Gospodine Martinoviću, mi se izgleda nismo razumeli.

Sa formalno-pravnog stanovišta vi ste bili u pravu da u avionu i na brodu formalno pravo da oduzme vatreno oružje su kapetani. Tu ste u pravu. Međutim, svako ima pravo, ko se nađe na brodu i u avionu, za slučaj napada i namere da upotrebi oružje, svaki putnik na brodu i avionu ima pravo da savlada teroristu i napadača i da mu oduzme oružje. Prema tome, mislim da smo u tom delu sad razjasnili kako je došlo do nesporazuma.

Međutim, vi ste rekli sada da je ponašanje pojedinih političkih stranaka i pojedinaca na ulicama tako kako ste ga vi opisali i da se policija uvek uzdržavala. Da sam ministar policije, ne bih se uzdržavao. Ne bi bilo šatora pred Predsedništvom Republike. Ne bi bilo ovog divljanja. Ovo nije Divlji Zapad.

Vlast mora da bude ta koja treba da zaštiti narod od nasilja. Instrument za savladavanje takvog nasilja jesu nadležni državni organi kojima je ova država poverila ovlašćenja da štite suverenitet, bezbednost građana i bezbednost imovine.

Prema tome, da sam ministar policije, u moje vreme, to se nikad nije moglo dogoditi. Ovlašćenje policija ima, ja ih samo molim neka ih primene. Hvala.

Hvala, kolega Jojiću.
Pravo na repliku ima dr Aleksandar Martinović. Izvolite.

Evo, ja volim da polemišem sa mojim kolegama, oni su dobri pravnici, imaju mnogo životnog i pravničkog iskustva.

Gospodine Jojiću, ja sam govorio o jednoj specifičnoj situaciji, kada neko u avionu ili na brodu, na primer, šeta sa pištoljem, niko ga ne napada. Jednostavno, čovek šeta po avionu sa pištoljem i niko ga ne dira. Ko ima pravo da mu oduzme oružje? Po našim propisima, kapetan broda, odnosno kapetan vazduhoplova, uz upotrebu odgovarajućih sredstava prinude. I u tom smislu nije to nikakva specifičnost koja je sad vezana samo za komunalne milicionere.

Što se tiče ovoga što ste rekli da bi po vašem mišljenju policija trebala da koristi u punom kapacitetu svoja ovlašćenja protiv nasilnika kao što su Đilas, Jeremić, Boško Obradović i njima slični, ja se tu sa vama formalno-pravno slažem. Ali, onda biste imali sa svih strana neviđenu graju i buku o tome kako je Srbija nedemokratska država, kako ugrožavamo pravo na mirno okupljanje građana, kako smo diktatori, kako smo fašisti, itd.

Ja sam vam juče pokazivao pojedine naslovne strane NIN-a, "Vremena", "Danasa", itd.

(Vjerica Radeta: Ništa o karikaturi?)

Karikatura? Pa, nisu valjda uspeli da je nacrtaju, ali nacrtaće sigurno.

Evo vam karikatura. Doduše, nismo, gospođe Vjerice, ni vi, ni ja na toj karikaturi, ali, pogledajte. Dušan Petričić, koji je juče rekao da su svi oni koji glasaju za Srpsku naprednu stranku neki ludaci, kreteni, nepismeni, itd, nacrtao je karikaturu. I sad pogledajte. Tenkovi, ovde je tenk SNS sa ovom zastavom sa mrtvačkom glavom, pa onda tenk SPS-a, pa tenk SNS i na kraju tenk sa kukastim krstom.

(Vjerica Radeta: Gde smo krenuli? U Hrvatsku ili na Kosovo?)

Krenuli smo, ne znam ni ja gde, to treba da pitamo Dušana Petričića, koji je izgleda mnogo pametan, pa Srbiju poistovećuje sa nekom fašističkom državom.

Dakle, nalazimo se u jednoj vrlo specifičnoj situaciji, kada policija mora da ima mnogo viši prag tolerancije nego što bi to inače trebalo da ima, zato što je naša država u jednoj dosta specifičnoj situaciji i ono što se nama uzima kao zlo, to se u nekim drugim državama smatra kao nešto što je potpuno normalno. Vi ste videli kako se, na primer, francuska ili belgijska policija, i u uniformi i u civilu, obračunavaju sa onim tzv. žutim prslucima.

(Predsedavajući: Hvala, doktore.)

Evo, završavam.

Da se tako nešto desi u Srbiji, ja mislim da bi svi mogući šefovi Misije EU, razni ambasadori, razni zagovornici ljudskih prava i sloboda, skočili na sve nas zajedno ovde koji sedimo i rekli da smo fašisti, da smo diktatori, da smo nasilnici, itd.

Zbog toga našoj policiji treba odati jedno posebno priznanje, što pokazuje visok prag tolerancije, čak i u onim situacijama kada je ugrožen njihov život i njihova fizička bezbednost. Setite se samo šta je Dragan Đilas dobacio jednom policajcu - gde ćeš ti, kaže, da radiš i gde ćeš ti da budeš kada ja dođem na vlast? To je neviđena bahatost.

Hvala dr Martinoviću.
Pravo na repliku ima Petar Jojić.
Izvolite.

Uvaženi gospodine Martinoviću, ja se ne bih složio sa vama u tom delu, da policija mora da trpi poniženja i da doživimo ono što je naša policija doživela 2000. godine, 5. oktobra. Sećate se kad su razoružali mangupi policijsku stanicu u Majke Jevrosime, kada je hiljade vatrenog oružja, dugog i kratkog, i borbenih kompleta nestalo i ukradeno iz te stanice. Onda su to prodavali, švercovali i zloupotrebljavali.

Imali smo prilike da vidimo zaista korektno ponašanje pripadnika policije, međutim ima granica tolerancije. Ne možemo dozvoliti da uličari neki maltretiraju, šikaniraju, ponižavaju pojedince iz organa MUP-a, tj. policajce, time i državu. Tu mora da budu primenjene bar primerene mere. Nema tolerancije. Ugled države se mora čuvati. Sve što oni rade, to slikaju na televizijama i prikazuju se u inostranstvu. Šalje se ružna slika o našim organima bezbednosti, a naši organi bezbednosti su upravo jedni najjači u ovom regionu i treba ih, pre svega, podržati. Ja ih podržavam maksimalno i tražim od njih da uspostave javni red i mir, jer kriminalcima, uličarima i bandi na ulici ne može više da se toleriše.

Hvala, uvaženi gospodine Jojiću.
Po amandmanu javio se narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, kolega Rističeviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, postoje jedna pravila za mene, druga pravila postoje za druge. Predlažem da predsedavajući kupe sebi parlament i onda da to regulišu na način, na privatan način kako oni to misle.

Član 104. je povređen ne znam koliko puta. Kupe se kartice po nahođenju predsedavajućih, poslanicima koji su van sistema, dakle koji kartice nisu ni ostavili u sistemu, radi se šta se hoće i moj predlog da ja tako čekam jedno dva, tri sata da dobijem reč, pa tako, nema problema. Nije ni prvi, ni poslednji put, ali vama je sve to smešno. Kad se ja pobunim, vama je smešno. Ako se ja budem smejao, ja ću imati razlog za smeh. Znate, ko se zadnji smeje, najslađe se smeje. Ja mogu sad i da odustanem, a mogu i da govorim.

Ako predsedavajući dozvole, ako imam tu milost da i ja kažem nešto, ja bih rekao da neka javna ovlašćenja imaju građani. Recimo, građansko hapšenje. Ako građanin može da izvrši građansko hapšenje i da o tome obavesti policiju, valjda to pravo može da ima i komunalni milicajac. Baš to mili meni onako rogobatno zvuči, ali neka bude. Komunalni milicajac valjda ima ista prava koja po krivičnom postupku i ne znam kom zakonu ima pravo da uradi i građanin. Time su neka ovlašćenja preneta. Javno ovlašćenje na građanina koji može drugog građanina da uhapsi kada ovaj vrši krivična dela ili ako je sam napadnut, što je slučaj kod komunalne milicije, može da izvrši građansko hapšenje i da o tome obavesti najbližu policijsku stanicu, odnosno da ga privede tamo.

Toliko o tome da li imaju prava ili nemaju prava. Ako to pravo ima običan građanin, onda to pravo svakako treba da koristi komunalna milicija.

Recimo, po pitanju Đilasa, čovek je privatizovao garažu, ogradio deo garaže. Da li je garaža javna? Jeste. Još kada je bio gradonačelnik on je sebi ogradio i napravio od javne garaže privatnu garažu. Uzeo je tri parking mesta i zdravo, doviđenja. Njegova je bila komunalna policija, valjda je to tolerisala. Zato je najbitnije da komunalna policija radi po zakonu, po pravilima, a ne po diktatu raznih gradonačelnika i komunalna policija grubo bila zloupotrebljena za vreme dok je Dragan Đilas bio gradonačelnik ili, bolje rečeno, kradonačelnik.

Imamo dualno obrazovanje koje ide na ulicama. Oni naši profesori književnosti, kako se onaj zove, Boško Ljotić Jenki, ovaj što voli američke ambasade, počasni posetilac, znači prvog reda, VIP ličnost u Američkoj ambasadi, verujem da je i gospodin predsedavajući bio tamo, ali da nije imao tu privilegiju da kao potpredsednik Skupštine bude počasni gost. Verovatno je Boško Ljotić zvani Jenki imao tu čast da uđe sa svim počastima kod Skota u Američku ambasadu.

Recimo, on je profesor književnosti, ali je rešio da menja zanimanje. Pozvao je, pošto su ovi saobraćajni znakovi onako mašinske izrade, onda je pozvao inženjera mašinstva Dragana Đilasa, da se i on malo dualno obrazuje i tako je nastala profesija čupači znakova. Mislim da je trebala da reaguje komunalna policija ili komunalna milicija i da spreči to dualno obrazovanje i čupanje saobraćajnih znakova. Tim pre što se na takav način, postoje znakovi upozorenja, opasnosti, obaveze, itd, izričite naredbe, dakle, bitno ugrožava zdravlje, sigurnost, bezbednost ne samo saobraćaja, već i ljudi, pešaka i onih koji ne voze.

Nije u redu da tamo neki deda zavodi red na Trgu Republike, da zavodi red kada pokušavaju da ga spreče čak i u pešačkom saobraćaju, kako to da nazovem, umesto komunalne milicije reaguje neki deda, složi tamo nekog Đilasa, ovog kako se zvao neki lik iz Zemuna. Dakle, nije u redu da građani sami sebe brane od komunalnih problema koje prave ovi dualno obrazovani Marko Bastać, Dragan Đilas. Vuk Jeremić jedino izgleda ne pravi komunalne probleme, on samo galami.

Dakle, ne verujem da treba više komunalna policija ili komunalna milicija Đilasu, Boškiću Ljotiću Jenkiju. Njima ne treba komunalna milicija, oni su sada protiv komunalne milicije, oni prave komunalne probleme. Vama Bastać u sred grada Beograda pregradi ulicu sa solju koja je prošle zime bila namenjena za ulaze u zgradama.

Znači, dobio je so za zgrade, za ulaze zgrada i on to zimus nije upotrebio, doveo je u opasnost zdravlje ljudi, posebno starijih koji mogu da se okliznu, ko zna koliko ih je zbog toga završilo na ortopediji. Uzeo je vreće sa tom solju koju nije upotrebio kada je trebalo, pregradio ulicu i ko tu treba da reaguje? Treba da reaguje komunalna policija, odnosno sada već milicija koja to nije učinila i zato kažem da su Đilas, Boško Ljotić, itd, protiv komunalne milicije, jer oni sada ne žele da sređuju probleme, već žele da prave što više problema. To je njihov politički marketing i to su njihove političke poruke.

Još nešto, njima ne treba komunalna policija, njima treba REM. REM ne radi svoj posao, komunalna policija po njima ne bi trebala da radi, a REM još manje, jer ukoliko REM isključi lažne Šolakove, Đilasove prekogranične kanale, što mu je obaveza, tada će propasti biznis Šolaka i Đilasa, za koga je Boško Ljotić Jenki spreman da pogine. Više nije spreman da za Kosovo da ni beli dinar, ali zato je spreman da pogine za Šolakove i Đilasove biznise. Hvala.

Hvala, kolega Rističeviću.
Samo sam hteo da vam kažem da pogledate član 128. Poslovnika Narodne skupštine u vezi kartica.
(Marijan Rističević: Nemoj ništa da mi kažeš.)
Što se tiče ove rasprave koju smo imali i replika, ovo jeste bila jedna stvarno demokratska rasprava i to je u skladu sa svim procedurama u našem parlamentu. Ne mogu ovde da ispunjavam želje nikome, nego da pustim kako to nalažu red i procedura.
Izvolite, ukažite na povredu Poslovnika.

Vi možete posle moje reklamacije povrede Poslovnika, ovo već sada reklamiram član 104, jer ste upravo meni replicirali.

Dakle, vi možete kada reklamiram povredu Poslovnika, imate pravo, znači kada reklamiram, kada mi date reč po tome, imate pravo da mi objasnite da niste kršili Poslovnik.

Pošto ja nisam to uradio, vi ste sada meni replicirali. Ja nisam tražio da vi meni bilo šta objašnjavate. Ja sam samo snimio vaše ponašanje. Ako vi mislite da je toliki broj replika dozvoljen ovim poslovnikom, imate pravo iz član 104, ali prethodno moraju biti zadovoljena prva dva kriterijuma, da vi onda imate diskreciono pravo, kad se ispune prva dva kriterijuma, onda imate pravo da vi odredite da li ćete dati ili nećete dati repliku. Replike ne mogu da traju po četiri minuta. Vi sada želite meni da kažete da je crno belo, belo crno, i zato što ste vi predsedavajući ja to moram da priznam. Dakle, ako vi mislite da niste kršili Poslovnik, to je vaše pravo. Ja tražim da se o ovome izjasnimo u danu za glasanje. Hvala.

Dobro.
Hvala na ukazivanju na povredu Poslovnika. Smatram da nisam povredio.
Idemo dalje sa radom.
Reč ima, po amandmanu, Neđo Jovanović. Izvolite.