Uvažena predsedavajuća, reklamiram povredu člana 107, vređanje dostojanstvo parlamenta.
Zaista bih vas zamolio, radi se o poslaničkoj grupi koja očigledno ima nameru da isprovocira incident. Namerno ulaze na ovaj deo gde se nalazi poslanička grupa SNS, čak nemam ništa protiv, neka uđu. Ali ulaze, namerno nam dobacuju i vređaju nas ovde, kako bi, naravno, došlo do fizičkog obračuna ili do incidenta.
Ja vas molim da ih upozorite da to više ne rade. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa i ne želimo da trpimo uvrede i cirkusko ponašanje jedne poslaničke grupe čija je jedna predstavnica pljunula kolegu poslanika. Ja bih vas zamolio da ubuduće zaista reagujete jer zaista može doći do svega i svačega, odnosno nečega neželjenog. Zaista, iz određene pristojnosti vas molim da ih upozorite da ovakve stvari više ne rade. Hvala vam.

Upozorila sam ih. Drago mi je da ste svesni da očigledno neko želi da izazove incident ovde. Pozvala sam sve vas da budete pribrani i da ne učestvujete u tome. To je očigledno. Znači, onaj ko ne želi incident, ne prilazi, ne izaziva, ne okreće se. Čule se ovde da su vam dobacivali. Nisu prošli, nego su dobacivali. To se sve čuje. Idemo stalno u prenos, tako da ne moram ja da govorim. Očigledno je ako neko ide stalno prema vama i namerno tu prolazi, to nije zato što želi da ide u krug oko Skupštine, nego da izaziva incident i to se vidi, bože moj, to se vidi.
Zoran Živković nije tu.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Odustajem u ime mira u kući.

Hvala, poštovana predsednice.
Poštovana ministarka, kolege poslanici, u ova dva dana rasprave mislim da se vidi da zakoni o kojima raspravljamo u ovoj objedinjenoj raspravi nije trebalo da budu spojeni. Mi danas imamo jedan deo poslanika u majicama koji podržavaju jednu akciju koju je pokrenulo Ministarstvo pravde u smislu promocije Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, s druge strane imamo drugu poslaničku grupu koja nosi bedževe kojima se negira genocid u Srebrenici. Sada bi ja trebalo u okviru vremena koje imam na raspolaganju da govorim o dve potpuno različite teme, plus postoje još i druge teme za koje nemamo makar vizuelne simbole ovde u skupštinskoj sali, ali imamo beskrajno ponovo izrečenih uvreda i optužbi da je neko korupcionaš, kriminalac i slično, što je zabranjeno našim Poslovnikom o radu, ali se te uvrede stalno ponavljaju bez sankcije predsedavajućeg.
Onda imamo incidente koje smo imali danas u prepodnevnom delu rasprave i sve to, na žalost, bojim se ne doprinosi sprečavanju nasilja u porodici ili svakog drugog nasilja u društvu. Ovaj parlament u ovom sazivu, na žalost, postao je mesto koje ojačava nasilje. Svakodnevno građani koji imaju priliku nekad da gledaju ovaj prenos, jer on ne ide stalno, iako predsednica tvrdi da ide, on ne ide stalno, mogu da vide ne jednu demokratsku raspravu u kojoj ćemo se mi ne slagati na određenim stvarima, što je i normalno, što je i prirodno i dolikuje jednom parlamentu, nego uvrede međusobne koje razmenjujemo. Mislim da mi kao parlament prvi ne doprinosimo sprečavanju nasilja.
Govoriću malo o ovom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici. To je dobar zakon. Možemo da govorimo da li je bilo potrebno njega doneti ranije. Nije da nisu postojale mere kojima je država pokušavala da smanji ovaj oblik nasilja u Republici Srbiji. Bio je tu i porodični zakon i Krivični zakon i razni drugi zakoni, ali očigledno, s obzirom da imamo porast nasilja u porodici, odnosno prijavljenih dela nasilja u porodici, a da država očigledno nije imala dovoljno dobar mehanizam sa tim da se izbori, bio je potreban jedan ovakav zakon. Mi to pozdravljamo.
Ono što smatramo da je loše je činjenica da se ovaj zakon koji ćemo mi doneti, kako je predsednica najavila, do 25. novembra, kada je dan tolerancije, da će on početi sa primenom tek 1. juna 2017. godine. To je daleko. Podsetiću vas statistike za ovu godinu, a ona je takva da je jedna žrtva nedeljno sa smrtonosnim ishodom u Republici Srbiji ove godine. Znači, do sada to je preko 40 izgubljenih života. Da li ovih 25-26 nedelja do primene ovog zakona imamo pravo na taj luksuz? Da li ako ovaj zakon ne krene sa primenom ranije, mi smo predložili makar tri meseca ranije, naravno da je potrebno neko vreme za uvođenje, potrebne su obuke, sve to stoji, ali sam siguran da postoje i ljudi u policiji i u tužilaštvu i sudije koje su se do sada susretale sa ovim slučajevima, da bi oni mogli da krenu sa primenom ovog zakona i ranije, da možda ta primena zakona spasi makar jedan ljudski život? Verujem da je to vredno truda i razmišljanja. Ne možemo da kažemo – hajde da sve bude idealno, pa da krenemo sa primenom zakona. Mislim da je situacija takva da zahteva da krenemo što pre.
Takođe, ono što nas brine je izmena jednog krivičnog dela do sada, kršenja mere zaštite, izrečene mere zaštite, koja se sada ovim zakonom prebacuju u prekršaje. To se obrazlaže nekom brzinom, ali smatramo da se šalje loša poruka i da ne odgovara smislu zakona koji treba da pokaže odlučnost države u tome da se spreči svako nasilje u porodici. Nasilje u porodici naravno i žrtve nasilja nisu samo žene, i ako jesu samo najčešće žene, žrtve su i drugi članovi porodice i deca i stariji i jeste naravno da je jedan od razloga rastuće siromaštvo u Republici Srbiji, ali samo ovaj zakon se, čini mi se, bavi samo posledicama. Znači kako da sprečimo ono nasilje koje se već dešava?
Ono što očekujem od Vlade je kako da radimo prevent? Ko je su to preventivne mere koje će država da ima da se smanje tenzije koje postoje u porodici? Šta će država da uradi da ekonomski ojača žene? Ako o njima govorimo kao najčešćim žrtvama, jer žene su danas manje plaćene od muškaraca u Srbiji. Žene danas svega čini mi se 7% imovine u Republici Srbiji se vodi na žene. Žene su često prisiljene da ostaju u porodicama i godinama da trpe to nasilje samo zato što nemaju ekonomsku slobodu i samostalnost. Te stvari su bitne da radimo preventivno, ovaj zakon će biti, ja se nadam, u sprovođenju oštar prema nasilnicima, da neće biti razumevanja sudija, izricanja minimalnih ili ispod kazni koje su ispod propisanog minimuma, jer su ovo ozbiljne stvari i država Srbija mora da se sa njima obračuna.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.

Hvala predsedavajuća, gospođo ministar, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, u ovom Visokom domu je danas palo toliko teških reči, a imamo pri tom jedan objedinjeni dnevni red, četiri zakonska predloga koja su rekao bih od ogromne važnosti za naše društvo.
Jedan od zakona, jeste zakon koji treba da pomogne i da reši pitanje nasilja u porodici. Ali, nije Srbija društvo u kome smo imali u prethodnom periodu samo nasilje u porodici. Nasilja je bilo u svim sferama u društvu. Protiv tog nasilja mi kao parlament kao narodni predstavnici moramo da se borimo. Moramo da budemo primer onim građanima koji su nas birali, moramo da budemo primer kako se ponaša, kako se vlada, kako se govori, kako se brani interes građana, da se interes građana ne brani kao što sam to više puta u svojim nastupima rekao, ružnim rečima, psovkama, pljuvanjem, fizičkim obračunima, provokacijama ili na razne druge dobre ili loše uvežbane načine ili performanse.
Nasilje u porodici je stravično užasna pojava i u tom nasilju najčešće stradaju žene. Žrtve nasilja su naravno i deca, retko kad muškarci. Današnja akcija kojoj smo prisustvovali na početku, pre početka ove sednice u kojoj smo rekli – isključi nasilje, je rekao bih prava stvar. To je dobra poruka za celo srpsko društvo.
To je dobra poruka zato što oni koji su došli na konferenciju su pokazali građanima šta je ideja onoga što mi danas radimo šta govorimo, šta je naš zadatak, šta hoćemo da uradimo kako bi ovo društvo bilo prosperitetnije, kako bi bilo uspešnije, kako bi bilo srećnije. I, da onda na kraju krajeva, siguran sam, posle nekoliko godina i ovaj parlament će dostići upravo taj nivo da u njemu ni sa jedne strane neće više biti nikakvog oblika nasilja niti bilo kakvih performansa, već samo razmene konstruktivnih ideja sučeljavanja političkih stavova mišljenja.
Kada govorimo o nasilju u porodici moramo da pre svega lečimo uzrok. Da vidimo zbog čega je to nasilje u toj meri obuzeo naše društvo da mi danas u parlamentu donosimo ovakav zakon. Rekao bih da ovaj zakonski predlog dobar, sadržajan, sveobuhvatan, da one mere koje su predviđene njima jesu mere koje trebaju pre svega da odvrate one koje u sebi imaju taj, da kažemo, potencijal da budu počinioci nekog nasilja, kakvo god to nasilje bilo verbalno, fizičko, ekonomsko, seksualno bilo kakvo.
Poenta ovog zakona jeste kako on sam u svom naslovu kaže – sprečavanje nasilja. Znači, ne da se borimo protiv nasilja, nego da sprečimo da do nasilja dođe, jer kada do nasilja dođe često onda te posledice više ne možemo, nažalost, ni da popravimo.
Nekada je žrtva bila, rekao bih, trostruka žrtva. Kroz to što nije imala razumevanja niti pomoć društva i sredine u kojoj živi, država ranije nije na dovoljno oštar način reagovala i sankcionisala na takve pojave. I naravno, žrtva je bila povređena od strane nasilnika.
Danas kao što sam rekao, ovim zakonskim predlogom na sveobuhvatan način vršimo jednu vrstu pritiska i na nasilnike time što ih odvraćamo onim merama koje propisuje zakon da će biti kažnjavani. Takođe, svojim aktivnostima kao narodni poslanici šaljemo poruku društvu da nasilje nije prihvatljivo, da nasilje nije dozvoljeno i takođe, delujemo i prema nadležnim institucijama time što donosimo ovakav zakon. Stoga sam uveren da će zakonski predlog koji je pred nama kada stupi na snagu i prouzrokovati onakve efekte kakve predlagač i želi.
Pre svega je važno da danas iz Skupštine i na dan glasanja zajedno podržimo ovaj zakon. Da pokušamo da budemo u tome jednoglasni, jer pitanje podrške žrtvama nasilja i sprečavanju nasilja u jednom društvu nije pitanje političke stranke, to je pitanje zdravlja, elementarnog reda u jednom društvu. Bićemo uspešni onoliko koliko budemo sposobni da se borimo protiv nasilja i onoliko koliko budemo zajedno spremni da pokažemo da protiv svakog oblika nasilja, protiv svake grubosti, svakog iživljavanja možemo svi zajedno kao narodni poslanici, bez obzira na svoje ideološke, političke, lične razlike, kakve god, da se zajedno ujedinimo, pa ćemo i zajedno ako baš nešto i nije idealno možda u zakonu, jer ne postoji idealni zakon, ili neki smatraju da je idealan onaj koji se primenjuje. Ovaj će se primenjivati sasvim sigurno, da se potrudimo da zajedno u danu kada bude glasanje podržimo ovakav zakonski predlog i da pokažemo građanima da bez obzira na to da li pripadamo strankama pozicije ili opozicije, jesmo usmereni i opredeljeni za to da se nasilje u porodici, nasilje bilo kakve vrste u Republici Srbiji apsolutno iskoreni.
Kada su u pitanju drugi predlozi zakoni, pre svega ću da se osvrnem na temu korupcije. Korupcija je bolest koja razara društvo. Ono uništava sve oko sebe. Zbog toga što u Srbiji korupcija dostigne toliki nivo, zbog toga što je ona zalivana, negovana, deceniju ili dve u Republici Srbiji, radnih mesta je bilo sve manje, fabrika je bilo sve manje. Firme koje su privatizovane i privatizacija, dovela je do toga da stotine hiljada ljudi ostanu unesrećeni, ostanu na ulici, ostanu bez svoje perspektive, bez budućnosti. Zbog toga što je korupcija bila na toliko visokom nivou u Srbiju nisu hteli investitori da dolaze.
Građani Srbije koji su hteli da pokrenu svoj privatni biznis su se plašili da krenu u bilo kakav privati posao, da imaju bilo kakvu privatnu inicijativu, jer su imali opravdani strah da će neko iz opštinskih, lokalnih, republičkih organa im tražiti mito za neku dozvolu, za neki papir. Oni koji su išli kod lekara, i to je dovedeno do tog nivoa da je postalo maltene običaj, da kada kažu – žena vam se porađa, morate 500 evra da date, jer to je takav običaj. Dotle je došlo stanje u ovom društvu da je to išlo od 50, 500, pa do više stotina hiljada evra, miliona. Neki su na tome zgrnuli ogromna bogatstva.
Danas, kada govorimo o korupciji, o predlogu ovog zakona, verujem da će oni koji su navikli da žive od toga i na takav način sami da odustanu, ili će država da ih sankcioniše, kao što se to već dešava, kao što su već neki sankcionisani. Uveren sam da ćemo na tom putu istrajati svi zajedno.
Naše politike mogu da budu različite, i to je dobro, da razmenimo, sučelimo naše političke stavove i ideje. To je dobro i zbog građana, da vide kakvi su predstavnici u Skupštini Srbije. Ali, oko elementarnih, civilizacijskih stvari, kao što su nasilje, kao što je korupcija, kao što je bilo kakav oblik kriminala, da li u privredi, u bilo čemu, mi moramo oko toga da se složimo, ako hoćemo da ovo društvo bude izlečeno od tih bolesti kojima ga je neko ranije tako duboko zarazio i kontaminirao.
Nemam nikakvu dilemu, ja ću podržati sve predloge zakona koji su na dnevnom redu. Puna podrška gospođi Kuburović, ministarki pravde, puna podrška njenom timu. I pozivam i druge narodne poslanike, kolege iz svih poslaničkih grupa da se setimo toga da su nas građani birali, da nas nisu samo birali članovi naših stranaka, da i oni koji nisu glasali za nas jesu građani Srbije, i da oni zaslužuju da žive u boljem društvu, srećnijem, uspešnijem, bogatijem, sa više radnih mesta, bez korupcije, bez nasilja i da zajedno sa nama glasaju za ovakve predloge zakona. Hvala vam.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova.
Pitam Gordanu Čomić da li će govor trajati duže od 18 minuta.
(Gordana Čomić, s mesta: Ne.)
Izvolite.

Zahvaljujem.
Dva predloga zakona ću pokušati da komentarišem i da zaslužim pažnju opaskama koje imam. Prvi od njih su članovi zakona kojim se sprečava nasilje u porodici, sa mojim komentarom - zašto mi donosimo ovaj zakon? Ne zato da bude tema igrokaza i ruganja članovima tog zakona ovde u Skupštini, ne zato da nas veseli verbalno nasilje koje međusobno razmenjujemo i ne zato da ustajući, sedeći, a govoreći sasvim jasno pokažemo kolika je razlika između onoga što mislimo, a što pokušavamo da sakrijemo, i očitog obrasca ponašanja porodičnog nasilnika.
Ja slušam mnoge na javnoj sceni i mnogi su mi sumnjivi da su porodični nasilnici, zbog toga što se zna šta je obrazac ponašanja porodičnog nasilnika, koji rečnik koristi, koji stav ima, kako se ophodi prema onome kome se obraća. Ne zbog toga ovaj zakon, nego zbog muškaraca i žena u porodicama koji nas slušaju, a kojima zajedno treba da uputimo poruku da niko ne treba da živi u nasilju i da svako ko trpi nasilje mora da ima našu podršku i zaštitu i da im pomognemo da razumeju da jesu žrtva nasilja, bez obzira da li su muškarac, žena, dete, brat, stric, otac, svekrva, ko god ko živi u porodici, a koji je naučen da mora da trpi, da ga se omalovažava, da mu se preti, da mu se uskraćuje briga, da ga se zanemaruje, da ga se povremeno šamara, da ga se upozorava – ja sam te rodio, ja ću te i ubiti, da mu se preti, svemu onome što može da se desi ako ne bude poslušan, pokoran i onakav kakv onaj ko je nasilan u kući, ko god bio, smatra da treba da bude. Ovaj zakon postoji zato da mi govorimo o rečenicama koje se razmenjuju u takvim kućama, u takvim nesrećnim porodicama. Sve nesrećne porodice liče jedna na drugu, kao i sve srećne porodice što liče jedni na druge. I nema dovoljno majica da ih obučete, a da se sakrije karakter kojim se u suštini vidi odobravanje ili se vidi veselje zbog očite proizvodnje nasilja u ovoj sali.
Ja nisam sigurna da je zakon dovoljno dobar. Potpisala sam amandmane i ovo je jedan od onih zakona koji stavljaju mene u etičku dilemu kao narodnog poslanika da li da glasam za ako znam da će odbijanjem nekih amandmana on biti nesprovodiv, nedovoljno jasan i omogućiti da nasilja bude više, a ne manje. I ja ću tu moju etičku dilemu rešiti sama. Zahvaljujem kolegama koji dobacuju, ne treba mi pomoć. Znam vrednosni sistem. Niko ne sme da živi u nasilju. I svako ko ima pred sobom nekog ko pokuša da mu se obrati nasiljem, treba da zna svaki verbalni nasilnik je uplašeni mali siroti siledžija, nesiguran u sebe. NJegovom strahu se obrati.
Svako od ovih nas koji ustane i vređa, koristi rečnik nipodaštavanja, omalovažavanja, ružan rečnik, je siroti mali siledžija, uplašen od toga da bi se otkrilo koliko nema pojma, o tome koliko sebi uskraćuje voljom za nasiljem u svom sopstvenom životu.
Žrtva je prva žrtva i ona trpi najviše i u strahu je za svoj život. Nema većeg kvaliteta života ni za nasilnike, a ni za mnoge od nas koji se ovde vesele, navijaju, koje nasilje zabavlja, što je poslednja tačka do koje možeš da dođeš kao ljudsko biće, da se kikoćeš kada vidiš da se razmenjuju verbalni udarci.
Dakle, ja ću obavestiti tokom amandmana ministarku o svojoj konačnoj odluci o tome da li ću ili ne glasati, ali ovo je moja ključna opaska. Naš je zadatak da svi ljudi u Srbiji znaju šta piše u ovom zakonu, kome može da se obrati. Naš je zadatak da kažemo – donosimo zakon zato da ljudi koji ne znaju da su žrtve nasilja ili da nasilnici koji smatraju da su šamari prirodna komunikacija između članova porodice, da je to zabranjeno, neprihvatljivo, kažnjivo zakonom.
Nažalost, nismo im pružili tu informaciju. Bavili smo se našim međusobnim nasiljem, što je dokaz da majice ne pomažu.
Samo jedna rečenica o izmenama i uvođenju stava 5. u član 387. Imam primedbe na druge izmene, ali smatram da je predlog Vlade i ideja da kažemo zakonom jasno da je kažnjivo javno odobravati i hvaliti ili negirati zločine protiv čovečnosti i genocide jedna od stvari koja pomaže da poverujemo da Vlada stvarno ima vrednosni sistem kada je nešto što je civilizacijsko dostignuće u pitanju.
Nadam se da ćemo to vrlo ozbiljno shvatiti i da nećemo više slušati nasilne recitacije o tome - jeste bio zločin protiv čovečnosti u Srebrenici, ali nije ih dosta ubijeno. Koliko treba da ih bude ubijeno, pa da se suočimo sa našim sopstvenim etičkim sistemom i sa realnošću koja je i naša, bez obzira što Srebrenica jeste grad u BiH. Zajednička je tragedija i ovaj stav i član. Nadam se da će bar u osporavanjima biti potpuno jasno i očigledno koliko nam je potreban. Hvala.

Zahvaljujem.
Marko Blagojević, pet minuta ste rekli da vam treba?
Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, poštovana ministarko, državni sekretaru, poštovani saradnici ministra, u pogledu borbe protiv organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, pred nama su dva organski povezana zakona - izmene i dopune Krivičnog zakona, koji se tiče od korupcije, i Zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije.
Koja su to suštinski koruptivna dela, koja su krivična dela ovde najviše istaknuta i povezana? To su dela iz dva poglavlja - krivična dela protiv privrede i krivična dela protiv službene dužnosti. Mi smo ovim izmenama zakona reformisali pomenuta poglavlja na taj način što smo ih modernizovali i dopunili.
Gde je zapravo ležao ceo problem? Ove glave Krivičnog zakonika su ostale u davno prošlom uređenju, u socijalizmu, a društvene prilike, kao što je svima poznato, su danas značajno drugačija od tog vremena. Tranzicija, promenjena ekonomska realnost, drugačiji način poslovanja, oblici imovine drastično su promenili oblike korupcije. Iako su tzv. demokratske promene nastupile 2000. godine, malo kome je palo na pamet da osavremeni i promeni Krivični zakonik sve do 2012. godine kada počinju reforme Krivičnog zakonika kojima se on osavremenjuje i počinje da prati promene u društvu.
Koji su problemi nastali time što o Krivičnom zakoniku nije vođeno računa? Javnom tužiocu i policiji je oduzeto osnovno sredstvo za rad i onemogućeno im je efikasno vođenje istrage. Sa druge strane, ostavljen je ogroman prostor za zloupotrebe, država je neselektivno, koristeći posebno odeljenje višeg suda, poznatijeg kao specijalni sud, uvela naše društvo u svojevrsno vanredno stanje.
Svima su nam poznate brojne spektakularne akcije hapšenja, na desetine raznih mafija, od kupus mafije, šoder mafije, sportske, profesorske, naftne, lekarske, stečajne i tako redom, delujući na savest građana i na svest o ovakvim bespotrebnim etiketiranjem čitavih profesija i poziva, omalovažavanje državnih službenika, obezvređujući čitavo društvo i sistem, da bismo kasnije bili svedoci kako su optužnice uglavnom padale jedna za drugom ili se do optužnice nije ni došlo. Neka suđenja traju više od 10 godina, pa i to da se čitavu epohu, deceniju na ovaj način koristi pozicija određenih krugova za pretnju, obračun, reket, bogaćenje ili svojevrsnu, preventivnu kompromitaciju, pretnju i blaćenje određenih ljudi i konkurencije u medijima.
Takođe, stekao se utisak u javnosti da tužilaštvo nije ni odlučivalo šta će im dopasti da rade, već je o tome odlučivano na drugim mestima i krugovima. Ovim izmenama vraćamo ispravno oružje u ruke javnom tužiocu i policiji.
Kako lečimo Krivični zakonik? Pogledajte kako je sada uređena glava krivičnih dela protiv privrede. Sedam novih krivičnih dela, sva nova, jasna, čista uz visoko poštovanje osnovnog načela krivičnog prava leks serta, što znači određenost. Sva ova krivična dela su rađena po ugledu na najrazvijenije zemlje koje se najefikasnije bore protiv ovih pojava.
Konkretno, ova modernizacija je postavljena po ugledu na nemačku doktrinu krivičnog prava, po ugledu na nemački krivični zakon.
Međutim, i najbolji krivični zakon, pa i ovaj pred nama, urađen po najvišim standardima, može da bude teško primenjiv ukoliko državni organi koji treba da ga koriste nisu propisno organizovani i stručno usavršeni, specijalizovani. Po prvu put Vlada nam dostavlja takav predlog gde Krivični zakonik prati poseban organizacioni zakon koji treba da omogući efikasnu primenu Krivičnog zakonika.
Šta da vam kažem? Ovaj novi zakon uvodi potpunu specijalizaciju za sva koruptivna krivična dela o kojima sam govorio. Tužilaštvo za organizovani kriminal nastavlja da radi i da i dalje goni organizovani kriminal i visoku korupciju. Sva ostala korupcija sada će se goniti u četiri regionalna centra: u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kraljevu. Do sada smo imali situaciju da tužioci i policija u manjim mestima moraju da rešavaju komplikovane predmete sa nedovoljnim kapacitetima i neretko pod velikim pritiskom. Tako neorganizovano i razbacano pravosuđe, pored ostalih društvenih okolnosti koje sam pomenuo, omogućavalo je da raznorazni krugovi i lobiji pljačkaju, prolaze nekažnjeno, postaju vlasnici fabrika i enormne imovine preko noći, a da su po pravilu ti uspešni biznismeni i moćnici jučerašnji državni službenici ili pouzdani ljudi sistema, miljenici, poverenici političkih partija koji su baš u tom trenutku slučajno bile na vlasti.
Oružje za borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije, koje u vidu današnjeg zakona predajemo u ruke onima koji će ga primenjivati, ne znači samo da će Tužilaštvo za organizovani kriminal i četiri regionalna centra efikasnije i savremeno da se bore protiv organizovanog kriminala i korupcije, već označavaju početak nove metodologije. To znači uvođenje službenika za vezu između tužilaštva, policije, i drugih državnih organa, čime se obezbeđuje maksimalno brza razmena podataka i koordinacija svih relevantnih institucija sistema.
Uvodi se metodologija koja će napraviti multisektorske jedinice pod komandom javnog tužioca. Ovaj način rada drastično smanjuje mogućnost uticaja na istragu i samu korupciju državnih organa koji u njoj učestvuju. Ovaj metod se zove - udarne grupe i on je poznat u svetu. Misli se na metod koje su uvele SAD 2001. godine posle napada na „kule bliznakinje“ i cilj je maksimalna, brza i kvalitetna međusobna koordinacija, prikupljanje podataka i koordinacija svih relevantnih subjekata, samim tim podizanje jakih optužnica sa malom verovatnoćom za neuspeh.
Mi iznetim uvodimo jedan moćan sistem rada koji će uvesti nov način razmišljanja i ponašanja kod naših istražnih organa. Zato se slobodno može reći da ovakvu reformu, u smislu borbe protiv korupcije, Srbija još nije videla, a bila je potrebna. Ona je nastala 2012. godine i danas se osavremenjuje i nadam se da će se i dalje osavremenjivati.
Ono najvažnije što će na unutrašnjem planu, efikasna borba protiv kriminala i korupcije, značiti ne samo više novca i materijalnih sredstava koji će biti izdvojeni za kulturu, nauku, zdravstvo, obrazovanje, sport, neće samo značiti bezbedniju i pravedniju Srbiju. Ono najvažnije je što će uspeh u borbi protiv kriminala i korupcije za građane značiti povratak poštovanja i poverenja u državne organe, povratiće dostojanstvo i poštovanje samim državnim službenicima, zahvaljujući brojnim merama i politici koju Vlada Republike Srbije sprovodi. Zato ću u danu za glasanje glasati za ove zakone i nadam se da ćete nastaviti da ih ovako osavremenjujete…