Dame i gospodo narodni poslanici, danas je veoma teško, još teže nego prošli put, učestvovati u raspravi u Narodnoj skupštini, jer je tačno spojeno 43 tačke dnevnog reda, a ja imam 20 minuta. Znači, o svakoj tački nemam ni pola minuta. Dok pročitam naslov tačke dnevnog reda – gotovo.
To govori o vašim namerama da do kraja formalizujete rad Narodne skupštine, da ona zapravo treba da bude samo neko propusno crevo za vaše zakonske marifetluke. Dokle će to tako? Ja mislim da ste već postigli rekord sa ova 43 zakona, odnosno 43 tačke dnevnog reda. Ne bi me iznenadilo da nastavite u tom pravcu.
Zato sam ja odabrao da govorim samo o izboru tužioca za ratne zločine. Ovde su dva kandidata, ali vi ste unapred odredili za koga ćete glasati, pa je sve jedno za koga ćemo glasati mi srpski radikali. Biće odabran onaj za koga ste se vi već unapred kao poslanička grupa dogovorili, zajedno sa vašim koalicionim partnerima. Naravno, većina odlučuje.
Ali, ja dovodim u pitanje samu instituciju Specijalnog suda za ratne zločine i prema tome i Tužilaštva za ratne zločine. To je na nakaradan način svojevremeno stvoreno, veštački ubačeno u naš pravni sistem, formirana su dva specijalna suda, pa je onda rečeno da oni nisu specijalni, a mi vidimo u praksi da su zaista specijalni, po načinu rada, po načinu finansiranja, po načinu plaćanja i po svemu ostalome. Krajnje je vreme da bar ukinemo Specijalni sud za ratne zločine i da tu nadležnost prebacimo na redovne sudove. Možda je važno da ostavimo Specijalni sud za organizovani kriminal, to skoro svaka civilizovana zemlja ima i to ne bih dovodio u pitanje, ali, za ratne zločine nema više nikakvog rezona postojanja. Rezon „de etre“, jel tako, ministarko?
Da bih vam dokazao da zaista nema nikakvog razloga da postoji ni Sud za ratne zločine ni Tužilaštvo za ratne zločine, izneću vam nekoliko primera iz prakse. Prvo, štampa je više puta objavljivala kako se bivši tužilac Vladimir Vukčević sastajao sa američkim ambasadorom, sa drugim ambasadorima, posebno zemalja članica Evropske unije, kako je odlazio u američku ambasadu – to je apsolutno nedozvoljivo za jednog javnog tužioca. Nedozvoljivo je čak u nekim zemljama da oni putuju i privatno u inostranstvo, a kamoli da idu na razna savetovanja, seminare, da im zapravo daju sugestije kako će delovati protiv interesa svoga naroda i države. Umešan je Vukčević i u neke finansijske afere u samom Tužilaštvu i to zahtevam da ministarka pravde hitno povede postupak, da se utvrdi kojih je to razmera i o čemu se tačno radi. Ali, da je bilo takvih slučajeva – bilo je sigurno.
Dalje, reč je i o nekompetentnosti pojedinih tužilaca. Na primer, ja pred sobom imam predmet „Kravice“. Vidite koliko je tu nekompetentan postupajući tužilac, a potpisali su zajedno Vladimir Vukčević i Miroljub Vitorović. Kaže: „Zarobljenici su izvedeni pred streljački stroj“. On je tužilac iz oblasti krivičnog gonjenja, ratni zločin, ali ne zna šta je streljački stroj. Streljački stroj je stroj u kome vojska napada. Nekad je bio linijski streljački stroj, zaključno sa prvom polovinom 19. veka. Kad je pronađena puška „Ostraguša“, znate li šta je to „Ostraguša“ – ona što se odstraga puni, povećala se brzina paljbe i više taj linijski streljački stroj nije mogao da opstane. Prešlo se na rasuti streljački stroj.
Ovaj jadnik koji je pisao optužnicu i koji je tu optužnicu izlagao sudu, misli da je streljački stroj onaj postrojeni vod za streljanje. On misli da je to streljački stroj. I to je već dovoljno da ne može da radi u Tužilaštvu za ratne zločine. Nije stručan. Ne zna o čemu se radi. Ne zna šta je vod za streljanje, a šta je streljački stroj.
Streljački stroj ubija u toku borbe. Ako je linijski stroj, prva linija puca, dok druga linija puni pušku, pa onda menjaju mesta i tako se to odvija nekada u tri, četiri grupe, zavisi od kvaliteta pušaka. A rasuti streljački stroj da bi svako mogao da brine o sopstvenom zaklonu, kako bi izbegao protivničku paljbu.
To samo da vam pokažem da vam nisu stručni ljudi u Tužilaštvu za ratne zločine. Ja sam mislio da su najnestručniji u Haškom tribunalu i tamo sam imao slučaj nekog oficira strane belgijske armije koji nije znao razliku između automata i automatske puške. Ubeđen sam da ni ovi vaši ne bi ovde znali, a postavljeni su na tako važna mesta.
Zašto pominjem baš ovaj slučaj „Kravice“? Zato što je on na putu da postane najveći skandal u našem pravosuđu, čak veći skandal od suđena za Ovčar ili su tu negde. To su dva najsramotnija procesa koja su vođena pred našim Specijalnim sudom za ratne zločine. U Kravici se desilo to da je srpska policija 10, 15 policajaca dovelo 200 zarobljenih muslimanskih vojnika u hangar zemljoradničke zadruge. Ni jedan nije bio vezan i dok su ih sprovodili, jedan musliman je iskočio iz kolone, oteo automatsku pušku srpskom policajcu, ubio ga i hteo da puca u ostale.
Komandir voda koji se zatekao na licu mesta uhvatio je rukom za cev, celi rafal je ispaljen u vazduh, okrenuo je cev u vazduh i njemu je spržio ruku. Oni su nekako uterali te zarobljenike u hangar i on je požurio u susedno selo na previjanje. Koža mu je potpuno spržena. Pošto je bilo malo srpskih vojnika, a oko 200 zarobljenika nevezanih, došlo je do komešanja, došlo je do nervoze, došlo je do novih napada na srpske policajce. Tada su u takvoj situaciji neki počeli da pucaju. Neki počeli, drugi nastavili. Znate kada se desi takav slučaj u ratu da je ljudska psihoza sasvim drugačija, da ljudi ne reaguju sasvim racionalno, a da nisu ni mogli drugačije reagovati jer 200 nenaoružanih ljudi kad krene na deset naoružanih, kad je među njima dva-tri metra razmaka, onda vam ne vredi oružje. Prvog ubijete, drugo ubijete, treći vam otima pušku i ubija vas. Eto, to se desilo u Kravici.
Ja sam Kravicu proučavao na osnovu dokumentacije Haškog tribunala i Specijalnog suda u Sarajevu. Objavio sam već u jednoj knjizi komentare nekoliko presuda Specijalnog suda u Sarajevu, a uskoro izlazi moja knjiga „U Srebrenici nije bilo genocida“ gde ću analizirati kompletan problem Srebrenice. Zbog toga se smatram kompetentnim za ovu kritiku koju iznosim vaših postupaka u Specijalnom tužilaštvu. Nadam se da će sudsko veće odoleti tim mahinacijama, da im neće podleći.
Dakle, došlo je do spontane pucnjave, nije bilo organizovanog ubijanja. Nema nikakvog „dolusa“, a kamoli „dolusa specijalisa“. Nije postojala namera da se ubiju. Postojala je namera da se zatvore dok se ne budu prebacili na neko drugo mestu. Uostalom, oni su imali logor za zarobljenike na Jahorini, mogli su ih tamo prebaciti. Reč je o policiji, a ne vojsci. Policija je delovala prilično samostalno u odnosu na vojsku. Nije bilo hijerarhijske subordinacije.
Ovde u optužnici vidimo da se iznosi da je bilo nekoliko faza ubijanja, pa su jedni pobijeni, pa odneseni, pa dovedeni drugi, pa pobijeni, i tako redom u četiri, pet ili šest tura. Kaže tužilac u uvodnoj reči, a tako stoji i u optužnici, da je ubijeno 1.313 ljudi. Sudija ga lepo pita – koliko je od toga moguće pripisati ovim optuženicima? Tužilac ne zna, jer kaže - bila je ova grupa policajaca koja je dovela zarobljenike, ali su dolazili i neki drugi ih dovodili. On kaže Šehovčani, ili kako li je rekao, o nekoliko grupa je reč. On hoće da osudi za imaginarnu brojku od 1.313 ovu grupu jadnika koja je slučajno tu bila, našla se u veoma teškoj životnoj situaciji i reagovala. Možda je moglo i drugačije. Možda su mogli bolje da taj red uspostave na licu mesta, ali pitajmo se kako bi svako od nas reagovao kad ga uhvati strah na licu mesta, kad se boji za sopstveni život? Onda teško razmišlja o životu ratnog zarobljenika. Neću ja da opravdam nikoga ko je ubijao voljno s namerom da ubije, s namerom da se osveti itd, ali ovo postaju spontane situacije gde nijedan sud ne bi reagovao na ovaj način.
Pogledajte onda koliko je to skladište, taj hangar zemljoradničke zadruge u Kravici. Tamo ne može da stane više od 200 ljudi, a oni kažu 1.313. Ko je to onda odložio? Nemoguće je to tako organizovati. Nemoguće je dovesti zarobljenike na mesto gde su već neki zarobljenici streljani, a onda nalaze tamo šest-sedam mesta gde su navodno nađeni leševi. Ko zna odakle su ti leševi. Te leševe je teško uporediti sa ovim spiskovima. Uostalom, tačno je da je tamo došlo do izmeštanja tih kolektivnih grobnica kada su se uplašili neki koji su se bojali sopstvene odgovornosti, jer streljanja je bilo. Oko 1.000 do 1.200 zarobljenika je streljano, to niko ne može da ospori. To je krivično delo, ali to je samo krivično delo ubijanja ratnih zarobljenika. Ovde te ljude predstavljaju kao civile i ovo kao zločin nad civilima. Kako? Po kom osnovu? Ljudi, cela 28. muslimanska divizija se probijala iz Srebrenice ka Tuzli, nailazila na srpske zasede, tukla je sve vreme srpska artiljerija, gubitaka imala mnogo, ali kad je došla na položaje Zvorničke brigade prema Tuzli, komandant Zvorničke brigade morao je da ih pusti da prođu, jer da ih on nije pustio oni bi se vratili natrag i zauzeli Zvornik. Toliko ih je bilo i toliko su bili snažni. Međutim, ovde je nekome cilj da se dokaže da je zločin nad civilima u pitanju. Ne bi me iznenadilo da neko insistira da je i ovo genocid i bilo šta drugo. Ovo se desilo 13. jula, a ova streljanja koja su se takođe desila, desila su se 14. i 15. jula i međusobno veze nemaju.
Kako se saznalo za Kravicu? Policijski general Borovčanin poveo je nekog novinara Zorana Petrovića Piroćanca sa kamerom da ovekoveči njegovu komandantsku ulogu. Borovčanin je sa mnom bio u Hagu, ja znam priču iz prve ruke. On je hteo da se kamerom slikaju i ovi zarobljenici. Kad su došli s kamerom, zarobljenici su već bili mrtvi i ovaj Piroćanac je snimao i posle prodao nekom Amerikancu ili nekome te snimke. Lepo, masno zaradio. Međutim, došlo posle do toga da mora da svedoči u Hagu. Onda je bilo – kuku, pomagaj. Pokušao je da izbegne više puta, pa su zapretili procesom za nepoštovanje suda itd. Pojavio se u Hagu, ali na tajnom svedočenju kao tajni svedok. Naravno, posle je umro. Sa toliko opterećenom savešću nije ni čudo što je umro.
Dakle, evo vam jedan slučaj sramote za srpsko pravosuđe. Mi srpski radikali sada ćemo detaljno da pratimo ovaj proces. Ja lično idem na sudska zasedanja. Prijaviću se u Ministarstvo pravde, prijaviću se u Specijalni sud, želim propusnicu za svaku sudsku sesiju kao pravni stručnjak međunarodnog ugleda, a imam dokaze za to. Je li tako, ministarko?
Drugi skandal je skandal sa suđenjem grupi za Ovčaru. Zločin na Ovčari je organizovan, ali ga nije organizovala ni teritorijalna odbrana, ni vlast srpske autonomne oblasti Istočna Slavonija, Zapadni Srem i Baranja, nego vojna služba bezbednosti na čelu sa Aleksandrom Vasiljevićem. Ja ovde imam njegovu izjavu pred Specijalnim sudom u Beogradu. On potvrđuje da je 21. novembra bio u komandi gardijske brigade u Negoslovcima. Šta je tamo radio? Imamo izjave Vesne Bosanac. Vukovar je pao 18. novembra, a tek 20. ujutru naši su oficiri ušli u vukovarsku bolnicu.
Prethodnu noć je u komandi gardijske brigade pravljen plan za likvidaciju tačno 200 zarobljenika. U tome je učestvovao general Aleksandar Vasiljević. Tri pukovnika koje je on lično digao iz penzije, bez ikakvih papira, Slavka Tomića, Bogoljuba Kijanovića i Bogdana Vujića. Bogdan Vujić još je živ, požurite. I Vasiljević je još živ, ima 79 godina, da ne umakne. Grehota je za moral i istoriju srpskog naroda da to prođe nekažnjeno.
Umesto kada su preuzeti zarobljenici iz bolnice da budu odvezeni kao svi ostali u Sremsku Mitrovicu u zarobljenički logor, oni su prvo odvezeni u kasarnu, vozio ih lično major Šljivančanin i on je lično sa njima došao na Ovčaru i ostavio ih tamo. Ja ne mogu da kažem da li je on znao da će on biti streljan ili ne, ali on ih je tamo doveo. Tamo su ih preuzeli drugi oficiri iz bezbednosti. Tamo su sravnjivani spiskovi. Vasiljević je naredio, pošto je dogovorio sa Hrvatima, da se strelja tačno 200. Dovedeno je 207. Sedam je pušteno sa Ovčare. Imam njihove izjave u mom haškom spisku. Sve ću sada da objavim u knjigama, sve, svu hašku dokumentaciju. Tu više nema ni laži ni podmetanja, ništa više ne može da bude. Nesreća je velika za nas što je preminuo Goran Hadžić. On i njegov advokat su uspeli još detaljnije da raskrinkaju slučaj na Ovčari nego ja.
Dva glavna lažna svedoka, dva zaštićena svedoka koja su svedočila pred Specijalnim sudom u Beogradu su Spasoje Petković zvani Štuka. On je bio redovni vojnik na odsluženju vojnog roka u gardijskoj brigadi, nije bio ni dobrovoljac ni teritorijalac. Bio je i neki Božo Latinović, zvani Boro Krajišnik. Njih dvojica su se posle hvalili kako su ubijali. Međutim, prvi put kada su bili uhapšeni pristali su da lažno svedoče protiv drugih, oni su prošli nekažnjeno. Ne bi me iznenadilo Spasoje Petković zvani Štuka da još dobija platu od srpske policije i da su ga negde sklonili.
