Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić, povreda Poslovnika.

Reklamiram član 106.

Naravno, već sedimo duže vremena i prisustvujemo diskusijama koje nemaju nikakve dodirne tačke sa tačkama dnevnog reda. Predsedavajući kao po pravilu tolerišu. Kada bi ta tolerancija bila bez neke selektivnosti, onda bi možda bilo i prihvatljivo, ali očigledno da je i tu prisutna selektivnost.

Kada kojim slučajem van teme na koju se odnosi amandman ili tačka dnevnog reda ode opozicija, brzo reaguje većina potpredsednika. Ne mogu konkretno za vas da dam bilo kakvu primedbu, ali većina potpredsednika ili predsedavajućih reaguje. Kada to radi vladajuća, kada priča na temu šta bi najviše voleo u životu, najdraža ličnost mog detinjstva, onda tu nema nikakve reakcije, onda se to pusti onako. Ta slobodna tema iz oblasti književnosti i srpskog jezika je prisutna ovde već duži period.

Zbog toga, molim vas da zauzmete neki zajednički kriterijum koji će biti približan, a jednak i za opoziciju i za vladajuću. Jer, ovde smo slušali kako će Srbija vojnim obrazovanjem da poveća svoj izvoz, da će standard i bruto-društveni proizvod da poraste tako što će novim načinom razmišljanja o obrazovanju u vojsci postići se taj veći bruto-društveni proizvod, itd, itd. To su faktički besmislice.

Kolegama čisto dobronamerno savetujem – sve ove govore koje sada govorite i iznosite u javnost, kad-tad ćete morati da čitate, pa da vidite koliko ste bili korektni i koliko ste bili u funkciji rada ovog parlamenta.

Zahvaljujem, kolega Mirčiću.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Da)
Zahvaljujem.
Po amandmanu, narodni poslanik Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Amandman koji je u pretresu glasi: „Vojnim obrazovanjem obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na prava izbeglih i prognanih lica“. Vlada je obavestila Skupštinu da nije prihvatila taj amandman, zato što prava izbeglih i prognanih lica nisu predmet uređenja ovog zakona, što je tačno. I meni kao poslanici opozicije nije baš lako da kažem da je Vlada u pravu, ali ovaj put jeste u pravu.

Rasprava koju smo imali o ovom amandmanu otkriva jedno pitanje koje se u suštini ne postavlja u javnosti, nažalost, i za koje nije nadležan ni ministar odbrane, ko god on bio, a ni predstavnici Vojske Srbije ili Ministarstva odbrane, a tiču se teme oko koje smo ovde razmenili stavove, izbeglih i prognanih lica.

Ti ljudi su izbegli i prognani zato što je bilo nekih ratova, a mi nemamo odgovor na pitanje za ratove 90-ih, da li je Srbija te ratove izgubila ili je u njima pobedila? Nije to vaša tema, to je tema nas u ovoj sali, političara koji se kandiduju da rešavaju nasleđena pitanja, ko god za njih bio odgovoran i da razmatranjem tih pitanja u kontekstu sadašnjosti umeju da naprave plan za budućnost. Koga god da pitate koje smo ratove izgubili a u kojima smo pobedili, nećete dobiti odgovor.

Ja imam odgovor koji nije tema ove rasprave i zato ga ne delim sa vama. Delim poštovanje za sve one koji su učestvovali u okviru vojske tada Savezne Republike Jugoslavije, jer je to deo istorije Vojske Srbije i ako bude zaista neke rasprave o tome kakav je deo te istorije, onda će biti i odgovora na pitanje koje smo mi to ratove izgubili 90-ih a u kojima smo pobedili.

Zašto od tog pitanja bežimo, a zašto ja mislim da to pitanje treba da bude tema vojnog obrazovanja? Znači, ne ovog zakona, sada pravim malu digresiju od samog amandmana i od člana kojim se definiše vojno obrazovanje u Srbiji, treba da bude tema kurikuluma, planova i programa koji se izučavaju i na nivou srednjeg obrazovanja, pogotovo visokih. Visokog obrazovanja, zbog toga što će time sama Vojska Srbije odnosno predstavnici u obrazovnim institucijama dati svoj doprinos da neke greške iz prošlosti pokušamo da više nikad ne ponovimo, a još mnogo važnije, da se sa nekim greškama suočimo pošteno, hrabro, časno i čestito, kakvi smo često na rečima kada hoćemo da govorimo o Vojsci Srbije. Ne mislim tu na pripadnike, mislim na nas političarke i političare. Kod vojnika i kod pravih pripadnika ne manjka ni hrabrosti, ni čestitosti, ni časti da se suoči sa onim što se desilo 90-ih.

Komentar ovom amandmanu ja ću završiti sa predlogom kako možda možemo da počnemo da razgovaramo o budućnosti vojnog obrazovanja tako da bude bolje, sa posebnim osvrtom na činjenicu da teško da će biti vremena da sa ministrom direktno, sa Vladom, razgovaram o našem predlogu da po završetku vojne gimnazije učenici automatski postaju kadeti, odnosno studenti, da i tri najbolja učenika Srednje stručne vojne škole bez učešća na konkursu, koje raspisuje Ministarstvo odbrane. To je naš amandman zato što za nastavak školovanja u toj vojnoj visokoškolskoj ustanovi mi namećemo obavezu polaganja prijemnog ispita za studijske programe osnovnih i integrisanih akademskih studija i znam vrlo dobro da je to lako odbiti sa stanovišta ministra. Ponavljam, nemam problem sa argumentacijom za odbijanje ovog amandmana, ali ako stvarno hoćete da napravite negde iskorak, a nadležni ste za taj iskorak, to je da prihvatite ovaj amandman ili da napravite svoj amandman sa odborom koji će pokazati da hoćete da najbolji dečaci i devojčice iz tih vojnih škola budu u visokom obrazovanju integrisani bez prijemnog ispita. To je stav. To je poruka. To je mnogo delotvornije nego sve prazne fraze koje izmenjujemo ovde ili u tzv. medijskoj sferi ili javnosti koja se bavi statusom vojske Srbije.

Imam duboko poštovanje za sve one koji osete poziv da služe vojsku, da budu u snagama bezbednosti, da budu u sektoru sigurnosti, jer mislim da je to poziv, to nije zanimanje, i moja želja kao političarke koja donosi odluke o zakonima jeste da omogućimo svima onima koji osete taj poziv da ga obavljaju na najbolji mogući način. Jedan od je da podržimo najbolje među vama koji treba da budu najbolji među studentima. To je naš predlog za obrazovanje.

Ovo drugo pitanje – koje smo ratove izgubili, u kojim ratovima smo pobedili, to nije pitanje za vojsku Srbije i nije pitanje za Ministarstvo odbrane. To je, nažalost, pitanje koje će ostati bez sagovornika sve dok ne prestanemo da budemo mitska zajednica koja govori o mitovima i o stvarima koje ne postoje i da počne da se bavi životom, realnošću, suočeni sa činjenicama koje postoje. Samo tako ćemo zajedno naći odgovor na pitanje – koje smo to ratove izgubili 90-ih, u kojima smo pobedili, jer ova izbegla, prognana lica, lica interno raseljena postoje zbog nekih ratova. Svakom je ostavljeno na volju i na političku interpretaciju da o tim ratovima govori kao o pobedama ili kao o porazima. To nije dobro za vojsku Srbije. To nije dobro za budućnost Srbije. Snaga u jednom društvu ogledaće se u tome umemo li da od samovoljnih interpretacija o ratovima 90-ih pređemo na vojno obrazovni dijalog u kome ćemo zaista razmenjivati činjenice. Hvala.

Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući na mogućnosti da jednako ne govorim o amandmanu kao što je na isti način govorila poslanica Gordana Čomić. Pretpostavljam da je ona još uvek ministar odbrane vlade u senci, iako Bojan Pajtić više nije predsednik DS, ali je možda još uvek premijer vlade u senci, a ako ne, onda je bivši ministar odbrane u bivšoj vladi u senci DS. Ne govorim to zlonamerno, nego prosto ne mogu da ispratim to, a i želim da je odbranim od onih koji smatraju da ministar odbrane je morao da služi vojsku. Koliko znam, Gordana Čomić nije služila vojsku, niti neke kurseve koji bi imali dodira sa tim, ali je najbolji izbor DS u senci za to mesto.

Kao što smo videli, ona je protiv ovog amandmana jer ga nije razumela ili ga nije pročitala do kraja, jer ovde piše da vojno obrazovanje je veoma važno za sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na prava izbeglih i prognanih lica, te ovim amandmanom želi da se omogući jednak status ljudima koji žele da se obrazuju u vojnim ustanovama, a došli su sa teritorija koje se nalaze van granica Republike Srbije i spadaju u kategoriju izbeglih i prognanih lica. Znači, pravno-tehnički i politički ovaj amandman je sasvim u redu, a sada je pitanje da li neko želi da ga podrži ili ga ne želi i stvar tumačenja.

Vidim da je ministarka u vladi u senci, u senci Demokratske stranke Bojana Pajtića, koja možda jeste, a možda nije više premijer te vlade, želela da ga protumači time što će, već u maniru partije u kojoj pripada, nas sve nagovarati da se suočavamo sa devedesetim godinama, pa da Vojska Srbije, kako ste zaključili vašu diskusiju, kroz dijalog valjda sa nekom drugom vojskom, ne znam kojom, dođe do pomirenja, valjda dođe do nekakvog istorijskog saznanja šta se stvarno dogodilo u devedesetim. Ne mislim ništa pežorativno na njeno izlaganje, jer to je njihov politički rečnik. Stalno se moramo suočavati sa nečim iz devedesetih, pa ćemo sa nekim da vodimo dijalog da bi došli do bolje budućnosti itd. To je jedna ovako mantra koja ne znači ništa, ali evo nešto konkretno što će možda poslanica podržati i to već na narednoj sednici vlade.

Predlažem da u taj korpus novog predmeta koji je sad predložen, suočavanje sa istinama iz devedesetih godina, znači, otvorila mi je mogućnost da uvrstimo i 1999. godinu, i pošto se ne menja tako lako obrazovni sistem u vojnim ustanovama, imamo vremena taman kada svi zajedno ovde budemo glasali za osnivanje komisije koju sam predložila jutros ovde u parlamentu, da se osnuje ovde istražna komisija parlamentarna koja će se baviti utvrđivanjem posledica bombardovanja NATO pakta na zdravlje građana Srbije i životnu sredinu. Nadam se da ste se vi već upoznali svi sa sadržinom ovoga, sa posebnim osvrtom na uticaj upotrebe projektila sa osiromašenim uranijumom na zdravlje građana Srbije i životne sredine.

Tako da, predlažem, kada završimo ovu istragu, da se i taj deo, taj izveštaj obavezno uvrsti u ovaj obrazovni sistem koji je koleginica predložila i novi predmet suočavanja sa devedesetim, pa da jednostavno onda možemo lakše i mi iz Srbije, i naša vojska, i građani i civili, i oni koji su služili Vojsku Srbije 1999. godine na prostorima koja su bila bombardovana sa osiromašenim uranijumom, a onda da vodimo dijalog sa tim vojskama koje su osiromašeni uranijum bacale ovde na teritoriji Srbije, a pogotovo na teritoriji južne pokrajine Kosova i Metohije.

To je već uradio italijanski parlament, imamo odličan njihov izveštaj. Oni su se bavili istragom uticaja tog bombardovanja na njihove vojnike koji su službovali u misija u inostranstvu, a to je za njih svakako Srbija, odnosno Kosovo i Metohija, a koji su nakon te službe dokazano oboleli od kancerogenih bolesti. To je njihov parlament dokazao. Imamo izveštaje koje sam ja predala određenim predstavnicima najviših organa vlasti u državi.

Kao što vidite, i Vlada Republike Srbije sada predlaže formiranje i formiraće jedno koordinaciono telo koje će se ozbiljno baviti ovom temom. Mi smo spremni da sarađujemo, a jedan od prvih koga ćemo pozvati da da izjavu pred tom istražnom parlamentarnom komisijom će biti svakako poslanik italijanskog parlamenta, predsednik njihove komisije, gospodin Skanu, koji je časno uradio svoj posao, koji sada više nije poslanik najvećim delom i zbog toga što se nije bojao pretnji koje je imao. Pet poslanika je bilo u toj komisiji i crno na belo imamo da je dokazana uzročno-posledična veza i da italijanski vojnici oboljevaju i umiru zbog toga što su boravili u misijama na teritoriji Kosova i Metohije, tamo gde je bombardovano za osiromašenim uranijem i nisu imali adekvatno propisanu zaštitu.

Prema tome, delimično ću podržati vašu diskusiju ako se vi složite da uvrstimo i ono da se suočimo sa istinom iz 1999. godine, pa da vodimo dijalog sa svim vojskama koje su bile na ovim ili onim stranama. Hvala lepo.

Koleginice Čomić, osnov vašeg javljanja?
(Gordana Čomić: Ako mogu po replici.)
Izvolite.

Zahvaljujem.

Odgovor na pitanje i dve opaske.

Ne da ću podržati stavljanje na dnevni red sastav komisije, nego vam se kandidujem za predsednicu te komisije, pošto za razliku od većine onih koji u javnosti lupetaju o osiromašenom uranijumu, ja znam o čemu se tu radi. Tako da, imate moj glas i za stavljanje na dnevni red i imate moj predlog da me izaberete za predsednicu buduće istražne komisije koja će dati javnosti sve podatke o bombardovanju osiromašenim uranijumom, a ako treba i nekonvencionalnim kasetnim naoružanjem, mada znam da je to nezgodno jer mi nismo potpisnici konvencije niti ćemo biti. Dakle, to je prvi odgovor.

Drugi je dve opaske. Jasno sam i glasno kazala – traženje odgovora na pitanje koje je to ratove Srbija devedesetih izgubila, u kojima je pobedila, to nije tema za Vojsku Srbije, niti za pripadnike Ministarstva odbrane, ali jeste tema za političku javnost i sve one koji hoće da donose odluke o tome šta se to dogodilo, zašto se dogodilo i šta se više nikada neće dogoditi.

Da li treba da se suočimo sa realnošću devedesetih i da vodimo dijalog? Mislim da je čisto u pitanju opaska predsednice Narodne skupštine. Mi smo se suočili sa prošlošću, mi vodimo dijalog jedan koji je zvanična politika Vlade Srbije i koju ja kao opozicija podržavam. Taj dijalog se zove normalizacija odnosa Beograda i Prištine. On je nastao kao ishodište činjenica nakon NATO intervencije, o kojoj s punim pravom Narodna skupština treba da predloži svim narodnim poslanicima da osnujemo istražnu komisiju koja će istraživati sve posledice bombardovanja.

S obzirom na lepe reči o mojoj političkoj biografiji, ja vam se preporučujem za predsednicu. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Čomić.
Pravo na repliku, narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Hvala lepo. Po amandmanu.