Zahvaljujem kolega Arsiću.
Kolega Mirčiću, želite repliku?
Izvolite.

Pa ne želim repliku, uopšte. Nije tu u pitanju da ja sada raspravljam sa Veroljubom Arsićem. Ovde jednostavno želimo da pojednostavimo da ljudi razumeju o čemu se radi. Da gubim vreme objašnjavajući Veroljubu Arsiću, pa ja mislim da je profesor Petrović izgubio čitavo pre podne da mu objasni. Šta bi ja sada trebao za pet minuta da promenim to što nije čovek pre podne uspeo. Nemoguće je. Znate Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba, uvek je to tako.

Ovde se radi o sledećem, ovde se ističe nešto što je veoma, veoma pozitivno, a to je taj suficit, a mi ne znamo odakle potiče taj suficit. Mi ne znamo odakle potiče taj suficit. Ne znamo. Ne znamo šta je razlog tog suficita. Bazirati se na tome da suficit potiče zato što je počelo sa uštedama, to je samo nagađanje. Možda jeste, možda nije. Bazirati perspektivu, budućnost ove države tako što MMF nas hvali na sva usta, banke vam daju kredite, kreditno ste sposobniji, ima u narodu jedna stara – samo nešto raste u tuđim rukama, ništa drugo.

Izgleda Arsiću da je najbolje sa vama o tome pričati, jer se najbolje u to razumete. Pustite ovo. Niko ne osporava vaše znanje, ali ovde treba da se objasni javnosti, treba onima koji primaju penzije objasniti da mora zakonski, kako je to rečeno, da se to reguliše, a ne tako što će nekome da padne na pamet, ne tako što će predsednik države da izda nalog ministru finansija šta treba finansirati. Ne može tako politika da se vodi, ne može tako država da se vodi.

Ostavite to. To smo platili u Smederevu. Umesto grožđa imamo gvožđe. Nemojte tako. Nemojte nas vraćati unazad. Zalud je, niti želim da polemišem sa kolegom Arsićem, bez obzira što ja privatno imam potpuno drugačije mišljenje, cenim neke njegove kvalitete, ne cenim to što je uzeo mandat od stranke pa ga do dana današnjeg nije vratio, ali uvek ima šanse. Očekujemo mi da se on vrati.

Zahvaljujem kolega Mirčiću.

Pravo na repliku, narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Ponudio je to nekoliko puta na izborima.

Ovako, naš javni dug je i prema procenama Fiskalnog saveta i Ministarstva finansija negde oko 50%. Složićemo se i sa Fiskalnim savetom da mi možemo taj javni dug da vraćamo i da uopšte nijedan jedini dinar se više ne zadužujemo. Budžet je takav da možemo sebi da dozvolimo taj luksuz.

Problem nastaje – šta ćemo sa investicijama. Sve što bi uštedeli ili zaradili odlazilo bi na vraćanje starog duga koji je, usput, jako skup i ne bismo mogli nijednu jedinu investiciju kapitalnu da pokrenemo u Republici Srbiji.

Kao što je bilo jako loše i kada ste vi to kritikovali, napadali da se Republika Srbija zadužuje za dnevno pokrivanje likvidnosti budžeta Republike Srbije zaduživali smo se po sedam, osam procenata na godišnjem nivou indeksiranih u evrima, dolarima, kako kad. Te ocene koje daje MMF nama su bitne ne da bi pokrivali dnevnu likvidnost budžeta Republike Srbije, nego da bismo imali programska zaduženja za kapitalne investicije jer smo se konačno i složili oko toga da ne možete da imate ekonomski razvoj ukoliko nemate putnu, železničku i svaku drugu infrastrukturu.

Birajte – hoćemo li da isključivo vraćamo samo kredite koje smo zatekli, čak neke iz vremena Broza, ili ćemo zbog ocena koje nam daje MMF da dolazimo do jeftinijih kredita, da sređujemo svoju državu, da otvaramo puteve, da rekonstruišemo pruge, da na jeftiniji način omogućimo svoj razvoj i Srbiju napravimo konkurentnijim mestom za investicije ili ćemo stalno da se bavimo nekom demagogijom da nam neko nešto ne treba. Oni ništa ne traže od nas, apsolutno ništa. Daju samo ocene u kakvom su stanju naše javne finansije i daju procene koliko je to održivo na neke staze. Ništa više.

Da završimo i sa tim MMF, da tu konačno stavimo tačku. Što se tiče plata između javnog i privatnog sektora postoji nesrazmera i jeste to ozbiljan problem i zato, koliko vidim, plate se u javnom sektoru povećavaju samo na nekim mestima, najviše u prosveti, zdravstvenoj zaštiti, policiji i vojsci, baš zato da država ne bi bila konkurent realnom sektoru i da oni kojima treba posao ne jure javni sektor nego realni i tamo zarađuju istu platu, kasnije, nadamo se, i veću nego što je u javnom sektoru. Sve su to procesi.

Zahvaljujem kolega Arsiću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Miroljub Mirčić. Izvolite.

Samo zbog javnosti.

Pre nekoliko godina moj prijatelj, bivši ministar u Vladi Crne Gore mi je u razgovoru rekao da je najlakše u tom trenutku biti ministar ili član Vlade u Crnoj Gori ili na bilo kojoj funkciji. Onako radoznao pitam ga – kako, misleći da je to zbog dobrog života, visokog standarda, a on kaže – jednostavno, MMF ima svoje predstavnike unutar Vlade Crne Gore. Imate raspored dnevno kako da se ponašate, dolazite u devet, u deset držite konferenciju sa određenim ljudima koji su zainteresovani, propisano je gde treba da usmerite sredstva, kome da usmerite sredstva, eventualno izmene ako imaju neke, onda ti koji su na nivou završene srednje škole, a predstavnici su MMF, oni izvrše korekciju.

Pošto je on bio ministar poljoprivrede, nije tajna, opredeli određena sredstva za sever Crne Gore, odakle potiče. Međutim, radost ljudi je pomućena onog trenutka kada je tehničko lice, predstavnik MMF procenio da to treba da ide u Bar. Ostao je sever Crne Gore.

Ja sam rekao da je to nemoguće, što mi je pričao. Međutim, nažalost, stiglo je to i u Srbiju. Međunarodni monetarni fond očigledno ne od ove vlasti, nego od ranije još, ima svoje tehničare, srednjoškolce koji kontrolišu kako se raspolaže sa finansijskim sredstvima i to se svodi na sledeće – lako je biti ministar i u Srbiji kada imate tuđe mišljenje i kada imate svoje dobro je otići u MMF da vam daju vaše mišljenje pa se vratite bogatiji za svoje mišljenje. To je suština.

VEROLjUB ARSIĆ: Pa, ne znam kako je to u Crnoj Gori, neću njih da vređam, ne pada mi napamet, ali mogu samo da kažem da je Srbija ozbiljna država, da bi to u Srbiji bilo moguće.

Možda je bilo moguće dok je bio prethodni režim, ali, danas to nije moguće i niko nama neće da govori, ni šta da radimo, ni kako da radimo, ni u čijem interesu da radimo. Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, radi isključivo u korist Republike Srbije i njenih građana. A, to o neozbiljnim državama ja ne želim da govorim.

Zahvaljujem, kolega Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.
Izvolite, kolega Kovačeviću.

Dame i gospodo, SNS će podržati zaključak Odbora za budžet i prihvatiti izveštaj Fiskalnog saveta. Ekonomija je egzaktna nauka. Hiljadama godinama traju različiti principi koji nisu pisani, u 500 godina su napisani. U 500 godina ekonomske teorije stanu različite ekonomske škole, različiti ekonomski principi, stotine hiljada ljudi koji su se bavile ekonomijom stanu u tih 500 godina. Stanu ekonomske teorije koje su se dokazale u praksi, stanu ekonomske teorije koje su primenjene, pa su propale, kao što smo imali slučaj u našoj zemlji. Stanu ekonomske teorije i prakse koje se revidiraju, ali stanu i klasična ekonomska pravila koja potiču iz klasične ekonomske teorije i ona su veća od Fiskalnog saveta, Skupštine Srbije. Veća su i od najveće države. Klasična ekonomska pravila su ekskluzivno pravo čovečanstva i ne može bilo ko, pa ni ekonomski fakulteti, poslanici ili Fiskalni savet da ima ekskluzivno pravo njihovog tumačenja.

Država Srbija je deo globalnog ekonomskog sistema i kada god poštuje klasična ekonomska pravila, država Srbija dobro funkcioniše. Fiskalni savet, naravno, da jeste deo fiskalnog sistema Republike Srbije.

U zakonu o budžetskom sistemu, član 1. citiram, kaže se – da je Fiskalni savez tu da daje ocenu fiskalne politike na bazi fiskalnih principa i učini fiskalnu politiku javnom i odgovornom. Fiskalni savet vodi računa i o fiskalnoj kulturi, treba da je unapredi.

Ja danas ovu raspravu i vaše napore vidim kao napore da fiskalna kultura bude drugačija. Naravno da dajete izveštaj i da dajete mišljenje o budžetu, o fiskalnoj strategiji i suštinski kada u budućem govoru budem koristio izraz da se slažemo, ne mislim da smo isto, ne mislim da se slažemo 100%, ali je nesporno da imamo identične, ili slažemo se oko fiskalne strategije, slažemo se oko fiskalnih pravila. Možda trebaju da se menjaju, ali se slažemo. Slažemo se oko fiskalnih principa. Slažemo se oko misije i vizije, gde treba i kako treba Srbija da izgleda.

Slagali smo se i oko fiskalne konsolidacije i vi kažete, citiram – da je fiskalna konsolidacija u Srbiji presedan u ekonomskoj istoriji i slažemo se suštinski o ekonomskoj prošlosti koju znamo da je bila teška, fiskalnoj konsolidaciji koja je bliža budućnost, slažemo se u budućnosti kako želimo da vidimo Srbiju. Slažemo se oko ekonomskih sloboda, oko poštovanja osnovnih ekonomskih pravila, pa negde se i razlikujemo.

Ali suština zašto danas možemo da pričamo ovako, jeste Aleksandar Vučić. Godine 2014. i to treba čini mi se, isticati zbog istorije, Aleksandar Vučić je uzeo na sebe obavezu, ne da uradi fiskalnu konsolidaciju, nego da promeni ekonomski poredak Srbije i to će mu istorija zapamtiti i to je ključna stvar. Godine 2002. neko je propustio tu šansu, 2000. godine takođe, 1990. godine neko je propustio da Srbiju uvrsti u zemlje koje imaju normalnu ekonomsku disciplinu, normalan ekonomski poredak. Aleksandar Vučić i zato će mu istorija biti zahvalna, tu šansu nije propustio.

Ekonomija je egzaktna nauka, vraćam se na početak. Društveni bruto proizvod u Srbiji nalazi se u ovom trenutku da 3,5%. Tako smo završili 2018. godinu, bio je formalno veći i vi i ja i svi mi znamo da je realna stopa srpske privrede pre dve i po godine je bila na negde oko 2,93%. Rasla je, 2018. godine smo završili na 3,5%. Nesporno je da je on cikličan, ali ti ciklusi rastu. Godinu 2017. u prva tri meseca završili smo tako kako smo završili, 2019. godine imamo 1% više sigurno. Ja sam ubeđen da ćemo 2019. godinu završiti sa 3,7%, 3,8%, bliže ka 4%, manje ka 3,5%, ako ne bude globalnih ekonomskih izazova.

Gospodin Jokić vam je u stvari to rekao, ako se dese veliki ekonomski problemi na globalnom nivou, kako će se oni odraziti na makroekonomsku i fiskalnu stabilnost u državi Srbiji? To je on tražio da čuje od vas.

Dakle, nesporno je da imamo ekonomski rast. Stopa inflacije je dugoročno na 2%, inflatorna očekivanja su nam negde na oko 2%. To je negde na nivou EU, zasluga Narodne banke i Jorgovanke Tabaković. Kako god da polemišemo oko stope nivoa, dobrovoljne nezaposlenosti, odnosno zaposlenosti, nesporno je da Srbija ima oko 270.000 novih radnih mesta, da ima manje za 8.000 u javnom sektoru, 270.000 u realnom sektoru. Možda se podaci ne slažu uvek za svako radno mesto.

Ovo su tri ključna Kejsova makroekonomska parametra. Nema četvrtog. To je strašno bitno zbog finansijske kulture i fiskalne kulture, tri makroekonomska parametra su suština. Sve ostalo može da stane u njih, i strane direktne investicije od 4,1 milijarde koje kažu UN, i država koja ima suficit u budžetu, i država koja nema rebalans budžeta i stotine drugih parametara, a mi obično govorimo o desetak koji govore da Srbija dobro makroekonomski stoji. To je zasluga Fiskalnog saveta, Vlade Republike Srbije, Skupštine Srbije, svakome prema zakonu, kako je propisano.

Vidim jednu novu ulogu Fiskalnog saveta. Ta uloga je zato što je Fiskalni savet postao reper za neke političke stranke opozicione da otvaraju teme i za neke televizijske ekonomiste i tu uopšte ništa ne zameram. Prosto, kada pročitam vaš izveštaj ne vidim da je to zatvorena priča i nesporna istina. To je tema za raspravu u kojoj možemo da iznosimo različite stavove, različita mišljenja, a vidim da neki drugi ljudi to doživljavaju kao novu temu za napad na Vladu Srbije i to je uredu. Nije odgovornost Fiskalnog saveta.

Ako pročitamo izveštaj u kome imate hiljade rečenica koje govore pozitivno o Vladi Srbije i tri koje prave razliku, znam da ću u sledećih šest meseci hiljadu puta čuti te tri rečenice, a tri puta hiljadu koje su pozitivne. Tu nema odgovornosti, to više govori o ekonomskoj nesposobnosti ljudi koji kritikuju ovu Vladu i ne slažem se ja u svemu sa Fiskalnim savetom.

Kada smo govorili o ekonomskom rastu, a to je tema koja je obeležila 2018. godinu, kraj i početak 2019. godine, teorijska postavka, vi ste 2018. godine u oktobru mesecu govorili o tome. Govorili ste i u decembru na Odboru za budžet i tada sam vam rekao da nije uredu da se poredimo sa evropskim zemljama, zato što su evropske zemlje u svom ekonomskom rastu uključile 2,6%, kaže Evropska komisija, učlanjenje u EU. Dakle, da ništa nisu uradile, imale su 2,6% BDP svake godine, odnosno kumulativno za 10 godina 26%, 30 milijardi evra su dobijale zemlje srpske veličine u poslednjih 10 godina od EU, 7% budžeta BDP Srbije nepovratnih sredstava, neto iznos kaže EU, odnosno ono što su davali i ono što su primali iz strukturnih fondova jednim delom.

Kada kažete da se ne slažete sa Svetskom bankom u proceni od 7% rasta BDP, znam da je to teško, ali hipotetički da zamislimo da sutra uđemo u EU sa rastom od 3,7%, 4%, 3,5% i prirastom koji imamo zato što smo ušli na evropsko tržište koje je jedinstveno na tržištu usluga kapitala i robe sa 2,6% blizu smo 7%.

Ovo hoću da vam kažem, da kada poredite Srbiju i govorite da treba da raste kao ostale zemlje centralne Evrope, koristite parametar da smo uređeni kao zemlja EU i ja isto to koristim. Različiti su uglovi, različita je percepcija, možda su i zaključci pogrešni, ali smo tu da se razumemo i da polemišemo oko toga.

Slažemo se oko fiskalnog kalendara. Ja znam da vi znate da smo imali obaveze prema MMF i da smo zato vrlo često kasnili, da smo kasnili nekoliko dana, nekoliko nedelja, ali smo mnogo manje kasnili nego što se kasnilo kroz istoriju Srbije kada nikada nisu imali ugovor sa MMF.

Slažemo se oko penzija, slažemo se oko plata. Evo, ja, lično da vam postavim jedno pitanje na koje bih želeo da čujem vaš odgovor.

Svi poslanici ovde govore o platnim razredima, ja ne mogu da budem protiv toga, ali vas pitam kako sa nivoa slobodnog tržišta i tržišta radne snage gde mi težimo, gde poštujemo slobode potpuno, takav zakon utiče na tržište radne snage? Morate priznati da država kao najveći poslodavac nema problem sa nedostatkom radne snage. Za svako radno mesto pojavi se veći broj zainteresovanih i bilo bi mi zanimljivo da čujem vaše mišljenje kako nivo konkurencije u oblastima kao što je zdravlje, obrazovanje, odnosno definisanje drugačijeg načina finansiranja, utiče na ostanak mladih ljudi koji su završili obrazovanje koje se bazira, pre svega na zdravstvo, obrazovanje i javnom sektoru. Vrlo zanimljiva tema. Drugačiji način finansiranja tih usluga i otvaranje sektora za ulazak u granu mladih ljudi potpuno menja sliku i strukturu zaposlenosti.

Gospodine Petroviću, vama se obraćam, vaša uloga, kao i drugim ljudima iz Fiskalnog saveta, ali vi ste tu, doajen, prosto vi ste prepoznatljivo lice. Mi različito vidimo neke stvari. To je normalna razlika koja postoji, koja je definisana u Zakonu o budžetskom sistemu. Vi zakonom imate pravo na svoje mišljenje. Vaše mišljenje je za polemisanje, ali objektivno ne zahteva i ne izaziva veliku odgovornost i za pogrešne procene. Tako je to u demokratiji, tako to treba da bude, tako je to zakonom.

Skupština Srbije je drugačija stvar. Skupština Srbije, Vlada Srbije je život, mi donosimo odluke koje direktno pogađaju život građana Srbije i njihove novčanike i njihovo zadovoljstvo.

Ponekada mi smo konzervativni, ponekad ste vi optimistički raspoloženi prema nekim kriterijumima, ponekad smo mi suviše optimistički raspoloženi, vi konzervativni, u tome je naša razlika. Ali, suštinski i vi i mi ovde smo zbog građana Srbije, a građani Srbije nesporno, kao nikada u istoriji, veruju Aleksandru Vučiću sa preko 50%. Jedan deo tog ogromnog poverenja, ako ne i ključan, je zato što je Aleksandar Vučić Srbiju učinio drugačijom zemljom, a građanima Srbije promenio ekonomski život na bolje.

Zahvaljujem kolega Kovačeviću.
Reč ima prof. dr Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta.

Vezano za platne razrede.
Mi smo napravili jednu analizu juna prošle godine, a sada imamo inoviranu analizu koju ćemo završiti za desetak dana i poslaćemo svima gde će veliki broj odgovora biti vezan za te platne razrede.
Tačno je, tu se pre svega radi o uređenju odnosa između različitih delova države. Znači, ne toliko o nivou, dobro i nivo, ali i odnos između tih plata. Da na primer pravnik koji imaju približno isti posao u svim sektorima države od zdravstva, administracije, vojske i policije, ima približno istu platu, da vozač ima približno istu platu itd, to je jedan deo problema.
Drugi deo problema je kako odrediti te raspone plata, tu je takođe bilo diskusije ovde, da se mi zalažemo za veće raspone da bi bili u stanju da platimo najbolje ljude, znači, vrhunske lekare i to je deo odgovora za to, vrhunske lekare da ostanu ovde da ne idu u inostranstvo. Naravno, moći će da dobiju veću platu u inostranstvu, ali ne računa se uvek od tih odluka da se ode, ne računa se samo o veličini plate. Ako im vi ipak ponudite dovoljno konkurentnu platu ovde, znači vrhunskim specijalistima, lekarima, oni uračunavajući druge stvari da su ovde rođeni, da im je život ovde, oni mogu da se odluče da ovde ostanu.
Tako da, što se tiče odnosa privatnog i državnog sektora, to se pojavljuje kod lekara, jer oni imaju opciju da rade i u privatnom i u društvenom, bilo u inostranstvu, bilo privatno ovde i tu naravno već imamo neke objektivne kriterijume i to moramo da uzmemo u obzir kada, mi svi koji o tome odlučuju, kada se budu određivali pariteti tih plata.
Isto tako, treba videti taj problem. Jedan je između velikih sektora, znači koliko prosečna plata u vojsci, policiji treba da bude u odnosu na prosečnu platu u zdravstvu i obrazovanju. Prvo to urediti. Postoje međunarodna iskustva i to staviti. Onda, unutar svakog od tih velikih sektora kako urediti raspone plata i kako urediti relativne plate između, ne znam, lekara specijaliste i neke plate koja je u vojsci ili policiji.
To, priznajem, nije najlakše, ali je to presudno za unapređenje funkcionisanja javnog sektora. Sada, da ne bi dalje improvizovao, mi upravo završavamo taj dokument koji se naslanja na onaj naš prethodni od pre godinu dana, gde predlažemo konkretne mere, dakle na osnovu onoga što sada postoji, šta bi moglo da se uradi i šta bi moglo da se uradi da se taj sistem uredi. Evo, poslaćemo vam to u sledeće dve nedelje. Otvoreni smo za razgovor u bilo kojoj formi oko toga, pa onda možemo kao posebnu temu to da pratimo. Mislim da je to bilo osnovno pitanje vaše je li tako, da.