Kolega Obradoviću, ja vas molim da poštujete dostojanstvo Narodne skupštine i dostojanstvo poslanika i ovaj put ću se zadržati samo na usmenoj opomeni. Molim vas da više ne koristite takav rečnik i vokabular obraćajući se kolegama jer nije korektno, a na ozbiljan način rušite i dostojanstvo Narodne skupštine.
Reč ima ministar dr Zlatibor Lončar. Izvolite.

Imamo izuzetno ozbiljno pitanje pred nama, zato sam i tu, mnogo ljudi gleda kako se mi ovde ponašamo i šta ćemo da uradimo. Ovde postoji jedan jedini cilj, da se pomogne ljudima kojima je pomoć neophodna. Nema razloga da mešate ni Evropu ni svet, niti bilo šta, zakone donosimo da bi nama bilo bolje. Za vašu informaciju, do sada mnogo građana Srbije je dobilo organ iz EU, a nijedan građanin iz Evrope i sveta nije dobio nijedan organ iz Srbije, to bi trebalo da znate.
Sledeća stvar, stalno preskačete jednu reč, pretpostavljena saglasnost. Mnogo je efikasnije, mnogo je bolje, pokazali su mnogi primeri, što ste vi i sami rekli, krajnje je jednostavno, da ne ponavljam više. Ko god ne želi, dovoljno je da napiše na običnom papiru – ja sam taj i taj, ne želim. Istog sekunda, od prvog dana kada zaživi zakon pravi se spisak tih ljudi koji ne žele, dostavlja se svim ustanovama koje rade transplantaciju i jednostavnije je nego što je bilo do sada. I to ne znači ništa. Ako dođe rodbina, ne slaže sa tim, nema od toga ništa. Transparentnije ne može, bolje ne može, smanjeno sve za bilo kakvu zloupotrebu. Ovde niste čuli zloupotrebu. Što se tiče embriona, to u Srbiji ne postoji. Molim vas, ako postoji recite, jedan jedini primer.
Druga stvar, pričate o bebama koje su nestajale pre 50, 60, 70 godina. Mnogo stvari smo uradili da je to sada nemoguće uraditi. Da je to danas moguće uraditi, pa vi bi prvi izašli i rekli – evo, u prošlih, ne znam, pet, šest godina, ukradena je beba. Postojala je sumnja, ne da je ukradena, nego postojala je sumnja, ali nema ni toga. Znači, pričam vam samo činjenice. Ovde smo skoncentrisani na ljude, kako da pomognemo ljudima kojima je jedini spas, njima i njihovim porodicama. Pričamo o minimumu dve hiljade ljudi, o njihovim porodicama i oni pažljivo slušaju kako se mi ophodimo prema tome, da li mogu da dobiju pomoć ili ne.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS narodni poslanik Darko Laketić, po amandmanu. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, mi se u Srbiji suočavamo sa velikom borbom koja je usmerena ka nadrilekarstvu, ka različitim lobijima, antivakcinalni itd, to dobro znaju ljudi iz Ministarstva, a i mi koji se bavimo zdravljem. Nažalost, ja danas prvi put čujem neke stvari koje zaista ne bi smele da budu u ovom plemenitom domu. Zašto to kažem? Zato što ovo smatram pre svega širenjem lažnih informacija i čak i nadrilekarstvom ili možda zakon nisu ni pročitali ili ga nisu razumeli, a nisu tražili razjašnjenje.

Zašto to opet kažem? Ovde se informisana saglasnost menja pretpostavljenom saglasnošću. Ovde je ishod, ako niste pročitali, poštovane kolege, ishod je na kraju isti, a to je – pita se najbliža rodbina. Dakle, bez saglasnosti rodbine nema „uzimanja“, odnosno darivanja tih organa. Pored toga, imamo jedan više nego zakonit put, a to je – čovek može, svaki punoletni građanin ove zemlje može potpisati, dakle, pismeno, ili dati usmeno svoje izjašnjenje da ne želi u nekom narednom periodu ili do kraja života da njegovi organi budu donirani. Dakle, ukoliko je reč o samom nekom činu, suština je ista i kod informisane i kod pretpostavljene saglasnost, pita se na kraju najbliža rodbina. Dakle, to je suštinska stvar.

Međutim, ovde postoji očito neka paranoja, paranoja da sve što dolazi iz bilo koje zemlje iz inostranstva nije dobro. Ja sam mišljenja da najbolja rešenja, da ono što je dalo rezultat, a rezultat je povećanje kadaveričnih transplantacija, rezultat je smanjenje broja pacijenata koji čekaju na organe, to moramo poštovati kao rezultat. Govorim o svemu onome što je plemenito, što nam mora biti zajednički cilj, a ne – ovo dolazi odavde. Sva rešenja koja su dala rezultate lično ću podržati uvek, nevezano odakle dolaze. Govorim o zakonskim rešenjima i predlozima.

Zato još jednom, smatram da je zakonski predlog više nego dobar. Uz promociju transplantacije koja je takođe neophodna u zakonskom aktu mislim da ćemo imati rezultat, ukoliko bude valjano sprovedena i naravno uz podzakonske akte koji će dodatno urediti ovu problematiku. Hvala.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i saradnici, koleginice i kolege narodni poslanici, kod kolege Obradovića poštujem energiju i želju za borbom za svoje stavove, ali apsolutno se ne slažem sa njegovim izrečenim stavovima na današnjem zasedanju. Mislim da par stvari koje je rekao ja kao lekar moram i kao narodni poslanik da kažem u ime struke.

Znači, kada je rečeno da ćemo mi postati banka organa i da će neki tamo etički komiteti i odbori da odlučuju da se uzme organ, ti neki etički komiteti su sastavljeni od vrhunskih stručnjaka koje ima naša država Srbija, to je naša najveća pamet. Ako ta pamet ne zna šta treba uraditi sa pacijentom, a ti ljudi su ceo svoj život poklonili i posvetili da se bore protiv bolesti, protiv smrti i da se ljudski život spasi.

U ime kolega se ograđujem od vaše izjave i kažem da su ti naši etički komiteti i odbori sastavljeni od profesora i primarijusa koji se ceo svoj život bore za zdravlje naše nacije i za naše pacijente. Sa vrlo velikom ozbiljnošću se donosi odluka i dan danas kada je neki pacijent u komi kako se dalje nastaviti njegovo lečenje. Kada pričamo u ovom domu o ovakvim stvarima, mi šaljemo poruku građanima, šaljemo im neku mogućnost zabune i poruku straha.

I u prošlom obraćanju sam pokazao da sam već odavno potpisao donorsku karticu, kao javna ličnost. Veliki broj građana zna da ja imam potpisanu tu donorsku karticu i ništa mi se nije desilo. Ne treba imati strah da će neko nekoga ubiti i da će neko nekoga zgaziti na pešačkom prelazu, kao što vidimo u nekim tabloidima da osvanjuje ili na nekim društvenim mrežama. Ne, to je širenje straha, što je loše, širenje straha i antivakcinalnog lobija, da su vakcine nešto što mi kao lekari dajemo pacijentima da bi ubili decu. Hej, u 21. veku neki, stvarno nemam naziv za takve ljude, da to dozvole. Mi jedno civilizacijsko dobro mi pretvaramo u 21. veku kao lekari i da se borimo šta je dobro, a šta nije dobro.

Kada vam struka kaže – ovaj zakon nije pisao Lonačar ili ne znam neko od njih, ovo su pisali prof. Šćepanović, ljudi koji su u struci zajedno sa pravnicima Ministarstva zdravlja. Ideja je da se pomogne pacijentima. Ne vidim toliko straha i razumem političku borbu, ali morate da shvatite da se ovde vodi borba da se građanima Srbije koji boluju od teških bolesti, a njih je trenutno 2.000. Ako on kaže da danas u ovom momentu, dok mi pričamo, dok se raspravljamo, da neko od naših najbližih nije dobio smrtnu dijagnozu sa kojom će ukoliko nema mogućnost transplantacije, neće dočekati narednih šest meseci ili godinu dana.

Građani Srbije ne znaju koliko ljudi nepoznatih, nevidljivih, malih, običnih ljudi koji su bolovali od neke bolesti je izgubilo život zato što nije u trenutku moglo da dođe do operacije do transplantacije organa. Vi ne znate da je Srbija bila među vodećim republikama bivše Jugoslavije u transplantacionom programu, da smo 73. godine uradili prvu transplantaciju na Zvezdari, da raspadom Jugoslavije su dve bivše republike Slovenija i Hrvatska promenile zakonodavstvo i znatno su napredovale zato što su imali veći broj donara.

Mi imamo dobre lekare. Ponosan sam zato što imamo dobre lekare. Kada neko kaže – imamo loš zdravstveni sistem, ja kažem – mi imamo odlične zdravstvene radnike, dobre lekare i dobre medicinske sestre koji rade u teškim uslovima. Delimo odgovornost ovog naroda i ovog ekonomskog stanja u ovoj našoj zemlji. Nikada neće zdravstvena struka stati zato što ima male plate. Mi smo stali za vreme Miloševića, kada je moja plata bila dve i po marke. Išao sam, odgovorno sam radio posao sa svojim kolegama i nikada nismo stali da radimo zato što je naš posao da pomažemo bolesnim ljudima.

Ovo je pokušaj da se ljudima koji imaju životni problem pomogne, tako da to ne bi trebao uopšte da bude. Kada je rečeno postoji trgovina organima u Srbiji, nisam čuo da je negde postoji bilo kakva trgovina. Postoje apeli očajnika, gubitnika u tranziciji, siromašnih ljudi koji su na društvenim mrežama, video sam nekoliko da su ponudili bubreg da bi platili dugove za struju ili neke druge stvari. Znači, da građani znaju kažnjiva je Krivičnim zakonikom bilo kakva trgovina ljudskim organima. To je nedopustivo i to je nemoguće. Građani to treba da znaju.

Vidite i sada, pokušavam da ovaj mikrofon koristim isključivo u interesu bolesnih ljudi. Ponašam se kao lekar. Četiri saziva se ovde ponašam kao lekar, ne kao poslanik vladajuće Demokratske stranke kada je bila na vlasti ili opozicione Demokratske stranke, nego kao predstavnik građana koji treba da kaže u parlamentu ono za šta je stručan, ja sam kao lekar, mislim da sam stručan kao redovni profesor Medicinskog fakulteta da branim stavove struke.

Kolega je rekao o nadrilekarstvu i o antivakcionalnom lobiju. Strašno šta mi dopuštamo da nam se neke osobe koje nemaju ni pet razreda osnovne škole, obraćaju preko nekih medija koji kažu kako treba da lečite tumore, kako treba da gledate u sunce, kako treba da gladujete, kako ne treba da verujete lekarima, kako ne treba da idete na operativne zahvate i kako ne treba da verujete u humanu medicinu u 21. veku. Strašno.

Znači, nemojte da slušate šarlatane, nemojte da koristite pozive i lečenje preko gugla, preko interneta, nego za svaki simptom građani Srbrije, obratite se slobodno lekaru, jer koliko god pričali, naš zdravstveni sistem i naša struka je dobra. To pokazuje, malo skrećem sa teme, ali i Nemačka i druge zemlje, oberučke prihvataju naše lekare koji su rame uz rame sa svetskim lekarima i svetskim zdravstvenim sistemima, tako da tu nema dileme.

Još jedanput ću ponoviti, da nema ničeg humanijeg, nego donorstvo organa. Nema ničeg humanijeg nego nekome nastaviti, produžiti život. Moramo da menjamo svest naše Srbije, zato što smo mi još uvek u nekim delovima, razmišljamo kao da smo u 19. ili 18. veku. Nema ništa humanije, šta bilo kome vredi kada premine, kada ispusti dušu, kada telo ode u zemlju, da ništa nije postigao. Ako neko može neko dete da nastavi, da njegovo srce počne da kuca u nekom malom telu i da mu produži život, pa nema ničeg humanijeg.

Kao lekar, jasno i glasno kažem da je ovo dobra zakon i da za ovaj zakon treba svi da glasamo. Ako se pozivamo i na stav crkve, poštujem našu veru, pravoslavnu, poštujem i crkvu, ali i crkva kaže da može da se i nisam primetio da i jedna verska zajednica se bori protiv transplantacije organa i pravoslavna, i katolička, i protestantska, i Muslimani podržavaju transplantaciju.

Ono što se sporimo lekari i oni sa te druge strane jeste da li je kada konstatovana moždana smrt može da se uzme organ dokle god kuca srce. To je nešto što se vodi polemika sa crkvom, ali ja kao lekar nemam dilemu, ne mogu da vodim polemiku sa bilo kim, ja se borim za život mog pacijenta i meni je pacijent bitan, ako u tom trenutku može da se pomogne nekome, ja svakako dajem prednost toj njegovoj borbi za život. Hvala vam.

(Boško Obradović: Replika.)

Nemate osnova za repliku.
Reč ima narodna poslanica Sonja Pavlović. Izvolite, po amandmanu.

Hvala vam.

Meni vreme ističe i molim kolege da se malo utišaju. Uz dužno poštovanje, mog kolege Milisavljevića i svih kolega njegovih koji su ovde govorili, pošto sam veliki poštovalac profesije, znači, uopšte nije sporno da li dobrovoljnog doniranja organa treba da bude, trebalo bi ovde još više da promovišemo mi kao poslanici, a to je da se broj donorskih kartica poveća, međutim da bi se razrešile neke dileme, moram da postavim i neka pitanja, a to je pre svega sledeće.

Da li treba da podrazumevamo građane Srbije? Znači, ne treba da podrazumevamo, podrazumeva se i da se dobro živi, da bi svi trebaju da imaju minimum za dobrog života, pa nemaju. Znači, ne možemo da podrazumevamo da će neko rođenjem biti donor i da neće biti donor isključivo ako se za to izjasni u biomedicini. Znači, to ne sme dešava. Pre svega, šta se dešava, kolega je tu maločas rekao, bliža rodbina će se pitati. Šta ako taj neko nema rodbinu, ni bližu, ni dalju? Ko u tom slučaju odlučuje? Znači, to su neke stvari koje zaista ne možemo ostaviti da budu nerešene. Hoću da se nadam da će to podzakonskim aktima biti definisano, ali evo, imam i ja jedan predlog koji bi možda bio dobar, a predlog je sledeći.

Pošto je poslednji popis stanovništva urađen 2011. godine, znači, imam predlog, koliko god to bilo skupo i zahtevno, pa i izbori su skupi i zahtevni, pa ih imamo svako malo, raspisujete ih, da se uradi novi popis stanovništva, da znamo koliko zapravo ima stanovnika u Srbiji. To bi bila i dobra osnova za dobar birački spisak i da se pri tom popisu ljudi glasno i jasno izjasne da li su oni ti koji hoće da daju, doniraju svoje organe ili ne. Mislim da bi to bio jedan sasvim korektan način prema građanima Srbije i to bi značilo da ih ne podrazumevamo kao robu nego da zaista imaju pravo da se izjasne i mogućnost da se izjasne. Govoriti o tome da smo u eri digitalizacije, da su ljudi obavešteni o tome, u Srbiji je to stvarno na dugom štapu i to neće zaživeti na pravi način još puno godina. Znači, mi smo u začetku digitalizacije da se ne varamo, i tu tužne primere te nedigitalizacije vidimo i ovde u Skupštini.

Znači, mi ovde ne poslujemo onako kako bi trebalo po pravilima. I, da će neko u nekim pasivnijim krajevima biti informisan, ostaviti svoju njivu, svoje radove ili izađi iz fabrike, da bi izašao na internet da bi video šta treba da uradi u centru biomedicine, i da on da svoju izjavu, mislim da to je stvarno potpuno neprimereno očekivati, ali da jedan ozbiljan popis i ozbiljan pristup može da donese željene rezultate i evo to ovom prilikom predlažem. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, reč ima ovlašćeni predstavnik SPS, narodna poslanica Danica Bukvić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, htela bih još jednom da kažem da apsolutno podržavam podneti zakon, naročito, ističem, zbog toga što decenijama radim sa ljudima kojima su organi potrebni. Naime, kao nefrolog, koji je radio na hemodijalizi iz prakse znam koliko to ljudima ljudski znači da se presadi organ.

Još jednom ponavljam da oko 800 ljudi u Srbiji čeka, recimo na transplantaciju bubrega, da je Srbija na začelju liste po broju kadaveričkih donatora za bubrege i da taj broj iznosi šest na miliona stanovnika, dok u našim susednim republikama iznosi čak 40, recimo u Hrvatskoj.

Takođe, kažem, jeste značajno, recimo, za bubrežne bolesnike da nadomeštanje bubrežne funkcije ponavljanim hemodijalizama ili peritonejskim dijalizama produžava život tih bolesnika, ali njihova potpuna rehabilitacija se postiže transplantacijom bubrega. Oni se tada potpuno vraćaju životu, normalnom radu i ekonomski doprinose državi, a vraćaju se, kao što sam rekla, i reproduktivnom životu.

S druge strane, ovde se dosta govori o tim donatorskim karticama koje smo mi uveli pre više godina. Poznato je da postoji 130 hiljada potpisanih donatorskih kartica, ali, i u tom slučaju, kao i u slučaju predviđenom ovim zakonom, gde postoji pretpostavljana saglasnost, postoji mogućnost da potencijalni donator se ne saglasi sa davanjem organa, odnosno da i onaj koji je potpisao donatorsku karticu može u poslednjem momentu da odluči da to ne učini, ili neki njegov najbliži srodnik takođe može usmenim ili pismenim putem da to onemogući, tako da i pored 130 hiljada potpisanih kartica, kao što sam rekla, 30 hiljada mi faktički imamo potencijalnih donatora bubrega, odnosno organa.

U svakom slučaju, mislim da će ovako uređena oblast doprineti poboljšanju zdravlja u našoj zemlji na ovaj način. Hvala lepo.