Zahvaljujem.
Reč ima Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem predsednice.

Odmah da izrazim zadovoljstvo što imamo priliku da diskutujemo i raspravljamo o jednoj parekselans političkoj temi kao što je predlog koji je predlagač

postavio. Gospodine Čanak, izražavam zadovoljstvo to što se ova rasprava vodi u jednom civilizovanom i pristojnom nivou i maniru i mislim da sve te rasprave treba upravo tako i voditi.

Sa druge strane, svi oni koji ovu diskusiju smatraju farsičnom i ovu našu sednicu Skupštinu smatraju farsom su očigledno sebe amputirali od demokratije i implantirali se u distrukciji, nasilju i svemu onome što sigurno mi nikada nećemo dozvoliti, a što su i ovde manifestovali u ovom domu.

Kada je u pitanju predlog o kome raspravljamo sa ove dve tačke dnevnog reda, gospodine Čanak ja bih vas zamolio samo da pažljivo saslušate nešto što mi se čini bitnim i što su i moji prethodnici nagovestili, a ja ću završiti otprilike u kom pravcu iznosimo kritike. Postoji nešto apsolutno u čemu se apsolutno slažemo i postoji nešto u čemu se duboko ne slažemo.

Slažemo se da Vojvodina treba da ima autonomiju, ne slažemo se u obimu i suštini te autonomije. I to je duboko neslaganje i ono je očigledno, naročito nakon vašeg deklarisanja danas na raspravi, kada se krajnje otvoreno i jasno precizirali vaš stav kada je u pitanju federalizacija države. Mislim da je to pitanje s vaše strane sada definitivno rešeno.

Ono što nije rešeno, mislim da bez namere da me pogrešno razumete, jer ne želim ni u kom slučaju da budem uvredljiv, jeste apsolutna nedorečenost onoga što predlažemo. Nedorečenost u kojoj se kriju mnoge zamke. A zašto gospodine Čanak? Postoji više razloga.

Prvi, kada je u pitanju rezolucija. Kažete u prvom stavu – poštujući Vojvodinu kao demokratsku, multinacionalnu, multikonfensionalnu, multikulturnu, autonomnu pokrajinu itd, gde navodite naravno i nacionalne zajednice. Ja vas pitam - da li je isto tako demokratska, multinacionalna, multikonfesionalna, multikulturna sredina u kojoj žive i druge nacionalne zajednice, kao što je, recimo, u Pčinjskom okrugu, kao što je, recimo, u Raškoj oblasti gde imamo i Albance, imamo i Rome, imamo i Bošnjake? Dakle, da li ćemo morati u toj situaciji za svaku tu oblast, morati donositi neku novu rezoluciju? Šta to znači, kakva se vrata u tom smislu otvaraju? Vrata čega? Vrata nekih novih autonomija? Vrata nekih novih separatizama? Ja mislim da je to jedna opasna zamka u koju se mi sigurno nećemo upecati, odnosno nećemo ući u nju.

Dalje, u drugom stavu ovog da kažem uvodnog dela vaše rezolucije, navodite, što po meni nije korektno gospodine Čanak, da polazeći od Vojvodine kao građanske decentralizovane autonomije, obuhvata tri regije, itd, da ste uvereni da Vojvodina nije samo most Srbije prema evropskim integracijama, nego činilac stabilizacije države regiona. Gospodine Čanak, šta to znači? Da li to znači da je Srbija destabilizirajući faktor, a Vojvodina jedini stabilizirajući faktor? U kom smislu je Vojvodina most između Srbije i Evrope i EU?

Vojvodina to može biti samo u okviru Srbije i u okviru pravnog i ustavno-pravnog poretka Srbije, u okviru spoljne politike, gospodine Čanak. U okviru spoljne politike Srbije koja se nesumnjivo vodi više nego dobro, kako to radi predsednik Vučić i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić i to vi ne možete da dovedete u sumnju u ni u kom slučaju. Pa se postavlja pitanje – zašto ste ovako po meni krajnje nekorektan navod u uvodnom delu rezolucije naveli?

Dalje, kažete da polazeći od istorijske činjenice da je današnja AP Vojvodina nastala kao rezultat antifašističke borbe njenih naroda u Drugo svetskom ratu i ušla svojom voljom u sastav, kako ste ovde pogrešili, sastav Federativne republike Srbije, nije Srbije, znamo šta je, ali to nije tačno. Vi znate da to nije tačno. Narodno oslobodilački pokret je bio oslobodilački pokret sveopšteg karaktera i ne može se locirati iz segmetna i vezivati samo za Vojvodinu.

Na kraju krajeva, gospodine Čanak i te kako dobro znate da je AVNOJ proklamovao i garantovao Vojvodinu u okviru Srbije, ne van Srbije. Da je AVNOJ i ondašnji organi komunističke partije su iscrtali određene granice i te granice su definisale Vojvodinu u okviru Srbije. Vi to ovde očigledno niste naveli i jasno je zašto to niste naveli, barem nama u SPS, siguran sam i našim koalicionim partnerima, ali i to nije korektno da se tako navede. Uvodimo opet celu priču u jednu vrstu nekakve priče koja odudara od onoga što afirmišete i pokušavate ovde da nam pokažete.

Ono što je najspornije jeste ono što su moje kolege, prevashodno u mojoj poslaničkoj grupi, naš ovlašćeni predstavnik Dušan Bajatović, Žarko Obradović, kolege iz SNS, pre svega gospodin Martinović, istakli, nemojte očekivati od nas da mi pljunemo po onome što afirmišemo, za šta se borimo i za šta se zalažemo.

Mi jesmo deo evropskih integracija, mi jesmo na putu ka EU, taj put je trasirala ova vlast i taj put je nesumnjivo jedini put kojim Srbija ide i vi to znate. Sada, ako je to tako, a jeste tako, onda dolazimo u situaciju da vam postavimo jedno logično pitanje – zbog čega bi mi prihvatanjem ove rezolucije afirmisali nešto drugo osim onoga što sami radimo? Čisto logično. Voleo bih da i u tom pravcu prodiskutujemo. Naravno da ćete na sva ova moja pitanja, nadam se, odgovoriti.

Ono što smo na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo vrlo jasno i precizno okarakterisali kao suprotno pravnom sistemu i Ustavu, jeste taj problem što se tiče diskriminacije i povrede Zakona o zabrani diskriminacije, a vi znate i sami da u Ustavu Republike Srbije postoji jedno Ustavom garantovano načelo, a to je načelo zabrane diskriminacije, pa se postavlja pitanje – zašto bi Vojvodina bila apostrofirana na ovaj način, diskriminišući nešto drugo, neću vam čitati šta zbog toga što ste vi ovo napisali u stavu 7. uvodnog dela rezolucije.

Da privedemo kraju sada ovaj kritički deo za koji smatram da je više nego osnovan, probajte da me demantujete, nemam ništa protiv toga. Dolazimo do predloga vaših, kakve stavove i kakve zaključke mi bi trebali po vama da usvojimo. Onda kažete da Vojvodina nikada ne sme biti svedena na položaj regiona. Vojvodina nije svedena na položaj regiona. I ova vlast i ovaj Ustav nije Vojvodinu sveo na položaj regiona.

Isto tako kažete da delovanje državnih organa i drugih javnih činilaca prema Vojvodini mora da bude takvo da će Vojvodina biti na neki način oslobođena nahođenja aktuelne političke većine. Da li se to malo kosi sa demokratskim postulatima i načelima? Pa i u demokratiji uvek većina odluči šta je bitno, dobro i kako treba delovati, raditi, uređivati, organizovati. Malopre ste pomenuli organizaciju, zbog toga taj pojam koristim.

Dalje, kažete da postojeća promena Ustava mora da ima u vidu dogradnju, kada je u pitanju autonomija Vojvodine. Slažem se da kvalitativni pomaci kada je u pitanju autonomija Vojvodine moraju da postoje, ali samo do jedne granice, a ta granica podrazumeva autonomija do granice državnosti. Ako autonomija prekorači tu granicu državnosti, onda ste u nama dobili ozbiljne protivnike koji vam to nikada neće dozvoliti.

Onda dolazimo do nadležnosti, finansijskih resursa, gde gospodine Čanak, i te kako dobro znate, a i to ste afirmisali, baš ovde, mi imamo jedinstven pravni poredak i hteli vi to ili ne, ustavno-pravni poredak nalaže da je uređenje određenih pitanja, kada se radi o fiskalnoj politici, kada se radi o budžetu, kada se radi o nekim drugim finansijskim kretanjima jedinstveno. Sa druge strane, Statutom Vojvodine su određene nadležnosti prenesene i one su garantovane. Oko toga nema nikakvih razloga za polemiku niti bilo kakav dijalog.

Na kraju, smeta malo što niste obuhvatili jedan istorijski period koji ste trebali da obuhvatite. Mislim da je gospodin Šešelj juče to apostrofirao. Zašto u obrazloženju niste obuhvatili period od 1690. godine? Zašto niste apostrofirali napore srpskog naroda pod vođstvom Arsenije III Čarnojevića, koji je podigao Srbe kada su bili aktuelni bečki ratovi, kada je konačno tada postojala jedna kulturna autonomija, personalnog karaktera? Kada su Srbi osvajali teritorije i kada im je koliko se sećam, gospodine Martinoviću, vi me ispravite ako grešim, car bečki ili austrijski Leopold doneo invitaciju kojom je garantovao Srbima da će dobiti nepokretna dobra koja su osvojili u borbi protiv Turaka, svrstavajući se na stranu Beča.

Posle toga je došlo i do onog što podrazumeva i političku dimenziju, pa su Srbi prvi put imali autonomiju upravo u tom periodu 1690. godine, mislim da sam u pravu kada govorimo o istorijskim činjenicama.

Zašto to niste uneli u obrazloženje vaših predloga, imajući u vidu da je to geneza i da odatle seže taj tzv. autonomaški napor da se dođe do određenih rešavanja pitanja koja vi danas namećete i afirmišete, bojim se, na način koji malo prevazilazi granice autonomije onako kako je mi vidimo.

Svi ovi argumenti koje sam ja istakao nas opredeljuju samo u jednom pravcu, a to je da ćemo glasati protiv ovih predloga, da ih nećemo prihvatiti, a da smo uvek spremni za razgovor koji podrazumeva uređenje AP Vojvodine u okviru ustavno–pravnog poretka Republike Srbije, poštujući sve standarde, i evropske i načela koja su garantovana Ustavom Republike Srbije. Zahvaljujem.

Hvala.
Pet minuta imate do 14,00 časova i možemo nastaviti raspravu u 15,00 časova.

Evo, gospodin Šarović neka nastavi, neka govori, pa ću posle pauze odgovoriti na ova pitanja.

Hoćete li saslušati Nemanju Šarovića, onda ćemo sa vama nastaviti posle pauze. Izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo, evo ovih dva minuta koliko je ostalo pokušaću da se dotaknem onoga što smatram da je suština.

Danas je priča o bilo kakvoj autonomiji Vojvodine, ja bih rekao, pre svega, deplasirana. Ako se istorijski osvrnemo, ta autonomija je bila, pre svega, odraz želje srpskog naroda za slobodom i za prisajedinjenjem drugim delovim srpskog naroda i drugim srpskim zemljama.

Potpuno je jasno da autonomija nije bila sama sebi cilj i potpuno je jasno da Vojvodina danas pripada srpskom narodu. Ne bilo kakvim nacionalnim manjinama, već pripada srpskom narodu iz jednostavnog razloga što je upravo srpski narod svaki pedalj Vojvodine i krvlju natopio i platio životima svojih predaka. Onoga trenutka kada je ostvarena najpre autonomija, a potom kada je ostvaren i konačni cilj, a to je prisajedinjenje Srbiji, Kraljevini Srbiji u tom trenutku, taj projekat je gotov. Istorijski je gotov i sudbina Vojvodine je nepovratno rešena. Nikakvih dalje želja i aspiracija srpskog naroda za autonomijom unutar Srbije nije bilo i bilo koja vrsta takve autonomije jeste apsurdna.

Ono što je uradilo komunističko rukovodstvo nakon Drugog svetskog rata je, istorijski gledano, samo želja da se pravljenjem pokrajina i izuzimanjem delova teritorija na kojima je, nesporno, živeo isključivo srpski narod, da se oslabi taj nacionalni srpski korpus i da se oslabi uticaj srpskog naroda u toj komunističkoj tvorevini.

Srpski narod danas ne traži bilo kakvu autonomiju. Ko je traži? Traže oni koji zahvaljujući svojoj političkoj potenciji i činjenici da nisu sposobni da bilo šta dobro pruže građanima Srbije, i samim tim građanima koji žive u Vojvodine, ne građanima Vojvodine, jer Vojvodina ima stanovništvo, a ne građane, građane imaju države, pokušavaju tom šarenom lažom da obmanu narod, kao što neki kažu – živećete bolje kad bude u EU, tako ovi drugi kažu – živećete bolje kad bude autonomija Vojvodine

Zahvaljujem.
Sada određujem pauzu u trajanju od sat vremena. Nastavićemo sa radom u 15,00 časova. Hvala.
(Posle pauze)

Pretpostavljam ako krenemo da će predlagač da nam se pridruži.
Reč ima Milimir Vujadinović.

Hvala, predsednice.

Zanimljivo je da nema predlagača u sali. To verovatno govori o njegovoj ozbiljnosti pristupa ovoj temi, ali dobro, mi ćemo svakako nastaviti ozbiljno da pristupamo ovakvim stvarima, bez obzira od koga one dolazile.

Govoriti o jednoj srpskoj pokrajini, a zaboraviti drugu je prosto nemoguće. S tim u vezi, bili ste svedoci da je juče u javnost dospelo jedno pismo komandanta Treće armije generala Pavkovića upućeno njegovim saborcima iz Treće armije i pročitaću vam jedan zanimljiv detalj iz njega koji govori i o borbi za Kosovo i Metohiju, našu južnu pokrajinu, u prošlosti, a i o borbi koju nastavlja predsednik Aleksandar Vučić i današnja Vlada Republike Srbije.

Citiram: „Kao vaš ratni komandant, želim da vas ponovo zamolim da ostanete jedinstveni i čvrsti, da ne nasedate na provokacije raznih politikanata i manipulatora. Ne dozvolite da vas posvađaju i podele bitange iz poslednjih redova. Sada su na čelu države i vojske ljudi koji cene naše žrtvovanje i naše poginule drugove. Cene junake koji su ginuli uz poklič: „Za ovu zemlju vredi umreti“, kao naš heroj Tibor Cerna. Tibor Cerna je inače bio pripadnik Treće armije, stanovnik severne srpske pokrajine Vojvodine. Cene nas i slušaju ono što imamo da im kažemo o našoj herojskoj odbrani, za razliku od onih koji su nas više od decenije proganjali, klevetali, hapsili i slali u kazamate. Ne nasedajte na obećanja i prazne priče onih koji su srozali našu vojsku, ponizili i rasterali ratne kadrove, onih koji su uništavali borbenu tehniku, tenkovima gazili oružje, pretapali ga u železari, onih koji su vas se stideli i odrekli. Zbog toga vas molim da zajedno damo doprinos i da svojim jedinstvom pomognemo svima onima koji ulažu iskrene napore da vojska bude ono što je bila, i još jača i sposobnija, da bude čuvar mira i stabilnosti, čuvar mira i stabilnosti, naglašavam, naše Srbije, ali i faktor odvraćanja onih koji bi da nam opet gaze dostojanstvo, otimaju teritoriju i slobodu. Budite ponosni i držite se zajedno kao nekada i zapamtite – samo kada smo jedinstveni onda smo i nepobedivi“.

Ovako govore učesnici tih događaja iz sada već daleke 1999. godine, sa dovoljne vremenske distance da mogu reći kako je izgledala i šta je bila ta borba iz tog perioda i kakav je odnos pojedinih vlasti bio u proteklim decenijama prema toj i takvoj borbi.

Sada opet imamo na delu političke manipulatore, naravno, autor pisma poziva na jedinstvo u očuvanju dostojanstva i teritorije Republike Srbije, ali nažalost opet imamo političke manipulante i iste one prevarante koji bi ponovo da rastaču i ugroze i dostojanstvo i teritoriju Republike Srbije.

Brane, na sreću, i predsednik i ova Vlada i južnu srpsku pokrajinu, doduše, danas nešto, hvala bogu, drugim sredstvima, diplomatskim, projektima i u nešto drugačijim i izmenjenim uslovima, mirnodopskim, ali taman toliko koliko brane južnu pokrajinu, toliko se brinu i za severnu srpsku pokrajinu Vojvodinu. Nju danas nije potrebno braniti od nekakvog spoljnog neprijatelja ili terorista, kao što su to činili ljudi iz Treće armije 1999. godine, nju je danas potrebno braniti od štetočina koje su njome upravljale i harale čitavih 16 godina. Naneli su nemerljivu štetu Pokrajini.

Nisam mislio da se vraćam na neke istorijske događaje od pre 50 ili 70 godina, ali kada ih je predlagač već spomenuo, a tiču se događaja iz odluke iz 1945. godine, ustavnih amandmana 1968. godine, Ustava iz 1974. godine, postavlja se jedno logično pitanje – kako to da u svim tim događajima i istorijskim promenama nijedna druga teritorijalna oblast ili celina nije dobila prava kao što je tada dobila AP Vojvodina i AP Kosovo i Metohija? Mislim da je i odgovor sam po sebi jasan. Trebalo je u to vreme naneti što veću štetu Republici Srbiji, a samim tim i Jugoslaviji i pripremiti se za sve one događaje koji će uslediti 90-ih godina, čiji smo svedoci nažalost bili mi, većina nas prisutnih u ovoj sali.

Nije devastacija Vojvodine bila u tih proteklih 16 godina, vraćajući se u neku bližu prošlost, nije ona samo bili politička, nego i ekonomska. Sve one štetočine koje su Vojvodinu vodile od 2000. do 2016. godine su nanele mnogo veću štetu i Vojvodini i Republici Srbiji nego što je to bilo, svim tim istorijskim odlukama na koje se i predlagač pozivao. Personifikacija tih i takvih vlasti koje su upravljale Vojvodinom do unazad dve i po godine su i stvarni predlagači ove deklaracije, a stvarni predlagači su gospođica ili gospođa Aleksandra Jerkov, Marinika Tepić, dugogodišnji sekretar u Pokrajinskoj vladi i, na kraju krajeva, Demokratska stranka, kao krucijalni nosilac vlasti, s tim da deo odgovornosti, dobar deo odgovornosti, snosi i predlagač koji je bio verni partner Demokratskoj stranci u tom periodu.

Šteta je mnogo veća od one koja je načinjena izvlačenjem srpskih i vojvođanskih fabrika 40-ih i 50-ih godina kada je fabrika aviona iz Novog Sada preseljena u Mostar, kada je električna centrala iz Srbobrana preseljena u Kranj, kada su ergele, mlinovi i pruge iz Vojvodine mahom preseljavani u Bosnu i Hercegovinu, a neretko i u Albaniju.

Istu sudbinu je delila i tzv. uža Srbija kada je odlukom Ministarstva za tešku industriju Fabrika kamiona u Rakovici preseljena u Maribor i napravljen je čuveni TAM. Nije drugačije bilo ni sa Crnom Gorom, kada je „Obod“ sa Cetinja preseljen u Sloveniju i napravljeno je „Gorenje“. Isto je bilo i sa mašinskom industrijom iz Kragujevca, kada je tada najmodernija presa u mašinskoj industriji na Balkanu preneta u Split za potrebe brodogradilišta u Splitu, a cementara iz Beočina takođe preseljena u Split.

Međutim, sve je to ništa za ono što je usledilo u Vojvodini posle 2000. godine, a vezano je za privatizaciju fabrika i propale projekte. Podsetiću vas samo i građane na severu i građane u tzv. užoj Srbiji na propale projekte Kamenice 2. kada je 19 miliona evra volšebno završilo u nečijim džepovima a projekat nije završen. Na sve ono što se dešavalo u „Razvojnoj banci Vojvodine“ gde je nestalo pet milijardi dinara, na dešavanja u fondovima, pre svega u Fondu za subvencionisanje novih tehnologija, na dešavanja vezana za pošumljavanje u Subotici, na dešavanja vezana za ipsilon krak, gde su milioni nestajali, decenijama smo tapkali u jednom mestu, na dešavanja vezana za izgradnju Narodnog pozorišta u Subotici, koje su pretvorili u Skadar na Bojani. Ono što je najgore u samo četiri godine su otpustili 100.000 ljudi u Vojvodini, 100.000 ljudi koji su ostali bez posla.

Kako stvari danas stoje da bismo poredili? Kamenica 2 je završena. Setite se samo Heterlenda, doma za decu kod Novog Bečeja, milion i po evra je volšebno nestalo. Danas je Heterlend u izgradnji. Danas imamo završen tj. u završnoj je fazi ipsilon krak Subotice. Imamo narodno pozorište gde radovi odmiču, gde već iduće godine očekujemo prve predstave u Narodnom pozorištu u Subotici, imamo 20 miliona obezbeđenih za rekonstrukciju bolnice u Subotici i imamo nezaposlenost na nešto manje od 10% na severu Srbije.

Ovo sam sve govorio da bi građani mogli da uporede ono što se u Vojvodini dešavalo 2000. i ono do 2016. i ono što se dešava u nepune tri godine unazad.

Ono što bih na kraju možda dodao da pored svih ovih podataka kažem da mi iz SNS sigurno nećemo podržati ni predloženi zakon, ni predloženu rezoluciju, pre svega što su oni sami po sebi i antiustavni, ali nećemo ni podržimo one političke odluke kojima se stavljaju bilo kakve barijere ni naznake bilo kakvih barijera između Srba i Srba kao što je to radio Vuk Jeremić sa svojim mentorima stavljajući granicu između Srba i Srba u južnoj srpskoj pokrajini i užoj Srbiji, između, na kraju krajeva, Srba i Srba u Srbiji i Crnoj Gori.

Vidite, neće vam nikada to oprostiti. Isti taj Vuk Jeremić, Boško Obradović, Đilas danas, najavljuju pohod na Vojvodinu, pa zadnjih dana i na Suboticu. Ja vam kažem da mi u Subotici ćemo odgovoriti ovim što sam dosad nabrojao, projektima, kulturom, dostojanstvom, koje su oduvek odlikovali i Suboticu i severnu srpsku Pokrajinu.

Nikada nećemo biti učesnici rastakanje Srbije na bilo koji način, kao što je to radio Vuk Jeremić, a zamislite slučajnosti kao što su radili njegovi preci na koje je mnogo ponosan. Ne zaboravite, kad smo već krenuli kroz istoriju, Hamdija Pozderac je kao predsednik Ustavne komisije, onda bio najveći zagovornik očuvanja štetnog Ustava iz 1974. godine koji je toliko štete naneo Republici Srbiji i srpskom narodu.

S tim u vezi, ja vam još jednom kažem da mi iz SNS nećemo predložena akta podržati u Danu za glasanje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima Momo Čolaković. Izvolite.