Zahvaljujem.
Replika, Vjerica Radeta.

Prilično je neverovatno šta mi danas ovde slušamo. Podsećam da govorimo o zakonima, odnosno o Predlogu zakona i rezolucije koji nam otvoreno stavljaju do znanja separatističke težnje predlagača. I onda u sred te rasprave, predlagač poziva državu da se odredi prema presudi sramnoj, katastrofalnoj, drastičnoj presudi koju je zločinački Haški tribunal izrekao Radovanu Karadžiću. Još kaže da se vlast opredeli prema toj presudi s obzirom na činjenicu da je Karadžić učestvovao u genocidu.

Dakle, u Srebrenici nije bilo genocida. Može 100 puta Haški tribunal da takao nešto presudi – ne, nije bilo genocida. Ovi što poštuju presude Haškog tribunala, poput Čanka, poput sinoć na društvenim mrežama, Balše Božovića, Aleksandre Jerkov, Maje Videnović i ostalih mrzitelja srpskog, svega što je srpsko. Da li to znači da oni priznaju ono što je Haški tribunal rekao da Naser Orić nije odgovoran za masakr Srba u Srebrenici, u Kravici? Jel oni misle da Haradinaj nije odgovoran za masakr Srba na KiM? Jel oni misle da Gotovina nije odgovoran za zločinačko ubijanje Srba na teritoriji Republike Srpske Krajine, za „Oluju“, za „Bljesak“? Prosto je neverovatno da postoji neko ko se zove Srbinom da može danas posle jučerašnjeg dana sejiriti nad onim što je tragično ne samo za Radovana Karadžića, junak je on bio i ostao i on će tu svoju doživotnu kaznu dostojanstveno i smrt dočekati u Haškom tribunalu ili negde gde ga budu odveli na služenje kazne, ali ne žele da razumeju da je ta presuda zapravo osuda srpskom narodu, Republici Srpskoj. Džabe su im i ovakve rezolucije i ovakvi predlozi.

Vreme vam je prošlo. Hvala. Izvinjavam se.
Reč ima ministar Branislav Nedimović.

Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, poštovani predstavnici predlagača, juče nije bilo dovoljno vremena da se odgovori na neke stvari iako nije ovo baš karakteristična tema i uopšte čitava procedura vezana za donošenje zakona da bi Vlada odgovarala, odnosno predstavnici Vlade odgovarali na pitanje, ali moram da kažem u kontekstu prethodne priče koja je bila pre 10,15 minuta.
Postavilo se pitanje – zašto jedinice lokalnih samouprava nemaju više novca da bi mogle da isprate, to je bilo juče jedno o pitanja, projekte, da ulažu u stvari koje se tiču razvoja? Želim da kažem dve stvari. Prva stvar – najveći genocid koji je u okviru privatizacije i liberalizacije 2000. godine napravljen, napravljen je u privredi Vojvodine. Ne postoji veći genocid koji je napravljen nad ekonomijom bilo kog dela Srbije nego što je napravljen na prostoru Vojvodine. Mislim da to treba jedno 16 puta da ponovim.
Sada ću vam reći zašto. Juče smo razgovarali na temu kako se Vojvodina razvijala od 1972, 1973, 1974, 9175. godine. Baš na potencijalu sirovinske baze u poljoprivredi i izgradnji prerađivačkih kapaciteta i svega ostalog, logistike koja prati prerađivačke kapacitete jer ne postoji ništa normalnije da tamo gde postoji sirovina da pokuša da se razvije i prerada. Upravo to tog 1. januara 2001. godine sa rušenjem barijera i nezaštitom i poljoprivrede i prerađivačke industrije je unakažena srpska Vojvodina, privreda u okviru Vojvodine.
Sve što je hranilo tu Jugoslaviju od 22 miliona stanovnika najvećim delom se nalazilo na prostoru Vojvodine. Pričam o prerađivačkim kapacitetima. Naravno, opet se vraćam na to da je prirodno gde je sirovina da se ona i prerađuje, ali ta odluka tadašnja tih predstavnika DOS-a je bila – ne znam, ne znam čime bi to okarakterisao, ne postoji reč u srpskom jeziku kojom bi ja to mogao da opišem. Ne znam reč, ja bih rekao – ne znam, ne znam tu reč. Interes – genocid, kako god hoćete. Sa jedne strane, genocid, a sa druge strane – interes.
Hajde da pokušamo još jednu stvar da kažemo – šta se opet desilo 2007, 2008. godine u nekim lokalnim samoupravama na prostoru Vojvodine? Takvo zaduživanje tih jedinica lokalne samouprave kod poslovnih banaka kakve svet nije video. Vrbas, da vi vidite njihove finansije tada, do pre dve godine, tri, takvo zaduživanje. Tri veka da žive ne mogu da vrate šta je zaduženo, a za šta? Niko ne zna. To su razlozi. Manja privredna aktivnosti, skoro nikakva usled ovakvih ludačkih procesa i ova druga stvar.
Želim još jednu stvar da kažem. Nema razvoja Vojvodine bez razvoja privrede. Nema razvoja nijednog dela Srbije bez razvoja privrede. Bez toga i bez tog ekonomskog potencijala mi možemo da pričamo o čemu god hoćemo, možemo ovde da vodim priče 300 dana, ali ako ne bude ovo što Vlada radi, ulaže u infrastrukturu da bi se dovelo što više investitora, ako se ne ulaže u obnovu reka, potencija lučkih, nema ni razvoja poljoprivrede, a samim tim ni prerađivačke industrije.
Zbog javnosti želim jednu stvar da kažem. Vlada Republike Srbije je u januaru mesecu donela posebnu Uredbu vezanu za podsticanje prerađivačkog sektora u prehrambenoj industriji, gde se samo ne potencira masovno zapošljavanje, nego se potencira dovođenje novih tehnologija koje su u stanju da apsorbuju taj sirovinski potencijal koji postoji oko nas.
Zašto mi imamo najviše problema sa pojedinim kulturama na prostoru Srbije, kada pričamo o poljoprivredi, poljoprivrednim kulturama? Pa, baš zato što nemamo tu prerađivačku industriju koja je unakažena.
A, šta se desilo tamo 2005, 2006. godine u nastavku tog ludila? Privatizacija poljoprivrednih kombinata, ko zna kome, za ko zna koje pare, bez ikakvih sredstava obezbeđenja i ko je opet tu na gubitku? Opet privreda Vojvodine. I, stalno sve počinje i završava se na tome.
Kada imamo potencijal ekonomski, naravno da ćemo da jačamo. To se upravo sad dešava u zadnje dve, tri godine. Mi imamo mnogo bolje finansije i u Rumi i u Šidu i u Novom Sadu i u Zrenjaninu. Mnogo bolji ekonomski potencijal na osnovu kog možemo bilo šta da baštinimo, ali to je napravljeno na bazi ulaganja u ove privredne potencijale. Nije ni moglo ništa da se razvije pre 15 godina, jer je bilo sve unakaženo.

Zahvaljujem.
Sledeći govornik je Milan Lapčević. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zamišljam Narodnu skupštinu kao najveći predstavnički organ koji treba da raspravlja o najprioritetnijim problemima ove države i da daje određena, konkretna zakonska rešenja.

Ne smatram da je prioritetan i gorući problem ovaj koji je danas na dnevnom redu i mislim da je bilo mnogo drugih tema koje su daleko značajnije da raspravlja ovaj najviši predstavnički Dom, nego što je to pitanje finansiranja AP Vojvodine.

Nisam siguran da je AP Vojvodina ugroženija finansijski od drugih delova zemlje. Naprotiv, siguran sam da postoje krajevi Srbije koji su daleko ugroženiji i iz kojih se mnogo više iseljavaju stanovnici, naročito u južnoj i istočnoj Srbiji, pa i u zapadnoj Srbiji, nego što je to u Vojvodini. I, smeta mi taj žargon, koji se stalno potencira od predstavnika predlagača, kako tamo žive Vojvođanke i Vojvođani, kako se iseljavaju Vojvođanke i Vojvođani, a nisam čuo ni jednog drugog kolegu da je pričao da se iseljavaju Topličanke i Topličani, Južnosrbijanci i Južnosrbijanke, Negotinci, Šumadinci, Zlatiborci i Zlatiborke, i slične stvari. Ne znam čemu to potenciranje, nije mi jasno.

Prosečna nezaposlenost u Vojvodini je oko 8% prema podacima Zavoda za statistiku. U drugim delovima Srbije ta prosečna nezaposlenost ide i do 40% u opštinama jugoistočne Srbije. Iz opština jugoistočne Srbije se u zadnjih 15 godina iselilo više od 600.000 stanovnika. Ovaj Dom o tome nije ni jednom raspravljao.

Na lestvici opština koje imaju najnižu prosečnu zaradu ubedljivo od 10 mesta, sedam mesta zauzimaju opštine jugoistočne Srbije. Opet se niko iz ovog parlamenta, niti iz ove države nije posebno zabrinuo zbog toga, iako, naravno, ima nas poslanika koji stalno ukazujemo na tu činjenicu. Kome da se žalimo mi sa juga Srbije ili ovi iz zapadne Srbije na stanje u budžetima u našim opštinama, na stanje infrastrukture, na, po nama, nedovoljnu podršku države u oblasti poljoprivrede ili u nekim drugim oblastima.

Prema podacima koje ja posedujem iz Fonda za podsticaj poljoprivrede koji je negde 12, 13 milijardi, zavisi od godine, više ili skoro 70% ide za teritoriju AP Vojvodine. Naravno, prirodno je i logično, najrazvijenija je poljoprivreda tamo, ali ne vidim da tu ima mesta da se žalimo za to.

Transferi opštinama i gradovima u Srbiji su podjednaki i po metodologiji i pripadaju svim opštinama i gradovima u Srbiji. Dakle, sve opštine i na teritoriji AP Vojvodine dobijaju srazmernu količinu novca iz državnog budžeta, kao i bilo koja opština na teritoriji južne Srbije ili jugoistočne Srbije, ili istočne Srbije, kako god hoćete. Dakle, ti novci se koriste između ostalog za finansiranje nekih kapitalnih izdataka, popravljanje puteva ili šta već u tim opštinama, a opštine sa teritorije AP Vojvodine imaju mogućnost finansiranja i iz pokrajinskog budžeta. Dakle, duplu mogućnost finansiranja.

Putevi Srbije, takođe, popravljaju puteve i na teritoriji tzv. uže Srbije, kao i na teritoriji Vojvodine. Auto-put je kompletno završen, Koridor 10 na teritoriji AP Vojvodine, država će se zadužiti ove godine i počeo je projekat rekonstrukcije železnice, opet prvo kroz teritoriju AP Vojvodine. Postoji budžetski fond za kapitalna ulaganja za AP Vojvodinu, država će se zadužiti 210 miliona evra za izgradnju brze saobraćajnice Novi Sad – Ruma – Šabac, itd.

Sedište nekih velikih javnih preduzeća, poput „Srbijagasa“ i NIS-a su opet na teritoriji Vojvodine. Ni jedno drugo javno preduzeće nema sedište izvan Beograda. Ne vidim u čemu je Vojvodina ugroženija od drugih delova Srbije da je ovo prioritet. Slažem se da je Srbija centralizovana država, naročito finansijski centralizovana i da probleme treba rešavati tako što ćemo izdvojiti one najugroženije, njima pomagati i formirati konačno ministarstvo za ravnomerni regionalni razvoj, jer je to preko potrebno.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nedimović.

Poštovana predsednice, poštovane kolege poslanici, izvinjavam se, moraću na jednu temu da se osvrnem. Čini mi se, gospodine, da ste vi pomešali 2019. i 2009. godinu. Mislim da posle nule treba da stoji jedinica, iz jednog prostog razloga, što je tada možda bilo 12, 13 milijardi davanja za poljoprivredu, a sada ima 44 i 44 je više i od 12, 13 i od 18. Malo niste dobro videli. Ako treba, daću vam podatke, nikakav problem nije, može ovog sekunda. Svi mogu da dođu, to je javno i sve je vidljivo. Sve može da se vidi, nema nikakvih tajni. Stalno slušamo ovde kako su subvencije bile pre sedam, osam godina veće nego što su sada. Samo mi napišite od kada je 17, 18 ili 12, 13 veće od 44. To uči moj Filip u prvom razredu osnovne škole.
Još jedna stvar, zbog javnosti, vrlo često se u javnosti kaže – više subvencija ide na prostor Vojvodine, nego u druge delove Srbije. To uopšte nije tako. Isto tako mogu da argumentujem.
Evo jedna mera, iz niza mera. Marginalna podrška – 65% gde dajemo subvencije, to je sve što ide prema istočnoj, južnoj, centralnoj Srbiji. Na ostalim mestima je 50% subvencija. Mladi poljoprivredni proizvođači – od 664 isplaćena zahteva, rešenja gde mladi poljoprivrednici dobiju 12.000. evra, 166 je na prostoru Vojvodine. Opet, to nije možda ni 25% od ukupnog broja isplaćenih zahteva.
Nemojte, molim vas, da se igrate sa tim, ovo su stvari koje su opasne. Samo to bih vas zamolio. Daću vam svaki podatak uvek i u svakom trenutku. Još jednom, 44 je uvek i u svakoj matematici veće od 12 i 18.

Reč ima Milan Lapčević, replika.

Hvala vam gospodine ministre za ove egzaktne podatke, ja verujem vama da su oni tačni, i naravno, verujem i pohvaljujem to što se veći procenat subvencija za određenu, konkretnu meru izdvaja za marginalna područja, to je valjda logično i normalno. Ali, niste me demantovali da u ukupnoj sumi ne odlazi ovoliki procenat koliko sam rekao. Da li je 65%, 70%, ali sigurno preko polovine ukupnih subvencija ide za teritoriju AP Vojvodine. Da li su to 44 milijarde ili 54, svejedno, ali svakako najveći deo novca završi tamo.

Rekao sam da nemam ništa protiv toga, to je logično, jer je tamo poljoprivreda najrazvijenija, ali ne vidim razloga da se kuka zbog toga, kao što ne vidim ni razloga da se traži da se stalno potencira gde su naši novci, i hoćemo još novaca, a država Srbija finansira izgradnju autoputa, država Srbija finansira izgradnju npr. Narodnog pozorišta u Subotici, izgradnju brze pruge od Beograda do Budimpešte, itd.

Samo jedan podatak, recimo, ono što građani Srbije južno od Beograda nemaju, a Vojvodina ima, 1.200 ljudi radi u sistemu RTV Vojvodina, koji ima budžet od četiri milijarde dinara, od toga najveći deo ide iz republičkog budžeta, dva televizijska, tri radijska programa. Razumem, ima nacionalnih manjina, potrebno je podržati to, za to sam uvek, ali izvinite, da li je moguće da ne postoji nijedan jedini, ni radijski, ni televizijski javni servis za građane ostatka Srbije. Mi treba svi da izdvajamo taksu od 150 dinara da bi se finansirao RTS i RTV.