Četvrto vanredno zasedanje, 10.02.2016.

2. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović. Izvolite.
...
Socijaldemokratska partija Srbije

Meho Omerović

Socijaldemokratska partija Srbije
Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Ministarstva pravde, VSS i Tužilaštva SDPS će u danu za glasanje podržati sve predložene zakone, međunarodne sporazume i razrešenja, odnosno imenovanja nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija.
Dozvolite mi da se vratim malo i na dva zakona koja su, čini mi se, na neki način u ovoj raspravi od jutros skrajnuta ili ostavljena na nekom terenu koji možda i ne zaslužuju.
Reč je o izmenama i dopunama Zakona o prekršajima, kojim mi u SDPS smatramo, pre svega, da je institut prekršajnog naloga koji je uveden 2013. godine u ovaj zakon o prekršajima, doživeo svoje puno opravdanje u ovoj praksi.
Izmene koje je važno da napomenemo da su značajne, a nude se u ovom predloženom tekstu zakona jesu sledeće – Drugostepeni sud samo jednom može ukinuti odluku prvostepenog organa i vratiti je na ponovno odlučivanje. U slučaju nove žalbe, drugostepeni sud dužan je da sam presudi o žalbi na drugostepenu odluku, odlučuje drugo veće drugostepenog suda. Time se dosadašnji postupak po žalbi precizira i obezbeđuje sve veća efikasnost postupka.
Drugo, u Predlog zakona uneta je i nova odredba o izdavanju opšte naredbe za dovođenje, dakle izdaje sud ako lice protiv koga se vodi prekršajni postupak u bekstvu ili izbegava dovođenje, naredba se dostavlja policiji, a utvrđeni su i uslovi pod kojima se okrivljeni može zadržati u policiji do 24 časa.
Treće, proširene su i dosadašnje odredbe o privođenju osumnjičenih za prekršaj pre pokretanja postupka, tako da što ste donosi rešenje o zadržavanju sa pravom na žalbu u roku od četiri sata od donošenja rešenja i obavezu sudije da reši žalbu u roku od četiri sata.
Četvrto, važno je i veoma značajno pomenuti i promene prilikom zaključivanja sporazuma o priznanju prekršajne odgovornosti. Predviđena je mogućnost da se za priznanje prekršajne odgovornosti okrivljenom može ponuditi izricanje zaštitne mere u trajanju kraćem od propisanog ili da se propisana zaštitna mera ne izrekne, s tim da sama novčana kazna iz sporazuma ne može biti određena ispod zakonskog minimuma.
Očekuje se da bi posebnu oblast i bezbednosti saobraćaja na putevima, na ovaj način bila sprovedena brža naplata novčanih kazni za prekršaje, te da bi se i broj samih prekršajnih predmeta u sudovima smanjio otprilike na polovinu.
Predložene izmene i dopune su rezultat praćenja sprovođenja zakona i prekršajima iz 2013. godine i pokušaj još bolje racionalizacije postupka smanjenja troškova i veće naplate novčanih kazni. Zakon o prekršajima iz 2013. godine je suštinski i reformski zakon sa nizom savremenih rešenja, a sa ovim izmenama i dopunama može se reći da imamo i solidno uređenu oblast prekršaja i prekršajne odgovornosti.
Što se tiče izmena i dopuna drugog zakona, zakona o uređenju sudova, promenjena je samo jedna odredba i to u zakonu tako što je rok za preuzimanje određenih nadležnosti Ministarstava pravde od strane VSS pomeren sa 1. juna 2016. na 1. januar 2017. godine.
Razlog je taj što za sada ne postoji personalni ni materijalni uslovi za preuzimanje, a smatra se boljim da preuzimanje nadležnosti bude na početku fiskalne godine. Nadležnosti koje će biti preuzete su poslovi pravosudne uprave, zatim akti u unutrašnjem uređenju sudova i predlaganje budžetskih sredstava za preuzimanje arhive zaposlenih koji obavljaju poslove koji se preuzimaju.
Što se tiče predloga kojim se biraju, odnosno razrešavaju određeni nosioci pravosudnih i tužilačkih funkcija, mi kao Narodna skupština u skladu sa zakonima, faktički smo tu samo da potvrdimo ono što je stiglo od nadležnih institucija VSS, DVT i što je Odbor za pravosuđe i prosledio u svojoj odluci prema nama narodnim poslanicima.
Dolazimo do onoga zakona koji je izazvao najviše, rekao bih, i pažnje, sa pravom, u našoj javnosti, a i u jutrošnjoj raspravi, do Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika.
Moj uvaženi kolega Ivan Bauer će u raspravi koja bude usledila govoriti nešto opširnije i konkretnije o onome što mi u SDPS smatramo kada je ovaj zakon u pitanju, ali i o nekim amandmanima koje smo podneli na ovaj predloženi tekst zakona, kako bi se on popravio i kako bi u potpunosti zadovoljio, rekao bih, intencije i želje predlagača, a to je Vlada Republike Srbije.
Međutim, kada dođemo do ovoga zakona, mi moramo malo da se vratimo u prošlost. Ta prošlost je relativno blizu. Godine 2009. u Pragu, kao što je rekao ministar Selaković, održana je konferencija koja je usvojila Terezinsku famoznu deklaraciju. Država Srbija tada 2009. godine nije bila prisutna na toj konferenciji. Mi smo bili zastupljeni samo na nivou ambasadora. Dakle, mi smo svojim odbijanjem da prisustvujemo toj konferenciji tada i zauzeli stav, rekao bih, i o ovom pitanju i o onome što je kasnije usledilo, a to je bilo donošenje Terezinske deklaracije.
Dakle, država Srbija je, nažalost, bila među, 46 zemalja je usvojilo i tada potpisalo Terezinsku deklaraciju, od Albanije do Urugvaja. Samo su dve države bile uzdržane, na neki način, ili to nisu potpisale. To su bile Vatikan i Srbija.
Dakle, za državu Srbiju tada i za njeno tadašnje rukovodstvo, 2009. godine, učešće na ovoj konferenciji na kojoj je bila pozvana kao učesnik, bilo je nevažno. Zašto? Pa, mi smo poslali ambasadora Vladimira Vareša, koji je prisustvovao kao gost na ovom skupu i jedini u takvom statusu pored predstavnika Vatikana. A, Deklaracija koja je usvojena nema obavezujući karakter i pozivala je na ispravljanje posledica nelegalnog konfiskovanje imovine, kao i prisilnih prodaja koje su pratile progon nedužnih ljudi od strane nacista.
Zato ja čestitam i od srca i kao čovek koji je ceo svoj politički život proveo boreći se za antifašističke ideje i za sve ono retrogradno Vladi Republike Srbije što je danas 2016. godine ponudila nama pred parlamentom i pred poslanicima jedan ovakav zakon, jer da nema ovog zakona, ignorisala bi se prava Jevreja na povraćaj imovine, a složićete se, to bi onda moglo da se tumači kao istorijski revizionizam kojim se pokušavaju rehabilitovati i neki kvislinzi.
Međutim, ovaj pravni akt trebalo bi da ublaži posledice Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji, koju je 1942. godine potpisao predsednik ministarskog saveta Milan Nedić, dakle, predsednik tadašnje kvislinške Vlade.
Međutim, mi danas i sa ovim zakonom i posle usvajanja ovog zakona, za koji će poslanici SDPS glasati, imaćemo neku vrstu šizofrene situacije. Zašto? Imamo sa jedne strane sud u Beogradu, famozni Viši sud, koji razmatra zahtev za rehabilitacij, nikog drugog nego do istog ovog čoveka koji je potpisao tu sramnu uredbu, Milana Nedića, i uskoro bi trebalo da bude na dnevnom redu, videli smo, otpočelo je ročište u ponedeljak. Dakle, sud treba da razmatra, pazite, molim vas, da li će Nediću vratiti oduzeta građanska prava, a mnoge rehabilitovane, znamo šta dalje sledi, vraćanje imovine, to je sledeći korak, a sa druge strane, Agencija za restituciju jevrejskim opštinama bi trebalo da vraća imovinu koja je oduzimana Jevrejima po Nedićevoj uredbi.
Ako sud odluči, u šta ja ne verujem, da rehabilituje Milana Nedića, mi bismo se zaista našli u paradoksalnoj, da ne kažem neku grublju reč, kada je situacija, da isto Vladino telo – Agencija za restituciju rešava zahteve i za vraćanje imovine s jedne strane Milana Nedića i njegovim potomcima, ali i za vraćanje imovine Jevreja nasilno oduzete njegovim potpisom.
Ono što sigurno znam, da će čovek koji je na čelu Agencije za restituciju, Strahinja Sekulić, odbiti po bilo kojim uslovima da potpiše neko rešenje kojim će potomcima Milana Nedića vratiti neku imovinu. To mogu odgovorno da vam tvrdim, jer znam Strahinju više decenija godina.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Tema.)
Tema je povraćaj imovine onima koji su služili kvislinzima, a koje neko pokušava da stavi u isti koš sa žrtvama koje su ti odgovorni ili su ih direktno i lično ubijali.
Idemo dalje. Da bismo se vratili na ono što nam može pomoći u rešavanju ovog krupnog problema, ja ću vas samo podsetiti kako je sve počelo. Posle Aprilskog rata 1941. godine, opštu jurisdikciju nad jevrejskom imovinom preuzela je nemačka vojna uprava u Srbiji. Ona je formirala upravu jevrejskih nepokretnosti, koja je zatim popisala svu imovinu, dakle, kuće, poljoprivredna građevinska zemljišta itd, a odlukom od 22. jula 1941. godine započela je i prodaju po povlašćenim cenama, u početku i najviše foks dojčerima i nešto manje nemačkim privrednim i vojnim predstavnicima u Srbiji.
Novac od prodaje slivao se na specijalne račune koji su otvarani u bankarskom društvu, tada ispostavi „Dojče banke“ u Beogradu. U avgustu 1942. godine Nemci donose odluku da ostatak neprodatih jevrejskih nepokretnosti predaju Vladi Milana Nedića na korišćenje, a da zauzvrat povećaju iznos koji je ova Vlada dugovala na ime ratne štete počinjene tokom Aprilskog rata.
Nedićeva Vlada je prihvatila ponudu i već 28. avgusta 1942. godine donela uredbu o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji. Pravo raspolaganja i uprave nad jevrejskom nepokretnom imovinom preuzelo je tadašnje Ministarstvo finansija Srbije, koje prenosi potom na državnu hipotekarnu banku, koja je tu imovinu i prodala Nedićevim saradnicima i simpatizerima na provizornim tzv. licitacijama, a dobijeni novac je knjižila u korist tekućeg računa koji je nosio naziv – upravni štab jevrejske imovine nepokretnosti.
Specijalni račun na koji se novac tada prebacivao pod oznakom ratne odštete, ali unutar tog računa se i svaka prodaja beležila pod imenom i prezimenom pravog vlasnika, dakle, Jevrejina, iako je u tadašnjim zemljišnim knjigama pod oznakom vlasnika stajalo samo – Srbija. Kada bi sav novac koji su dobijali na ime ratne odštete stavljali samo na jednu gomilu, tu ne bi bilo dovoljno efikasne kontrole, a ovako je vršena unutrašnja finansijska kontrola među Nemcima.
Zbog toga je danas vrlo lako proveriti ko je stvarni vlasnik, jer je „Bank Frajeren“, preko koje su išle sve uplate, imao 70% sačuvanih tih računa po imenima i prezimenima i njihovim adresama, pedantni i precizni Nemci, rekli bi svi. Čak iako je neko kupio nepokretnost od države Srbije u to vreme, vrlo lako se može proveriti da li je pravi vlasnik u stvari Jevrejin kojem je imovina oduzeta.
S obzirom da je najveći deo imovine koju su većinom ljudi bliski Nedićevoj Vladi kupovali 1942. i 1943. godine nacionalizovan, moglo se desiti, to je ono što vi, kolega Martinoviću, ne razumete, da naslednici Milana Nedića, onih koji su u bescenje, na beščasan način, došli do imovine, da deo te imovine sad oni potražuju kao imovinu svog pretka, da li je deda ili otac. Dakle, od države Srbije se traži da im nepokretnost kupljenu pod nečasnim uslovima vrati.
Takvi zahtevi koji se tiču nepokretnosti kupljenih 1942. i 1943. godine su na našu veliku sreću stopirani u Agenciji za restituciju. Upravo te nepokretnosti, između ostalih je obuhvatio i ovaj Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja žrtvama Holokausta koje nemaju živih naslednika.
Zbog svega ovoga, vredi se podsetiti, i time ću završiti svoje izlaganje, šta je 9. septembra 1941. godine govorio tadašnji predsednik kvislinške Vlade Milan Nedić.
Citiraću samo jednu njegovu rečenicu: „Ja znam samo jedno rešenje za Jevreje i za tzv. jevrejsko pitanje. Sve dotle, dok i jedan Jevrejin u Srbiji ili dok može da govori sa Srbima ili dok ga Srbi mogu žaliti, nema niti će biti mira u Srbiji“. Dakle, čovek je direktno radio sve ono što je bilo u tom trenutku važno, da se sprovodi politika nacističke Nemačke i Trećeg rajha.
U dokaz svemu ovome stoje i nesporne činjenice kolaboraciji. Samo ću spomenuti dve stvari: Uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji koja je objavljena u službenim novinama, čime se defakto i dejure priznaje postojanje holokausta. Drugo, imovina koja je na licitaciji prodavana Nedićevim saradnicima i simpatizerima bila je prethodno nezakonito preneta u vlasništvo države Srbije. Nedopustivo je da se teret ratne štete plaća imovinom građana Srbije, a naročito onih koji su u tom ratu najteže stradali i zato ćemo podržati i glasati za ovaj zakon. Hvala na pažnji.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vesna Martinović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.
Izvolite.
...
Demokratska stranka

Vesna Martinović

Demokratska stranka
Zahvaljujem.
Ja ću današnje obraćanje započeti od Predloga zakona koji u civilizacijskom i ljudskom smislu smatram najvažnijim, a to jeste Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta.
Na samom početku želim da naglasim da će DS, takođe, glasati za donošenje ovog zakona. U konkretnom slučaju, nije reč samo o našoj međunarodnoj obavezi, već je reč o jednom iskrenom, ljudskom izrazu razumevanja i saosećanja prema žrtvama, iako smo svesni da donošenjem ovog zakona sve posledice ne možemo u celosti otkloniti na potpun način, ali da posledice možemo ublažiti to je svakako tačno i ovo jeste jedan od načina da to učinimo.
Iskreno se nadam da će na osnovu ovog zakona i uz finansijsku podršku Republike Srbije celokupna imovina biti vraćena jevrejskim opštinama, dakle imovina bez zakonskih naslednika, da će sinagoge, tamo gde postoje, a nalaze se u vrlo lošem stanju, biti vraćene svojoj prvobitnoj nameni ili bar nekoj primerenoj nameni, da će mnogobrojna jevrejska groblja ubuduće biti predmet stalne zajedničke brige i da ćemo zajedničkim naporima uspeti da očuvamo sećanja na stradale žrtve holokausta.
Što se tiče Predloga zakona o prekršajima, želim da naglasim da je za DS potpuno neprihvatljiv tretman oštećenog u prekršajnom postupku, u situaciji kada postoji mogućnost postizanja sporazuma o priznanju prekršaja, jer je Vlada svojim predlogom predvidela da se oštećeni i njegov punomoćnik, ukoliko ga ima, potpuno izuzimaju iz dostavljanja odluke prekršajnog suda o odbacivanju, odbijanju ili usvajanju sporazuma, a sledstveno tome, ono što se ne dostavlja na to se ne može ni želeti, oštećenom i njegovom punomoćniku je uskraćeno pravo na žalbu protiv presude o usvajanju sporazuma o priznanju.
Ja smatram da se time narušavaju osnovna prava oštećenog u prekršajnom postupku, jer ko, ako ne oštećeni, treba da zna kakva je sudbina predloženog sporazuma o priznanju krivice i ko, ako ne oštećeni, treba da ima pravo na žalbu u situaciji kada je sporazum o priznanju krivice usvojen od strane prekršajnog suda.
Prekršajni postupak, jasno je, uglavnom štiti opšti interes i vrlo često se dešava da u prekršajnom postupku nemamo neposredno oštećenog, ali baš zato što u vrlo malom broju postupaka postoji oštećeni, smatram da je neophodno poštovanje osnovnih prava oštećenog u svakom postupku, pa i u prekršajnom, jer javni interes nije samo kažnjavanje učinioca prekršaja, već je javni interes poštovanje i adekvatan položaj oštećenog u prekršajnom postupku, jer on je, kao što mu i samo ime kaže, lice čije je pravo ili interes povređen ili ugrožen učinjenim prekršajem, tako da je minimum onoga što mu treba zakonom garantovati to da bude informisan o toku prekršajnog postupka i da ima pravo da uloži žalbu u slučaju donošenja presude za koju on smatra da nije u pravcu zaštite i ostvarivanja njegovih prava i interesa.
Ovo naročito napominjem zbog toga što nisu samo saobraćajni prekršaji prekršaji. Prekršaji zahvataju mnoge oblasti života i rada svakoga od nas. Ono što bi za oštećenog moglo biti značajno jesu prekršaji iz oblasti rada i radnih odnosa, iz oblasti zdravstvene i socijalne zaštite, obrazovanja, javne bezbednosti, uprave. Ovim što Vlada ukida pravo oštećenog da mu se dostavi presuda kojom se odlučuje o sporazumu o priznanju prekršaja, oštećeni se potencijalno sprečava da svoja prava ostvaruje eventualno i u drugim postupcima, kao što je npr. parnični postupak, jer svaka presuda kojom se usvaja sporazum sadrži oglašavanje okrivljenog krivim i izriče mu se odgovarajuća kazna, što bi bitno doprinelo i olakšalo oštećenom ostvarivanje prava pred drugim nadležnim organima.
Vlada je svela oštećenog u položaj pukog svedoka koji dođe pred sud, kaže šta ima i ode, bez da ima ikakvu informaciju i mogućnost da reaguje u onom postupku koji se završava sporazumom o priznanju krivice, a u kojem je on neposredno oštećen. To naravno nije u skladu sa odredbom člana 36. Ustava koji svima, pa gle čuda, i oštećenom jemči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o nekom njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovano interesu, pa se iskreno nadam da će Vlada prilikom odlučivanja o amandmanima, odnosno prilikom razmatranja amandmana imati i ovu neustavnost u vidu.
Kada smo već kod Ustava, smatramo da je u suprotnosti sa Ustavom i predlog da se kažnjenom licu, koje nije platilo ranije izrečenu novčanu kaznu ili troškove postupka, ne dozvoli izdavanje vozačke ili saobraćajne dozvole, kao ni odjava vozila, jer se time direktno ugrožavaju prava na imovinu, prava na rad, slobodu kretanja, a koja su zajemčena Ustavom. Država koja nema kapacitet da izvrši odluke koje su doneli njeni organi, nema pravo da zbog svoje nesposobnosti ograničava, uslovljava, da ne kažem, ucenjuje građane svoje zemlje.
Za izvršenje sudskih odluka postoji izvršni postupak, prinudna naplata. Pre mesec i po dana, u ovoj sali, usvojen je novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju. Bila su puna usta hvale o tome kako će taj zakon doprineti efikasnoj i brzoj naplati potraživanja, pa između ostalog i novčanih kazni po sudskim odlukama. Ovakav predlog praktično znači da mi ne verujem državi, ne verujemo sudu koji postupa, javnim izvršiteljima i ne verujemo da su u stanju da efikasno sprovedu prinudnu naplatu.
Osim prinudne naplate, znam da je poznato, postoji mogućnost zamene neplaćene novčane kazne za kaznu zatvora ili rada u javnom interesu. Da li ovim predlogom, kojim se ograničava izdavanje vozačke, saobraćajne dozvole itd, praktično Vlada poručuje da ni za zamenu neplaćenih novčanih kazni zatvorom ili radom u javnom interesu ne postoji kapacitet, što bi bilo zaista poražavajuće?
Država treba da stimuliše građane da plaćaju novčane kazne, da im olakša način plaćanja, a ne da uvodi jedan potpuno neprihvatljiv sistem. Jer, kada uvedete ovakav sistem gde kažete – nema vozačke dozvole dok se ne plati novčana kazna, za bilo koji prekršaj, ne saobraćajni nego bilo koji, onda se postavlja pitanje zašto građani nemaju pravo da kažu onda državi – pa, nema plaćanja novčane kazne dok mi se ne vrate oduzete penzije, isplate zaostale zarade i tome slično. Ta vrsta trange-frange odnosa u izvršavanju odluka državnih organa, a koju plasira Vlada Republike Srbije, je u najmanju ruku neozbiljna.
Uvođenjem nekih dodatnih sankcija za neplaćanje novčane kazne, favorizujete jednu vrstu prekršajne kazne u odnosu na ostale kazne. Dakle, ako neko ne plati novčanu kaznu, njemu se ne izdaje vozačka dozvola dok ne plati novčanu kaznu. Ali, ako izbegava odlazak na izdržavanje kazne zatvora ili ako izbegava rad u javnom interesu, on takvu vrstu sankcije ne trpi. Zato me jako zanima, mada ne mogu sada da čujem odgovor, šta je bio razlog da se jedna vrsta sankcije favorizuje u odnosu na druge sankcije koje su takođe propisane u Zakonu o prekršaju?
Za sam kraj, kada govorimo o Zakonu o uređenju sudova, Vlada je potvrdila da se specijalizovala za probijanje rokova koje je sama sebi odredila, jer, podsetiću, u decembru mesecu, dakle, pre nešto više od mesec dana, u ovoj Skupštini, u ovoj sali, već smo radili i raspravljali o izmeni Zakona o uređenju sudova. Tada je možda bila prilika da se rok koji je, to je bilo jasno, nerealno postavljen i tada – produži. Mene iznenađuje da se tada nije znalo da ne postoje, ne znam kako je u obrazloženju navedeno, personalni i materijalni uslovi za preuzimanje nadležnosti, pa to je bilo jasno i pre mesec dana i šta se to u međuvremenu desilo pa je odjednom to postalo jasno, a nije pre mesec dana bilo jasno?
Iznenađuje činjenica da je bilo nejasno da, na primer, fiskalna godina počinje 1. januara. To je bilo i pre mesec dana. Dakle, ne postoje nikakve opravdavajuće okolnosti zbog kojih Zakon o uređenju sudova, koji je, ponavljam, već jednom u ovoj sali menjan pre nešto više od mesec dana, se sada ponovo menja. Ali, tako to biva kad se previše sniva a stvarnost se malo zna. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem se, gospođo Martinović.
Reč ima dr Sulejman Ugljanin. Izvolite.
...
Stranka demokratske akcije

Sulejman Ugljanin

SDA Sandžaka – PDD
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Veća tužilaca, danas ću govoriti u svojstvu predsednika manjinske poslaničke grupe u Skupštini Republike Srbije.
Prvenstveno želim da se osvrnem na zakon, odnosno Predlog zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju živih zakonskih naslednika.
Vrlo sam sretan da je u našoj Skupštini došao na red jedan ovakav zakon. U stvari, radi se o jednom, slobodno mogu da kažem, plemenitom i ljudskom činu. Jer, niko danas od nas ne može da toleriše da bilo ko na svetu uživa zbog učinjenog zločina i genocida, ne može da koristi bilo kakvu imovinu na način ako je pre toga učinio genocid.
Nakon govora mog kolege Neđe Jovanovića, koji je vrlo detaljno, iscrpno i argumentovano govorio o ovoj temi, čak objašnjavajući i tri etimološka pojma kada se tiče ovog zločina i genocida, mislim da bi svaki drugi govor na ovu temu oskrnavio vrednost govora koji je on nama održao i ja se zahvaljujem gospodinu Neđi Jovanoviću na ovom govoru.
Kao legitimni predstavnik Bošnjaka iz Sancaka, kao Bošnjak, kao čovek, moram da izrazim nadu da ćemo kao država, odnosno da ćemo kao Skupština Srbije, već na narednoj sednici, poučeni ovim Predlogom zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koji nemaju zakonskih naslednika, na isti način da stavimo na dnevni red – Usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici. Mislim da smo kao država dužni to da uradimo, zbog činjenice što se to desilo u našem komšiluku, zbog činjenice da ja ovde predstavljam Bošnjake koji su žrtva genocida i zbog jedne vrlo važne činjenice, da je 2007. godine Međunarodni sud pravde svojom presudom proglasio našu državu krivom zbog toga što nije sprečila zločin genocida i što nije pohapsila i predala Međunarodnom sudu pravde u Hagu počinioce genocida.
Usvajanjem ove rezolucije, njene odredbe govore o redosledu poteza, to je čitav program, postići ćemo jedan vrlo važan efekat – skinućemo odgovornost sa države Srbije i svih drugih generacija koje se rode u ovoj zemlji za genocid koji je neko počinio u njihovo ime. Na taj način, stvorićemo preduslove za vraćanje međunacionalnog poverenja i međudržavne saradnje u regionu.
Što se tiče ovog dnevnog reda, mi danas na dnevnom redu ove sednice, ukupno i juče i danas, pored ove tačke o kojoj sam govorio, imamo još 23 tačke. Postavlja se pitanje – imajući u vidu stanje na terenu, mi stanje na terenu u smislu primene ovih zakona, odnosno kršenja ovih zakona, postavlja se pitanje šta je smisao donošenja novih zakona, odluka ili amandmana, ako se ni postojeći zakoni ne primenjuju u praksi ili se krše?
Donosimo zakone kao da smo najpravnija država na svetu, a radimo i živimo u jednoj vrlo centralizovanoj državi, gde centralni organi donose zakone….
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Molim vas, gospodine Ugljanin, samo se vratite na temu.
...
Stranka demokratske akcije

Sulejman Ugljanin

SDA Sandžaka – PDD
Ovo je tema. Ovo je tema jer mi imamo, gospodine Bečiću…
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Poslanici negoduju jer ne govorite o temi i ja bih vas molio da se vratite na temu.
...
Stranka demokratske akcije

Sulejman Ugljanin

SDA Sandžaka – PDD
Molim vas, nemojte me prekidati. Govorim o temi. Tema je da mi insistiramo na tome da svi naši amandmani i sve naše diskusije idu u smislu stvaranja preduslova da se na terenu zakoni primenjuju, a ne samo da se zakoni donose. Jer, kakve bi mi imali koristi ako bi nam najbolji svetski doktor napisao recept i mi taj recept držimo u džepu? Ne bi ozdravili. Ako se ne kupe lekovi i ako se ne ponaša po tom uputstvu, onda bi mnoge epidemije uništile našu zemlju. Isto tako i zakoni. Ako na terenu imamo predstavnike državnih organa iz pravosuđa, iz policije, i inspektore kao jastrebove svih vladajućih partija, ne samo ove,  koji rade po principu – zakon to sam ja i ako rade po principu da se prema zakonu odnose kao prema švedskom stolu, ono što mi se sviđa hoću da uradim, a ono što mi se ne sviđa, neću da uradim, u takvoj situaciji mislim da je besmisleno donositi bilo kakav zakon.
Takvo stanje ne možemo promeniti donošenjem novih zakona.
Dok govorim, u isto vreme ja sam istovremeno izabran direktno na direktnim izborima i kao predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća, tj. najvišeg predstavničkog tela manjinske bošnjačke samouprave u ovoj zemlji. Hajde da uzmemo taj zakon, manjinski zakon krše opštine. Pođimo u Novi Pazar, drsko krše taj zakon. Ne uplaćuju sredstva, ne konsultuju Nacionalno veće iako ih zakon obavezuje, ne konsultuju pri predlaganju i imenovanju predstavnika u školama. Umesto da se po zakonu omogući, kako je predviđeno, zakon traži da manjinama omogućimo da imaju svoje glasilo na svom maternjem jeziku, međutim, iako je devet godina ta neka televizija u Novom Pazaru bila proglašena kao posebno značajna za Bošnjake, i ministar je čak na sastanku sa vim predstavnicima manjina odlučio da treba da se pokloni, da se ustupi manjini, ona je prodata, odnosno oni ljudi od vertikale, sa ministrom u Beogradu, i oni po horizontali u Novom Pazaru, od opštinskih para su je prodali sami sebi. Od opštinskih para, kršeći zakone. O tome govorim. Oni su dali neke otpremnine i oslobodili se 51 radnika i u bescenje kupili za 90 hiljada televiziju koju otplaćuju od opštinskih para. Šta je sa zakonom tu?
Imamo i druge zakone. Kada govorimo o tome ko može da pomogne građanima da ovi zakoni koje mi donosimo danas mogu da uživaju blagodeti zakona na terenu, pitam vas ko je taj? Zato smatram da u smislu donošenja ovih zakona treba da usvojimo mehanizme, donosimo mehanizme koji će omogućiti građanima da na terenu uživaju blagodeti tih zakona. Građani biraju nas poslanike, imamo ministre i predsednike opština. Sve sam bio, i predsednik opštine, i ministar, i poslanik. Šta smo imali? Imali smo još od 12. aprila 2007. godine, kada je u Novom Pazaru kod Đurđevih stupova ubijen Mirza Radonjica. Do danas sve smo zakonske mogućnosti iskoristili, niko ne zna šta je s njim.
Takođe, imamo slučaj da je ubijen Harun Alić u Novom Pazaru, moj prijatelj, usred belog dana. Sve smo zakonske mogućnosti ispitali, idemo po sudovima, ali opet nema rešenja. Imamo ubijenog Suada Šutkovića, isto tako usred belog dana. Postupili smo po zakonu i kažu – idite, žalite se sudu. Imamo ubijenog Enesa Ajdinovića, ista stvar. To je bilo skoro, ovih godina, ove zadnje tri-četiri godine. Znači, ja sam i tada kao ministar pokušavao da učinim nešto i nisam mogao da učinim ništa. Ni sada kao poslanik ne mogu da dobije adekvatan odgovor na postavljena pitanja po tim pitanjima. Mi pitamo jedno, a nama odgovaraju drugo u ovoj Skupštini. Znači, moramo da izgradimo mehanizme, moramo da izgradimo pravnu državu koja funkcioniše.
Imamo slučaj vama svima poznat, godinama postavljamo pitanje ovde i tri javna protesta su bila u Novom Pazaru za oružani upad naoružane bande u službene prostorije, gde je prekršeno načelo nepovredivosti doma kao osnovno, temeljno ustavno načelo Republike Srbije. Do danas nema istrage. Do danas ja ne mogu da dobijem odgovor, kao ni moj kolega Enis Imamović koji je postavljao ovde sa skupštinske govornice čak i ministru pitanje. Nema odgovora. Kakva je poruka građanima ako mi, ja kao nekadašnji ministar, u mojim službenim prostorijama pucalo se na ministra i njegove saradnike i nikome ništa? Kakva je poruka građanima? Moramo imati mehanizme da takve stvari rešimo.
Imamo druge slučajeve. Slučaj Amira Stanovršanina. Mladić je po nacionalnoj i verskoj osnovi maltretiran u zatvoru u Nišu. Ja sam se interesovao kao ministar šta se desilo, a i poslanici su se interesovali u Skupštini Srbije. Njihova porodica je došla kod mene i kod mojih poslanika i rekli nam – molim vas, nemojte se više interesovati o njemu, što se vi više interesujete, više ga tuku, on to dalje ne može da izdrži. Kome da se žalimo? Kome narod da se žali? Nije po zakonu da ga tuku ljudi u zatvoru, ali ga tuku.
Dalje, slučaj Hamida Tutića. Evo papir, Hamid Tutić, 16. januara prošle godine, po nalogu sudije iz Novog Pazara čitav kordon policije je napao selo Potreb i okupirali. Evo, piše da mu traže novac, oružje, drogu, kompjutere. Nakon toga, kada je čitavo selo zaplašeno, ništa nije nađeno. Bio sam kod ministra na molbu te porodice. Zakonskim putem ljudi nisu mogli sebe da zaštite. Šta kaže ministar? Ministar kaže - gospodine Imamoviću, to nije moguće, mi ćemo to da rešimo, to je kriminal. A kada sam mu dao ovaj papir i kada je video ime sudije Adil Bibić, kaže – oprosti kolega, to je vaša međubošnjačka stvar. On je Bošnjak i to je neki unutrašnji vaš međubošnjački sukob. Tako se ne odgovara poslaniku.
Imamo druge slučajeve, da jedan policajac …