Zahvaljujem.

Evo, ja skrećem pažnju kolegama iz SRS na još jedan član Ustava koji ide u prilog ovog zakona. To je član 137. U interesu efikasnijeg i racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana i zadovoljavanja njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad, zakonom se može poveriti obavljanje određenih poslova, dakle, određenih poslova, ne svih, određenih poslova iz nadležnosti Republike Srbije, autonomnoj pokrajini i jedinici lokalne samouprave.

Pojedina javna ovlašćenja, dakle, Ustav je vrlo precizan, pojedina javna ovlašćenja se mogu zakonom poveriti i preduzećima, ustanovama, organizacijama i pojedincima. Dakle, čak i pojedincima, čak i fizičkim licima mogu se poveriti pojedina javna ovlašćenja.

Sa stanovišta Ustava nema nikakvih problema. To su, naravno, ovlašćenja državnih organa koje Republike Srbije, putem zakona, poverava jedinicama lokalne samouprave i to je u skladu sa Ustavom, to Ustav dozvoljava. Ja sam već skrenuo pažnju da se to dešava i u nekim drugim oblastima prava, ne samo kada je u pitanju komunalna milicija, vođenje upravnog postupka. Koleginica Radeta je maločas spomenula pitanje sudova za prekršaje. Pa, po Ustavu, opštine su nadležne da propisuje prekršaje za povrede opštinskih propisa. Jel tako? Onda, kada biste vi tako tvrdo čitali i tumačili Ustav, onda bismo mogli da kažemo da je i to protivustavno. Ako opština može da propisuje prekršaje za povrede svojih propisa, ne vidim razloga zašto ne bi mogla da ima i svoju komunalnu miliciju.

Hvala.

Pravo na repliku, Nataša Jovanović.

Lepo ste pročitali i rekli, kolega Martinoviću, poveravanje pojedinih poslova. Kada se to kaže, onda mora da se razgraniči. To ste zaista tada, pre deset godina, lepo rekli. Ova ovlašćenja, kao što su mere prinude, eventualne represije koja se dešava u tom trenutku, znači, fizički integritet tog čoveka je narušen, ako se on vezuje, stavljaju mu se lisice, udara se palicom itd, da to mogu samo da imaju državni organi.

Zamislite sada, vi kažete – poveravanje pojedinih poslova. Mnoge državne institucije, banke, ima još takvih slučajeva, poveravaju poslove bezbednosti licenciranim agencijama za obezbeđenje. Zamislite vi sada u nekoj banci, evo, ima tu kolega koji su radili i u tim službama, neko od građana napravi problem u tom trenutku, a ovo su isto povereni posao, verujte mi, po zakonu koji smo izglasali u Skupštini, to je vrlo ozbiljna procedura, maltene takva i psihofizičke spremnosti i licence koju treba da dobiju, mnogo viši nivo nego što je komunalna milicija, da biste vi osnovali ovu agenciju za obezbeđenje objekata itd.

Onda, kada bi neko ušao, bilo koji građanin u banku i počeo da pravi neki problem, da nekoga tamo guši, davi, da ruši tamo, da hoće da nasrne na službenicu u banci, šta može ovaj da uradi? Pa, on nema ta ovlašćenja, mere prinude, represije, bilo koje. Može da reaguje do određenog trenutka, ali i da pozove regularnu policiju, regularni policijski državni organ koji to sve treba da uradi i koji će u skladu sa svojim ovlašćenjima, zakonskim, to da uradi.

Mi se oko toga sporimo, ne sporimo se uopšte oko toga da komunalna policija kao takva postoji, opet vam kažem.

Hvala. Vreme.
Pravo na repliku, dr Aleksandar Martinović.

Evo, sada izgleda da je najveći problem to što komunalna milicija može da upotrebljava određena sredstva prinude. Razumem da je to za vas jedan veliki problem.

Ali, pogledajte šta piše u članu 26? Prosto, da ne bismo plašili građane, nema potrebe za tim. Sredstva prinude u smislu ovog zakona su: fizička snaga, dakle to je snaga čoveka kao pojedinca, sredstva za vezivanje, raspršivač sa nadražujućim dejstvom i službena palica. Sredstva prinude komunalni milicionar može da upotrebi samo ako u obavljanju poslova na drugi način, znači, ova sredstva prinude može da upotrebi samo ako na drugi način ne može od sebe ili drugog da odbije istovremeni, pazite, protivpravni napad. Znači, radi se situaciji da neko vrši protivpravni napad na komunalnog milicionera, a ne da komunalni milicioner iz čista mira batina ljude, kao što vi kažete, nego da je on izložen napadu. On ima pravo da upotrebi sredstva prinude, ali samo ako ne postoji neko drugo sredstvo.

Znači, on je praktično doveden u situaciju da je upotreba sredstava prinude ultima ratio, poslednje sredstvo kojem sme da pribegne da bi odbio od sebe ili drugog protivpravni napad. Ja ne vidim šta je pravnog aspekta tu sporno.

Imate još jednu stvar na koju sam hteo da vam skrenem pažnju. Po našim propisima, kada se desi da npr. u avionu ili na brodu neko koristi npr. vatreno oružje na protivpravan način, ko ima pravo da mu to oružje oduzme? Po našim propisima, ko?

(Petar Jojić: Svako.)

Nema svako. Ne može svako. Naši propisi su, gospodine Jojiću, tu vrlo precizni. Kapetan broda i kapetan vazduhoplova imaju pravo da oduzmu oružje od nekoga ko ga protivpravno koristi u avionu, odnosno na brodu, pri tome, i avion i brod mogu da budu apsolutno u privatnom vlasništvu, može da bude potpuno privatna avio-kompanija, može da bude privatni brod, ali obavlja poslove javnog saobraćaja. U slučaju da neko na brodu ili u avionu protivpravno upotrebljava npr. vatreno oružje, vi kažete svako, kapetan broda, odnosno kapetan vazduhoplova imaju pravo da primene mere prinude kako bi oduzeli to oružje, odnosno kako bi od sebe ili drugog odbili protivpravni napad.

(Predsedavajući: Zahvaljujem.)

Evo, završavam.

Dakle, u tom smislu, ovo što piše u zakonu o komunalnoj miliciji je potpuno sinhronizovano sa drugim našim propisima. Kasnije ću da kažem još nešto vezano za ta sredstva prinude, koliko ih čak ne koristi ni redovna policija u nekim situacijama, kada bi trebala, a kamoli da će da ih koristi komunalna milicija.

Hvala.

Pravo na repliku, Nataša Jovanović.

Ne sme uopšte da se da mogućnost, gospodine Martinoviću, da neko ima takva ovlašćenja i da dođe u situaciju da ih prekorači. Ne mogu ja da prejudiciram, pa da kažem da će to neko u startu da ima u glavi da uradi. Ali, bilo kakva mogućnost da se to desi je opasna.

Treba li da vas podsetim na gospodina Milićevića u Bulevaru oslobođenja 2015. godine, koji nije imao kartu u autobusu kao putnik? On je izjavio, a i nedvosmisleno je utvrđeno njegovim lekarskim pregledom, da su ga dvojica komunalnih policajaca toliko tukla da su mu polomili nos, da je ovom jednom i ruka bila kost naprsla koliko ga je udarao.

Znate, ako se to jednom desilo, uvek postoji mogućnost, niko ne kaže i niko ih sada ne podstiče, ne daj bože, da to urade ili da krše ta ovlašćenja, ali ne može onda to tako i onda puj pike ne važi.

Dakle, ne sme da se dozvoli zakonska mogućnost da oni to urade, naročito zbog činjenice i opet se vraćam na to, da iako je ovaj zakon propisao, lepo da pogledamo ove članove, kada oni i kome donose uverenja o njihovoj psiho-fizičkoj sposobnosti, to nije isto kao kod ljudi koji su regularan sastav državne policije.

Policija vrlo dobro zna, evo, i sada ste na kraju svog izlaganja rekli, i trudi se u mnogim situacijama i da se suzdrže i da imaju taj visoki prag i stepen tolerancije, ali to oni uče. Oni nisu obični kursisti, kad moram taj izraz da upotrebim, kao ovi komunalni milicioneri. To su ljudi koji su se školovali formacijski da rade posao policije i da tačno znaju u kom trenutku i kako treba da reaguju.

A ovo što ste rekli kolegi Jojiću, odnosno, on vam je iz klupe govorio, znate šta, čovek kada je napadnut, svako ima pravo da brani svoj fizički integritet, svuda i na svakom mestu, da se brani onako kako zna i ume.

Hvala, koleginice Jovanović.
Pravo na repliku, Aleksandar Martinović.
Da, da, dobićete pravo na repliku, gospodine Jojiću, pomenuti ste.
Izvolite, dr Martinoviću.

Vi kažete - svako ima pravo da se brani. A šta ćemo sa onim situacijama kada neko nije u stanju sam da se brani? Neko je u stanju sam da odbije od sebe ili od drugog protivpravni napad, kao što piše u zakonu. Ali, šta ćemo sa ljudima koji nisu u stanju? Njima je apsolutno u nekim situacijama potrebna asistencija komunalne milicije.

Ono što sam hteo da kažem još u prethodnom izlaganju, pa, evo, mi smo sad svedoci u proteklih nekoliko meseci koliko se i redovna policija uzdržavala od primene sredstava prinude, u onim situacijama kada je po zakonu i te kako imala pravo da je koristi.

Dakle, da vas podsetim. Godine 2017. su nas ovde sačekivali jedno dva ili tri meseca, poslanike Srpske napredne stranke i neke druge poslanike, ispred Narodne skupštine, vređali, psovali, dobacivali, čak pokušali da izvrše i fizičke napade itd. Policija se uzdržavala.

Pre nekoliko nedelja i meseci imali ste situaciju da su upali na RTS sa motornom testerom. Policija nije, ili je minimalno koristila, sredstva prinude. Naterali su kamion na zgradu Predsedništva, sa namerom da fizički ugroze bezbednost predsednika Republike. Policija je, praktično, svojim telima štitila zgradu Predsedništva. Nije upotrebljavala bilo kakva sredstva prinude.

Ono što se dešava danas u Srbiji, potpuno je drugačija situacija od onoga što smo imali do 2012. godine. Vi veoma dobro znate kako su se u jednoj tragičnoj situaciji zloupotrebljavala policijska ovlašćenja.

Vi ste sad naveli primer jednog čoveka koji je bio batinan od strane komunalnog milicionera i ne sumnjam da se to desilo. Sećate se vrlo dobro, kao što se i ja sećam, bili smo zajedno na tom mitingu, kako su policijskim čizmama izlomili glavu Ranku Paniću, jel tako? To vam je klasični primer zloupotrebe policijskih ovlašćenja.

(Predsedavajući: Hvala, dr Martinoviću.)

Ali to što neko, redovna policija ili komunalna milicija može eventualno da zloupotrebi svoja ovlašćenja i da koristi prinudu, to ne znači da ih apsolutno treba isključiti od toga da u određenim situacijama mogu da koriste prinudu, kada je to zakonom dozvoljeno.

Hvala, doktore Martinoviću.
Pravo na repliku ima gospodin Petar Jojić. Izvolite, kolega Jojiću.