Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Evo, ja ću biti veoma precizan. Ovde u ovom predlogu zakona, u poglavlju – Ovlašćenje tržišnog inspektora, tačka 6) kaže: „vrši pregled vozila u slučaju saznanja da je to vozilo u funkciji obavljanja trgovine“.

Gledajte, ako treba da izvrši pregled, ovde nigde precizno ne kaže da on ne može da zaustavi vozilo ako sumnja da je u tom vozilu nešto što je predmet trgovine. Ali, radi se o sledećem. Mora biti precizan svaki zakon, svaki.

Ovde nije reč o tome, gospodine Martinoviću, da mi ne znamo šta je Zakon o spoljnoj trgovini, a šta je Zakon o trgovini, ali trgovina je jedinstvena i spoljna i unutrašnja trebalo bi da bude izdefinisana. Pa kad je nama teško da se snađemo u ovome, možete misliti kako je onima koji nisu državljani Srbije, koji dolaze sa strane. Mora da bude objedinjeno u jednom zakonu što više vezano za trgovinu. A to što je u dva zakona, što je odvojeno u spoljnoj trgovini u odnosu na ovu drugu trgovinu, to nema niko razumevanja, niko, verujte da nema niko razumevanja.

Svi koji daju sugestije, a žele da posluju i da funkcionišu po zakonu Srbije, jedna od većih primedbi je zašto nije objedinjeno u jednom zakonu sve odredbe koje su vezane za trgovinu, sve odredbe koje su vezane za investicije, sve odredbe koje su vezane za inspekcijske poslove.

Možemo mi ovde da polemišemo, ali kad dođe čovek sa strane i želi da radi u ovoj Srbiji, da se bavi trgovinom, verujte da ne može da se snađe u tome, jako, jako teško.

Nismo mi ovde protiv toga da se donosi izmena i dopuna Zakona o trgovini. Kao što vam prigovaramo da nema više smisla raspravljati o tome a da nije prisutan resorni ministar, tako i ovo unosimo kao primedbu i dobronamerno govorimo da je to primedba koja bi trebala da se odnosi na objedinjenje svega onoga što je vezano za trgovinu i funkcionisanje, kao i to da se izdefiniše kakva je uloga ne samo Vlade Srbije, kada je u pitanju trgovina, i uvoz i izvoz, nego i Privredne komore i carine. To je u različitim zakonima, odnosno sadržano je u zakonima koji se ne odnose Zakon o trgovini.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Prvo, gospodine Mirčiću, želim da vam kažem da Republika Srbija od 2015. godine već ima Zakon o inspekcijskom nadzoru. Dakle, čitava problematika inspekcijskog nadzora je već regulisana Zakonom o inspekcijskom nadzoru.

Ono što vi predlažete je teorijski moguće, ali u praksi bi tek to izazvalo probleme. Zamislite da imate jedan veliki zakon, zakonik, jedan kodeks u kome će da budu smešteni propisi, odnosno sadržani propisi koji se odnose na inspekcijski nadzor na trgovinu, na spoljnu trgovinu, na ulogu privredne komore, na carinu itd. Dovoljno je samo da uzmete, na primer, carinski zakon, pa ćete da vidite koliko je to obiman zakon. Sad, zamislite da i carine uvežete sa trgovinom i sa spoljnom trgovinom i sa inspekcijskim nadzorom, jako teško bi se bilo ko tu snašao, bez obzira da li je građanin Republike Srbije ili je neko ko želi da investira u Republiku Srbiju.

Što se tiče onoga što ste rekli na početku vašeg izlaganja, ovog drugog, mislim da je tu stvar vrlo jasna. Pregled vozila ne znači zaustavljanje vozila. Dakle, pregled vozila podrazumeva da je vozilo već zaustavljeno. Ne možete da pregledate vozilo koje je u pokretu. Neko drugi je to vozilo zaustavio. To vozilo je zaustavila ili komunalna milicija ili ga je zaustavila redovna saobraćajna policija. U svakom slučaju ga nije zaustavila tržišna inspekcija, zato što tržišna inspekcija to pravo nema. Ona ima pravo pregleda, kao što ima pravo pregleda objekata, odgovarajućih prostora, poslovnih knjiga itd. Definitivno tržišna inspekcija u Srbiji nema pravo da zaustavlja vozila, to rade neki drugi organi i to je našim propisima vrlo precizno izdefinisano.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj, pravo na repliku.

Hvala, gospodine Arsiću.

Nikad ja nisam rekao da od 2014. godine nije došlo do izvesnih promena. Ja sam samo ukazao na jedan trend koji postoji, nažalost, od 2000. godine u ekonomskoj politici, a to je sve veća i veća zavisnost Srbije od stranih investicija, od stranih investitora zbog svega toga što država njima omogućuje.

Nemojte da me optužite da sam protiv zapošljavanja, protiv toga da ljudi rade i zarađuju za svoj rad, ali na dugi rok može da nam se desi da lobi stranih investitora u Srbiji ima veliki ucenjivački potencijal i na taj način utiče na politiku u Srbiji.

S druge strane, malopre smo čuli i od gospodina Orlića kako je nivo saradnje sa Ruskom Federacijom istorijski, kako najviše poštovanja ima za srpskog predsednika, koji je inače i nosilac ordena Aleksandra Nevskog. Meni je drago, ja to podržavam, da predsednik Srbije ima orden koji je dobio od Vladimira Putina, ali od pompeznih najava izvoza „Fijata“ iz Kragujevca u Rusiju nema ništa.

Dakle, mi smo to videli kao našu veliku razvojnu šansu, a ispostavilo se da država sa kojom imamo odličnu saradnju, bratske veze i koja je naš najveći zaštitnik na međunarodnom planu, smatra da je to italijanski proizvod. Mislim da to može samo da bude pogubno za našu ekonomiju u budućnosti.

Takođe je alarmantan odnos izvršne vlasti prema Narodnoj skupštini i ovom konkretnom zakonu, jer ministar Đorđević, koji može kompetentno da govori na ovu temu i da obrazlaže, neće posle snositi odgovornost za neke eventualne mane u primeni ovakvog zakona. Zato je važno da bude resorni ministar uvek u Skupštini, da poštuje instituciju Narodne skupštine i posle toga, kao i svi, snosi odgovornost za svoje predloge.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović, pa zatim Vladimir Orlić.
Izvolite, kolega Martinoviću.

Kolega Šešelj, Srbija je do 2012. godine imala problem ne sa stranim investicijama, u smislu da ih je bilo, nego u tome što ih gotovo uopšte nije bilo. Srbija je do 2012. godine imala problem sa loše sprovedenim modelom privatizacije, koji se pokazao poguban po srpsku privredu i to, pre svega, po naše domaće privredne subjekte.

Ono što je bivši režim prikazivao kao stranu investiciju, eklatantan primer vam je prodaja „Maksija“ „Delezu“ iz 2011. godine. U njihovim bilansima to je prikazano kao strana investicija, pri čemu je jedna privatna kompanija prodata drugoj privatnoj kompaniji, jedna srpska privatna kompanija prodata belgijskoj.

To ni na koji način nije popravilo naš BDP. To je bilo 2011. godine u vreme kada je Srbija beležila negativnu stopu rasta BDP od minus 3,1%. Dakle, mi do 2012. godine stranih investicija, ne samo stranih, nego i domaćih gotovo da nismo imali. Porast investicija beležimo od 2014. godine, pa na ovamo. Prvo smo morali da sprovedemo mere fiskalne konsolidacije, da krenemo u taj posao, a da ga istovremeno obavljamo sa poslom koji se zove reindustrijalizacija Srbije, tako što smo stvorili uslove da ljudi mogu da investiraju u Srbiju, i domaći proizvođači, i domaći privrednici, i strani.

Ono što pokušavam i moje kolege iz SNS da vam objasnimo, vi uporno insistirate na toj tezi da Vlada Republike Srbije od 2014. godine favorizuje investitore koji dolaze iz inostranstva. Mi to ne činimo. Molim vas, znači, uzmite, pogledajte Zakon o državnoj pomoći i pogledajte sve uredbe Vlade koje su donete za sprovođenje tog zakona. Nikakve diskriminacije nema između domaćeg i stranog kapitala. Nikakve diskriminacije nema između privrednih društava čiji su osnivači kompanije iz inostranstva i privrednih društava čiji su osnivači domaća, dakle, srpska fizička, odnosno pravna lica. Svi mogu da dobiju državnu pomoć pod istim uslovima.

(Predsedavajući: Privedite kraju, kolega Martinoviću.)

Završavam.

Dakle, državnu pomoć pod istim uslovima.

Ono što takođe želim da kažem, nije tačno da svaki investitor dobija tih famoznih 10.000 evra po radnom mestu. To je maksimalni iznos koji može da se dobije. Inače, imate investitore koji su dobili po dve, po tri, po četiri hiljade evra itd. u zavisnosti od veličine investicija, u zavisnosti od broja radnika koje će da zaposle itd. Nema tu uniformnosti u smislu da svaki investitor dobija po 10.000 evra. Tu su limitirani iznosi i tačno je propisano koliki iznos državne pomoći u novcu može da dobije investitor ako ispuni odgovarajuće parametre koji su predviđeni Zakonom o državnoj pomoći, i to je sve vrlo precizno definisano.

Ono što je važno da se naglasi, država Srbija ne pravi nikakvu diskriminaciju između investicija koje dolaze iz inostranstva i domaćih investicije, odnosno investicija koje su izvorno iz Srbije. Svaki proizvod koji se proizvede u Srbiji ide, ili na tržište EU, ili na rusko tržište, ili na tursko, kinesko, bilo koje drugo tržište, kao roba proizvedena u Srbiji.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, pravo na repliku. Izvolite.

Da ne ispadne nedorečeno ono što je postavljeno kao pitanje meni malopre. Da se „Fijat“ ne proizvodi u Srbiji, ne bi ni bio tema bilo kakvih razgovora između Srbije i Rusije na bilo kom nivou, ne bi postojao kao tema. Naravno, uvek je pitanje za rusku stranu da li oni žele da nešto bude plasirano na njihovom tržištu ili ne i oni u tom smeru imaju apsolutno pravo na svoj interes, kao što imaju sopstvenu proizvodnju te vrste industrije, tako imaju i neku projekciju potreba. Nemamo pravo da se ljutimo na nekoga i da kažemo nije prijateljstvo, ako se on ne slaže sa plasmanom određene marke, brenda ili kako god hoćete. Voljom Evrope ne bi bilo tema ni na koji način, jer Srbija ne učestvuje u ekonomskom paketu sankcija protiv Ruske Federacije, a te evropske zemlje, druge, za koje se kaže to je sve njihovo, nije ništa srpsko, nije ništa iz Srbije, neće biti da je tako. One ne žele zvanično da sarađuju na tu stranu, ali njihovi odnosi su njihovi odnosi, a naš interes, još jednom, je naš interes.

Kada pričamo o tim subvencija i koliko su velike, čuli ste tačne stvari od gospodina Martinovića. Zavisi koliko je visoka subvencija po radnom mestu od mnogo faktora, a među njima je i broj radnih mesta. Uglavnom, složićete se, strane investicije podrazumevaju i intenzivan rad u smislu velikog broja radnih mesta, po hiljadu, dve hiljade novih radnih mesta, ali to je, recimo, jedan od parametara kada se određuje koliko će moći da se podrži iz našeg budžeta. Drugi je ukupna investicija. Onaj ko sam dolazi sa namerom da potroši puno normalno je da će sa naše strane imati odgovarajući sluh za tu činjenicu.

Potpuno je ravnopravno, dakle, što se pravila tiče, da li je taj neko iz Srbije ili nije iz Srbije. Ni jedno jedino slovo nećete pronaći razlike. Prosečna ta subvencija, kada pogledate šta se sve isplaćuje, zaista jeste negde oko četiri hiljade evra. Znate koliko su druge države, koje su bile u istoj poziciji kao Srbija, davale subvencije? Evo vam Slovačka samo, po 20 hiljada, po 30 hiljada, pa to je po nekoliko puta više od onoga što se lažno prikazuje da troši Srbija, a kod njih je zaista bilo toliko.

U auto-industriji, za najkrupnije stvari, najveće investicije, znate koliko je bilo po radnom mestu u Slovačkoj? Po 60 hiljada evra i njima se to isplatilo, a mi kažemo četiri hiljade u proseku, Srbiji se ne isplati. Isplati se još kako, jer kada pogledate sa najnižom cenom rada, a nisu tu svuda niske plate, postoje i sasvim dobre i postoje jako dobre…

(Predsedavajući: Privodite kraju.)

…Da računate sa najnižom, znate za koliko se isplati te četiri hiljade, za godinu i četiri meseca? Svako ko je došao i ostao u Srbiji da radi, a svi su ostali duže od godinu i četiri meseca, to se ovom narodnu isplatilo.