Hvala, gospodine Martinoviću.
Neđo Jovanović, želite repliku pretpostavljam. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Naravno da ću se nadovezati na ono što je uvaženi kolega Martinović rekao. Nesumnjiva je politička pozadina i osnivanja i delovanja Haškog tribunala. Ono što politički, naročito pravno, izaziva opasnu posledicu, jeste izjednačavanje srpskog naroda sa nemački fašistima.

Zašto ovo govorim? Godine 1945. je osnovan takođe jedan poseban tribunal, tribunal za zločine koje su vršili fašisti, odnosno Arijevci tj. nemačka okupaciona sila koja je htela da pokori ceo svet. Tada smo u Nirnbergu imali suđenja ratnim zločincima koji su zločine vršili tokom Drugog svetskog rata, kako onim koji su kroz koncentracione logore raznim sredstvima ubijali na stotine hiljada što Jevreja, što onih koji su vodili narodnooslobodilačke ratove, uglavnom pri partizanskim pokretima, što Roma. I, dolazimo do jedne vrlo opasne situacije, da se na gotovo identičan način posmatra srpski narod kroz odluke Haškog tribunala. Zašto? Zbog toga što broj presuda koje su izrečene u Haškom tribunalu ukazuje da je 90% odluka, koje su i pravnosnažne po tom statutu, moram tako da kažem, jednom potpuno van pravnom aktu, statut tribunala, postale su pravosnažne, 90% je Srba osuđeno. Svega 10% je ostalih, Hrvata, Bošnjaka itd.

Ovaj podatak je podatak koji zabrinjava zbog toga što je Srbija stavljena na stub međunarodnoj, da kažem, srama koji mi nikada nećemo prihvatiti i nikada se sa tim nećemo pomiriti. S druge strane, nastavljen je postupak preko nečega što do sada međunarodno pravo, naročito međunarodno javno pravo nije upoznalo mehanizam. Šta je mehanizam? Je li to pravni sledbenik tribunala? Ne može da bude. Mehanizam ne postoji, uopšte sama formulacija mehanizam u pravnom smislu je nedopustiva. Da li je to mehanizam koji podrazumeva mašinu koja treba da nastavi da melje, uništava, hapsi, itd, one za koje nema dokaza da su počinili krivična dela za koja su u Haškom tribunalu optužen? Očigledno da jeste. Na žalost, taj mehanizam postoji. Ako mi neko kaže da postoji utemeljenje u međunarodnim dokumentima za postojanje mehanizma, ja ću se izviniti i povući sve ovo što sam rekao, ali sam siguran da ne postoji. Hvala.

Hvala gospodine Jovanoviću.
Nema problema, javili ste se kasno, pa vas nisam video na displeju.
Reč ima Vladimir Orlić, replika. Izvolite.

Na temu različitih pritisaka i apsolutno neprihvatiljive prakse, nije to dame i gospodo, samo pitanje onoga što smo mi od presuda tog tribunala, odnosno kako se danas krsti, mehanizma, imali prilike da vidimo i onoga što nismo imali prilike da vidimo, odnosno što je izostalo. To je takođe i pitanje svega onoga što je učinjeno sa očigledno jasnom namerom, da do nekih presuda ne dođe nikada, da se apsolutno onemogući, da se spreči po svaku cenu, pa čak i onu najveću i najbrutalniju, da do nekih presuda dođe ikada.

Na šta mislim pre svega? Na činjenicu da je iz Republike Srbije, dakle, za koju i dan-danas postoje tvrdnje koje su čisto političke ocene i čisto sredstvo političkog pritiska i ucene, da nije htela da sarađuje na odgovarajući način, dolazila je ne 10 puta, ne 100 puta, već sigurno hiljadama puta odgovarajuća stranica dokumenata, odgovarajuća svedočenja, odgovarajući podaci, zvanični podaci o tome ko je sve odgovoran, na koji način je odgovoran, a kada je reč o onim zločinima koji su počinjeni prema srpskom stanovništvu.

Mi smo mogli da se uverimo na mnogo slučajeva, a jedan, slučaj Ramuša Haradinaja, možda je najdrastičniji, najslikovitiji primer šta se onda dalje dešavalo, da je ta dokumentacija ne samo neretko nestajala, nego je služila kao osnov da nestanu i živi ljudi. Slučaj Ramuša Haradinaja, ljudi koje je identifikovala Srbija, o kojima je podatke dostavila tom tribunalu su nestajali, svedoci, njih brojem čini mi se 19 progutao je mrak.

I šta se dalje dešavalo? Svi drugi ljudi, svi drugi potencijalni svedoci, svi očevici, oni koji su mogli da podele svoja saznanja o tome da je lično Ramuš Haradinaj odgovoran za zverstva nad ljudima, ali zverstva, shvatite bukvalno, dakle, sve one stvari koje ne možete da zamislite da živ čovek učini drugome, on je u tome učestvovao. Ostali su se povukli. Kada vide da je jednog slučajno pregazio automobil u centru grada, drugog pogodi zalutali metak, treći nestane i više se nikada ne javi, a svi su identifikovani kao ljudi koji su mogli da svedoče protiv Haradinaja, nestanu i svi ostali. Dakle, to je jedan veliki problem i veliki teret, kada mi govorimo o odnosu Srbije sa tim tribunalom.

Kada govorimo o odnosima u aktuelnom trenutku, čuli ste jasan stav izgovoren od strane ministarke pravde gospođe Kuburović. Neprihvatljivo je, baš zbog te istorije odnosa, da se danas na bilo koji način uslovljava bilo koji proces za Srbiju važan, pa i proces evropskih integracija, nekakvom saradnjom sa tim i takvim tribunalom. To je čisto politički kriterijum, to je nešto što je za nas neprihvatljivo, jer ni tužilaštvo, ni taj mehanizam, kako god se zvao danas, za tu ulogu nema mandat. A mi sa svoje strane moramo sve vreme, konstantno, i ovi slučajevi na to ukazuju, da vodimo računa kako mi svoje interese štitimo, jer kada smo imali na vlasti, a nažalost jesmo u nekom periodu, ljude poput Borisa Tadića, Vuka Jeremića i njihove svite…

(Predsedavajući: Hvala.)

Poslednja rečenica, i da znamo da u odnosima sa tim i takvim tribunalom i tim i takvim odnosima na međunarodnom planu mi dozvolimo da se ljudi poput Tadića i Jeremića i njima sličnih za nešto pitaju, onda nije ni čudo što i čak i kada se ukaže najmanja moguća šansa da neki ljudi jasno odgovorni odgovaraju za to što su učinili srpskom narodu, ti i takvi Tadići, Jeremići i slični pošalju SMS poruku ili neki imejl i postaraju se da npr. Ejup Ganić ne odgovara nikada, a to je moglo da se desi.

Hvala, doktore Orliću.

(Aleksandar Šešelj: Replika.)

Izvolite, kolega.

Hvala, gospodine Milićeviću.

Pre svega, sa rečima gospodina Martinovića od malopre bih mogao da se složim, sa svim što je rekao, ali važno je sada u ovom momentu da Srbija prepozna još jednu opasnost. Ne samo što je sve što je bilo vezano za tzv. Haški tribunal, bilo usmereno isključivo na to da se krivica za krvavi građanski rat u bivšoj Jugoslaviji svali isključivo na srpski narod, to pokazuju pre svega i presude, besmislene optužnice, svi sudski procesi i često da je velika većina državljana Srbije, tj. ljudi koji su srpske nacionalnosti, osuđena bez dokaza.

Ono što je glavni projekat Haškog tribunala i konstrukcija, to je tzv. genocid u Srebrenici, koji je posle toga bez ispitivanja formalnog usvojio i Međunarodni sud pravde, koji je isto tako počeo da se bavi politikom. Sada je važno u ovom momentu imati u vidu da je komesar za susedstvo Evropske unije Johanes Han vrlo decidno rekao kako ne može nijedna država da se priključi Evropskoj uniji koja ne priznaje da se u Srebrenici desio genocid. Dakle, pored svih tih besmislenih i beskonačnih uslovljavanja koja dolaze iz Evropske unije Srbije i postavljaju se kao prepreke na tom našem imaginarnom putu učlanjenja, sada će biti i prihvatanje da se u Srebrenici desio genocid, odnosno da su Srbi genocidni narod, pa čak imamo situaciju da je trenutni i aktuelni ambasador Nemačke u Srbiji Tomas Šib vrlo licemerno izjavio kako Srbi što pre treba da prihvate to da se u Srebrenici desio genocid i da je Srbija izvršila genocid. Pazite taj paradoks, da ambasador Nemačke u Beogradu tako nešto kaže.

Sad je trenutak da se razmotri dalji nastavak evrointegracija, da se to sagleda i da država Srbija i vlast u Srbiji konačno krene da štiti nacionalne interese po tom pitanju i da ne dozvoli ni na koji način da se srpski narod označi kao genocidan. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Šešelj.
Gospodine Martinović, pretpostavljam da je osnov javljanja replika. Mogu li da vas zamolim samo nešto? Obzirom da maločas nisam primetio da se profesor Jokić javio, ima pravo na repliku, rekao mi je kolega Marinković, na osnovu izlaganja kolege Jovanovića. Da li dozvoljavate?
Izvolite, profesore Jokiću.

Replika za druga Jovanovića.

Da se razumemo, da je to dobro da se ukine institucija istražnog sudije, to bi uradili i Francuzi i Nemci, to je ostalo u Evropi. To je američki metod, znači, to je urađeno samo da se zakukulji i zamumulji i da se ceo taj postupak koji se vodi učini neefikasnim. A s druge strane, prosta stvar, pa više urade dva čoveka nego jedan, valjda je to jasno. Hvala.

Zahvaljujem, profesore Jokiću.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Vezano za ono što je rekao gospodin Šešelj. Mislim da Srbija nije u opasnosti nakon nastupa ministarke pravde Nele Kuburović da se dovede u situaciju da se usporava njen put ka Evropskoj uniji tobožnjom nesaradnjom sa mehanizmom za Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju. Srbija je tu iznela svoj vrlo jasan stav, da je Srbija učinila sve što se tiče te saradnje i da smo mi jasno opredeljeni da želimo da postanemo članovi Evropske unije i da je krajnje politički nekorektno da se Srbija toliko godina nakon što su završeni ratovi na prostorima bivše Jugoslavije uslovljava na svom putu ka Evropskoj uniji nekom dodatnom saradnjom sa tim mehanizmom.

Ali ima jedna druga stvar, gospodine Šešelj, o kojoj svi mi treba da povedemo računa, svi mi koji mislimo dobro državi Srbiji. Oni koji su 2000. godine preuzeli vlast u Srbiji, oni su istovremeno prihvatili, neki otvoreno, neki indirektno, tezu da je Srbija odgovorna za raspad bivše Jugoslavije. Krajem 2000. godine doneta je jedna jako loša odluka, da se zatraži prijem SR Jugoslavije u Ujedinjene nacije, da se zatraži prijem SR Jugoslavije, kao nove države. Mi smo na taj način, kad kažem mi, dosovska vlast koja je pučem uspela da preuzme sve poluge moći u Srbiji 2000. godine, ta dosovska vlast je praktično SR Jugoslaviju stavila, u međunarodno-pravnom smislu, u istu ravan sa državama koje su nastale nasilnim otcepljenjem od bivše Jugoslavije, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, pre svega. Time je načinjena ogromna šteta SR Jugoslaviji. Pre svega, načinjena je šteta u tome što smo mi sami sebi poništili kontinuitet sa SFRJ, sa Kraljevinom Jugoslavijom, sa Kraljevinom Srbijom i dozvolili da oni koji su se nasilnim putem otcepili od Jugoslavije postanu sukcesori te iste države protiv koje su ratovali, na isti način na koji smo sukcesori bili mi koji smo tu državu branili.

Ima još jedna stvar koja je jako opasna u tome.

(Predsedavajući: Samo vas molim da privedete kraju.)

Evo, završavam.