Prva sednica Prvog redovnog zasedanja, 01.03.2016.

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Prva sednica Prvog redovnog zasedanja

01 Broj 06-2/94-16

01.03.2016

Beograd

Sednicu je otvorila: Maja Gojković

Sednica je trajala od 10:05 do 19:35

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Rekao je 107. u prvoj rečenici.
...
Socijaldemokratska stranka

Aleksandar Senić

Socijaldemokratska stranka, Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije
Drugo, da se razumemo, ja nisam rekao o kom konkretnom predmetu se radi i nisam nikako mogao da izvršim uticaj na sud, jer nisam rekao o kom predmetu se radi, imam mnogo prijatelja, tako da sigurno ni jedan sudija neće da istražuje ko su moji prijatelji u bilo kojim predmetima.
Jednostavno, primedba koju je kolega izrekao, apsolutno ne stoji i mislim da je trebalo da ga prekinete odmah posle druge rečenice.
Ne tražim da se izjasni Skupština.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Vrlo ste srećni da ste iskoristili povredu Poslovnika za repliku. Normalno da nisam kao predsedavajući mogao da prekinem narodnog poslanika, dok na kraju nije izložio, zbog čega smatra ili dok meni bar nije bilo jasno u čemu je moje kršenje Poslovnika. Iz razloga što ste zloupotrebili javljanje po Poslovniku, oduzimam vašoj poslaničkoj grupi to vreme koje ste iskoristili za repliku.      
Reč ima narodni poslanik Riza Halimi, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Riza Halimi

SDA Sandžaka – PDD
Hvala gospodine predsedavajući.
Ja ću da se pridružim u ovim procenama da je Predlog zakona veoma dobar. Naravno, pokušaću u par članova, neke komentare za koje mislim da su vredni sa praktične strane.
Imate član 12. i rešenje koje…
(Kori Udovički, s mesta: Da li može malo bliže mikrofon, ništa se ne čuje?)
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Molim vas, imamo situaciju da ne možemo da reagujemo na neka vaša izlaganja, kao i potpredsednik Vlade, koji ne može da čuje vašu diskusiju ako se odmaknete od mikrofona.

Riza Halimi

SDA Sandžaka – PDD
Znači, krenuo sam na komentar člana 12. u kome se kaže – danom izbora imenovanja, odnosno postavljanja funkcionera miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada kod poslodavca kod koga je bio u radnom odnosu do izbora imenovanja ili postavljanja na toj funkciji.
Rešenje je poznato i imali smo ga u praksi i do sada. Jedino zašto ovo pokrećem, zbog toga što je isti zakonodavac pre dve godine kod izmena i dopuna Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kad su u pitanju direktori škole napravio drugo rešenje.
Tom prilikom je rečeno da mandat direktoru miruje samo u prvom mandatu, a ne i u drugom i narednim. E, sad, ako su ipak rukovodioci i jedni i drugi, a bogami, u školi direktor je nešto i stručniji, i tamo se očigledno rigidno onemogućava da se ponavlja mandat jednom veoma vrednom direktoru, a ovde kada su u pitanju više funkcije ipak se nastavlja sa dosadašnjom praksom.
Moje mišljenje je da je to dobro, ali evo postavljam čisto pitanje zašto nemamo jedinstven kriterijum od istog predlagača, u ovom slučaju je Vlada predlagač? Jedino sam hteo da skrenem pažnju, iako je po meni ovo rešenje u ovom zakonu dobro.
Dalje, u članu 47, o kome smo čuli mišljenje gospodina Pastora, i to je u redu sasvim da se za radna mesta da se kaže koja su od važnosti za realizaciju, ostvarivanje prava na korišćenje jezika manjina, da se u neku ruku i zakonom to obavezuje i da mi imamo tu jednu ravan, a druga je ravan koja se kasnije i u članu 189. dalje oko kadrovske evidencije posle ističe, da je ta druga ravan u smislu koliko su manjine zastupljene.
S jedne strane znači imamo problem kako manjine mogu u kontaktima sa lokalnom samoupravom, sa državnim organima da ostvaruju pravo na korišćenje svog jezika, njihovog jezika, a drugi je pa koliko su zastupljeni proporcionalno u javnoj upravi i u lokalnoj, pa i u državnoj.
Znači, ipak su to dve ravni koje su povezane. Sad mislim da su ovde dobra ova rešenja i veoma solidno predlažu kako se to rešava, ali je pitanje kako to u praksi odraditi. Mi imamo fino regulisano i u sudstvu, koje se bazira takođe na zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, a mi znamo kakva nam je trenutna praksa, koliko ima pripadnika manjina u redovima sudija, tužilaca itd.
Ista je situacija i u drugim oblastima, i u drugim državnim organima i u javnoj upravi. E, sad, po meni je problem da se nikako na srž problema ne pokušava ukazati, a to je da bi se koristilo pravo da bi mogle i manjine da koriste jezik, onda je ovde u pitanju kod tih službenika povećan obim posla koji se ne vrednuje, niti se vrednuje u opisu poslova, jer svaki službenik koji će biti primoran da radi na dva jezika, imaće poprilično više posla nego službenik koji radi samo na jednom jeziku.
Isto je i u sudstvu. Zamislite sudiju koji treba sad da obrađuje predmete na oba jezika i njegov kolega koji radi samo na jednom jeziku. S druge strane, ima od nadležnih vrednovanje koliki je broj predmeta koji je odradio i onda u praksi šta imamo? Pribegavanje tome da se u neku ruku sugeriše strankama da koriste jezik – pa vi znate srpski, što morate da koristite vaš, u ovom slučaju, maternji jezik, jer time i sudija bude efikasniji u obradi predmeta, da ne bi zaostao od kolege koji radi na jednom jeziku?
Isto je i kod službenika i naravno da u toj situaciji nije moglo u opštinama sa manjinskim stanovništvom da se veoma malo koristi jezik manjine koji je u službenoj upotrebi, upravo zbog praktičnih problema, upravo zbog nedostatka opisa kvantiteta poslova i priznavanja povećanog obima posla.
Mislim da je to ozbiljna problematika koju imate u svim ovim oblastima koje sam malo čas spomenuo i dokle god se to ne reši, onda imaćemo tu situaciju kada i bude pripadnik manjine službenik ili sudija ili neki drugi vršilac javne funkcije, imaćete situaciju da će pribegavati korišćenju samo srpskog i izbegavanja ustavnog prava korišćenja i maternjeg jezika jer mu se ne isplati praktično rečeno. Ovo je suština koju mora ozbiljnije predlagač i sada i u budućim rešenjima da uradi.
Ova problematika, ali i da dodam, ja sam spomenuo oblast upravo koju pokrivate vi gospođo Udovički, pre četiri godine vi znate, imali smo prvi put primenu jedinstvenog biračkog spiska i da smo imali ogromnih problema u Preševu, Bujanovcu, Medveđi povodom toga zbog upotrebe samo ćirilice.
Sada zamislite u koju situaciju smo došli, ja od Ministarstva dobijam objašnjenja da sad svaki Albanac u Preševu, Bujanovcu, Medveđi treba da se izjasni hoće li on na svom jeziku svoje ime i prezime da ima u biračkom spisku. Ja mislim da apsolutno se time krši i Ustav i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i Zakon o jedinstvenom biračkom spisku jer ti ljudi su bili na maternjem jeziku upisani, pre četiri godine su prevedeni samo na ćirilicu i sada ja znam da ćemo opet i na ovim izborima imati nenormalne uslove, gde se sad očekuju da svi Albanci ovih opština da odu i da se izjasne da žele da budu upisani na svom jeziku.
Znači, mi ovde imamo dosta problema da se zakonske norme, ustavne norme sprovode u praksi. Sad i ona suština ovog dobrog rešenja koje je tu ponuđeno u članu 189, oko evidencija i znate šta se kaže? Da će se to uraditi, ali naravno se kaže – podaci se upisuju u kadrovsku evidenciju, uz pismenu saglasnost zaposlenog. To je otprilike isto kao kod biračkog spiska da treba svi sada da se jave da žele da im ime i prezime bude upisano u albanskoj azbuci.
E sad, druga je lična stvar hoće li neko da se izjasni. To verovatno je i pravo u većim sredinama i ljudi koji žele to pravo da ostvare. Obično u manjim sredinama, pogotovo gde su manjine u većinskom stanovništvu, taj problem ne postoji, a po meni ipak država mora konačno da zna podatke kakva je etnička struktura zaposlenih, ne samo u lokalnoj samoupravi, nego i u državnoj upravi i u svim institucijama.
Mi smo načelno složili, Ustavom to regulisali, da su svi jednaki, da su svi ravnopravni, ali mi znamo da su u praksi manjine daleko, daleko ispod ravnomerne zastupljenosti. To je po meni jedan momenat koji ipak treba konkretnije rešavati, poštujući ono interno pravo oko izjašnjavanja, ali mislim da je to u malom broju situacija i slučajeva, a da se ima dosta mogućnosti da državni organi, pa i za sredstva informisanja, pa i za javnost, da izlaze sa procentima koliko su zastupljene manjine ili u lokalnoj samoupravi ili u državnoj upravi ili u svim drugim državnim organima.
Na kraju bih spomenuo sasvim uredno regulisane odredbe oko pripravnika, koje su u dosta zakona takođe i do sada rešene, ali evo, u praksi ima, kod lokalne samouprave, dosta pokušaja, i ne samo pokušaja, i direktnih manipulisanja ovih odredaba o pripravnicima. Ide se u pravcu da se nađu načini da se probiju ograničenja koja su došla pre tri godine sa uredbom o davanju saglasnosti za novo zapošljavanje, na osnovu izmena i dopuna Zakona o budžetskom sistemu. Imate tu masovnu pojavu da se zapošljavaju pripravnici i finansira se od opštinskih budžeta, a da se pri tom ni jedna od odredaba koje su date u ovom zakonu, pa i u onim do sada postojećim, apsolutno ne poštuje. Naravno, to je sada baš upravo za ovaj predizborni period veoma važno, da po partijskoj osnovi bude nekog zapošljavanja u ovoj klimi kada su zapošljavanja za stalni radni odnos ograničena ovim zakonima koje sam maločas spomenuo. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Vlade.

Kori Udovički

Ja bih prvo da informišem poslanike i javnost još jednom da je 250.000 glasača upisano na jezicima nacionalnih manjina u birački spisak i da kažem da zaista žalim što gospodin Halimi vidi na ovaj način napor upravo da se bez svake sumnje u kontekstu svog rada koji smo uložili i u donošenje Nacrta akcionog plana za nacionalne manjine u sklopu Akcionog plana za pregovore za Poglavlje 23, da se krene u ozbiljno ispravljanje bilo kakvih problema koji još uvek postoje kada je reč o predstavljenosti nacionalnih manjina u celom javnom sektoru Srbije, pa i u upravi, a naročito da kažem da u ovom slučaju, kada je reč o imenima, odnosno o jeziku i pismu na kojima su imena birača upisana u birački spisak, otvorena je mogućnost.
Kako mislite, zar biste vi želeli da neko drugi ispravlja taj birački spisak, a ne da mi pozovemo građane da se ispravi bilo kakva nepravda ili nepravilnost koja je možda urađena pre četiri godine? Najlogičnije je, i to sada i radimo, da pozovemo svakoga ko želi da promeni način na koji se njegovo ime pojavljuje, da to i učini.
Zaista je praksa koja postoji u Srbiji u ovom pogledu veoma demokratična i napredna u odnosu na međunarodne standarde.
Zatim, izraziću žaljenje što niste čuli diskusiju gospodina Pastora. Ovaj zakon je već malo duže vremena u Skupštini i od tada smo radili na ovom dijalogu sa nacionalnim savetima nacionalnih manjina, pa i sa mađarskim. Dogovoreno je i predložen je amandman za koji će Vlada sigurno dati podršku, koji je zaista pravi jedan mali, a ipak jako značajan korak u izmenama člana koji se tiče zapošljavanja kada je reč o promovisanju nacionalnih manjina i pod istim uslovima suštinski im daje prednost. To je velika stvar. Nadam se da ćete pažljivo pročitati taj amandman i diskutovati drugačije na danu kada bude pretres u pojedinostima.
Inače, kada je reč o direktorima škola, samo brzo da kažem, da, regulativa u Srbiji trenutno nije sasvim usklađena kada je reč o statusu zaposlenih u različitim delovima javne uprave. Jedan od zadataka koje imamo zacrtane u Akcionom planu za reformu javne uprave jeste upravo da se preispita radni status službenika. To nam sada nalaže i Zakon o sistemu plata u javnom sektoru, jer mora do kraja. To ne znači da će svi segmenti javne uprave dobiti isti tretman, ali on mora da se promisli i da se osigura tretman koji odgovara karakteristikama i potrebama posla i segmenta uprave o kojem je reč.
Na kraju, samo da se zahvalim, ipak ste u principu u početku dali jednu pozitivnu ocenu ovog zakona. Ja se nadam da kada bude pretres u pojedinostima, da će ta ocena biti nedvosmislena. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem.
(Riza Halimi, s mesta: Replika.)
Nemate pravo na repliku. Ne postoji razlog zbog kojeg bi trebalo da dobijete pravo na repliku. Ministar je samo odgovorio na vaša pitanja. Nije vas u negativnom kontekstu pomenula.
(Riza Halimi, s mesta: Po Poslovniku, pročitao sam sto puta Poslovnik …)
Vrlo dobro znate da o tome odlučuje predsedavajući, a ja smatram da ne postoji u odgovoru potpredsednika Vlade bilo šta što bi vama omogućilo repliku.
Reč ima narodna poslanica Gordana Čomić.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Demokratska stranka
Zahvaljujem.
Kažu da nema teksta bez konteksta, tako to važi i - nema obrazloženja zakona a da svako od nas koji obrazlaže da li je za ili protiv nema kontekst.
Ovo je treći put da ja čitam ovaj zakon i ostala je jedna manjkavost u sva tri moja čitanja, u pokušaju da dobijem podatak koji je važan za moj kontekst, a to je – na koga se odnosi ovaj zakon, na koliko ljudi, gdi su oni? To je meni važan podatak. Ja sam sigurna da je negde važan i ministarki Kori Udovički. Ne smem da tvrdim, jer nije bilo izrikom rečeno, ali eto, neka mi se ostavi na utisak.
Inače, kada se donose ovakvi zakoni, nismo skloni da u protivljenju ili prihvatanju govorimo o ljudima. Ja to zovem faza normativnog optimizma. Kroz to prolaze društva i države koje su u različitim stepenicama priključenja EU. Verovatno je neminovno, ne znam, ali faza normativnog optimizma je kao iz one narodne priče, bajke koju su mnogi od nas čitali, a to je – stolčiću, postavi se. Ima onaj što ima čarobni stolnjak, pa – stolčiću, postavi se, i sve se postavi. Mnogi od nas smo skloni, u zavisnosti od toga da li sedimo na stolici koja podržava zakon ili je protiv, da koristimo priču – stolčiću, postavi se. Ja ili oni koji su sa mnom sarađivali su imali nesreću da nisam nikada.
To je ključno pitanje za mene i u ovim načelnim, uvodnim rečenicama daću primer za one brojke, dakle, koliko i koga, za Novi Sad. Ja to govorim bez negativne ili pozitivne konotacije i po Novi Sad, moj grad i po ljude i po bilo koga, zato što ja duboko verujem da ne možeš da menjaš ono što ne umeš da izmeriš. Ako hoćemo da menjamo kvalitet poslova u jedinicama lokalne samouprave i na pokrajinskom nivou, onda moramo da izmerimo ko to radi, koliko je to ljudi, šta oni rade. Za Novi Sad, govoriću oko, jer ja definitivne brojke nemam, sa nadom da greška neće biti veća od 1%, dakle, ukupno je to oko 8.380 ljudi, od toga 5.131 radi u javnim i javnokomunalnim preduzećima.
Odmah prvo pitanje – odnosi li se ovaj zakon na njih? Ne. Znači, na ljude u javnim i javno-komunalnim preduzećima u Novom Sadu se zakon, o kome razmatramo, ne odnosi. Onda imamo još 1.832 u „Radosnom detinjstvu“. Ustanova, predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“, koja je odčuvala, odgajila mnogo novosadske dece. Dakle, odnosi li se to na njih? Ne. Na ustanove, na fondove, na javna, na javno-komunalna preduzeća ne odnosi se. Onda imamo 315 u ustanova kulture i gradskim agencijama. Ne odnosi se ni na njih. I imamo 997 u administraciji. Na njih se odnosi.
Šta rade tih 997 ljudi? Sve ono što podrazumeva funkcionisanje, u ovom slučaju grada Novog Sada. Taj broj verovatno u sličnoj proporciji, i to govorim napamet, od prilike jedan na 50 ili 60 stanovnika u ukupnom broju, a u ovom slučaju to bude mnogo manje ako, kao u slučaju Novog Sada, od ukupno 8.380 otklonite 5.131 na koje se ne odnosi iz javnih i javno-komunalnih, pa još 1.832 iz predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“, pa još 315 iz kulture i agencija. Dakle, dobijate tih 997, evo neka bude hiljadu Novosađanki i Novosađana koji rade u administraciji. Na njih se ovaj zakon odnosi. To su živi ljudi, imaju imena i prezimena i porodice.
Šta mi, kao zakonodavci, vi kao predlagač zakona, želimo da postignemo ovim zakonom? Da njih 997 ima odgovarajuću platu, u skladu sa budžetom lokalne samouprave, dakle konsolidovanim budžetom Republike Srbije, ne računam za onaj budžet za koji mi glasamo, nego sve ukupno, da imaju stručnu spremu, da imaju znanje, da budu politički potpuno neosetljivi na to kako kojim izborima dođe koja struktura i da se na potpuno jasan, građanima Novog Sada, način biraju kako da dođu do tog mesta.
Pošto mislim da se slažemo da želimo to, tih 997 ljudi, to je tačka u kojoj nažalost ja obično imam nesporazum. Pošto ja mislim da bi zakon trebao da se pravi od toga da mi znamo ko su ti ljudi, a ne da se pravi na stočiću postavi se, jer ovo često dovodi da dobri zakoni, koje usvojimo u Skupštini, nije važno ko glasa za ili protiv, ja ne mislim da su ovi zakoni predmet onoga viče opozicija ua, a viče vlast ua, ja mislim da je to nekorisno, ali dobro, ako bude, nije važno... Dakle, te zakone ako uzmete, kako bi ste želeli da izgledaju, ne mereći ko to tamo sad već radi, onda imate zakone koji uopšte ne budu primenjeni u praksi, a dobiju izmene i dopune, ili dobiju novi zakon. To je ono što ja zovem normativni optimizam. Svi zajedno, verovatno učimo kako je najbolji, najefikasniji način da uredimo prostor javnih službi.
Ja ću nakon ovog načelnog dela pokušati da vam objasnim kontekst, zašto sam kritična prema odredbama zakona i zašto sam kritična prema načinu na koji se ljudi odlučuju da nam predstave zakon, da probam komentarima nekih članova da kažem šta lako promakne kada hoćete da dobijete dobar zakona, a nemate sistem koji je izmeren da bi taj zakon stvarno bio dobar.
Evo, prvi primer. U članu 19. govori se o jednakoj dostupnosti radnih mesta. Ideja je dobra i kolege Pastor i Halimi su pozdravili tu stvar i to je jedna od stvari o kojoj je jako bilo teško govoriti kada je, recimo, bio Zakon o državnim službenicima 2005. godine. Taj zakon je dva puta povlačen. Postoji slučajnost. Ja sam i tada bila ovlašćena predstavnica. Jedan izvanredan pravnik, koji je ostavio traga u pisanju zakona, Zoran Balinovac, je bio direktor za zakonodavstvo, dva puta je povlačen, kao i Zakon o Vladi.
Da napravim digresiju, zašto svodim odredbe jednu po jednu? Zato što je, recimo, u Zakonu o Vladi, a tako je u zakonima o državnim službenicima, na koje se oslanja ovaj zakon, a koji su na snazi od 2005. godine, bio član koji je imao rubrum, nadnaslov – kabinet predsednika. Član je opisivao šta ima u kabinetu. Ja sam dala u amandmanu da ima fikus, onda se gospodin Balinovac ljutio malo, nije puno.
To je moja potreba da probamo da izgradimo dijalog tamo gde je samo jedan spreman za dijalog. U tom kontekstu je spominjanje ovog člana 19, koji kaže, sa rubrumom - jednaka dostupnost radnih mesta, „Pri zapošljavanju vodi se računa o tome da nacionalni sastav, zastupljenost polova i broj osoba sa invaliditetom odražava među zaposlenima u najvećoj mogućoj meri strukturu stanovništva“. Ne može on da odražava strukturu stanovništva. Mi imamo propise o tome kako i koliko morate da zaposlite osoba sa invaliditetom, naprimer. Mi o tome imamo propise. Ne možete vi određivati broj osoba sa invaliditetom tako što gledate koliko ih imate u strukturi stanovništva, kao što imamo i za zaposlene.
Dakle, razumem nameru i moj komentar ovog poslednjeg stava nije kritičan zbog namere, nego zbog načina kako piše. Imam iskustvo koje moram da imam kao narodna poslanica, a to je da gledam kako izgleda kada se zakoni, o kojima mi ovde govorimo, sprovode u praksi i proizvode posledice na živote ljudi, jer to zakoni rade. Ovaj zakon će, bar za njih 997, da proizvede posledice.
Član 25. sa rubrumom – pravo na žalbu. Glasi: „Stav 1. – službenik ima pravo žalbe na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i dužnostima, ako žalba ovim zakonom nije izričito isključena“. Kako možete vi zakonom o zaposlenima u lokalnoj samoupravi i autonomnim pokrajinama da isključite žalbu koja se tiče prava i dužnosti zaposlenih. To ne može.
Zašto citiram ovo? zato što mogu da vam garantujem da će se među 997 onih koji su sada u Novom Sadu, na koje se zakon odnosi, naći jedan kome će rukovodilac, koja god stranka da ga je dovela, kazati – vidi, piše ti u zakonu da nemaš pravo na žalbu, žalba ti je isključena. To se dešava sa primenom zakona.
Čl. 32, 33. i 34. koji govore o premeštanju, o privremenom radu na poslovima koji nisu u opisu radnog mesta i o privremenom radu na nižem radnom mestu. Član 32. kaže: „Službenik je dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto na koje je, prema odredbama ovog zakona, trajno ili privremeno premešten“. Pri čemu se posle u članu 114. ponavlja odredba da je on dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto. Ko odlučuje o tome da mu je radno mesto odgovarajuće? Kada konsultujete, posle člana 32, članove koji govore o odgovarajućim radnim mestima, onda imate odredbu niže i više radno mesto.
Razumem šta se htelo, ali ne postoji više i niže radno mesto. Postoji radno mesto za koje se traže određene klasifikacije. Postoji rukovođenje i hijerarhija u rukovođenju, a ne možete imati niža i viša radna mesta, nije prosto dobro.
Za odredbe koje se tiču, recimo, člana 37. sa rubrumom - dužnost obaveštavanja o sumnji postojanja korupcije, pa kaže u prvom stavu: „Službenik ili nameštenik je dužan da pismeno obavesti rukovodioca ako u vezi sa obavljanjem poslova radnog mesta dođe do saznanja da je izvršena radnja korupcije u organu u kom radi“. Šta da radi jadan ako mu je rukovodilac korumpiran? Šta će da radi ako vidi, ako svedoči, ako čuje o korupciji rukovodioca?
Drugo, ja sam sklona da podržim odredbe o korupciji, odnosno borbi protiv korupcije u zakonima koji se tiču javnog sektora, ali onda mora da stoji i odredba da je dužan da se obrati policiji, jer ovako samo kažemo, s tim što je namera dobra, znači ovde se nigde ne vidi, ovde se kaže, ovde je jedan od 997 koji radi u Novom Sadu vidi, recimo u urbanizmu je, i vidi da njegov načelnik, zna da je njegov načelnik pred njim, to ume da bude bahato strašno, nema veze iz koje stranke, da je uzeo novac, da je uradio uslugu. Kome on da se obrati? On mu je rukovodilac. S nadom da će biti bolje primene nego što je ova kako je ja čitam, a za koju znam kako bude primenjivana.
Primena propisa kojom se uređuje sprečavanje sukoba interesa na službenike na položaju. Ovo je zakon u koji su uvedene odredbe, samo na jednom mestu se spominje da je Agencija za borbu protiv korupcije, ali koje su uvedene odredbe zabrane sukoba interesa i obaveza kada je u pitanju Agencija za borbu protiv korupcije.
Ministarka Kori Udovički je ispravno rekla, mi imamo problem zbog neusaglašenosti propisa koji stvaraju rešetke, mreže, da propadneš, kao što je ovaj slučaj kako sa direktorima u osnovnim školama, kako sa zaposlenima u javnom sektoru, tako i ovde šta je to što je sukob interesa, šta je to odredbe iz Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Imamo mi zajedničku svest da vi ne možete korupciju potpuno iskoreniti i uvek će biti nekih slučajeva, ima i slučajeva u razvijenim zemljama koje imaju pedesetogodišnju borbu sa korupcijom. Cilj je smanjiti je na podnošljivu meru, tako da ne ugrožava ono što bi trebalo da se vodi kao zdrav proces u upravljanju javnim poslovima. Ali, baš zbog toga bi trebalo o ovakvim zakonima precizno govoriti šta radi jedan od ovih 997 u Novom Sadu ako vidi da ima korupcije. To da ga uputite na rukovodioca prosto nije dovoljno dobro.
Sada u članu 52. govori se o razlozima za razrešenje. Ovo što ću dati kao primedbu na tačku 2. i 3. je prosto moj duboki lični stav.
Dakle, u razlozima za razrešenje službenika koji se razrešava sa položaja ima niz navedenih i onda imate dva puta kaže – konačnog rešenja kojim mu je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa, pa tri – konačnog rešenja kojim mu je određena ocena nezadovoljava na vanrednom ocenjivanju. Ja razumem da zakonodavac hoće da kaže da je to rešenje na koje više nema pravo žalbe, jer su sva prava iscrpljena. Ali, znate, konačnih rešenja ima samo jedno. Drugo, ta sintagma se često veže za događaje, tako da je ne bi trebalo spominjati nigde. Ja vam nisam davala amandman, ali prosto je to kod mene etička stvar, nemojte uopšte uzeti u obzir ako mislite da je makar šta, da ne zovete ništa konačnim rešenjem. To sam već dva, tri puta pokušala sa ministrima, i svaki put sam dobijala onu standardnu - znate mi hoćemo ovde da uredimo, kako da vam kaže javni sektor u Srbiji. Ja kao narodna poslanica dok razgovaram sa ministrima nema veze da li ih podržavam ili sam protiv, njih mrzi da idu dalje od stereotipije, kada ja kažem – zašto pišeš konačno rešenje? Pa, mi kažu to je tako u praksi, to je jezik koji se upotrebljava.
Ako ne budemo ovde ustanovili dijalog, nećemo imati ni dobre promene na lokalnom, ili pokrajinskom nivou, kada su u pitanju ljudi na koje hoćemo da se odnosi ovaj zakon, tako da budu birani javno, da budu nepolitični, da znaju šta im je domen i kvalitet posla, da odgovaraju, da to bude merljivo, i sve ono što svi želimo da vidimo. Ako je meni odgovor bilo kog kog sam do sada pitala – „nomina sunt odioze“, tako se to piše i šta sada hoćeš. Tako, ja svašta hoću. Tako da izrazi kao što je konačno rešenje ne treba da stoje ni u jednom zakonu.
I za kraj nekoliko komentara koji se tiču već spomenutog člana kojim se definišu teže povrede dužnosti i načina na koji se, premeštanje, izvinite.
Spomenula sam član 114. u vezi sa članom 132. i sada ovde ima u članovima 111, 112, 113, 114. govori se o pojmu premeštaja pa kaže da službenik može zbog potrebe rada da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto. Za premeštaj službenika zbog potrebe rada nije potrebna saglasnost službenika, službenik na položaju ne može biti premešten.
Znate, mi u praksi imamo primere iz lokalnih samouprava gde su službenici VSS premeštani na status poljočuvarki. Imamo sudske procese koje su one dobijale. To se dešava kada napišete u zakonu – odgovarajuće radno mesto, jer je nadležno lice procenilo da je to da ona bude poljočuvarka odgovarajuće radno mesto.
Za kraj, o težim povredama dužnosti. To je član 137. kaže se u tački 13. da je teža povreda dužnosti nezakonito raspolaganje sredstvima, kao i nesavestan odnos prema sredstvima kojima službenik odnosno nameštenik rukuje. To nije povreda dužnosti, do je krivično delo i to se dešavalo i u Zakonu o radu kada smo ga donosili i inače u zakonima. Ako je on nezakonito raspolagao novcem, onda je on ili proneverio ili ukrao, nešto je uradio što je krivično delo. Ne verujem da je prekršaj. Ako mu ovde stavite da je teža povreda radne dužnosti to će mu biti razlog za otkaz. Ako se htelo reći da će ići kroz sudski proces, pa će onda posledica onog što se desilo u dokazanom sudskom procesu biti otkaz, odnosno teža povreda radne dužnosti, to je druga stvar. Ali, vi ovde navodite da je to teža povreda dužnosti. Ko to utvrđuje? Hvala.