Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege, govoriću najpre o značajnim infrastrukturnim projektima koji se finansiraju na osnovu kredita kineske Ekspor import banke kao ovlašćene institucije Vlade Narodne Republike Kine.

To su izgradnja autoputa E-763 na deonici Preljina-Požega i modernizacija i rekonstrukcija železnice na deonici Novi Sad-Subotica. Realizacija ovih ugovora je u stvari pokazatelj dobre saradnje između naše države i Kine i sprovodi se na osnovu Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji dve zemlje.

Navešću nekoliko uspešnih primera koji su realizovani u prošlosti, odnosno neki koji se realizuju. To su prvo projekat izgradnje mosta Zemun-Borča sa pristupnim saobraćajnicama, zatim izgradnja obilaznice oko Beograda, kao i projekat modernizacije i rekonstrukcije železničke mreže na deonici Beograd-Stara Pazova. Ugovorom o zajmu za izgradnju autoputa na Koridoru 11 od Preljine do Požege biće obezbeđeno 445 miliona dolara i to je onaj deo od 85% koji se finansira iz kredita, a ostalih 15% finansiraće se iz budžeta Republike Srbije.

Očekujem da uskoro krene izgradnja ove deonice, s obzirom da su izvršene sve pripremne radnje, tačnije one koje se odnose na izdavanje građevinskih dozvola i one koje se odnose na eksproprijaciju zemljišta. Ovo je jedna od najtežih deonica koja se gradi na Koridoru 11, pre svega zbog činjenice da trećine deonice od Preljine do Požege, zapravo tu trećinu čine mostovi i tuneli.

Ali, ovaj deo auto-puta je od velike važnosti, jer kada on bude završen, kada dođe auto-put do Požege, odatle dalje kreću dva kraka - jedan krak prema Crnoj Gori i samim tim biće kompletirana jedna trasa od Beograda do Boljara, u dužini od 258 km, to je ta veza Južni Jadran-Beograd, a drugi krak će ići od Požege do Kotromana i on će biti deo budućeg auto-puta Beograd-Sarajevo.

Podsetiću da se uskoro očekuje i završetak na deonici Koridora 11 od Obrenovca do Ljiga, a s obzirom da je već u funkciji deonica od Ljiga do Preljine, sada ćemo imati jednu trasu od 102 km auto-puta na ovom koridoru i to je od velike važnosti za građane Kolubarskog i Moravičkog okruga, ali i za građane Raškog i dela Rasinskog okruga.

Namerno sam istakao građane Raškog i deo Rasinskog okruga, jer ja dolazim iz Raškog okruga, iz Kraljeva i plan je da se Koridor 10 i Koridor 11 spoje Moravskim koridorom, od Preljine do Pojata. Na ovaj način biće kompletirana mreža auto-puteva u Srbiji.

Moravski koridor vredan je 800 miliona evra i biće dugačak 110 km. Taj koridor praktično spaja centralnu Srbiju, počevši od Čačka, preko Kraljeva, Trstenika, Vrnjačke banje, Kruševca, pa do Ćićevca. Samo u ovom delu Srbije živi oko pola miliona stanovnika i ne moram da istaknem koliki je to značaj, ne samo za razvoj privrede ovog kraja, jer u ovom području posluje 30 hiljada malih i srednjih preduzeća. Takođe, značajno je za razvoj turizma, jer će se lakše dolaziti do planinskih i banjskih destinacija. Prema proceni Svetske trgovinske organizacije, novac koji je uložen u infrastrukturu koja dovodi do turističkih centara vraća se četvorostruko.

To može biti još jedan benefit, osim toga što će na izgradnji auto-puta biti angažovani novi radnici i građevinska operativa.

Napraviću jednu digresiju, ali ona se svakako odnosi na ovu tačku dnevnog reda, jer pored razvoja drumskog saobraćaja, kompletnu infrastrukturu centralne Srbije upotpuniće i otvaranje aerodroma Morava u Lađevcima kod Kraljeva. U toku su radovi na proširenju i produženju ove staze i očekujem da već krajem juna meseca mogu da sleću i da poleću civilni avioni sa aerodroma Morava. Tako će ovaj deo Srbije, odnosno građani Raškog, Moravičkog, Zlatiborskog i Šumadijskog okruga, a to je oko 800 hiljada ljudi, moći da računaju na bolje uslove za razvoj privrede, a podsetiću da je samo u Kraljevu nedavno otvorena fabrika "Eurotaj", ali i fabrika "Leoni", što je dobar signal za investitore iz ovog kraja.

U cilju realizacije projekta mađarsko-srpske železnice koji povezuje dva glavna grada Mađarske i Srbije - Budimpeštu i Beograd, važno je da usvojimo ugovor o pozajmici, a sredstva iz tog kredita biće uložena u modernizaciju i rekonstrukciju železničke pruge na relaciji Novi Sad-Subotica, tačnije Kelebija. I ovde će, kao i u prethodnom slučaju, 85% da se finansira iz kredita, a 15% iz budžeta Republike Srbije. Brza pruga Beograd-Budimpešta jedna je od najvrednijih i najvažnijih infrastrukturnih projekata u regionu. Ovaj projekat je značajan ne samo za našu zemlju, već je značajan i u kontekstu regionalne saradnje, regionalnog povezivanja, povezivanja sa državama članicama EU, ali ono što je možda i najznačajnije, to je jedna veza područja srednje Evrope sa lukom Pirej i realizacija i sprovođenje u delo ideje - Jedan pojas, jedan put.

Modernizacija pruge na ovom železničkom koridoru unaprediće teretni saobraćaj, ali će naša železnička infrastruktura biti u skladu sa evropskim standardima.

Na dnevnom redu je i Predlog zakona o potvrđivanju Finansijskog ugovora Partnerstvo za lokalni razvoj između Republike Srbije i Evropske investicione banke. On se odnosi na finansiranje oko 40 gradova i opština u Republici Srbiji, ali i ovde postoje određena ograničenja, odnosno određeni uslovi, a to je da su ti gradovi i opštine, odnosno lokalne samouprave bile pogođene poplavama, migrantskom krizom, da imaju nizak stepen razvijenosti, ali da su ostvarili dobre rezultate u reformi javne uprave.

Novac će biti uložen u obnovu vrtića, u uličnu led rasvetu, u izgradnju zelenih pijaca i u rekonstrukciju zgrada lokalne samouprave.

Veoma je važno da ojačamo lokalne samouprave, da one budu funkcionalne, da organi lokalne samouprave budu efikasni i, što je najvažnije, da budu u funkciji zadovoljenja potreba građana Srbije.

Poslanici SDPS u danu za glasanje podržaće predložene ugovore i sporazume. Hvala.

Hvala.
Da li se još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, dug je rđav drug. Mi to najbolje znamo. Naš problem 2013. godine, krajem 2012. i početkom 2013. godine nije bila samo visina duga, već i u tome što nije napravljen izvor za vraćanje duga. Novac koji je zadužen, a ne radi se o 15 milijardi, nego je bila suma 17 koma nešto milijardi na kraju 2012. godine. Na tu sumu dodajte obaveze koje su morale da se servisiraju zbog "Agrobanke" i "Metals" banke, koje su bile više stotina miliona evra. Na te sume dodajte kamate.

Samo, čini mi se, prethodne godine smo platili na te njihove obaveze 133 milijarde, to gospodin Arsić zna bolje nego ja, 133 milijarde dinara kamate, što je 1,1 milijarda evra. Svake godine na te dugove, a njihove kamatne stope su bile u njihovo vreme i po 5%, 6%, za razliku od ovih niskih kamatnih stopa, svake godine je izdvajano najmanje po 500, 600 miliona evra za kamate. Bilo je i rekordnih 1,1. Ako to uzmete kao podatak, lako ćete izračunati da smo za prethodnih sedam godina platili preko pet milijardi evra kamata na kredite koji su podignuti, a da sa tim kreditima nije napravljen izvor kako da se taj dug servisira.

U to vreme su od domaćih banaka dizani krediti za isplatu penzija. Naši unutrašnji dugovi prema tim bankama, koje su strane banke koje su došle u vreme, to bi Boško Obradović vrlo dobro znao, sad šeta sa onima koji su doveli strane banke, strane trgovinske lance itd, dug prema domaćim stranim bankama, da ih tako nazovem, je bio takođe veliki. Ti unutrašnji dugovi su bili spoljni jer banke konvertuju dinare u evre i to prebacuju u svoje matične banke, tako da ih nazovem.

Tako da, nisu oni ostavili dug 15 zarez nešto ili 17 zarez nešto milijardi, već sa svim ovim što sam opisao, taj dug je bio 25 milijardi.

Ali, svi zaboravljate donatorsku podršku. Ona je iznosila preko četiri milijarde evra, koje su takođe potrošene u nekom periodu do 2013. godine.

Svi zaboravljate još jedan izvor, sem donatorske podrške, a to su prihodi od privatizacija. Oni su iznosili 6,7 milijardi i oni su to vrlo brzo potrošili, a da ništa izgradili nisu. Zemlja je bila potpuno napuštena i zapuštena, bez ikakvih šansi za sadašnje i buduće generacije. Ne znam koliko kilometara auto-puta su napravili, ali mislim da ono što je napravljeno, većina je napravljena u prvom delu do 2003, 2004. godine. To je ona deonica prema Novom Sadu.

Ništa oni od toga nisu napravili i mi možemo to da podelimo ovako. Mi se sad bavimo gradnjom, izgradnjom države. Država je složen i dugo pravljen proizvod. Država se ne da napraviti na brzinu. Ona se mora dizati postepeno, s obzirom da je gotovo bila bačena u prašinu, blato, odnosno da je bila kuća golih zidova. Prihodi od privatizacije su potrošeni i većinom je kapital prodat budzašto, ceo društveni kapital, sav društveni kapital, a novac je iznesen napolje.

Prema proceni „Finejšn integritija“, međunarodne organizacije, izneto je preko 50 milijardi dolara u prvih 11 godina, do 2011. godine.

Svi zaboravljate još jedan prihod koji su oni potrošili. To je bio oproštaj Pariskog i Londonskog kluba koji je bio blizu pet milijardi. Dakle, naš dug bi bio daleko veći da nam Pariski i Londonski klub, zbog građana Republike Srbije i sankcija koje smo pretrpeli, nije oprostio tih gotovo pet milijardi.

Kad uzmete koliko su potrošili novca, prethodni, bivši režim, koji ja zovem „udruženi zločinački poduhvat“, nije potrošio samo onaj dug od 17,3 milijarde. To je bilo tridesetak milijardi. Svi zaboravljate kamate koje ćemo još uvek plaćati, čak plaćamo i rate Titovih kredita.

Za razliku od njih ovde se nešto izgradilo. Mi se bavimo izgradnjom. Da opišem plastično, Đilas i Jeremić su se bavili ugradnjom. Znači, dok se mi bavimo izgradnjom, oni su se bavili ugradnjom. Čini mi se da se Boškić, Ljotić i Bastać sada bave razgradnjom.

Dakle, svakako ste videli koliko napora ulaže stanka bivšeg režima, savez prevaranata, lopuža i ljotićevaca da dokaže kako nam zbog Kalemegdanske tvrđave, recimo, žičara ili gondola nisu potrebne.

Ovde imam fotografije Dubrovačke tvrđave, tvrđave u Dubrovniku. Tvrđava u Dubrovniku, verovali ili ne, ima žičaru, i to, mislim, od sedamdesetih godina, koja je možda nešto renovirana poslednjih godina, ali ne razumem, posebno ove iz saveza lopuža, prevaranata i lotićevaca, da mrze svoju državu toliko. Njihovo srce izgleda kuca na crvene kvadratiće. Izgleda su prisegnuli pogrešnoj državi, ne svojoj.

Dakle, ukoliko je nešto dobro za Dubrovnik, ne razumem zašto nije dobro za Beograd. Prihodi od žičare u Dubrovniku su desetak miliona evra godišnje. Cenim da bi u Srbiji bili višestruko veći. Dakle, neko ko samo mrzi svoju državu može da bude protiv toga da se nešto izgradi i da nešto donosi prihode glavnom gradu, a time i Republici Srbiji.

Dakle, ogromne napore Bastać, Boško Ljotić i ostali ulažu da prekinu gradnju, da se ne izgradi ništa. Oni su protiv auto puteva, oni su protiv gondola, oni su protiv Beograda na vodi, oni su protiv svega što se gradi, čak i protiv onoga zašta su se i sami zalagali, fontane, itd, pa kad nisu uradili, kad je to neko drugi uradio, onda su oni protiv toga. Dakle, nisu bili za izgradnju, bili su za ugradnju, a sad su za razgradnju. Svakako građani treba da znaju.

Što se autoputeva i železnica tiče, svi znamo šta su ostavili. Brzina pruga je bila prosečna brzina jedne diližanse i svakako se sa tim nije moglo ući ni u 20. vek, a kamoli u 21. i sad se ulažu ogromna sredstva i ogromni napori da se napravi infrastruktura.

Verujem da njima putevi i infrastruktura nisu ni trebali. Putevima i prugama se prevoze roba i putnici. Proizvodnja u njihovo vreme gotovo da nije ni postojala. Izvoz se uglavnom ograničavao na izvoz našeg novca otetog od sirotinje raje.

Dakle, oni su, po meni, bogati siromasi. Gospodin Đilas, gospodin Jeremić su bogati siromasi. Sem bogatstva, sem novca oni ništa drugo nemaju, niti su bogati duhom, niti su bogati moralom. Oni bi trebali da znaju, a i oni koji se razumeju da u državi Srbiji raj bogatih je napravljen na paklu siromašnih, otpuštenih i slabo plaćenih, onih 400.000 ljudi koje su oni otpustili.

Dakle, nije bilo potrebe da imaju pruge sa zadovoljavajućom brzinom, da imaju vagone, da imaju železnicu, jer radnici kod njih gotovo da su svi bili otpušteni, da nisu ni morali putovati na posao. Lišili su ih posla, plate, dostojanstva, tako da su ih lišili pruga kojima bi trebalo da idu na posao i da se vraćaju s posla. Lišili su ih autoputeva, jer su mislili da ljudi bez posla ne moraju ni da putuju. Mi moramo da gradimo i pruge i puteve.

Imajući u vidu da, sem uvoza robe za potrošnju u strane trgovinske lance, mi moramo da se bavimo i izvozom, male zemlje, kao što je Srbija, koje troše stranu robu, itd, koje imaju dugove koje treba servisirati, te zemlje mogu samo da se razvijaju ukoliko imaju veliki izvoz, ukoliko imaju investitore koji će obezbediti proizvodnju roba, a proizvodnja robe je proizvodnja novca.

Verujem da stranka bivšeg režima nije o tome razmišljala, jer njihov glavni proizvod je bio dug i nisu znali kako se novac zarađuje, već samo kako se troši. Gledali su samo kako da ga između sebe preraspodele.

Ja sam već opisivao Vuka Jeremića čiji je glavni investitor, koga on čak nije ni doveo u zemlju, bio Patrik Ho, da je uzeo sedam miliona dolara, i to mu je bila glavna stvar da javnu funkciju posveti svom privatnom biznisu, veoma sumnjivom biznisu zbog čega su njegovi partneri bili osuđeni.

Dragan Đilas je gradio most na Adi. Ovde je govoreno da nešto košta više, da radi neka američka firma i da to košta više. Ja u to ne bih ulazio, nisam stručnjak za izgradnju, ali su trebali takođe reći – most na Adi, cena koja je trebala da bude plaćena je bila negde oko stotinu miliona evra. Cena koja je isplaćena je nadmašila četiri puta veću cenu.

Dragan Đilas je mostom na Adi, po meni, preveo žedne preko vode. Spojio je dve mesne zajednice. Tim mostom je mogao napraviti pet. Cenom tog mosta je mogao napraviti najmanje pet funkcionalnih mostova na Savi. Gotovo svaku beogradsku ulicu, svedoci ste kolapsa u saobraćaja u Beogradu, sa jedne i druge strane je za taj novac, a suma je negde oko 500 miliona evra do sada, a još za pristupne saobraćajnice i tunele treba dva puta toliko, svaki beogradski sokak sa jedne strane starog Beograda i Novog Beograda mogao spojiti.

Njemu nije bio cilj, njemu je bio cilj, dok današnja vlast gleda da ima neku viziju razvoja, da ima proviziju. Šta će njemu vizija? Njemu je bila glavna provizija. Šta će njemu izgradnja? Njemu je izgradnja poslužila samo za ugradnju i zato je taj most koštao četiri, pet puta više nego što je bila projektovana vrednost.

Njegovi privatni poslovi su se razvijali, njegovo bogatstvo se gomilalo. Bil Gejts, za koga svi znamo kako je zaradio novac, je 95% svog bogatstva poklonio siromašnima. Dragan Đilas je svojih 500 miliona evra oteo od siromašnih, i to odgovorno tvrdim. Ne 95%, već gotovo 100% je oteo.

U državi koju smo zatekli, siromašnoj, obezglavljenoj politički, uništenoj, ekonomski devastiranoj, vojno nemoćnoj, biti bogat i imati 500 miliona evra prihoda je sramota za svakoga, sem za Dragana Đilasa. Od njegovog obraza možete praviti pancire. To je pendžetirani obraz. Od njegovog obraza možete praviti đonove za vojničke cokule. Dok je bio gradonačelnik Beograda i ministar za Nacionalni investicioni plan, šef Narodne kancelarije, prihodovao je 500 miliona evra. Dok je bio na javnoj funkciji u Beogradu, grad se zadužio, gospodine Orliću, 1,2 milijarde su bili dugovi, obaveze grada Beograda i preduzeća iz grada Beograda. Mnoge gradske ustanove i preduzeća su koristile usluge njegovih firmi. Dok je bio uspešan kao privatnik, bio je neuspešan kao gradonačelnik.

Nije teško ni našim gledaocima da zaključe da se radilo o očiglednom prelivanju i danas on hoće da kaže da je on perspektiva zajedno sa Boškom Ljotićem, zajedno sa Vukom potomkom, Vukom Jeremićem koji je opljačkao čak i Kineze, protiv kojih je kasnije i svedočio. Boško Ljotić, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i onaj prodavac NIS-a, koji je prodao, sem rafinerija, i nalazišta nafte i gasa koja se cene na pet milijardi, koji je propisao vrlo malu rentu, a zbog koje danas ne možemo da utičemo na cenu benzina.

Taj čovek se zove Borko Stefanović, to je onaj što iznosi neku košulju da pokazuje kako je, maltene, kao što su snajke nekada, zbog snajki prikazivani neki krvavi komadi odeće, tako i on danas maše sa time pokušavajući da se povrati, ali mi više NIS-ova nemamo. Mi nemamo više za prodaju ni jedan NIS, ni jednu rafineriju, ni jednu benzinsku pumpu, jer je Borko Stefanović to već prodao.

Dragan Đilas je kupio poslanički klub, kupio je šefa poslaničkog kluba, kupio je Mariniku, kupio je partiju. Jedinu partiju koju je on realno osnovao bila je politička stranka koja sebe zove „Srpske Dveri“. Davno su „Srpske Dveri“ prestale da budu srpske, to je jedna od Đilasovih privatnih firmi na čijem je čelu postavljen desna ili leva ruka sad Dragana Đilasa, Boško Ljotić. Sve su prodali, prodali su ideje, prodali su imovinu. Ništa izgradili nisu, i danas slušamo kako su oni, što god se gradi oni su protiv gradnje, oni imaju, navodno, neku drugu ideju. Sem blokada raskrsnica, sem blokade određenih gradilišta ništa drugo nisu ponudili, niti mogu da ponude građanima.

Dakle, potpuno podržavam izgradnju železnica, izgradnju puteva, jer nama infrastruktura donosi investitore. Investitori donose ne samo nova radna mesta, investitori donose i nove tehnologije na kojima naši učenici, naši studenti mogu nešto da nauče, a mogu i da unaprede te tehnologije, mogu da postanu odgovarajući stručnjaci. Osim što smo izgubili mnogo godina, izgubili smo i u tim novim tehnologijama. Izgubili smo u načinu na koji se robe proizvode, mnogo toga smo izgubili, ali vreme je da svi zajedno, da ta nevolja koju su nam oni ostavili bude razlog zbog čega smo se okupili, bez obzira na nacionalnu opredeljenost, versku itd, da podignemo ovu državu, da podignemo svoju glavu i da podignemo svoju zastavu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Snežana Paunović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege, građani i građanke Srbije, pred nama je predlog više ugovora o zajmu za kredit, i kako to obično biva kada su u pitanju ugovori o zajmu onda su puna usta kritike bez da se sagleda pozitivna strana ovakvih ugovora.

Probaću da objasnim zbog čega će poslanici SPS u danu za glasanje apsolutno podržati sve navedene predloge.

Naime, prvi među ugovorima, zapravo je Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora o zajmu za kredit za povlašćenog kupca za projekat modernizacije i rekonstrukcije mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije za deonicu Novi Sad-Subotica, odnosno državna granica Kelebija, između Vlade Republike Srbije i kineske Eksport Import banke.

Ono što je posebno važno naglasiti jeste saradnja države Srbije i Kine, kao ne samo najmnogoljudnije zemlje, već i zemlje koja je u samom vrhu po svom i finansijskom i ekonomskom uspehu i kao što rekoh ne samo po broju. Druga važna stvar jeste da je ova deonica zapravo sastavni deo nečega što se zove „Pojas i put“, beskrajno važni za državu Srbiju. Izvanredni odnosi sa Kinom omogućili su državi Srbiji da bude značajna tačka na turi „Pojasa i puta“, i uključena, pre svega, u veliki broj infrastrukturalnih projekata.

Za nas je važno da kažemo da strateško partnerstvo i intenzivni politički dijalog trenutno su na najvišem nivou u istoriji kada su u pitanju odnosi Srbije i Republike Kine.

Put svile za 21. vek će Srbiju, iako kao kontinentalnu zemlju, povezati sa Kinom preko Indijskog okeana i Egejskog mora od luke Pirej projektom ekspresne pomorsko-kopnene linije preko Grčke i Makedonije i preko brze pruge na relaciji Beograd-Budimpešta za čiju izgradnju se koristi zapravo ovaj zajam o kome se danas govori. Zašto je to važno? Pre svega je važno naglasiti da to partnerstvo sa Kinom ima svoju tradiciju, da su Kinezi učestvovali u izgradnji mosta „Mihajlo Pupin“, da se tada pokazalo da Kina ima i tehnički i apsolutni stručni kapacitet za realizaciju ovakvih projekata, ali i da je od tog momenta ta saradnja unapređena, pre svega zato što je Vlada Republike Srbije prepoznala važnost saradnje sa državom kakva je Republika Kina.

Nedvosmisleno očekujem da će u realizaciji ovakvog projekta učestvovati i naša preduzeća, naravno ona koja imaju mogućnost da isprate kapacitet kineskih kompanija. To će biti jako važno, pre svega, i za dalji rad takvih preduzeća i van granica Srbije, jer u onom trenutku u kom pokažete da možete biti partner kineskih kompanija, onda definitivno nemate limitirano tržište.

Ono što je takođe važno reći, jeste da, kada govorimo o ovoj deonici, možemo slobodno reći da će to biti prva brza pruga u istočnoj Evropi. Dakle, na temu izgradnje ove pruge, odnosno realizacije „Pojasa i puta“, Srbija predstavlja lidera u regionu i važnog, da ne kažem najvažnijeg, strateškog partnera Republike Kine. Zato je važno podržati jedan ovakav ugovor o zajmu, za koji napominjem, čak i kreditna stopa je toliko mala da je apsolutno opravdano zadužiti se na ovaj način.

Drugo na šta ću staviti akcenat jeste program Vlade Republike Srbije koji se tiče programa partnerstva za program lokalnog razvoja. Ovo su ugovori sa Evropskom investicionom bankom, i tiču se unapređenja i razvoja lokalne samouprave, zapravo pre svega 40 opština koje su u niskom procentu razvijenosti u odnosu na prosek u Srbiji.

Važno je naglasiti da 70% vrednosti ovog programa se finansira iz kredita Evropske investicione banke i to u iznosu od 22 miliona evra. Dvadeset i pet posto potrebnih sredstava biće obezbeđeno iz budžeta Republike Srbije, donatorskih sredstava, sredstava UNDP, ali i sredstava jedinica lokalne samouprave za koje se predviđa zakonom da moraju imati učešće od najmanje 15%.

Lokalne samouprave koje su nažalost bile pogođene čak i vremenskim nepogodama, poplavama i u tom smislu pretrpele veliku štetu, sada zahvaljujući ovom projektu, imaju mogućnost da unaprede i poprave sve ono što se dogodilo u proteklom periodu. Precizno su određeni kriterijumi po kojima će te opštine biti odabrane. Sredstva koja su obezbeđena pokrivaju otprilike 40 lokalnih samouprava.

Ono što je važno reći jeste da se pre svega ovaj projekat odnosi na popravku i revitalizaciju postojeće infrastrukture, što je jako važno za male lokalne samouprave u Srbiji, jer dobra infrastruktura otvara mogućnost da se u ovom naporu koji ulaže Vlada Republike Srbije za dovođenje investitora prosto obezbedi prostor da i te neke manje lokalne samouprave budu potencijalni teren u kome će se pojaviti neko od investitora i obezbediti nova radna mesta za naše građane.

Ono što je takođe važno jeste da će se iz ovog projekta finansirati i popravke, odnosno rekonstrukcije objekata opštinske uprave, javnih komunalnih preduzeća, ali i zadružnih domova. Kada to kažemo, pre svega se misli na energetsku efikasnost. Takođe je važno reći da je u planu izgradnja lokalnih tržnica, što će u svakom smislu podsticati ekonomski rast na lokalnom nivou pre svega, prodaju lokalnih proizvoda, ali i one higijenske uslove i kvalitet trgovine će biti povećan, a samim tim i broj zaposlenih.

Kada su u pitanju lokalne samouprave, postoji u obrazloženju Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu akcenat koji je stavljen na pre svega zelene i stočne pijace. Mislim da je važno naglasiti da se radi i o podršci lokalnoj samoupravi u tom smislu.

Najveći broj poljoprivrednika, po proceni, odnosno po, pretpostavljam, projektu koji je Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu uradilo da bi moglo da se opredeli o kojih se 40 lokalnih samouprava zapravo radi, najveći broj poljoprivrednika i farmera na tržištu uzgaja u krugu od 30 kilometara od pijace. To znači da su uglavnom te farme izvor lokalnih poslova i da će verovatno taj novac koji zarađuju na svojim proizvodima potrošiti u lokalnoj ekonomiji. Dakle, beskrajno je važno obezbediti tim ljudima koji su proizvođači pre svega da imaju prostor na kome će to po standardima i po svim pravilima moći i da prodaju i da od toga profitiraju, a možda i da prošire svoje poslove i na taj način angažuju dodatnu radnu snagu i smanje broj nezaposlenih. Takođe će se akcenat staviti i na led rasvetu i video nadzor. I jedno i drugo je beskrajno korisno jer se govori pre svega o tome da sprovođenje ovakvih projekata donosi i svoje benefite, pa na koncu i u onom delu koji se tiče ekologije.

Dakle, osim ako ne postoji jedna zla namera, ako ne postoji potreba da se maliciozno pristupi svemu onome što Vlada Republike Srbije čini i ulaže kao napor da poboljša život i standard građana Srbije, pred nama se nalaze predlozi zakona o ugovorima o zajmu koji zaista zaslužuju apsolutnu podršku, jer gde god se radi o zajmovima koji pre svega utiču na infrastrukturnu mrežu, oni nisu nikakav uzalud potrošen novac, već su novac koji je uložen u razvoj i u boljitak Srbije i stanovnika Srbije u celini.

Iz svega navedenog ponavljam i podvlačim još jednom, SPS će u apsolutno podržati svaki predlog zakona koji se nalazi pred nama, a u raspravi u pojedinostima ćemo se i detaljnije osvrnuti na sve predloge ugovora o kojima razgovaramo. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Aleksandra Tomić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas na dnevnom redu u ovom setu zakona imamo predlog ratifikacija sporazuma koji se odnose na kreditna zaduživanja, i to dva u odnosu na kinesku Eksport-import banku, dva sporazuma Evropske investicione banke, tri koja se odnose na Evropsku banku za obnovu i razvoj i jedan koji se odnosi na Banku za razvoj Saveta Evrope.

Važno je reći da svako ko je zajmodavac, odnosno daje kredite, naravno da ima određene interese. Ti interesi, kada posmatramo političku situaciju danas u Srbiji 2019. godine i onu koja je bila 2010, 2011. i 2012. godine, potpuno je u velikoj suprotnosti, zato što danas krediti o kojima govorimo i sporazumi se isključivo odnose na infrastrukturne projekte, što jednostavno pokazuje jednu ozbiljnu, odgovornu politiku vođenu od strane Vlade Republike Srbije još od 2012. godine, kada je SNS na čelu sa gospodinom Vučićem preuzela odgovornost za vođenje države, pa do danas kada je na poziciji predsednika države, da jednostavno takva politika ima svoj kontinuitet.

Ona pokazuje suštinski da mi danas govorimo da u Srbiji postoje i ruski i kineski krediti i evropski krediti, azerbejdžanski krediti i krediti koji se odnose na turske investitore i da zahvaljujući takom vođenju odgovorne politike i sa istokom i sa zapadom, Srbija danas zaista postaje razvijenija država, upravo što razlika između, kada država podiže infrastrukturne kredite, odnosno kredite za infrastrukturu i kada podiže za prostu potrošnju, za povećanje plata i penzija, govori o tome koliko ste odgovorni kao državnici i koliko ste odgovorni i zaista sposobni da vodite Srbiju u bolje sutra.

Reći ću vam da do 2012. godine krediti o kojima je govorio moj kolega Marijan Rističević su pokazali da javni dug Srbije o kome se toliko govorilo, oni koji danas ne žele da uđu ovde u salu, da su bili zadužili Srbiju za 15 milijardi evra, govori o tome da su krili o tome koliko su u stvari napravili duga za sve ove sledeće godine, jer smo mi svaku sledeću 2013, 2014, 2015. godinu, pet godina imali samo kamate da otplaćujemo u vrednosti od 1,1 milijarde do 1,4 milijarde evra. Tako da je za pet godina skoro pet milijardi evra otplaćeno samo na kamate. Nemojte da zaboravite da su dugovi javnih preduzeća vođeni kod poslovnih banaka koje takođe nisu ulazile u stvari u javni dug nego skrivane na posebnim računima, a nemojte da zaboravite da smo imali famoznih 38 firmi u restrukturiranju, odnosno one koje su privatizovali, pa koje se nisu pokazale kao dobre, pa su vraćene praktično da 100 hiljada ljudi prima neke mizerne plate za firme koje ne rade, u vrednosti koje su koštale budžet Republike Srbije 750 miliona evra godišnje, što za četiri godine iznosi tri milijarde evra.

Prema tome, to je sve ono što je sačekalo Vladu Aleksandra Vučića i SNS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, da te probleme rešava – i onda kada je podizala određene kredite od strane ruskih fondova koje je trebalo da nadomeste određena plaćanja za plate i penzije i kada je trebalo izaći pred građane Srbije i reći da para za isplatu plata i penzija nema, da moramo da sprovedemo ekonomske reforme, fiskalnu konsolidaciju.

Danas mi imamo toliko dobre sporazume i ugovore koji su potpisani još kao neki tehnički sporazumi 2009. godine, kada pričamo o Narodnoj Republici Kini. Govorimo o kineskoj Eksport-import banci koja je osnovana još 1994. godine, u državnom je vlasništvu pod direktnom upravom državnog saveta i finansirana je od strane države. Podrška kineskoj spoljnoj politici, trgovini i investicijama i međunarodnoj ekonomskoj saradnji pokazuje da kineska strana tek kada ima na drugoj strani sa kojom pregovara oko puštanja određenih kreditnih linija za infrastrukturu, tek kada ima zaista odgovornu drugu stranu koja je pripremila projekte koji su isključivo iz oblasti infrastrukture, jer su se oni tu pokazali kao najodgovorniji i najbolji, tek onda je spremna da izađe sa jednim ovakvim sporazumom i potpiše sporazume sa određenim državama.

Srbija se očito pokazala kao sposobna za tako nešto da prošle godine zaista potpiše gotovo u vrednosti od tri milijarde evra projektno finansiranje i kao takva ide u fazno po sekcijama. Danas mi imamo na dnevnom redu onaj deo koji se odnosi na povlašćenog kupca za projekat izgradnja auto-puta E765, znači deonica Preljina-Požega, koji govori o 445 miliona dolara, gde je to oko 85% same investicije projekta i govorimo o ugovoru o kreditu koji se odnosi na projekat modernizacije graničnog prelaza mađarsko-srpske železnice, pogotovo granica Kelebija, koja je u stvari nastavak ovog projekta koji treba da zaživi, putna odnosno železnička infrastruktura u pravcu Beograd-Budimpešta. Mi time suštinski treba da obezbedimo železnicu koja će ići brzinom 200 kilometara na sat, koja će nam obezbediti zaista jedan evropski put kroz Evropsku uniju i koja će pokazati da, bez obzira što imate kineske investitore, mi kao Srbija radimo sa najboljima u određenim projektima koji se odnose na infrastrukturu.

Ovo pokazuje da Srbija ide zaista svojim razvojnim putem koji govori o tome da poslednje četiri godine mi imamo suficit u budžetu. Šta to znači? To znači da više prihodujemo nego što rashodujemo, da sa razvojem infrastrukturnih projekata mi povećavamo investicije. Ne smemo da zaboravimo da je Srbija u prošloj godini imala 3,5 milijardi priliv stranih direktnih investicija, što je ukupno više nego ceo regiona zemalja zapadnog Balkana.

Znači mi time pokazujemo da smo zaista krajnje odgovorni i pre svega prema sebi kao građanima Srbije, a onda i prema svojim partnerima sa kojima sarađujemo i zbog toga me i ne čudi što mi imamo u istom ovom paketu danas ne samo ratifikaciju sporazuma sa kineskom bankom već i sa Evropskom investicionom bankom, sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj kao i sa Bankom za razvoj Saveta Evrope.

Kada smo rekli da Evropska investiciona banka je potpisala svoje sporazume još 11. maja 2009. godine da će pustiti određene svoje kreditne linije onda danas si rekla da postoji taj program partnerstva za lokalni razvoj kojim će odobriti 22 miliona evra za određene svoje projekte, ali će i dati takozvane projekte jačanja otpornosti lokalnih samouprava gde će 40 miliona evra praktično odobriti za povlačenje određenih investicija koje se odnose na rekonstrukciju, modernizaciju, proširenje kanalizacione infrastrukture, vodovodne infrastrukture i time ovim sporazumima vidite da je različit način finansiranja. Dok, recimo kineski naši partneri daju određene kamatne stope koje su fiksne mnogo manje. Oni odmah naplaćuju, recimo troškove obrade kredita, dok određene, znači kreditne linije Evropske investicione banke pokazuju da njihova ulaganja ovde kroz određene kredite, nisu predviđeni troškovi obrade kredita i provizije za ne povučena sredstava.

Znači, samim tim postoje određeni projekti realizacije od 2018. do 2022. godine i postoje različiti modaliteti u kojima se finansiraju različiti projekti. Tako da mislim da je Srbija i Ministarstvo finansija i Ministarstvo građevine, kao i Kancelarija za javna ulaganja i Kancelarija za IT i Poreska uprava su prema svojim potrebama projektnog finansiranja praktično sagledali sve mogućnosti na osnovu kojih određene projekte treba da realizuju i našli najbolji način, u stvari najbolji put do realizacije tih projekata.

Kada govorimo o kreditima Evropske banke za obnovu i razvoj onda tu imamo tri vrste ratifikacije sporazuma, jedan se odnosi na modernizaciju poreske uprave u iznosu od 45,3 miliona evra, zatim imamo unapređenje trgovine i saobraćaja zemalja Zapadnog Balkana sa 35 miliona evra i unapređenje usluga elektronske uprave sa 43,8 miliona evra. Razvoje digitalizacije i obećanje ove Vlade Republike Srbije da će građani Srbije imati sve više bolji pristup u smislu elektronskih usluga koje država treba da obezbedi, da smanji troškove bespotrebne administracije, da poboljša i olakša rad uz pomoć, zaista onih projekata koji bi doveli do uvođenja IT i inovacija u kontaktima države i samih građana Srbije, pokazuje da Vlada zaista nije odstupila od svojih obećanja koje je dala kada je ovde i premijerka Ana Brnabić iznosila svoj ekspoze i zaista to treba podržati.

Na kraju krajeva, mi imamo ovde sagledano sa svih strana, a kada pogledate ove projekte, odnose koji se odnose i na modernizaciju lokalnih samouprava i na kraju kada govorimo o banci Saveta Evrope imamo unapređenje zdravstvenih ustanova u 17 opština koje su od velikog značaja kroz finansiranje od preko 200 miliona evra. Vi možete da vidite da je Ministarstvo finansija oformilo jednu centralnu fidicijalnu jedinicu koja će u stvari obavljati stručno upravljanje ovim projektima i raspisivati konkurse za javne nabavke koje bi trebale suštinski da se završe u što efikasnijem roku prema zakonskim odredbama upravo da bi se najbolji i najefikasniji način realizovali svi ovi projekti. Time suštinski mi pokazujemo i kao država da smo sposobni da sutra dan kada budemo govorili o nekim strukturnim finansiranjem iz fondova EU zaista postoje ljudi koji se nalaze i u Ministarstvu finansija, sposobni da zaista vode i upravljaju ovim projektima na najbolji i najefikasnije mogući način.

U danu za glasanje, smatram da ovakav set sporazuma i ratifikacija njih treba da bude podržana ne samo od SNS za koju ne sumnjam da će poslanici podržati već i od onih poslanika koji se možda i ne slažu sa politikom vladajuće koalicije zato što ovi zakoni, ove ratifikacije, ovi sporazumi daće jedno bolje sutra svima nama koji živimo u Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem.
Sa ovom diskusijom bismo završili sa današnjim radom.
Nastavljamo sutra u 10,00 sati.
(Sednica je prekinuta u 17,05 sati.)