Zahvaljujem.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, mogu da se složim sa podnosiocem ovog amandmana u jednom delu da možda nisu bili idealni uslovi za razvoj RS i privrede u Republici Srbiji od 2000. do 2012. godine, ali da su sve vlade do 2012. godine kojima su predsedavali obavešteni, neobavešteni i svi ostali jako dobro isplanirali kako da unište privredu Srbije.

To se vidi po izuzetnim rezultatima njihovih planskih aktivnosti i ta organizovana polukriminalna grupa je uništila 2.500 preduzeća u Republici Srbiji, skoro 500.000 radnika ostavila na ulici, a neka preduzeća za male pare i debele provizije prodala strancima. To je njihov način rada do 2012. godine bio. Slažem se da možda nisu bili idealni uslovi, ali evo, sada su se posle šest godina temeljnog i napornog rada vlada u kojima je učestvovao naš koalicioni partner i kao predsednik Aleksandar Vučić, sada Ana Brnabić, stekli uslovi da se donese ovaj zakon i da se posle sanacije, zaustavljanja propadanja Srbije stvore dobri temelji da se dobrim planovima i realizacijom istih u budućnosti Srbija razvija na najidealniji mogući način. Hvala.

Zahvaljujem.
Po amandmanu narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Očigledno puno žuči, puno poruka, puno laži, puno mržnji i mislim da je sve to nešto što očigledno vodi atmosferi koju mnogi od nas pamte i 90-tih godina.

Pošto ne želimo da se sećamo tih 90-tih godina i sebe u toj ulozi u 90-tim, vidim da je lako optužiti druge, jer se najčešće govori o Zoranu Đinđiću, o tim porukama da su demokrate 90-tih godina ili 1999. godine sejale lokatore, što smo čuli u prošloj raspravi, pozivali NATO bombardere, sve vas pozivam, polazim od sebe, da kažemo gde smo bili u tim danima i šta smo radili i kako smo doprineli u odbrani zemlje u tim trenucima.

Podsetiću vas kada se govori o razvoju, pošto se govorilo o razvoju 90-tih i onome što su nam donele 2000. godine. Učešće javnog duga u BDP 2000. godine je iznosio više od 200%. Ko je to uradio? Koje vlade? Koje vlasti? Koje stranke koje su učestvovale u vlasti od 1990. do 2000. godine?

Podsetiću vas i na to, pošto se strelice uglavnom usmeravaju prema DS. Jel znate koliko godina je DS bila u vlasti u Srbiji? Od 2001. do 2003. godine. Sa premijerom Zoranom Đinđićem tačno dve godine. Živković neka bude godinu dana i manje od godinu dana, to su tri godine. Od 2007. do 2012. godine, pet godina, ukupno osam godina u 28 godina višestranačja u Srbiji.

Dakle, od 1990. do 2018. godine DS u koalicionim vladama, nikada samostalno, prvo sa 18 stranaka DOS, a onda od 2007. do 2012. godine u koaliciji i sa SPS i sa DSS i sa nekim drugim strankama, kalicionim i vašim partnerima i sa ovima koji i danas sede u vašim klupama. Dakle, to je tih osam godina od ukupno 28 godina višestranačja.

Dakle, još jednom osam godina odgovornosti DS od 28 godina višestranačja u Srbiji. Možemo da govorimo o toj podeli odgovornosti, šta nose 90-te godine, posebno od 1990. do 2000. godine, sa kakvim ekonomskim posledicama za ovu zemlju i za čitav ovaj prostor.

Pošto je ovaj amandman vezan upravo za to, za podsticaj privrednog rasta, kažem podnosiocu ovog amandmana da ću podržati i da ću glasati za ovaj amandman, ukoliko ispuni zaista sve ove uslove o kojima ste vi sat vremena govorili. Pitam i vas hoćete li vi glasati za amandman koji je vaša koleginica podnela? Evo, pozivam vas da sada Vlada izađe i kaže da se prihvata ovaj amandman, jer su svi ovi argumenti koje smo čuli od svih vas u toj podršci, u strelicama, u strelama otrovnim prema opoziciji, nešto što smo čuli od vas. Još jednom, podržaću koleginice vaš amandman želeći i radujući se da će rezultati ovog vašeg amandmana biti onakvi kakve ste ih naveli, ali znam i sumnjam da se to na žalost neće ostvariti.

Još jednom, Srbija od 2014. godine, to je bar poznat podatak, za četiri godine, zaključno sa 2017. godinom, ima rast od 1,8% ukupno BDP za te četiri godine. Nismo na samom začelju, ali smo pretposlednji u regionu po rastu BDP. To je jedan od vaših parametara na koje ste se pozivali u tom sjajnom rastu privrede u Srbiji u ovom periodu.

Još jednom, podržaću vaš amandman, radujući se da se ostvare ovi rezultati o kojima ste vi nagoveštavali da on može da donese, ali ću u to biti ubeđen ukoliko i vaša većina glasa za taj amandman, i sada i potpredsednik Vlade i ministar kažu da prihvataju vaš amandman, i evo glasaću za vas.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Po članu 103. izvršena je povreda samom činjenicom da se u javnosti i u ovom domu iznose neistine. Da podsetim vas predsedavajući, radi pune istine, ne može se obmanjivati javnost da 90-te godine DS nije na neki način bila u koalicionoj vlasti sa Slobodanom Miloševićem i SPS. Setimo se pokojnog Slobodana Radulovića, setimo se onog Đukića, koji su iz DS direktno ušli na ministarske fotelje u Vladi 90-ih godina. Sada je najlakše da se perete od svega.

Drugo, kada se spominje sve što je bilo u prošlosti, onda moramo imati u vidu, kako neko od kolega reče – sva svetska javnost je već uveliko svesna činjenice, istine, šta se dešavalo povodom bombardovanja Srbije i napada na Srbiju. Samo ima jedna grupica koja i dalje, a po meni sama sebi se već gadi, jer godinama kada ustane ujutru dok se brije, dok se umiva, samo pljuje po Srbiji. Znate, to je interesantno mesec dana, ali kada to radite godinama, onda sami na sebe povraćate. Moram takav izraz da upotrebim, jer drugo im ne preostaje.

Znate, mrzeti svoju državu, mrzeti toliko svoj narod, kada svi priznaju, kada se svi posipaju pepelom da su oni izazvali bombardovanje, da su oni izvršili pritisak zbog KiM, i sada ponovo u beskonačnost. To samo mogu oni koji su kao, pokojni general Kapičić i Josip Broz, otvorili Goli otok, pa na Goli otok terali one patriote i ovi što su Vojislava Šešelja rekli Karli Del Ponte – vodi ga i ne vraćaj ga, kao i ovi danas što pored svih činjenica, svih istinitih argumenata tvrde da je Vojislav Šešelj počinio zločin u području gde nije bilo ratnog dejstva. To je za sramotu. To je jednostavno da se stide, a ne da obmanjuju javnost. Ako treba da dobiju dnevnicu, neka nađu neko drugo mesto da to odrade.

Zahvaljujem.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne.)
`Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Vladimir Orlić. Izvolite.

Pošto smo bili pozvani da se izjasnimo šta mi mislimo o amandmanu koji je predložila koleginica, evo ja vam kažem, ja ću za taj amandman da glasam. Nije to nikakav problem. Ko je u ovoj sali, u danu za glasanje, mogao je već da vidi da mi nemamo apsolutno nikakav problem da se i glasanjem, pored toga što ih obrazlažemo, izjasnimo o svojim amandmanima ili amandmanima svojih kolega. Nego, to je poslužilo kao svojevrsno opravdanje da se ovde raznorazne stvari izreknu i da se kaže nešto što, apsolutno smatram, ne bi smelo, jer nije dobro.

Na temu uloge pojedinih što stranaka, što pojedinaca, političkih aktera, kako god hoćete, 90-ih godina, ne treba mi da ponovo trošimo vreme kako bi neke stvari objašnjavali, ali te stvari se znaju. Dakle, zna se tačno, i to je živa istina, da su neki koji sebe dan danas predstavljaju kao najveću moguću opoziciju u svemu u Srbiji, ili u tadašnjoj SFRJ, učestvovali u vlasti time što su davali, beše svojevremeno, dvojicu saveznih ministara, da su pregovarali sa režimom, koji danas ne mogu nikako da smisle, nakon uspešne kampanje, čini mi se, pod sloganom „pošteno“, da podele tu vlast.

Dakle, onaj koji je pregovarao da bude premijer u toj tadašnjoj vlasti i toj tadašnjoj politici, nije samo zato što je tražio previše, izgubio je moralno pravo da posle govori kako se od nečega tu ograđuje. Kakvi su im bili originalni svetonadzori, to govore njihovi osnivači. Mislim da sam u njihovim nedeljnicima čitao šta je Čavoški pričao o tome, da su se oni u svom originalnom programu vezivali za pravo srpskog naroda da živi u onoj državi u kojoj želi i da može da zaokruži svoje istorijske teritorije, da ukoliko se neki drugi otcepe, srpski narod ima pravo da ostane deo druge celine.

Danas, ti ljudi, čiji je to originalni stranački program, takve stavove proglašavaju za šta? Kako ono sami kažu, za ratno huškanje. Reč je o ljudima koji ne žele da budu korektni, ne žele da budu fer, da kažu da su neke stvari ispravne i da ne možete da prihvatite, samo zato što vam neko servira da te stvari nisu ispravne, jer je on jači i veći i on to tako vidi, da vi prihvatate da sami na sebe prosipate blato. Nisu tako razmišljali oduvek. Nije časno da se danas postavljaju drugačije.

O podeli vlasti sa različitima, da, pričali smo mi mnogo puta. Nije u redu da se danas od toga ograđuju i govore – mi sa tim ništa nemamo. Koliko su samo puta, eto sredinom tih devedesetih, njihovi poslanici, njihovi predstavnici glasali za savezni budžet. Šta je to ako nije par ekselans dokaz da su u nečemu učestvovali, nešto podržavali. Zašto se sada od toga ograđuju? Što je danas sporno u jednom momentu podržati nešto što smatraš državnim i nacionalnim interesom? Od drugih stvari bi trebalo da se ograđuju. Dakle, ne da se brane od toga kada im se citira da su nekada njihovi predstavnici podržavali nečasno postupanje prema njihovoj zemlji, nego da se od toga danas ograde. To bi danas bio fer i korektan pristup.

Znamo svi ko je 1999. godine izgovorio da je besmisleno zaustaviti kampanju bombardovanja ako to ne dovede do promene vlasti u Beogradu. Nije nešto što može čoveku da služi na ponos, ali tako je rečeno i znamo i ko je. Kada dođete do 2000-tih godina i pričom o dugovanjima i pričom o uslovima, vole neki mnogo da pričaju o apsolutnim brojevima. Ti neki koji mnogo vole da pričaju o apsolutnim bojevima nikako da kažu u apsolutnoj vrednosti koliko je iznosio dug u momentu kada su preuzeli državu. Pa da onda u istoj toj apsolutnoj vrednosti saopšte koliki su dug ostavili toj zemlji, a ne kako nam kad odgovara. Nekad nam odgovara da pričamo o apsolutnim iznosima, a nekad u relativnim. Ako mnogo vole apsolutne neka kažu, ali neće. Zašto? Zato što im ne odgovara, jer pokazuje strahovit podatak da su i pored toga što su imali mnogo toga da privatizuju i prodaju, to su i učinili, i mnoge milijarde na taj način obezbedili i pored toga što su se bavili otpisivanjima, pa i tu se u nekim milijardama računa, u apsolutnim brojevima ostavili veći dug nego ta decenija ratova, ta decenija sankcija, ta decenija propadanja.

Šta to onda govori o njihovom uspehu? Da li zbog toga izbegavaju da se tim apsolutnim brojevima pohvale. Gde je Srbija danas i pitaju za njen rast? Srbija je u godinama kada u kontinuitetu ima pozitivan rast. Neka je i najmanji na svetu, neka je 0,01, ako je pozitivan bolji je od njihovog minus 3,1. Nemojte da se uopšte više vraćamo na tu temu, besmisleno je, a u kontinuitetu je i u plusu.

Volite da se merimo po regionu. Pogledajte onda istraživanja Svetske banke o kojima je govorila koleginica Tomić, koleginica Vlahović i kolega Arsić, regionu Srbija doprinosi u zaposlenosti. Ceo region ima danas čime da se podiči zahvaljujući tome što tu zaposlenost Srbija ima u poslednjih tri ili četiri godine koliko je imala. Uporedite onda Srbiju, pa recimo po tom parametru, sa okolnim zemljama. Šta će da bude? Biće dobro. Pokazaće tamo te neke rang liste da je Srbija vanredno uspešna i na regionalnom nivou.

Šteta je da se zbog sitne političke koristi ignorišu dobri rezultati za svoju zemlju. Loše je kada se ti rezultati nipodaštavaju. Ali, da upadnete u zamku, da sami sebe proglašavate za najgore, a niste, da sami sebe okrivljujete za nesreću koju su vam drugi izazvali pre dve decenije, a niste za nju realno krivi, e to je već zona onih otrova o kojima smo pričali. U zamku da bude generator te vrste otrova prema, prema svojoj zemlji, to ne sme sebi da dozvoli niko. Na prvom mestu narodni poslanik, ali nijedan građanin ove zemlje. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.
(Goran Ćirić: Replika.)
Nemate osnova za repliku, možete po amandmanu.
Samo trenutak, pre vas se javio kolega Jovanović, jer vi ste najpre uputili pitanje poslanicima većine da li će podržati amandman, ja sada moram da omogućim njima da daju odgovor na postavljeno pitanje.
Izvolite, kolega Jovanoviću.

Zahvaljujem se predsedavajući.

Kada smo već kod amandmana koji je u svakom slučaju afirmativan, onda smo dužni da prokomentarišemo i nešto što je proisteklo kao posledica veoma neprincipijelne diskusije koju su vodili pojedini poslanici, odnosno preciznije da kažem jedan poslanik u ovom sazivu, odnosno na današnjoj raspravi.

Gospodine predsedavajući, uvredljivo je, krajnje je uvredljivo za građane Srbije, pre svega savremenike devedesetih godina, a takvih je najviše upravo ovde i najviše među građanima Srbije uvredljivo je da se Srbija optuži za raspad Jugoslavije. Uvredljivo je da se neko poziva na ratno huškašku politiku, politiku koja je vodila jednom jedinom cilju, da se sačuva jedna država i da se u okviru te države sačuva srpski narod i da srpski narod ostane jedinstven, ne pocepan i ne ugnjetavan.

Ako je to bio cilj da se amandmanom zloupotrebe istorijske činjenice, onda mi to ne smemo da dozvolimo. Istorijske činjenice su takve i neumitne da jednostavno moramo da kažemo svima istinu, a istina je sledeća – sankcije koje su postojale 90-ih godina nisu produkt bilo čega, osim onoga što je predstavljalo kreiranje politike, i to svetske politike protiv Srbije i protiv Jugoslavije. Mi ne smemo da dozvolimo da oni koji su doveli do petooktobarskih promena sa obećanjima koja su bila grandiozna, koja su bila obećanja koja će da vode u svetlu budućnost, dovela su do totalne propasti, dovela su najveću pošast na teritorije bivših republika SFRJ i direktno ugrožavanje Srbije. Zašto? Zbog toga što nijedno od datih obećanja nije ispunjeno, ali bukvalno nijedno, ni poboljšanje standarda stanovništva, ni povećanje plata, ni dovođenje investicija.

Šta smo doživeli? Doživeli smo suštu suprotnost. Doživeli smo tendenciju da se na desetine hiljada privrednih društva pojavi u stečajnim postupcima kao stečajni dužnici, da se kroz privatizacije bud zašto prodaju i najveći giganti, koje mi danas oživljavamo, koje ova Vlada danas pokušava da spasi, od FAP-a pa nadalje. Doživeli smo situaciju u kojoj se upravo zarad jedne takve besmislene i monstruozne politike, naročito ekonomske politike, obogate oni koji su predstavljali čelnike petooktobarske vlasti. Na čiju štetu? Na štetu građana Republike Srbije.

Danas slušamo tirade o tome da li je neko vodio ratnohuškačku politiku ili ne. To najbolje znaju građani Republike Srpske koji kažu Dejtonski sporazum je garancija postojanja Republike Srpske. Vens-Ovenov plan nije ratnohuškačka politika nego mirovna politika koja je vodila jednom jedinom cilju, a to je cilj da se prestane sa zločinima, bilo ko da ih pravi, da se prestane sa ratnim strahotama i da se uspostavi mir. Plan Z-4 u Republici Krajini nije ratnohuškačka politika. O čemu onda govorimo kada slušamo nešto što nema nikakve veze sa istinom, a još manje sa istorijom?

Na kraju želim samo da se osvrnem još jednom na amandman. Koleginica Vlahović je zaista pogodila suštinu. Mi imamo razloga ne samo da podržimo i da glasamo za taj amandman i ne postoji nijedan jedini razlog da se dovodi u dilemu da li će se glasati ili neće, da li je to politička demagogija ili ne, da li je to nekakav politički manir ili ne. Ovaj amandman je nešto što se smatra afirmativnim, progresivnim i zaista je za podršku i za uvažavanje. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić, po amandmanu. Izvolite.