Kolega Mirčiću, dobićete pravo na repliku, ali i vas i gospodina Arsića molim samo da imate na umu jednu stvar. Moramo da napravimo redovnu pauzu, a nakon toga da nastavimo sa raspravom, zaista, ne želeći da sprečim demokratsko suočavanje mišljenja i demokratsku raspravu, ali biće vremena nakon toga.
Izvolite.

Pa, evo, da ne bi bila iskrivljena slika kao u ogledalu, mi upravo insistiramo da se oslobodimo emotivnih naboja i utisaka, nego da bude realan parametar. O čemu se radi? Upravo se radi o tome kada se određuju pitanja, ta mistifikacija zaokruživanjem brojeva hajde i prihvatljiva je. Kada se na osnovu tih zaokruženih brojeva odredi u ovom slučaju 42 pitanja, kad na testu koji se ispuni pokaže se koliko je ko imao bodova, to, i koleginica govori, treba da bude osnovni kriterijum, nećemo da govorimo jedini, ali osnovni kriterijum, da kaže se, a ne da se glasanjem, nadglasavanjem negira taj broj bodova.

Sada je gospodinu Arsiću, sada je prvi put, nadamo se da će to biti pravilo, neko ko je ostvario najveći broj bodova predložen za člana Komisije i to da bude kriterijum u narednom periodu i manje će biti mogućnosti za malverzaciju, manje će biti sumnje. Pa, mi po prirodi stvari iz opozicije sumnjamo. Šta to znači razgovarali ste sa nekim, pa ste glasali, pa neko ko ima 40 bodova ne može da prođe, a neko ko ima 37, taj prolazi? Šta to znači? Jednostavno, opravdanost sumnje da postoji neka pozadina. Ta pozadina se ne sastoji u stručnosti te osobe, u pouzdanosti nego u nečemu što se zove možda eventualno političke kalkulacije.

To treba sprečiti. To je naše insistiranje, srpskih radikala, a vi gledate kao u ogledalo.

Zahvaljujem.

Obratili ste se gospodinu Arsiću. Sad moram i njemu da omogućim da odgovori, a uz molbu, gospodine Arsiću, da vi ne napravite ono što je napravio kolega Mirčić, pa onda da izazivamo novu repliku, već da idemo na pauzu od sat vremena nakon vaše replike i da nakon toga nastavimo sa konstruktivnom raspravom.

Izvolite.

Evo, tokom ove rasprave stiče se neki utisak, ne od mene, da se kandidati biraju po lepoti, po političkoj pripadnosti, a da se uopšte ne uzima u obzir njihovo znanje na pismenom testiranju.

Da raščistimo odmah. Nijedan član Komisije nije predložen od strane Odbora za finansije koji nije prošao test poznavanja Zakona o javnim nabavkama, Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o obligacionim odnosima, nijedan kandidat nije prošao.

E, sad, da li treba uvažavati opoziciju? Da. Da li treba njihove predloge? Neki put da, neki put ne. Naravno, nismo u obavezi zato što osim političke diskusije, oni nemaju odgovornost prema državi kada se država vodi, nemaju taj nivo odgovornosti, imaju svakako deo odgovornosti. Pa, prema tome, njihove predloge ćemo da razmotrimo, a da li ćemo da ih usvojimo, to ćemo da vidimo. Za sada postoji jedan sistem izbora kandidata za članove Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki koji je dao izvanredan rezultat. Ako nešto daje izvanredan rezultat, ne znam zašto ga onda menjamo?

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, sada u skladu sa članom 87. Poslovnika Narodne skupštine, određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15:10 časova.
Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite, kolega Jovanoviću.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Odmah ću na samom početku diskusije po ovoj tački dnevnog reda, koja je, između ostalog, poslednja u setu predloga o kojima raspravljamo u ovom korpusu i sazivu, da istaknem da poslanička grupa SPS će predložiti, odnosno podržati Predlog odluke o izboru člana Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Za tako nešto postoje brojni razlozi i ono što je najvažnije, najvažnije je da ovaj parlament zadržava svoju ulogu da i ta vrsta nadzora i kontrole, koja podrazumeva upravo ovakav sistemski način rešavanja određenih problema, i dalje postoji, i to da preko resornog odbora, a to je odbor nadležan za finansije, možemo da utičemo na neki način na kontrolu javnih nabavki, odnosno da vršimo neku vrstu nadzora upravo preko članova koji se biraju u Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Imajući u vidu brojne slučajeve koruptivnog delovanja, naročito korupcije koja se pojavljuje u postupcima javnih nabavki, mislim da je apsolutno osnovano ono što je u svom uvodnom delu istakla i uvažena koleginica narodna poslanica gospođa Tomić, kada je obrazlagala način izbora članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Naravno da su oni uslovi koji su inače standardizovani kao uslovi, kada su u pitanju personalna rešenja, možemo ih tako nazvati, počev od stručne spreme, a to znači visoka stručna referenca, potrebna znanja i iskustva stečena u oblastima javnih nabavki, zatim, položen pravosudni ispit, ukoliko se radi o licu koje je diplomirani pravnik, ili iskustvo, odnosno licenca i sertifikat lica koja se vezuje za druge delatnosti, a takođe je vezano za postupak javnih nabavki i, na kraju, ono što je neizostavno, a to je vreme, dakle, pet godina radnog iskustva upravo u ovim oblastima.

Imajući u vidu da su ovi uslovi postavljeni kao uslovi koji su opšte prirode, logično je da ih podržavamo i logično je da na osnovu ovih uslova se svi kandidati mogu proveriti, mogu proveriti svoj kvalitet, svoje znanje i, na kraju krajeva, u jednom potpuno transparentnom procesu, u jednom potpuno regularnom postupku oni koji zavređuju i zaslužuju će biti izabrani.

Na kraju bih samo istakao jednu činjenicu koja je možda poznata, a možda nije građanima Republike Srbije da je upravo u članu 28. Zakona o javnim nabavkama, koji je donet još krajem 2012. godine, počeo da se primenjuje od 1. aprila 2013. godine, propisana obaveza imenovanja građanskog nadzornika u postupcima javnih nabavki i da je u tom smislu čak donet i Pravilnik o građanskom nadzorniku. O čemu se radi? Radi se ovlašćenjima, možemo tako reći, jednog pravnog instituta koji je otprilike negde pandan ombudsmanu, odnosno Zaštitniku građana, s tim što se ovde građanski nadzornik pojavljuje kao neka vrsta kontrole kada su u pitanju postupci javnih nabavki. Na ovaj način nesumnjivo je da se doprinosi osnaživanju organizacija građanskog društva za monitoring javnih nabavki.

Prema tome, ovakva vrsta kontrole, nadzora i, naravno, svega onoga što je u nadležnosti resornog ministarstva, nesumnjivo je da uživa podršku od strane poslaničke grupe SPS. Ponoviću samo još jednom, mi ćemo u danu za glasanje podržati ovakav predlog odluke. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Jovanoviću.
Da li se još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima gospodin Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću svakako glasati za predloženog člana. Javne nabavke su veoma ozbiljna stvar. Mi treba da pogledamo šta je bilo pre nas, ako ne želimo da ponavljamo greške.

Javne nabavke su vezane sa korupcijom. Korupcija je neka vrsta ličnog poreza. Tu javni službenik ili javni funkcioner, koji već prima platu iz javnih izvora, ustanovljava privatnu poresku stopu i ubira neku vrstu prihoda sebi.

Problem je što korupcija, a žuti su najbolji primer za to, može da pojede državu. Korupcija je štetna i za vlast i svi smo videli kako, recimo, Bojan Pajtić 16 godina nije dao vlast u Vojvodini, upravo zbog korupcije, jer su oni bili svesni mogućnosti da zbog preterane korupcije jednog dana odgovaraju.

Samo ovi nestrpljivi tužioci koji su danas izlazili, kada god smo govorili o korupciji i kada smo govorili o kriminalu Pajtića, Đilasa, Tadića i Jeremića, samo ovi tužioci i sud njihove partije, a svesni su bili korupcije i mogućnosti da odgovaraju i to su pretočili u čuvenu reformu pravosuđe, tako da ste slobodno mogli da spojite ove obe tačke, jer su i te kako bile međusobno povezane. Zato što su tu čuvenu reformu upravo radili da ne bi odgovarali za korupciju prilikom javno tajnih nabavki.

Dragan Đilas, veliki izvoznik narodnog novca, čovek koji je stekao 500 miliona dok su drugi gubili sve. Po procenama međunarodnih organizacija, samo iz privatizacije izneto je napolje u prvih 11 godina 51 milijarda dolara. Taj novac su oni sticali dok su ga drugi svi gubili, pretakali su ga u Devičanska, Kukova i razna druga ostrva. Dok je narod gubio sve, oni su sticali sve, dok je narod ostajao na ulici, posebno oni koji su ih podržavali da do promena 2000. godine dođe, oni su sebe smeštali u najluksuznije dvorce, penthause itd. Taj deo javno tajnih nabavki, po meni, nikad nije dovoljno ispitan, ni istražen.

Nemoguće je da Đilas nije u zatvoru, evo ja im nudim da zatvore mene. Preveliko bogatstvo škodi, bogati ljudi mrze svoj narod. Najbolji dokaz za to je Dragan Đilas. Bil Gejts, za koga svi znamo kako je stekao svoje bogatstvo, je 95% svog bogatstva poklonio siromašnima. Više od 95% bogatstva, svog bogatstva, Đilas je oteo od siromašnih i dan danas on i Šolak kroz prekogranične kanale otimaju od siromašnih pretplatnika koji ne mogu da gledaju ni fudbalsku reprezentaciju ukoliko se ne preplate na SBB. To je ostatak tog korumpiranog sistema. Onaj tamo Goran Petrović iz REM-a je živi dokaz te korupcije i kad god pitamo zašto to Đilas i Šolak zarađuju taj novac na ovaj način, preko lažnih prekograničnih kanala iz Luksemburga, preko neoporezovanih reklama itd, uvek dobijem odgovor koji su pisali Šorlak, Đilas, „Adria njuz“ i „Junajted grupa“ i „Junajted medija“ i dalje Đilas puni džepove narodnim novcem. Sudije i tužioci, videli ste svi, pre podne ne žmure na jedno oko, ne žmure na oba oka, što bi naš narod rekao, pošto ne žele da čuju žmure i na uši. To je gotovo neverovatno.

Dragan Đilas, kome su sumnjive sve diplome, sem Šutanovčeve i Ješićeve, Dragan Đilas je pravio most na Adi i reku od 120 ili 150 metara premoštavao, sa ne znam, kilometar ili više. Dakle, nije pravio Đilasovu ćupriju tamo gde je najuže, što bi svako od nas domaćina gledao da se to premosti tamo gde je najjeftinije i gde je najuže, on je gledao gde je najšire i najskuplje. Projekat koji je trebao da vredi 90 miliona, pa kasnije po novom 116 miliona je na kraju izašao 450 miliona i vidim da je to Vladi Marinkoviću zanimljivo. Stvarno je zanimljivo kad nešto što je trebalo da košta 90 miliona košta 450 ili 460 miliona, bez kompletnih pristupnih saobraćajnica. Pa malo bolje upoznate arhitekte, kažu da će to koštati još 2,4 milijarde evra da bi se uradio tunel i sve predpristupne saobraćajnice koje trebaju da budu u funkciji da bi most bio u punoj funkciji, ovako most spaja dve beogradske mesne zajednice i ja sam slobodan da kažem da je Đilas tim mostom preveo žedne preko vode. Žedne preko vode ne samo stotine hiljada Beograđana, već sve građane Republike Srbije koji će na ovaj ili onaj način platiti taj dug.

Kad se grad ili država zadužuje, narod piše menicu. Đilas je debelo unovčio menicu koju su potpisali građani, koji su bili žiranti te menice, a da ih za razliku od dizanja kredita niko nije pitao žele li oni da budu žiranti za Đilasove kredite, gde je jedan most koštao četiri puta više nego što je bila projektovana cena, pet puta od prvog projekta, četiri puta više od drugog projekta.

Pa, javna nabavka, most na Adi nikad nije istražen. Nikad nisu istraženi podzemni kontejneri, „Bus-plus“, 600 posečenih platana u Bulevaru Aleksandra bivšem Bulevaru Revolucije. Verovatno ga je to kvalifikovalo za Zelenu stranku koja, videvši da Đilas uspešno seče platane, rešila da ona postane osnovna Đilasova stranka, odnosno Đilas je kupio tu stranku, kao što je kupio i DS kroz dugove, kao što je kupio i levicu Borkovu. Jedinu stranku koju je osnovao, to je stranka Boška Obradovića, znači to je onaj Boško ovako, koji se zaklinjao ovako, pa kad je došao kod Đilasa, onda je bilo ovako. Dakle, to je taj Dragan Đilas koji kupuje poslaničke klubove narodnim novcem, koji kupuje stranke, koji kupuje Borka, koji kupuje Boška žutića Ljotića. Dakle, taj Dragan Đilas čije mahinacije nikada nisu do kraja istražene.

Šta da pričamo o Goranu Ješiću i njegovim javnim nabavkama? Državni revizor je podneo sedam krivičnih prijava u Inđiji, samo u kontroli koja je bila za 2013. godinu i koja nije obuhvatala sva javna preduzeća, sve ustanove, jer to čovek nije mogao ni da istraži, morao bi biti jedno godinu dana u Inđiji da istraži sve marifetluke Gorana Ješića. Dakle, to je predsednik opštine, koji je sa platom od 800 evra uspeo između ostalog da kupi stan u Beču od 160 metara kvadratnih. Sad ja pitam, ko je platio taj stan u Beču? Svakako ga je on platio, ali čijim novcem, svakako ga nije platio novcem Bil Gejtsa za koga znamo kako ga je sticao i kako ga je podelio siromašnima, a Ješić je videvši od Đilasa, takođe rešio da malo očerupa ove najsiromašnije i da ih učini još siromašnijim.

Nisu ljudi siromašni zbog siromašnih ljudi, već zbog bogatih ljudi. Bogati ljudi proizvode siromaštvo, ne siromašni i srednje stojeći, jer bogati ljudi u Srbiji su kao oni koji piju morsku vodu, što je više piju to su žedniji. Dragan Đilas i ekipa iz žutog preduzeća, stranke bivšeg režima je očigledan dokaz za to. Što su više krali, to su se više bahatili, to im je više trebalo i sve više su novca slagali napolje. Ne samo da su izneli novac, kad uzmu novac prave siromaštvo, kad ga iznesu napolje dva puta prave siromaštvo, zato što taj novac ne troše više u našoj zemlji, taj novac je na Kukovim, Devičanskim ostrvima, na Kipru, na raznim belosvetskim ostrvima, taj novac nije u našem platnom sistemu. Jedno je da su ga pokrali, da su ga trošili ovde, onda bi to došlo do naše trgovine, naše neke privrede itd, međutim, s obzirom da su ga izneli, dva puta su osiromašili ljude. Prvi put kada su ga pokrali, a drugi put kada su ga odneli iz platnog prometa i time deo društvenog proizvoda ove zemlje izneli van zemlje.

Ovi što su prepodne bili ovde i koji su jedva čekali da odu, su krivi isto kao i oni. Oni koji zlo ne sprečavaju i oni koji zlo ne kažnjavaju, a to su sudovi i tužilaštva. Tužilaštva zlo ne progone, ne progone krive u korist nedužnih, već progone nedužne u korist krivih, pa im ja savetujem kad već nisu mogli da kazne i progone krive, neka pokušaju makar da kažnjavaju nas nevine, jer ne mogu više da gledam razne sudije, svaka čast izuzecima, ima ih puno, iz doba žutog zločinačkog poduhvata, koji su pristali da žuta stranka i žuto preduzeće napravi sud svoje partije.

Sud njihove partije, neće da sudi njihovim partijskim funkcionerima, koji su na bazi svojih funkcija spajajući svoje javne funkcije, sa privatnim poslovima i neviđenom korupcijom, očerupali građane ove zemlje, osiromašili ovu zemlju i mi smo 2012. godine gledali jednu otetu zemlju, iz ruku njihovih građana, gledali smo građane čije siromaštvo gotovo nije bilo za gledanje.

Zato pozivam one tužioce i sudije, koje još uvek ne liče na sudiju Majića i na njemu slične, da pokušaju da kazne taj kriminal, kriminal u privatizaciji, kriminal u javnim nabavkama, koji se desio, koji je osiromašio ovo društvo, u koliko mi ne stavimo, to je već neko rekao, tačku na te njihove kriminale. Njihov kriminal će se pre ili kasnije povratiti i staviti tačku na ovu državu, a ja mislim da naši građani i mi sami to ne želimo. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.

Da li se još neko javlja za reč?

Narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite, kolega Arsiću.