Zahvaljujem.
Kao što rekoh, nije lako govoriti u ovoj atmosferi, ali pokušaću da se vratim na temu. Potpuno je bilo jasno da smo bili van teme prethodnih nekoliko diskusija, i da kažem par reči o ovom Predlogu zakona.
Pridružujem se primedbama da nije dobro da nešto što je stiglo, a što je navodno važno, i slažem se naročito važno, i što je stiglo u avgustu da bude tek sada na dnevnom redu. sada je dakle već druga polovina, da ne kažem pred kraj novembra. Moglo je to da bude i ranije, ako su ti sporazumi tako važni, a znamo svi da smo imali nekih predloga koji nisu bili ni izbliza toliko bitni ni hitni, pa su bili na dnevnom redu.
Govoriću o prve dve tačke malo opširnije. Što se tiče ove druge dve tačke, tu nemam bog zna šta da dodam, osim što se takođe pridružujem primedbama da, ako je već stanje u privredi taki i u budžetu tako dobro, možda nismo morali tih 17 miliona evra, ako je već 17 miliona evra, da se zadužujemo zarad sređivanja vodovodne i kanalizacione mreže u Kikindi, Vrbasu, Knjaževcu, Paraćinu. Svejedno, siguran sam da je to važno, da je potrebno. Samo kažem, možda je moglo i iz tekućeg priliva.
Nažalost, to je u moru ovih kredita i dugova, koje smo mi ovde aminovali u toku poslednjih meseci, ovo je jedan od manjih i manje strašnih stavki, iako je to razlog da se zabrinemo. Mnogo je veći problem ovaj drugi, koji jeste, po meni, vrlo važan i vrlo veliki, projekat je važan, ali su i pare jako velike i o tome ću govoriti nešto pred kraj svog izlaganja i očekujem od gospođe ministra da nam to i meni i javnosti malo detaljnije elaborira.
Reč je o kineskom kreditu. Dakle, bez obzira na sve prijateljske veze i odnose sa Narodnom Republikom Kinom, na topli doček koji smo ovde nedavno imali i priredili visokom gostu iz Kine, bez obzira na pozdrav na aklamativnu podršku ukidanju viza za građane Kine, koju smo ovde takođe u Skupštini izglasali na Odboru za spoljne poslove, što sve podržavam. Dakle, to je, kako bi rekao, jedan par rukava, a druga stvar je komercijalna vrednost i značaj, korist od ovog kredita. Mislim da tu ima, da je tu moglo biti i boljih rešenja i mislim da je malo ishitreno bilo, što se možda iz nekih drugih razloga, možda političkih a ne ekonomskih razloga, ušlo u taj kredit za ovu deonicu.
Kažem, o tom potom, prosto da imate to na umu i voleo bih zbog javnosti da malo to kasnije prokomentarišemo. Neću potrošiti svo vreme pa ću ostaviti nešto i za sutra.
Hteo bih da se vratim na ovo sa čime se počela ova današnja diskusija, ovaj ozbiljan deo diskusije, a tiče se ovog ugovora o osnivanju transportne zajednice i tu je bio jedan spor i dilema i polemika sa kolegom Miljanom iz SRS, kao i nekim drugim kolegama, oko toga da li se tu priznaje tim ugovorom Kosovo ili ne.
Vi ste izneli svoju argumentaciju i kolege iz vladajuće većine takođe. Ja bih rekao pomalo pašićevski da ste i jedni i drugi u pravu, ali delimično. Dakle, kolega Miljan je sa razlogom pomenuo da se na stranici 198. ovog sporazuma zaista pominju državljani Kosova, pominju se i to više puta. Pominje se i Kosovo bez zvezdice, da će dobiti slobodu pružanja pomorskih usluga, transporta na Kosovu itd. To je na stranici 198. Ima i drugih mesta u ovom sporazumu.
Isto tako ste vi u pravu da u članu 2. ili 3, beše, a na stranici 119. ima ova ograda koja je bitna, i na kojoj je očito Vlada Srbije insistirala i toga ima na nekoliko mesta. Upotreba termina – zemlja, nacionalnih, državljani, teritorija itd. neće uticati na status svake ugovorne strane prema međunarodnom pravu. I taj član 2. i niz drugih govore o tome da je srpska strana nastojala da negde makar tu zvezdicu ili Kosovo sa zvezdicom provuče i ugradi u ovaj ugovor.
Ne mogu reći da se sada ovim ugovorom, ne znam, priznaje nezavisnost republike Kosovo. Dakle, neću to reći, ali ću svakako reći i vidim potrebu da se to naglasi i ogradi i govori ako ne o nečistoj savesti, onda makar o sumnji ili mogućnosti i slutnji da bi se to moglo tako razumeti.
Verujem da Vlada Srbije ne želi da se to tako shvati, ali nekako jako je mnogo i to skrećem pažnju svima nama, ne samo povodom ovog zakona, tih sporazuma, ugovora regionalnih koji nekako sve više i lakše uvode Kosovo sa zvezdicom ili bez zvezdice kao ravnopravnog partnera. Dakle, prosto kada se nagomila i nakupi puno tih primera i tih slučajeva, u jednom trenutku će ta zvezdica, kao što je svojevremeno obećao visoki američki zvaničnik prištinskim vlastima, istopiti kao sneg na prolećnom suncu.
Da se ne bi to istopilo, ja apelujem i pozivam i sve predstavnike, ne samo Ministarstvo spoljnih poslova, nego i sve organe vlasti u Srbiji da insistiraju na tome i da makar ovo malo suverenosti što imamo i što je preostalo na KiM da se ne odričemo tako toga olako.
Toliko bih sada. Naravno da bih ja mogao da sakupljam političke poene i kažem – vi ste ovim priznali nezavisnost Kosova. Niste ovim. Neke druge stvari i neki drugi dokumenti od Briselskog sporazuma do nekih drugih razrada tog Briselskog sporazuma nažalost su mnogo više i mnogo dalje otišli u tom pravcu mirenja.
Znači, ne toliko priznavanja koliko prihvatanja nezavisnosti Kosova i to je jedna igra reči, na koju je moram priznati, prethodna vlast često insistirala, a i ova sada - mi nismo priznali i nećemo nikada priznati nezavisnost Kosova. Da, naravno, ali to od nas niko i ne traži, bar ne tako eksplicitno. Traži se da se ne protivimo, da se pomirimo, dakle da se pomirimo sa nezavisnošću, ne toliko da je direktno i formalno priznamo. Ali, idemo sada na konkretnije stvari, ja uvek pokušavam da govorim o dnevnom redu i o onome što je tu relativno bitno.
Srbija je centralna zemlja, to je vaša rečenica iz uvodnog izlaganja, misli se na regionalni kontekst i vi ste tu u pravu, ali nije to zasluga ove ili one Vlade, niti ove vaše niti one prethodne. To je zasluga ili prokletstvo istorije, Boga, sudbine itd. koja nas je bacila i stavila tu, kao što je to rečeno više puta, da sagradimo kuću na sred druma.
Ta kuća na sred puta ima mnogo loših strana, odnosno taj položaj kuće na sred puta ima mnogo loših aspekata koje smo tokom istorije okusili na svojim plećima. Ali, ima i po neki dobar aspekt i to je upravo ovaj aspekt zbog kojeg jeste Srbija tako važna i bez kojeg, pošteno govoreći, ni ovog ugovora o osnivanju transportne zajednice ne bi bilo. Dakle, taj centralni, regionalni položaj Srbije, geografski jeste nešto što je kažem, prokletstvo, geopolitičko prokletstvo i problem, ali u veštim rukama i u pojedinim trenucima može da bude i blagodat.
E, pa sad, moja je primedba i moj, takođe, apel da taj položaj možda nismo dovoljno ili da bi trebalo malo više i bolje koristiti, jer ja mislim, kada je reč o ovom sporazumu, a to je vrlo čudan sporazum, već od samog naziva je čuda. Ta transportna zajednica koga? Transportna zajednica EU i nekih nejasnih, ne
identifikovanih pet, šest entiteta, zove se jugoistočna Evropa, nije to ni čitava jugoistočna Evropa, to je zapravo eks ju, bez Slovenije i Hrvatske, a sa Albanijom. Praktično, to je to. Bez Srbije od toga nema ništa. To je tako, a kada je već tako, mislim da bi mogli, ne samo vaše ministarstvo, nego generalno i naša Vlada, bolje i hrabrije da koristi tu poziciju.
Jedan od razloga zbog čega se išlo po hitnom postupku sa Predlogom ovog sporazuma, što takođe stoji ovde u ovom podebelom obrazloženju, jeste i to što će, valjda, početkom decembra biti sastanak, koji bi trebalo da Srbiju, odnosno Beograd učini, mestom, jel tako, sedištem ove transportne zajednice. Pa, naravno, to je upravo potrebno onome o čemu sam govorio.
Srbija ima to centralno mesto i teško će oni naći neku drugu prestonicu da tu postave to sedište. Ali, meni je važnije od tog statusnog, simboličkog gesta da će Beograd biti sedište te transportne zajednice. Meni je važnije da mi vidimo šta će ta transportna zajednica da radi i koji su mogući benefiti ili možda opasnosti koje ona sa sobom nosi.
Kaže se takođe, tamo kada se pominju troškovi, pominje se 10 miliona dinara itd. te transportne zajednice na godišnjem nivou, pa se kaže da ona nasleđuje transportnu opservatoriju jugoistočne Evrope. Ja vas pitam konkretno – u čemu je razlika izmetu te novoformirane transportne zajednice i postojeće transportne opservatorije?
Da li je možda ideja, gospođo Mihajlović, da li bar imate slutnju da ovakvim ugovorima, da ovakvim sporazumima i ovakvim ad hok, kako je rekao, rešenjima, EU zapravo pokušava, i to je s njihovog stanovišta vrlo mudro i vrlo racionalno, da sve što je njima potrebno, pre svega saobraćajno povezivanje, transportno povezivanje Evrope i ovog evropskog prostora, uključujući i ovaj jugoistok i Balkan, da to postigne ovakvim sporazumima, a da se nisu obavezali na bilo koji način da nas prime, ne samo nas, nego i druge zemlje regiona, da nas prime u EU?
Drugim rečima, da li će ovakvim i sličnim sporazumima, kojima se rešava čiji problem, naravno delimično naš, ali Boga mi i evropski, odnosno problem EU, da li sa takvim sporazumima zapravo oni rešavaju problem, premrežavaju ono što im treba ili im treba, da do dođu do svojih južnih članica, pre svega do Grčke, a da vi onda posle, kada uđete u te mreže, ne mislim samo saobraćajne nego i političke, onda čekajte u čekaonici pred vratima EU, i ako vas primimo ili ne primimo?
Dakle, hoću da kažem i to je način i stav, generalna preporuka, ne trebaju oni nama mnogo više nego mi njima, barem kada su ovakvi sporazumi u pitanju. Ja to ne govorim kao neki evroskeptik, naravno da sam evroskeptik, ali to sad nema veze sa ideologijom, nema veze sa tim da li podržavamo evropske vrednosti ili se zalažemo za integraciju Srbije u EU. Ne, već prosto pragmatično i racionalno.
Moje pitanje i dodatna dilema, jeste da li će sa ovom transportnom zajednicom, da li će onda na osnovu toga EU, imati veći i neposredniji uticaj i na politiku, na saobraćajnu politiku i strategiju ove zemlje?
Da li će oni onda na neki način nametati svoja rešenja i koridore koji njima odgovaraju, iz bilo kog razloga, više nego, recimo, saobraćajna rešenja i komunikativne opcije za koje su građani Srbije i Srbija zainteresovani?
Drugim rečima, da li će nam oni određivati saobraćajne prioritete, poput npr. onog, rekao bih, zloglasnog auto puta Niš-Priština-Tirana, za koji je naša vlast pokazala veliko interesovanje, a meni se čini da struka nema toliki entuzijazam i da nema dovoljno jakih argumenata za izradu tog koridora, pogotovo ne pre nekih drugih, o kojima se godinama priča. Godinama se najavljuje završetak pojedinih deonica, a one nikako da se završe.
Uzgred, budi rečeno, gospođo Mihajlović, među ovim nulama koje ste ovako pobednički pročitali, koliko je kilometara puta, odnosno koliko je železničke mreže reparirano i obnovljeno poslednjih godina, pa ste navodili deveta, deseta, jedanaesta, dvanaesta, trinaesta i četrnaesta, barem dve ili tri godine koje ste tu naveli su godine u kojima je na snazi ova Vlada na delu. Niste vi bili ministar u ovom resoru, ali je bila ova Vlada i vi ste bili član te Vlade. Tako da neke od tih nula idu na raboš i aktuelnoj vlasti.
Ali, nije bitno. Dobro je da se gradi. Pozivam da se gradi, samo apelujem da možda ne moramo da svaku deonicu, svakih par kilometara tako pompezno i trijumfalno da otvaramo, pa onda ljudi dođu u zabludu i misle ljudi da je put stvarno otvoren, a on se nikako ne završava.
Pola decenije je ova koalicija na vlasti, pa hajde da za tih pola decenije ili koliko vam još treba, evo pitam konkretno – koliko vam još treba da se završi po vašem mišljenju? Izvinite ako je malo iskakanje iz teme, ali svakako nogo manje, nego bilo koje druge diskusije koje su iskakale. Kada mislite da će biti konačno gotov u pravom smislu reč auto-put do makedonske granice? Eto, jedna projekcija, sada možete i da kažete, voleo bih da čujem, a mislim da bi i javnost Srbije volela da čuje.
Poslednja stvar, struktura budžeta za ovu transportnu zajednicu, kada se pogleda struktura budžeta te zajednice, kaže se da je 80% doprinos EU, a ostale članice, neću reći zemlje, tu je i Kosovo, dakle, ostale članice doprinose sa Albanija – 3,20%, BiH – 3,55%, BJR Makedonija – 2,88%, Kosovo za zvezdicom – 2,57%, Crna Gora – 2,38%, Republika Srbija – 5,42%. Znači, 20% ove regionalne članice, od toga smo mi kao što vidimo šampioni po doprinosu materijalnom. Videćemo da li ćemo mi biti šampioni po benefitu, a EU daje 80%. Nisam siguran da je to prava proporcija, kada bismo govorili o veličini, bilo demografskoj ili ekonomskoj snazi ili demografiji, broju stanovnika ili površinama ovih članica, odnosno zemalja koje ovaj sporazum sklapaju.
U svakoj slučaju, ja vidim u ovom trenutku samo trošak, a benefit ćemo tek videti, ako ga vidimo, a voleo bih od vas da čujem koji je benefit za ulazak u transportnu zajednicu, sem ove načelne fraze ili formulacije, kako je to dobro da se integrišemo. Dobro je da se integrišemo, ali ne bi bilo loše da mi sami određujemo te strateške pravce i koridore integracije, a ne da nam ih propisuje EU.
I u ovih par minuta, pitao bih vas za ovaj kineski kredit. Mi generalno glasamo protiv uzimanja kredita, ali ako ima smisla za bilo šta da se kredit uzima, onda je to zaista infrastruktura i to saobraćajna infrastruktura, pogotovo što su tu troškovi visoki i to razumem. Ali, po istom principu kao što sam pitao za EU, gospođo Mihajlović, da li je zaista najoptimalnije rešenje da mi uzimamo kredit od Kineza, pod uslovima koji nisu baš toliko idealni, jer 2% nije tako povoljno kao što je to bilo pre nekoliko godina, obzirom da su kamate inače jako niske svuda u svetu. Dakle, uzimamo kredit od Kineza da bismo gradili jednu infrastrukturu, koja je u stvari potrebna Kinezima.
Srbiji ne treba pruga od 200 kilometara za transport robe, treba Kinezima zbog njihovog puta svile. Ja to poštujem, ja to uvažavam, ali ako je tako onda nemojte da oni daju nama kredit da bismo mi izgradili prugu njihovim novcem, njima vraćali dug kojim će oni lakše prodirati na tržište EU. Onda je, možda, pitam to možda, nimalo ne dovodeći u pitanje pozitivnu ocenu i potrebu dobrih odnosa sa Narodnom Republikom Kinom, da se možda moglo bolje ispregovarati, da je možda to trebalo da bude neka zajednička investicija, neka vrsta, ne znam, nekog drugog rešenja, a ne, pazite, rešenja kojim mi uzimamo kredit kojim se obavezujemo i time, završavam, se obavezujemo u tačci 2,5.
Kredit je, inače, jako visok, od 297, praktično 300 miliona američkih dolara, za jednu samo deonicu, samo za jednu deonicu, a to su ogromne pare, znači, 300 miliona, praktično, da bi roba, tehnologija i usluge koje se nabavljaju iz kreditnih sredstava biće kupljeni pretežno od Kine u skladu sa komercijalnim ugovorom. Znači, mi uzimamo od njih kredit da bi oni gradili, da bismo od njih uzimali pretežno, doduše, robu, tehnologiju i usluge. To ne deluje kao tako savršeno rešenje.
Hoću da kažem, i kad je reč o EU, i kad je reč o Kini, ili ruskoj braći treba imati, ipak, taj pristup koji da polazi od toga da li je to u našem interesu i da li možda sporazum može da bude povoljniji. Toliko, hvala.
