indikacija. Tačno, broj operacija, potom postoperativno praćenje, tako da će u daljem toku Ministarstvo zdravlja Republike Srbije imati ne lak posao putem podzakonskih akata da definišu te daljnje relacije.
Sledeći član predloga ovog zakona, član 7. upodobljuje praktično ovu definiciju, novu definiciju instrumenta za dopunski rad, tako što se upodobljuje sa Zakonom o radu.
Poslednji osmi član govori o tome da implementacija ovog zakona počinje osmog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“.
Sledeći predlog zakona je Predlog zakona o izmenama zdravstvenog osiguranja i on ima četiri člana. Prvi član govori o tome da potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranike koji se upućuju na rad u inostranstvo, tu se prevashodno misli na naše diplomate i na članove uže porodice, traje ne kao do sada 12 meseci, pa su se oni vraćali da bi produžavali tu potvrdu, nego traje praktično onoliko koliko traje i taj rad u inostranstvu. Pojednostavljuje se čitava procedura.
Drugi član Predloga ovog zakona govori o tome da se 35% od osnove za naknadu zarade iz Republičkog fonda transferiše u Republički fond za zadravstveno osiguranje zbog privremene sprečenosti za rad usled bolesti ili usled komplikacije u toku trudnoće i potom RFZO tih 35% prebacuje ne kao do sada kod osiguranice, trudnice, nego kod poslodavca.
Ovde treba samo nešto da pojasnimo, to važi za prvih 30 dana bolovanja kada je poslodavac dužan da 65% od osnove za naknadu zarade obezbedi, a u ovom slučaju ovaj predlog zakona kaže da će tih 35% praktično da se prebaci na račun poslodavca, tako da on unutar tih prvih 30 dana prebacuje 100% naknadu od osnove za zaradu kod trudnice, odnosno osiguranice. Na taj način spašavamo naše trudnice od viška papirologije i istovremeno omogućavamo da prime na vreme svoj dohodak.
Treći član predloga ovog zakona govori o tome ako su osiguranici već otišli u inostranstvo, vreme trajanja ove potvrde za zdravstvenu zaštitu traje koliko i traje njihov boravak u inostranstvu. Četvrti zakon tehničke je prirode. Implementacija ovog zakona počinje osmog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku“.
Treći predlog zakona je Predlog zakona o izmenama Zakona o medicinskoj dokumentaciji i evidencijama vezanih za zdravstvo. I ovaj zakon ima tri člana. Prvi član govori o tome da integrisani zdravstveni informacioni sistem sa 12 meseci u odnosu na osnovni zakon, njegova implementacija se pomera za 24 meseca.
Radi se o jednom tehničkom problemu, tako da zbog toga se prolongira ovo trajanje implementacije, centralnog informacionog sistema, koji treba da bude srce našeg budućeg zdravstvenog sistema, srce koje će otvoriti zdravstveni sistem, koje će pokazati javnost, ne samo između pojedinih nivoa zdravstvenih ustanova na primarnom, sekundarnom, tercijalnom nivou, nego će na taj način on biti otvoren i prema pacijentima, tako da će naši pacijenti ako imaju neki internistički ili hirurški problem, da simplifikujem priču, moći preko interneta da uđu u odgovarajuću bolnicu, da uđu u Neurohiruršku kliniku Kliničkog centra Srbije, da vide koliko klinika ima godišnje operacija, koji doktor, neurohirurg ima najveći broj operacija u određenoj patologiji, da li ima praznih kreveta.
Na taj način mi ćemo ispraviti nešto što nas je upozoravao Evropski zdravstveni potrošački indeks European Health Consumer Index, kad nas je ocenjivao. Na osnovu šest grupa indikatora ovaj Evropski zdravstveni potrošački indeks vrednuje zdravstvene sisteme Evrope i prva grupa indikatora, kako se zove? Prava i informisanost pacijenata.
Vezano za uvođenje, odnosno implementaciju ovog integrisanog zdravstvenog informacionog sistema, vezani su i odgovarajući podzakonski akti. Sve to zajedno se praktično pomera i treba da počne od prvog januara ne 2016. godine, nego 2017. godine.
Sledeći član, odnosno poslednji član Predloga ovog zakona govori da implementacija ovog sistema kreće odmah sledeći dan po objavljivanju u „Službenom glasniku“.
Poslanički klub Socijaldemokratske partije Srbije će u danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati ova tri predloga zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima dr Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre Lončar, gospodine Vekiću, gosti iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, pre samog početka mog govora ja želim da se zahvalim mojoj koleginici Miri Petrović, poslanici PUPS, na lepim rečima koje je iznela na neku našu zajedničku saradnju koju imamo u parlamentu i mislim da upravo tako i treba da radimo u mesecima i godinama koje su pred srpskom demokratijom, pogotovo parlamentarnom, jer ružnih reči, uvreda, omalovažavanja jednih, drugih, mislim da su nas upravo u tih nekih zadnjih 20 i nešto godina rada parlamenta dovele ovde gde jesmo. Tako da, još jednom hvala i nadam se da ćemo i u budućnosti da sarađujemo na nekim dobrim stvarima koje su u interesu građana Srbije.
Danas imamo nekoliko izmena članova zakona – Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj administraciji. Ja bih prvo želeo da skrenem pažnju na ovu izmenu koja reguliše rad u privatnom sektoru. Mislim da je ovo jedan početak borbe protiv jedne nerešene materije u Srbiji, gde imamo mogućnost korupcije koja se definitivno i javlja u nekim bolnicama, nekim domovima zdravlja, gde se koristi pravo da lekar radi u privatnom sektoru, da se zloupotrebom položaja praktično pacijent preusmerava ka privatnom punktu tog lekara ili direktora te zdravstvene ustanove, sa obrazloženjem – ovde su liste čekanja velike, sa obrazloženjem – naši instrumenti nisu sterilni, sa obrazloženjem da je tamo mnogo bolja nega i mnogo bolja mogućnost lečenja.
Tako da, ovo jeste jedan početak rešavanja jedne materije koja se u srpskom zdravstvenom zakonodavstvu pokušala u nekim godinama kada je ministar bio Tomica Milosavljević da se reguliše, pa je onda zabranjen rad u privatnom sektoru državnih lekara, pa je posle ne znam koliko meseci opet dozvoljen i nije se našlo jedno zakonsko dobro rešenje koje bi to regulisalo i na jedan transparentan način pokazalo građanima ko gde radi, kako radi i da građani nemaju štetu od toga.
Smatram da je konačno rešenje ovog višegodišnjeg problema u Srbiji izjednačavanje državne i privatne zaštite. Jeste to teško, pogotovo u Srbiji, s obzirom da smo mi siromašna zemlja, da za svaku reformu treba malo više para nego što se u Srbiji odvaja za zdravstvo. To je nešto što nas očekuje u godinama koje dolaze, jer se privatan sektor definitivno razvija, privatan sektor postoji, privatni i zdravstveni sektor ima dobre aparate, dobre lekare koji rade i taj privatni sektor treba da ima praktično podršku i same države da se uključi. On jeste uključen, ali uključen je tako da kada pacijent ode u privatni sektor zdravstvene zaštite, on mora da plati tu zdravstvenu uslugu, a s druge strane plaćamo to neko zdravstveno osiguranje koje nama omogućuje po Ustavu da imamo pravo na lečenje.
To je jedna tema koja jeste jaka i velika, koja traži jedan odgovor, jer ono što građane muči, to je kada dođu u kontakt sa zdravstvenom ustanovom, sa zdravstvenim radnicima, kada dobiju informaciju – pa, doktor ne može sada da vas primi ili doktor može da vas primi tog i tog dana, ili liste čekanja za operaciju katarakte su tolike i tolike, da ćete vi moći juna 2016. godine ili za operaciju kuka krajem 2016. godine itd. S druge strane, imate privatni sektor koji to sve ima i onda, kada je nekom zdravlje ugroženo, kada je bolesno dete u pitanju, svako će i od usta odvojiti da praktično omogući svom najbližem i najmilijem da ima mogućnost da se izleči.
Ovaj pokušaj da se ograniči zakonski rad lekara na 30% u privatnom sektoru lično pozdravljam. Mislim da i poslanička grupa DS nema ništa protiv toga da se to zakonski reguliše i to je jedan put ka konačnom rešenju ovog problema, da se dodatno zdravstvena inspekcija obavesti o tom radu lekara. Mislim da je takođe potrebno da se to koristi.
Ono što je i kolega pre mene govorio jeste da se normira praktično rad, da se vidi rad lekara, šta je taj lekar koji radi u nekoj privatnoj bolnici radio i u državnoj bolnici. Lično sam i kroz svoju profesionalnu praksu svedok da mnogi lekari, koji se bave i privatnim poslom, da izbegavaju da odrede tu jednu normu koja bi trebalo da im se zada i da mnoge pacijente, mnoge dijagnoze, mnoge operacije praktično pokušavaju da preusmere ka privatnom sektoru.
Jeste kolega rekao da se to u Crnoj Gori radi. Da se napravi jedan plan rada lekara za mesec dana ili godinu dana šta je potrebno da uradi u svojoj klinici, pa ako to uradite u svojoj klinici, imate pravo da radite i u popodnevnim satima, ukoliko niste umorni i ako ste uradili 40 i nešto pregleda u toku dana u ambulanti, ili ako ste uradili tri operacije ili ako ste uradili konsultacije na onkološkom konzilijumu, koje su trajale četiri do pet sati, sa pacijentima, ako imate toliko snage, svakako, da država neće osporiti da radite i privatno, ali morate tu, gde vam je radna knjižica, praktično da završite obaveze i da sa puno ljubaznosti prema pacijentu pristupite, ne tako što ćete podeliti vizit karte i favorizovati određenu privatnu ordinaciju, nego da sa puno savesti, kao što smo i učili, barem sam ja učio od mojih profesora i ljubav prema medicini, najhumanijoj profesiji i praktično ljubav i nega prema pacijentu, to treba da nam bude…
To trebamo non stop, i na ovom političkom nivou, da podsećamo sve nas da je uloga zdravstvene struke, uloga lekara i sestara upravo briga o pacijentu, i to je centar naše zdravstvene politike, i to mora tako i da bude.
Korupcija u zdravstvu je dosta favorizovana i od strane medija i o tome se mnogo priča. Jedan od načina regulisanja te korupcije jeste upravo da se reguliše taj rad lekara. Ono što bih vam ja dao kao predlog, to sam i na Odboru za zdravlje i porodicu prokomentarisao, da zdravstvena inspekcija, zvanično kao narodni poslanik imam pravo i da tražim, proveri sve liste čekanja u Srbiji koje su velike, koje se nisu smanjile u proteklih nekoliko godina, da proveri da li direktori tih državnih klinika imaju i svoje privatne ordinacije ili svoje privatne klinike, jer ne mogu da se otmem utisku da su neki direktori uspešni, da su smanjili liste čekanja, da su uspešno renovirali ili uspešno sagledali rad na svojoj ustanovi, da su pacijenti nekim klinikama zadovoljni, a u nekim nisu.
Mislim da treba da se pogledamo svi u oči i da kažemo da pacijenti ne smeju da trpe i da ne smemo da dozvolimo pojedinim ljudima koji vode određene klinike, jer ja mogu da posumnjam, kao narodni poslanik, dokle god imam imunitet, to ću i da kažem, da su neki tenderi čak od strane samih nekih direktora zdravstvenih ustanova možda i traljavo urađeni kako bi oni propali, a kako bi njihova privatna klinika, njihova privatna praksa radila i kako bi imali opravdanje pred kolektivom ili pred pacijentima da kažu – pa, mi ne radimo to, hajde da to usmerimo ka ovoj ili onoj ordinaciji. To je jedan vid potencijalne korupcije koja mora da se reši, a koju praktično ovim članom izmene zakona država tj. mi kao parlament pokušavamo da uvedemo u neke tokove koji su, po meni, normalni.
Druga tema kojom se bavi današnja debata o izmeni zakona iz zdravstvene struke je objedinjavanje kliničkih centara u Srbiji. Mi u Srbiji imamo pet univerzitetskih kliničkih centara. Znači, od tih kliničkih centara dodatno imamo i kliničko-bolničke centre u Beogradu. Objedinjavanje ovih kliničkih centara i kliničko-bolničkih centara i stavljanje pod ingerenciju države, republike, po meni, kao radniku Kliničkog centra iz Niša, ima smisla, jer država mora da unificira rad u svojim najreferentnijim ustanovama, da sprovodi svoju politiku u ovom tercijalnom nivou i da u ovim tercijalnim ustanovama imamo, uprkos lošoj ekonomskoj situaciji, najbolje lekare i da imamo najbolju opremu koja bi pružila šansu za lečenje naših građana u procesu lečenja.
Mislim da, kao što sam spomenuo, mi smo u kliničkim centrima Novog Sada i Niša zatrpani i nekim stvarima koje nisu naša delatnost i to je jedan problem koji postoji od kada postoji klinički centar u Nišu i Novom Sadu, a to je da nam primarna zdravstvena zaštita, domovi zdravlja u Novom Sadu i Nišu preusmeravaju pacijente koji nisu iz domena tercijala, gde smo mi, što se tiče ORL klinike, zatrpani sa nekim upalama grla, upalama nosa, upalama srednjeg uva, što bi trebala da radi gradska bolnica, što bi trebala da radi primarna zdravstvena zaštita i ORL specijalnost u domovima zdravlja. Mi nikoga ne vraćamo, ali Novi Sad i Niš bi trebali da imaju gradske bolnice, i to je moj praktično vapaj. Ja sam to spominjao i gospodinu Šutanovcu, dok je bio ministar vojske, gospodinu Vučiću, dok je bio ministar Vojske, gospodinu Gašiću sada. U parlamentu postoje stenografske beleške gde sam molio da se razmotri da li može da se vojna bolnica iz Novog Sada i Niša skroz otvori i da budu gradske bolnice Niša i Novog Sada.
Obrazloženja su da vojska hoće da prihvati te naše pacijente i naše građane, da je ona otvorena, ali, po meni, nije otvorena na onaj način kako bi trebala da bude gradska bolnica, jer se to dodatno plaća iz budžeta. Ako smo mi siromašna zemlja, jesmo, mala smo zemlja. Znači, treba da sve resurse koje zdravstvo ima stavimo na raspolaganje građanima i da shvatimo da su vojne bolnice pravljene za vojsku bivše Jugoslavije koja je bila znatno veća, nego što je sadašnja Vojska Srbije, a u vojnim bolnicama u Nišu i Novom Sadu imamo dobre aparate i trebalo bi to da se stavi na raspolaganje građanima Srbije.
Znači, što se tiče objedinjavanja, vrlo je bitno da imamo unificirane metode lečenja, da nema potrebe da se neko iz Novog Sada šalje ka Beogradu na dodatno lečenje, na dodatnu dijagnostiku. To je cilj svakog rukovodstva koje ima planove ka nekim jačim reformama. To iziskuje vreme. Nije normalno, ako imate profesora otorinolaringologije, na primer, u Nišu, da on ne zna da uradi neku operaciju, da mora da šalje svog pacijenta u Beograd. Postoje mogućnosti kada nismo isto opremljeni, ali kada su isto opremljene klinike kliničkih centara u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, onda je to sasvim druga tema, onda ćete da vidite da li neko radi svoj posao dobro ili ne.
Ovo je tema koja je meni uvek bila interesantna. Sada imam priliku da, kao poslanik, o njoj pričam i da moramo da imamo jedinstvenu aparaturu, da se ne razlikujemo po aparaturi, da nešto Beograd ima, a da Novi Sad nema ili da Kragujevac nema, a da Niš ima. Potrebno je da imamo sve iste aparate, da imamo istu doktrinu, što se tiče hirurških tehnika.
Sa puno ponosa uvek kažem da sam neke dve godine proveo u Cirihu, gde sam imao stipendiju Švajcarske Vlade. Upoznao sam se sa njihovim hirurškim radom. Kod njih se od Lucerna do Ženeve isto radi disekcija vrata, isto radi operacija abdomena, isto se rade sve operacije, nebitno da li je to u manjem ili većem centru. Kod nas se, nažalost, rade različite metode. Svako kaže da je ovaj pametniji od ovog drugog. Kod nas se dijagnostičke metode koje se urade u Nišu ili Novom Sadu ne poštuju u Beogradu, pa se dodatno rade. Analize koje se rade u privatnom sektoru ne poštuju, nego kažemo da oni nemaju pojma, pa ćemo mi ponovo da uradimo. Mnogo novca trošimo. Jako smo siromašni, nego neke mnogo bogatije zemlje, tako objedinjavanje kliničkih centara jeste dobro, što se tiče države, jer ona sada ima mogućnost da sprovodi tu nacionalnu politiku, zdravstvenu politiku, jer kada imate ujedinjene kliničke centre, onda morate da ih jedinstveno opremite i da imate istu doktrinu lečenja na njima.
Što se tiče treće izmene oko Zakona o zdravstvenoj administraciji, medicinskoj dokumentaciji, što se tiče produženja roka, ja lično mislim da elektronske zdravstvene knjižice, uvođenje informacionog sistema, praktično evidencije naših pacijenata, obolenja, dijagnostičkih metoda je dobra stvar. Nije dobro što administracija nije mogla da isprati ovaj zakonski rok i što neke elektronske zdravstvene knjižice, koje su izdate, ne mogu da se očitaju, jer i ti čitači, koji su dobijeni u nekim klinikama, ne mogu da budu očitani. Tu malo kasnimo sa nekim novim stvarima, ali dobro. Nadam se da ćemo u mesecima koji dolaze da savladamo i da će ljudi koji rade sa tim aparatima, koji rade faktorisanje tih pregleda moći da budu bolje opremljeni, a i obučeni.
Svakako da i o tome smo pričali u nekim prethodnim sednicama, znači, potrebno je da imamo jasnu evidenciju da pacijent ima svoj elektronski zdravstveni karton, da ima svoju zdravstvenu knjižicu koja će važiti svuda u Srbiji, koja će biti lako očitana i time ćemo olakšati i pacijentu i osiguraniku, ali ćemo olakšati, svakako i RFZO da jasno u trenutku vidi šta je sve određeno od analiza, šta je moglo da se uštedi, gde može da se uštedi, šta treba da se uloži. Tako da uvođenje ovog informacionog programa u sektoru zdravstva je dobra, ali nažalost dugo se čeka. Ja sam svedok da i o tome je pričao i Tomica Milosavljević, o tome su pričali i ministri posle njega, i nadam se da ćemo u ovom mandatu ovog skupštinskog parlamenta i ove Vlade da to završimo, jer je to nešto što oblikuje ozbiljnu državu. Mnogo pričamo, a nismo uradili ono što je dobra stvar.
Tako da, evo, privodim kraju moje izlaganje sa još jednom konstatacijom. Radi se o temi koja je, a smatram se odgovornim da to otvorim ovde kao jedno pitanje i vama, da se po društvenim mrežama i po javnosti otvaraju brojne humanitarne akcije za lečenje u inostranstvu. Prof. Miljko Ristić je pre dva dana javno progovorio. Mislim da treba da kažemo građanima Srbije, da građani Srbije imaju pravo na lečenje u državi Srbiji i da sva oboljenja koja se leče u državi Srbiji, država će omogućiti besplatno lečenje. Neko oboljenje koje se ne leči u Srbiji RFZO ima sredstva da pošalje takvog bolesnika u inostranstvo, ali je potrebno da imate odluku lekara, odluku konzilijuma lekara koji kažu da ta operacija ne može da se radi u Srbiji, onda će Fond da to uplati i da ta sredstva praktično prebaci za lečenje u inostranstvo.
Bitno je da građani znaju ko ima pravo na lečenje i bitno je da znaju da jedino i kada se odbija od RFZO da je skoro osnovan i ovde taj fond koji postoji pri Ministarstvu zdravlja, samo znači da je potrebno da na svake te humanitarne akcije, ja pozdravljam humanitarne akcije, ali želim da kažem da u mnogim situacijama može da dođe do nekih zloupotreba i zato je bitno da ministarstvo, da sektor zdravstva, Republički fond, pa i tužilaštvo reaguje brzo, da se kaže u kojom se situacijama može, a u kojima ne može i da naši humani građani koji su siromašni, ali uprkos tome što su siromašni su jedni od najhumanijih, odvojiće od usta i podržaće lečenje nekog u inostranstvu.
Mislim da je ovo tema koja iziskuje i jasan odgovor i resornog ministarstva da se kaže po određenim temama, tj. više zdravstvena inspekcije da se kaže - ovde ima osnova da se to podrži ili ne. Time praktično štitimo građane Srbije od nekih mogućih potencijalnih prevara, ali štitimo i zdravstveni sistem Srbije koji moramo da jačamo, a ne kao u nekim vremenima ranije da su se čak i neki ministri lečili u inostranstvu.

Hvala.
Reč ima ministar Lončar.

Zahvaljujem.
Mislim da se mnogo više radi i manje se priča apropo da se mnogo pričalo i da se ništa nije uradilo, evo, ne znam koji smo već put ovde, ali imamo već zakazano i ne znam do kada promene svih onih stvari koje nisu bile dobre i koje su preduslov da bi se nešto rešilo i da bi se nešto videlo.
Vezano za ovo što ste komentarisali, privatni sektor, državni sektor, ono na čemu mi insistiramo, ne pravimo razlog, vi znate da smo prvi zamolili privatni sektor neka izađu sa svojom ličnom kartom, jer to je uslov da znate s čime neko raspolaže da bi mogli da ga uključite u sistem. Evo, sada će proći godinu dana tu ozbiljno kasne sa donošenjem onoga što je osnov, gde smo i promenili zakon da bude jedinstven za sve i za državno i za privatno da važi isto i samo pod tim uslovima izađite, ono što tražimo za državno, tražimo i za privatno, izađite sa onim parametrima, koje imate privatno da bi mogli da vas vidimo, da vas prepoznamo i da znamo šta možemo da računamo kod vas, sada taj deo posla je na njima.
Evo, da vam ne govorim u procentima, ali to je mali procenat oni koji je došao. Reći ću vam i konkretno, do današnjeg dana, od njih 1.300 privatnika samo 400 je izašlo sa tim podacima koje mi zovemo lična karta, a svi su to prihvatili i rekli - evo hoćemo, to nam odgovara da budemo prepoznati. Šta tražimo, hajde samo da bude transparentno, da nemamo nikakav problem. Evo, šta radimo, non-stop kukamo da ne možemo da jednostavno ispratimo ko gde radi i ko šta radi. Mislim da je svako od nas rekao, pa više ne znamo ni koji lekar gde radi, ni koliko radi, ni kako, ni koliko zarađuje ili bilo šta?
Mislim da je ovo prvi korak, da imamo tačno ugovore ko gde radi i koliko radi, da to mora da zna inspekcija, da to moraju da znaju svi. Sutra da se desi bilo šta, da vidimo da li je taj lekar imao ugovor u toj ordinaciji, da li je to pokriveno zakonski ili kako i da to bude krajnje transparentno, jer ne možete da svaki dan radite u drugoj ordinaciji, vikendom u petoj ili ne znam ni ja gde. Mislim da svako ko želi dobro nema ništa protiv ovoga. Ne znam šta je problem da svi znamo i da država zna ko gde radi?
Sledeća stvar na koju ćemo ići, evo, sada vam kažem ako imate nešto protiv samo recite odmah. Ići ćemo sa predlogom da sva plaćanja idu na jedan račun. Nema problema radite u državnoj ustanovi, radite trećinu radnog vremena, potpisali ste ugovor sa privatnom ustanovom, ali država ima pravo da zna koliko vi zarađujete i treba da platite porez i ne vidim tu ništa sporno da privatna ustanova ne uplaćuje direktno vama nego uplaćuju državnoj ustanovi gde se vi vodite kao stalno zaposlen i to je garancija. Vi ćete dobiti svoju zaradu, ali ćete platiti porez i mi imamo na jednom računu tačno koliko ste vi zaradili za mesec dana, za godinu dana.
Ne vidim da to nekome treba da smeta, a država da ima uvida iz kog razloga, pa država mora da zna koliko se troši u zdravstvu, da li je to državno, da li je privatno. Ako hoćete da izjednačimo, pa mi moramo da imamo uvid koliko je potrebno realno novca, jer mi sada nemamo uvid koliko se popodne potroši novca u privatnim praksama i ko radi tamo, i ne možemo da osmislimo šta je realnost naša.
Šta je tu problem? Evo, ja vam sada kažem unapred, ako imate protiv recite odmah. Ja mislim da treba da to bude jedinstveno, da bude transparentno i da se zna ko, koliko i gde zarađuje, neka ide na jedan račun, kažem – da bi znali i da bi se platio porez državi. To bi bio naš sledeći korak i naravno najbitnije za sve ovo je ovaj informacioni sistem.
Informacioni sistem, znate i sami trebao je odavno da bude gotov, nije mogao da bude gotov. Ako se sećate, predlog je bio, odnosno procena je bila da taj informacioni sistem treba da košta šest miliona evra, na kraju smo preračunali da može da košta i tri miliona evra. Završili smo ga za tri miliona evra, ali oni koji su hteli za šest miliona evra da bude, teško su se mirili sa tim, žalili su se, žalba na žalbu, žalba na žalbu i jedva smo uspeli da ispoštujemo celu proceduru komisije, ne znam ni ja šta i da se to završi za tri miliona evra, što je trebalo da bude za šest miliona evra.
Iz tog razloga, pomeramo sa 1. januara 2016. godine na 1. janura 2017. godine, da bi mogli sve da umrežimo i da to sve postoji. Sistem se radi, reći ću vam, imate već pilot projekte koji su u najvećem domu zdravlju u Nišu. Ljudi su tamo, rade.
Rade ovde u Novom Beogradu, rade još bolnica. Uvezuje se, moraju ljudi da idu na obuku i ono što apelujem sada na sve ljude, gospodo ovo je obavezujuće, iz domova zdravlja iz bolnica, nemojte da se ne odazivate kada ste pozvani da dođete na obuku za ovaj sistem. Ovaj sistem mora da radi. Neće se tolerisati da vi kao nećete da dođete, nećete da se potrudite, nećete da primenjujete sistem. To se neće tolerisati, evo, sada vam kažem.
Pozivi su obavezujući da se radi na tome i to je ono što će nas izbaciti i što će se videti u našem zdravstvu i kada možete da zakažete pregled, i koliko pregleda je urađeno, i kada ćemo imati onaj sistem da se vidi koliko ste vi uradili u državnom sektoru, pa ste otišli popodne da radite bez ikakve prisile, bez ikakvih normi. Imaćemo transparentno šta ste uradili za taj dan u državnom sektoru, a šta ste uradili popodne u privatnom sektoru, jer tražite da izjednače, pa hajde ovako da izjednačimo. Prihvatite svi sistem koji je transparentan i da se pokaže gde ste i koliko ste radili. Tu ne vidim nikakav problem ako se trudimo za to, ako nećemo neku maglu ili da se ne zna šta radimo. Evo, ga jedinstven, ali od 1.300 samo 400 je dalo, nije do nas, pa ne možemo mi da dajemo našu kartu za privatnu bolnicu ili za privatnu praksu.
Ovaj sistem konačno je prošao i da imamo par meseci do pola godine da ga implementiramo, da zaživi svuda i da bude krajnje transparentan. On je osnov za sve ove stvari koje radi. Taj sistem postoji u zemljama regiona. Napravio je te dobre stvari. To vam je elektronski recept, tu vam je da ne idete svaki dan kod lekara da menjate recept. Recept možete na godinu dana produžite ako ste hronični bolesnik. Znači, elektronsko zakazivanje, imate svoj termin, dolazite tamo, ne može da vas ne primi, ne može da kaže da nije bilo pauze, jer mora da ukuca da vas nije primio i odmah izađe. Da ne pričamo o uštedama, potrošnji materijala, stanju koje imate, koliko se plaća materijal i slično. To je sve tu prikazano. To su stvari, naravno „djdž“ koji se nadovezuje na to. Sve su to stvari koje idu.
Apsolutno sam saglasan da Kragujevac, da Niš, Novi Sad treba da imaju gradsku bolnicu. Radimo na tome. Ne pričamo, ali radimo da se iskoriste vojni kapaciteti za to. I ne samo za to, nego i za palijativu. Tražimo novac i da vojni centar Karaburma se pretvori jednim ozbiljnim delom i za palijativu. Ne pravimo razliku između civilnog, vojnog osiguranja i privatnog. Mi to ne želimo, nema nikakvog razloga. Mi smo u takvoj situaciji da to sebi ne možemo da dozvolimo. Svi kapaciteti moraju da se iskoriste, iako je jeftinije da se osposobi bolnica koja je već bila namenjena za to, ako je manje ulaganja nego da se zida nova, naravno da ćemo ići na to. Radimo, ne pričamo dok ne nađemo, dok to sve ne uradimo.
Ovi problemi, što ste rekli, direktor je apsolutno saglasan da se ispita sve i insistira, ne da sam saglasan, nego insistiram da se ispita oko liste čekanja. Šta se nama dešava, gospodo moja, da vi znate. U Užicu ima magnetna rezonanca. Magnetna rezonanca sedam puta se kvarila u ovoj godini. Zadnji put smo dali četiri miliona dinara da se popravi. Popravila se, radila je tri dana, opet se pokvarila. Da li oni stvarno misle da smo mi toliko ludi? Znači, magnetna u Užicu ne sme da radi, jer onda će privatnici da trpe.
Imali ste i hapšenja isto na toj radiologiji, da se radi. Da li stvarno misli da je neko lud da jedan takav savremen aparat treba da se kvari sedam, osam puta u toku godinu dana i da mi ne znamo da vi uvek sve možete da pokvarite? Najsavremeniji aparat vi možete da ga pokvarite sistemom grejanja, helijuma, ovoga, onoga. Uvek ćete da nađete način da to pokvarite da bi se išlo privatno.
Šta je država? Šta treba da radi? Znači da ispunjavamo želje kako će nama da stiže iz Užica svaki, kako proradi pet dana, opet se pokvari, sada traže 14 miliona dinara. Ko to može da izdrži? Gde to na svetu ima? To je nemoguće. To je apsolutno nemoguće.
Znate šta sam im rekao sinoć? Do ponedeljka magnetna rezonanca, ne interesuje me kako, treba da radi. Apsolutno me ne interesuje. Država je platila za sve magnetne rezonance. U Užice je dala para koliko daje za sve magnetne rezonance po Srbiji. Ja ne sumnjam da oni svaki dan mogu da je pokvare i da idu privatno, ako to nije njihov interes. Šta treba da kažemo? Važi, mi smo nemoćni, mi tu ne možemo ništa. Vi kvarite a onda kažete – pisali smo Ministarstvu zdravlja da nam odobri, pa kad nam bude dalo mi ćemo sprovesti tender, a najavljujemo da magnetna neće raditi još dva meseca.
Ljudi, pa o čemu se radi? I svi ćutimo, i svi ćutimo i kažemo – važi, sad smo prebacili na ministarstvo, pa da li ministarstvo sada ima para, da li je ostalo od ove godine, da li treba da čekaju sledeću, pa će oni veliki legalisti da raspišu tender, pa će da razmišljaju na tenderu šta će da bude, pa će ne daj Bože opet neko da se žali, pa neće magnetna raditi tri meseca. Poruka za sve građane – ne računajte na magnetnu naredna tri meseca, idete svi kod privatnika, izvolite uzmite, što kažete, od usta da date za dete, da date za ovoga da se uradi magnetna rezonanca jel ne može da čeka. I svi kažu – pa to je u redu. I kažemo – što ministarstvo nije dalo para. Niko ne kaže – sedam puta ministarstvo daje pare. Razumete?
Znači, to su neke stvari koje su sistemske i koje treba da se reše. Naravno, možda to nekoga ne interesuje, možda nekome to odgovara, nije ništa sporno, ali ljudi treba da znaju. Možda ljudi imaju neka bolja rešenja, možda su ranije to bolje rešavali. Nema nikakvih problema.
Što se tiče humanitarnih akcija, sramota me da kažem bilo šta. Eto, sramota me da kažem bilo šta. Kad kažete nešto, uradimo, napravimo budžetski fond, imamo Republički fond, ne prođete nijednu od tih institucija. Znači, ne prođete pored njih, ne da im se obratite, pa izađete i kažete – znate, bili smo u RFZO, oni su nad odbili, odbila nas je prva komisija, odbila nas je druga komisija, konkurisali smo na budžetski fond, otišli smo na budžetski fond, pa su nas svi odbili i mi smo sada prinuđeni da skupljamo novac. Ne, vi skupljate novac a da se nikome niste obratili. Nikom. Vi znate da to ne treba, nego skupljate novac i pravite od države ono što pravite.
U ovom budžetskom fondu imate novca dovoljno za još dve godine po dinamici kako sada ide, budžetskom, gde smo svi odavde dali, državni novac. Mi smo upravo za to dali, ali niko se ne obraća, nego se pokrene akcija, kao sad smo humani. Da kažete bilo šta, oni kažu – ovaj je protiv humanosti, ovaj je protiv ovoga, ovaj je protiv onoga. Kada kažete nešto treće, onda kažu – izneo je podatke.
Moramo da se odlučimo šta hoćemo. Kukali smo, naslovne strane, ovo, ono, napravili fond. Fond radi dobro. Nema nijednu zamerku. U fondu nemate nijednu zamerku. Dva sistema kontrole. Svaki dinar se zna gde ide, svaka bolnica koliko je plaćena, ko je izlečen, ko je dijagnostikovan, šta je urađeno. Jedne jedine zamerke nema i to nije dovoljno.
Hajde da idemo da pravimo humanu akciju, da kažemo – ovaj sistem ne valja. Kome ste se obratili? Koga ste pitali? Niste nikoga, da ne pričam o dijagnozama.
Ne znam kome to sve treba. Ne razumem. Sramota me je. Nikada se ne zna šta se uradi na kraju sa tim novcem. Niko ne isprati do kraja šta je bilo. Da pitam ja, oni bi rekli – šta tebe briga, nije to državni novac, to je novac skupljen od dobrovoljnih davalaca. Ne smete ništa da pitate, ne smete ništa da kažete.
To ide nekim svojim tokom. Ne znam dokle će to da dovede. Tražimo da se poštuje procedura. Kada se ne ispoštuje procedura, nema veze, prebacimo na nešto drugo. Svima je jasno šta se iza toga krije.
To je stvar koja mora zajednički da se rešava. Hvala.