Reč ima ministar Udovičić.

Prepoznali smo krajnje dobru nameru vašeg amandmana. Moram vam reći, lično se slažem sa tim. Jednim delom ste dali odgovor.
Ono što nas je odvuklo od prihvatanja amandmana jeste što samim tim katalogom i pravilima kojima bi se doveli, da bi sportske organizacije i savezi kod nas bili u koliziji sa međunarodnim sportskim pravilima.
Kao što ste napomenuli, ne postoji nigde taj katalog i pitanje je da li mogli da u taj katalog predvidimo u startu sve one rizike koji mogu da se dogode na terenu i da li bi došlo do zloupotrebe u praksi, što bi s tim organizacija skidala odgovornost i prebacivala odgovornost na sportistu.
Zbog zaštite samog sportiste, iskreno da vam kažem, smo odustali od prihvatanja amandmana, jer samim tim klub i savez, organizacija bi rekla – pa, da, mi smo i propisali, obavestili, mi onda nismo odgovorni ako je klizav pod.
U mom slučaju i na mom sportu npr. fali neka pločica pa je oštro, dete može da se poreže, da ne kažem, da li možemo da predvidimo i one nesvakidašnje slučajeve koji se dešavaju jedan u milion. Uvek smo se vodili tim principom da zaštitimo maksimalno sportistu, da ne skidamo odgovornost ni sa jednog činioca u sportu.
Isto tako i sportista mora da ima odgovornost, ali hajde da zaštitimo taj sistem sporta. Upravo zbog toga što nismo mogli da nađemo nigde takav jedan katalog ili takvu jednu evidenciju, šta bi sve sadržalo unutra i šta bi bilo predviđeno, nismo se odlučili za prihvatanje, a uvek smo skloni inovacijama koje će poboljšati sistem sporta.
U ovom konkretnom slučaju, smatramo da je to ne moguće i onaj ko treba da utvrdi ko procenjuje je sud, jer sud utvrđuje te rizike. Tako da ostavljamo upravo onima koji su nadležni za to, a ne želimo nekim odredbama da skinemo odgovornost sa organizacije ili sa nekoga u sistemu sporta. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Branka Karavidić, po amandmanu.

Samo jednu rečenicu.
Možda se mi nismo razumeli, suština našeg amandmana jeste u tome da se roditelji, deca, staraoci obaveste o rizicima bavljenja sportom. Ne mislim na polomljene pločice, ne mislim na klizav pod, nego mislim da vrstu sporta i zdravstvene posledice bavljenja tim sportom. To je suština našeg amandmana. Hvala.

Zahvaljujem se.
Na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Živković i Vladimir Pavićević.
Izvolite, reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević.

Poštovane dame i gospodo, jedan veliki čovek, Poenkare, je pre jedno sto godina rekao da je istina preča od svake koristi. I pala mi je na pamet ova rečenica dok sam čitao obrazloženje gospode i gospođe iz ministarstva za ne prihvatanje našeg amandmana na član 25.
Ovde je, ja mislim, očigledna istina da je ovo obrazloženje za ne prihvatanje amandmana veoma dobro napisano. Tu imamo pozivanje na izvesne pravilnike, konvencije, standarde u pet stranica teksta. Veoma precizno obrazloženo zašto postojeće predloženo rešenje treba da ostane. Ovde želim, radi istine, da kažem da cenim svaki put svakog čoveka koji dođe kao gost u Narodnu skupštinu koji ponudi ovako jedno temeljno obrazloženje, koji pokaže jednu vrstu ozbiljnosti u pristupu i, pre svega, poštovanje dostojanstva Narodne skupštine, a onda i svih nas narodnih poslanika.
Ovo je takav slučaj. Ova Poenkareova misao, pravo da vam kažem, pala mi je na pamet i onda kada se srećemo sa svojim političkim neistomišljenicima, red je da čuvamo i da branim istinu, ja mislim, pre svega, u našoj Narodnoj skupštini.
Za razliku od nekih ministara koji i kada ne prihvataju naše amandmane najčešće, ministre Udovičiću, kažu – mislimo da je naš predlog celishodniji, da je svrsishodniji, bez ikakve argumentacije i slično, ovde to nije slučaj i zbog toga što je ovo očigledna istina, hteo sam da kažem da uvažavam ovo obrazloženje za ne prihvatanje amandmana i da smatram da je veća stvar da se ovde vodimo istinom, nego što je bila korist od jednog ili više prihvaćenih amandmana. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Pavićeviću.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Dobro je Giriću. Dobro je.)
Stvarno ljubav…
Zahvaljujem se, reč ima narodna poslanica Sonja Vlahović. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Javljam se po amandmanu koji naravno Vlada nije prihvatila. Vlada je dala jedno opširno obrazloženje, koje je i sam kolega, podnosilac amandmana, pohvalio. Čitajući ovaj amandman, koji je podnosilac amandmana podneo, uočila sam jednu veliku tehničku grešku. Prosto iznenađujuće za samozvanog kralja podnetih i prihvaćenih amandmana.
Kolega je podneo amandman u članu 25. da se menja stav 2, a posle stava 2. da se dodaje novi stav 3. Interesantno je to što je dosadašnji stav 3, 4. i 5. član 25. ima samo četiri stava, a ne pet. Prosto iznenađujuće, ali i kolega koji podnosi najviše amandmana koji su u skladu sa pravopisom i gramatikom srpskog jezika je pogrešio.
Da, moguće je. Kolega dobacuje – da li je moguće, ali je moguće.
Hvala, poštovani predsedavajući.

Zahvaljujem se.
Nažalost nemate pravo gospodine Pavićeviću.
(Vladimir Pavićević, s mesta: Pa, lepo hoću da kažem.)
Gospodine Pavićeviću, nemate pravo. Iskoristićete to na nekom sledećem amandmanu, ali gospodine Pavićeviću, kada dama da neku primedbu i da nije tako, tako je.
(Vladimir Pavićević, s mesta: To i hoću da kažem.)
Zahvaljujem se.
Na član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nataša Vučković, Dejan Nikolić, Jovan Marković, Vesna Martinović, Goran Ćirić, Balša Božović, magistar Aleksandra Jerkov, Dragan Šutanovac i Vesna Marjanović.
Reč ima narodni poslanik magistar Jovan Marković. Izvolite.

Poštovani ministre, i u načelnoj raspravi, a i o raspravi po amandmanima želeli smo da ukažemo na to da imamo zamerku na tri ključne stvari koje su predložene u Predlogu ovog zakona. Jedna je vezana za finansiranje, druga je vezana za ulogu lokalnih uprava, odnosno lokalnih sportskih saveza i treća je vezano za kadrove, odnosno za određivanje i nomenklature zanimanja i procedura kako se dolazi do zvanja, do kontrole rada kadrova u sportu, itd. Mislim da su ovi članovi 25, 26, 27. i 28. ključni u da amandmani koje smo predložili u tom smislu treba uvažiti, odnosno da treba o njima bar razmisliti ili u nekom drugom koraku ih primeniti.
Što se tiče člana 25. stav 2. koji kaže – sportski stručnjaci su lica koja imaju odgovarajuće više ili visoko obrazovanje u oblasti sporta, odnosno fizičke kulture ili su osposobljena, u skladu sa. Vi onda kažete, odnosno pozivate se na član 26. stav 2, pa onda obrazlažete da će ministar utvrđivati nomenklaturu sportskih zanimanja i zvanja i tipične poslove za utvrđivanje sportskih zanimanja i zvanja i uslove pogledu obrazovanja, odnosno stručne osposobljenosti i stručnog iskustva za sticanje zvanja.
Slažemo se da mora postojati neko ko će te poslove raditi i možda bi, po našem mišljenju, logično bilo da ste u nastavku stava 2. u članu 26. rekli da će to biti na osnovu preporuka ili uputstava ili pravilnika nacionalnih sportskih saveza ili granskih sportskih saveza, to bi negde može imalo smisla, ali u ovoj formulaciji kako je predložena mislim da ne sme da ostane, odnosno da je daleko bolja naša formulacija koja će prihvatiti delimično ovaj stav 2, ali koja će se pozvati na zakon.
Zašto to kažemo? Osetili ste verovatno da u mnogim javnim raspravama u kojima ste učestvovali, pogotovo u Nišu, u raspravi koja je trajala sedam sati, pa u Novom Sadu, u raspravi koja je trajala devet sati, da postoji ogroman broj ljudi, a tu su pre svega bili predstavnici Fakulteta fizičke kulture, profesori i mnogi drugi ljudi koji su ukazivali na to da se ovo pitanje mora regulisati.
Srpski savez profesora fizičkog vaspitanja i sporta je uputio nekoliko amandmana. Između ostalog su posebno zamolili da razgovaramo o ovom članu i o ovom amandmanu. On je donekle usaglašen sa našim predlogom, ali su oni rekli da član 25. stav 2. ovako definisan u daljem tekstu daje pravo osposobljenima da se bave radom sa decom, izjednačava obrazovne kadrove sa osposobljenim, kršeći sve zakone u oblasti obrazovanja. Njihova sugestija, takođe po mom mišljenju, je potpuno opravdana i ima utemeljenje u onom iskustvu koje smo imali u prethodnih više godina, kada je društvo pokušalo na neki način da uvaži sve one sportiste koji su imali određena znanja i iskustva i dobili su priliku da rade sa decom, ali te prilike koje su imali su bile potpuno suprotne od interesa dece.
Primeri zloupotreba koje smo imali u praksi u više godina unazad, u više decenija unazad nas upravo upućuju na to da zvanične institucije ove države, a posebno visokoškolske ustanove moraju imati posebno važnu ili opredeljujuću i odlučujuću ulogu u tome ko će se baviti decom, ko će raditi sa decom, kojim metodama, na kakav način i to mora da ostane prvi i osnovni princip.
Potpuno smo svesni da morate imati i širiji pristup i da ovaj termin „osposobljeni kadrovi, stručnjaci, treneri“ itd, koji rade sa decom mora biti na neki način uvažen, jer to je realnost, to je život, ali nikako ne smeju biti na uštrb onoga što jeste struka, onoga što jeste iskustvo u struci, ono što jeste znanje u struci. Prema tome, mislimo da je jako važno da se u bilo kom postupanju, u ovom slučaju u primeni ovog zakona, mora voditi računa o tome.
Ako budemo uveli princip da svako može da radi sa decom, ako budemo uveli princip, pogotovo u malim sredinama, da se koristi to što je nekada neko bio sportista, pa će sada imati ne znam kakve prilike da uzima novac iz budžeta lokala, da ima svoje klubove, da naplaćuje članarinu kako on hoće, onda ćemo imati i ove efekte koji postoje, a to je da u 15, 16 godina, posle svih trenažnih procesa, priprema kroz koje deca prolaze vi dođete u situaciju da jedno ili dvoje dece iz tog nekog uzrasta ostane fizički zdravo i sposobno da se dalje bavi sportom.
Primeri koje imamo, kada bismo napravili analizu istraživanja koja smo imali u svim sportovima, a posebno je to vezano za vrhunske sportove, videćete da je veoma mali broj dece koja su iz neke selekcije krenula sa velikim trenažnim opterećenjima u 15, 16 godini u prilici da može da se ozbiljno bavi sportom.
To je što se tiče te širine u pristupu, to podržavamo, ali, u svakom slučaju, struka mora da ostane dominantna i oni moraju da kažu svoju zadnju reč u ovom procesu. Hvala.