Da ne ostane da smo ostali dužni odgovora na nekoliko pitanja, pre svega pitanje je vezano za ovo što se naziva omča.
Dakle, ljudi moraju da razumeju da se vode operativne obrade i kada država, a naravno da ima uvek onih koji žele da naškode interesima svoje države i da štite svoje interese i nije njima, tim određenim stranim službama i silama, nije njima u najboljem interesu naš nacionalni interes već njihovi.
Kada se ti interesi ne poklope, naravno da postoji delovanje tih sila da ostvare svoje interese. Dokle će ići zavisi od mnogo faktora. Nismo imali samo jednom, javnost je o tome upoznata, imali smo hapšenje u ovoj zemlji stranih državljana kod kojih je pronađeno oružje, koji su ovde bili očigledno sa oružjem koje je brušeno, na kome nema serijskih brojeva i nisu sigurno dolazili u našu zemlju da se interesuju o GMO ili kako će najbolje da investiraju, nego su dolazili da počine neko teško krivično delo.
Ono što javnost mora da zna, o tome tužilaštva i bezbednosne službe vode računa, ne može se izlaziti u javnost ni sa preliminarnim rezultatima, ali ni sa rezultatima istrage koje su u toku, prosto tu postoje razlika, ljudi ne razumeju. Mi kada govorimo o istragama, mi govorimo o istragama koje su tužilački završene, koje imaju početak i kraj, gde su dokazi obezbeđeni i gde se ide u sledeću fazu krivičnog postupka.
Dok je to u istražnoj fazi, ne možete govoriti - e, da radimo ovo, ili ne radimo ovo, najbolje da obavestimo sve one koji su pod merama obrade državnih organa vezanih za potencijalni terorizam ili organizovani kriminal, da mi sagledamo vaš kriminal. Naravno da to ne možemo da uradimo.
Dakle, ono što jeste dobro, to je da bezbednosni aparat dobro funkcioniše, da Republika Srbija ima službe koje mogu da izađu na kraj sa organizovanim kriminalom, sa potencijalnim terorizmom i sa onima koji hoće da ugroze našu sigurnost.
Zahvaljujući tome, i naravno, pre svega ekonomskoj stabilnosti zemlje mi imamo mir u našoj zemlji, mi u našoj zemlji imamo stabilnost, imamo mogućnost da naša zemlja napreduje.
Hoću samo da kažem ljudima da imaju poverenje, da će državni organi svaku stvar istražiti do kraja i da će na kraju građani imati informaciju šta se dešavalo i kako se dešavalo.
Što se tiče drugog pitanja gospodina Vukadinovića, znate teško je uvek komentarisati izmišljene afere jer vi možete da ih fabrikujete na dnevnom nivou i onda očekujete da to neko komentariše. Ja razumem da vam se ne sviđam ja, ne sviđa vam se moj fakultet, ne sviđa vam se studijski program, ne sviđa vam se profesor sa fakulteta, džaba izađe i akademik Rakić kaže – da, od tada u skladu sa svim zakonima urađeno je sve u skladu sa zakonom.
Fakultet uradi najviše što je mogao. Otvori svoje arhive, pokaže vam svu dokumentaciju, dakle ne Indeks, nego vam pokaže zapisnike sa položenih ispita, prijave ispita i sve ostalo, ali to, naravno, nikada neće biti dovoljno. Zašto? Zato što onda bolje je da se govori o tome, nego da se govori o lopovluku i pljački. Ne može da se govori o Đilasovom novcu. Da se ne bi govorilo o Đilasovom novcu, kada pomenete Češku dobijete jednu aferu, kada pomenete nešto drugo dobićete drugu aferu.
Samo da se ne govori o tome i to je tema koja je prethodno nastala. Nije ova tema nastala juče, to je tema koja je nastala o kojoj se ne govori već godinama, o kojoj ne sme da se govori godina, ne sme da se govori o odnosima između RTS i Đilasovih kompanija. Prosto, ne sme da se govori o tome. Zašto? Pa, zato što je bilo sve regularno i čisto. Nije, nego da vidimo kako je to RTS, kome, po kojim uslovima davao te ugovore, da vidimo da li je to bilo u skladu sa zakonom, da vidimo kako je to i ko odlučio da ovima da ogromne milione evra, kao što je bilo 30 miliona evra u saradnji samo sa Telekomom.
Razumem zašto pokušavaju da pobegnu, a da se o tome ne govori, neće da govore o pljačkaškim privatizacijama. Neće da govore o tome kako da dođe do praćenja šestomesečne bebe. Znate, kad dođe do teme, svi beže, evo i ovaj heroj što neće da se javi, taj što je pratio bebu, sad se zabio u neku mišiju rupu, ne sme da mrdne, ne sme nos da promoli, ne znamo ni ko je, naći ćemo i ko je taj, ko je heroj koji se odlučio da prati šestomesečnu bebu. E, to je skandalozno.
Izvinite, da prate vašu šestomesečnu bebu, svako od vas u ovoj sali bio bi šokiran, osećao bi se uplašeno, osećao bi se užasno grozno, užasno bi se osećao u ovoj zemlji, u svakoj zemlji. Ali, nekima je to dozvoljeno i to rade sa sladostrašćem, izmišljaju stvari, fabrikuju ih, imaju fabriku za proizvodnju, svaki dan nešto novo. Opet da se ne govori o novcu, o onome što se dešavalo, kako su isisavane pare iz zemlje, jer u to vreme, 400.000 ljudi je ostalo bez posla, u to vreme su se zatvarale fabrike, nije bilo novih radnih mesta, tad se na satu merilo koliko smo gubili poslove na sat.
Razumem da to ne razume ovaj Obradović, on je i sa azbukom imao problem, on je stigao do „č“, tu je stao, ali ja razumem da ovi koji su ozbiljniji u tome, koji fabrikuju sve ovo, oni to rade upravo iz razloga da se ne bi pričalo o ovim temama, da se ne bi govorilo o tome kako je neko od toga da je prijavljivao, da je postao milijarder u Češkoj, doneo 74.000 evra iz Češke i onda postao multimilioner u Srbiji za vreme vršenja vlasti i za vreme dok je njegova stranka sve vreme bila na vlasti.
Nema odgovora na to pitanje, ne sme da se pokrene kao tema jer bi oni da se vrate na vlast. Oni bi da se vrate na vlast, ali ne da se vrate na vlast da bi nešto dobro uradili, jer to nisu uradili ni kad su bili na vlasti. Meni je stvarno smešno kada neko u čije vreme je minimalna plata u Srbiji bila toliko niska, da je bila skandalozna, da je prosečna plata bila 320 evra, minimalna plata, ukoliko se dobro sećam 159 evra. I, onda, ti ljudi kažu – Nedovoljno je sada. Sad nije dobro. Nije dobra prosečna plata od 462, 465, 467 evra, koja raste i, Bogu hvala, dobrim radom i predsednika Vlade imaćemo priliku da ponovo povećamo i plate i penzije. Nije dobro skoro 500 evra, ali bilo je dobro naših 300 evra - to vam kažem iz razloga što bilo ko u Srbiji, čini mi se, nema iluziju da kad bi se oni vratili na vlast da bi to nešto bilo dobro po građane, oni se na vlast vraćaju zbog sebe, zbog svoje kase i da ako bi mogli Miška ponovo vrate u igru, to bi bilo super.

Hvala, lepo.
Reč ima ministar Dačić. Izvolite.

Ja sam se malopre javio povodom ovog pitanja koje se odnosi na Poglavlje 31 - usklađivanje spoljne, bezbednosne i odbrambene politike Republike Srbije sa politikom EU.
Tačno je da iz godinu u godinu je različit procenat naše usklađenosti. Trenutno je ta usklađenost oko 62%, 63%. Međutim, to je pitanje na koje se ne može odgovarati statistički i procentualno, jer mi treba da budemo načisto sa jednom stvari. Jeste da smo mi postavili kao svoj strateški cilj članstvo u EU, ali imamo mi i druge strateške ciljeve čije ostvarenje ne možemo da ugrozimo time što bismo se pridruživali nekim stavovima, deklaracijama, rezolucijama i osudama nekih zemalja koje nam pomažu u realizaciji naših nacionalnih i državnih interesa, tako da je to pitanje veoma kompleksno i to svi u EU znaju.
Ko je taj ko bi izvršio sopstveno političko samoubistvo, osim, naravno, dela opozicionih stranaka kod nas, ali govorim o međunarodnoj političkoj sceni? Govorim o tome kako vi sada možete da se obraćate Kini, Rusiji, Indiji, Indoneziji ili bilo kojoj drugoj zemlji za pomoć kada je reč o našem teritorijalnom integritetu i suverenitetu, a da vi njima na prvoj političkoj krivini uvedete sankcije? To jednostavno nije moguće.
Kada je reč o Venecueli, Venecuela je jedna od zemalja koja je najsnažnije i najjače podržavala Srbiju i naš teritorijalni integritet. Gvaido je kontaktirao sa Pacolijem i Pacoli je priznao Gvaida. Nije valjda naš interes da u Venecueli na vlast dođu oni koji će priznati Kosovo? To, na kraju krajeva, nije naša stvar. Naša stvar nije da se mešamo u unutrašnje stvari Venecuele i drugih zemalja. Mi nikada nismo podržali Madura kao Madura, nego nismo podržali Gvaida kao predsednika koga nije izabrao narod. To je suština svega. Ne možete vi prihvatiti… Mi kao zemlja mi ne priznajemo vlade nekih zemalja, nego priznajemo države.
Uostalom, kada je reč o Iranu i tako dalje, Iran je glasao, kao što znate, protiv članstva Kosova u Interpolu. Mi ne možemo sada tek tako glasati protiv Irana. Bilo je to tako u vreme prethodnih vlasti, pa smo imali sa njima velike probleme u smislu glasanja.
Podsetiću da su naši nacionalni državni interesi zbir naših spoljnopolitičkih prioriteta. U vreme Tadića, Koštunica i ostalih procenat pridruživanja, iako nas na to niko nije terao, je bio veći od 90%.
Kažu da u nekim zemljama bivše Jugoslavije u službi u ministarstvima spoljnih poslova i u misijama pri UN ili EU gotovo da nisu potrebni diplomatski službenici tih zemalja, da sve što stigne na mejl ili na faks se automatski podrži. Mi, nažalost ili na sreću, nismo u toj situaciji zato što ne znamo šta će stići na mejl, odnosno faks i zato što mi nismo zemlja koja tako reaguje, već imamo svoje nacionalne i državne interese. Prema tome, ništa što je na našu štetu nećemo prihvatiti, a to znači da ćemo voditi računa o našim nacionalnim i državnim interesima.
Naše prijatelje ne možemo da osuđujemo. Uostalom, oni ne daju da se osude njihovi prijatelji, kao što su teroristi sa Kosova. Takođe, videli ste da je Pacoli juče rekao na nas se vrši strašan pritisak da mi prestanemo sa povlačenjem priznanja Kosova, da pustimo Kosovo da uđe u međunarodne organizacije, a oni su se ponovo prijavili za članstvo u Interpolu. Oni su se prijavili za članstvo u drugim međunarodnim organizacijama, u Svetskoj carinskoj organizaciji.
Juče je Pacoli objavio da je za Kosovo veliki dan, uspostavili su diplomatske odnose sa Antigvom i Barbudom, koja ih je inače priznala još pre dve-tri godine.
Znači, oni će da rade, a nama ne daju. Sa time je gotovo. Evo, ja upozoravam sve, sutra i preksutra će imati reakciju na to, mi nastavljamo našu borbu za povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova. Šta to znači? Da mi gledamo sada kako će oni… Šta treba, da aplaudiramo da oni uđu u Interpol?
Zato će pred Nebojšom Stefanovićem i Ministarstvom unutrašnjih poslova i Ministarstvo spoljnih poslova biti velike aktivnosti u oktobru. U Čileu će biti ponovo konferencija Interpola, gde će oni ponovo da se kandiduju. Da li će biti na dnevnom redu ili ne, videćemo.
Kada je reč o Briselskom sporazumu, samo bih vas podsetio, ja sam potpisao. Briselski sporazum nigde ne definiše da Kosovo treba da bude član međunarodnih organizacija. Nije to definisao Briselski sporazum, to su definisali sporazumi pre Briselskog sporazuma koje je potpisao Borko Stefanović, a to je učešće Kosova u regionalnim inicijativama, organizacijama, ali i to na način kako je dogovoreno, a to znači sa zvezdicom i fusnotom.
Prema tome, svaki sadašnji pokušaj Kosova, odnosno odbijanje Kosova da pod tim znacima učestvuje u regionalnim forumima kazuje da je to tada njima bilo prihvatljivo, a danas više nije i da oni insistiraju na tome da toga ne bude.
Tako je bilo sada u Sarajevu. Nisu došli. Tamo je bila premijerka. Ja sam bio na tom ministarskom nivou, proces saradnje u jugoistočnoj Evropi, iako je prva takva konferencija kada su oni ušli u ovaj proces održana u Albaniji pod istim tim uslovima, a ti uslovi danas više za njih nisu prihvatljivi. Ako nisu prihvatljivi, ni za nas nije prihvatljiv povratak na nešto o čemu se nismo dogovorili.
Znači, Briselski sporazum apsolutno ne obuhvata nikakvo članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, a naročito u onim međunarodnim. Reč je o inicijativama, čak i kada se Srbija saglašavala sa tim. Reč je o regionalnim inicijativama po kojima je potpisan sporazum i naveden čak spisak, a to je potpisao Borko Stefanović.
Kada je reč o UN, OEBS-u, Savetu Evrope, Interpolu, UNESKO-u i svemu ostalom, o tome ne postoji nikakav sporazum, nikakav dogovor. Oni stalno hoće da kažu – mi ćemo da ukinemo takse, a vi nas pustite u te organizacije. To ne dolazi u obzir, jer to su jednostrani akti koji ne smeju da budu razmatrani uopšte kao deo pregovaračkog procesa, tako da jeste dijalog u problemu, ali je dijalog blokiran pre svega zbog nerazumnih poteza Prištine.
Na samom kraju želim da… Predsednik Vučić je rekao da, mislim da je juče ili prekjuče bio na televiziji, gde je rekao da će pozvati Vladu Srbije, odnosno premijerku da pozovemo ODIR za izbore. Oni koji to ne prate, ODIR je specijalizovano telo, odnosno institucija OEBS-a, koja se bavi praćenjem izbora i ja na to nisam do sada video ni jednu reakciju od strane ovih stranaka koje su se do sada zalagale za stvaranje uslova za izlazak na izbore.
Znate, 1991. ili 1992. godine, kada se mnogi nisu ni rodili ovde, nažalost, ja jesam, je bio dijalog vlasti i opozicije. Maja i ja smo tada bili najmlađi, a sada smo već pred penzijom. Tada je Nikola Milošević, ugledni akademik, koga sam mnogo poštovao, učestvujući u ime Srpske liberalne stranke, rekao onako iskreno, ne vodeći računa kakve će to reakcije da izazove: „Ma, dobro bre…“. Mi smo pričali o različitim uslovima - koji izborni sistem, kako će to da se kontroliše i tako dalje, izborna komisija i onda je u jednom momentu rekao: „Ma, neću da pričam, bre. Ne postoje ti uslovi pod kojima ću ja da izađem na izbore.“ To je suština i politika ovde nekih stranaka.
Znači, ne postoje uslovi, ne postoje ti uslovi pod kojima će izaći na izbore zato što će videti koliko u stvari nemaju glasova. I to je velika razlika. Inače bi danas ovo što je gospodin Lončar malopre rekao, inače bi danas predstavnici tih stranaka sami, bez bilo kakve kritike, se ogradili od ovih pretnji i sramnih poruka koje idu ka predsedniku Vučiću i njegovoj porodici, jer to nije politička borba i o tome zaista politički ne treba uopšte da razgovaramo.
Reakcija za to se zna, to je hapšenje i o tome nema šta da se vodi politička borba. Ja zaista pozivam one koji se time bave da se time stvarno bave. To nije politika.
(Nebojša Stefanović: Bave se.)
Pa, dobro, ako se bave da vidimo rezultate.
Hoću da vam kažem da zaista mislim da to prevazilazi sve oblike političke borbe, jer to nije politička borba i o tome ne treba uopšte da diskutujemo. Od toga treba da beže i da se ograđuju svi oni koji žele da se bave politikom.
Zukorlić je otišao, a želeo sam samo njemu još da dodam, dijaspora, oni ne razumeju o čemu se tu radi, nije dijaspora samo srpska dijaspora. Po zakonu, dijaspora su svi građani Srbije koji žive u inostranstvu. Tako da, postoje dve vrste konkursa za udruženja i za organizacije, mogu i udruženja i organizacije da se jave na konkurse zavisno od programa, ne mora da bude samo srpska dijaspora.
Ako je to dovoljno, mi smo spremni da, pošto to sada po nekoj reorganizaciji pripada mom ministarstvu, ali to je sasvim normalno da će i bošnjačka dijaspora, ukoliko smatra da je Srbija matična država, imati ravnopravan status kao i srpska.
Sutra dolazi na primer Nikaragva. Evo, sad ste me vratili ponovo na to. Ministar iz Nikaragve večeras dolazi, sutra imam sastanak sa njim. Nikaragva je glasala za nas. Nikaragva, protiv nje se sada daju, treba mi da se pridružimo osudi Nikaragve. Šta ćete da radimo? Razumete? To je nešto što svaka zemlja vodi računa o svojim interesima.
Oni da nemaju dvostruke aršine, sigurno ne bi priznali Kosovo, jer reč je o potpuno jednom aktu koji se ne može primeniti na druge zemlje, jer oni kažu da je to sui generis, znači da je to jedan posebni pojedinačni akt.
Ovde oni zbog svojih interesa priznaju Kosovo, a mi sada treba da povlačimo poteze koji će nama naneti političku štetu. Ja se izvinjavam, ali bez obzira na EU, EU je cilj strateški, ali je i dovoljno strateški da je daleko, a ovo nam je nešto što se dešava danas. Mi imamo obavezu do ulaska u EU da izvršimo korekciju, odnosno usklađivanje naše spoljne i zajedničke politike, a kad ćemo ući u EU i da li će ta EU da opstane dotle videćemo, na dalekom štapu. Hvala.

Zahvaljujem.
Želite komentar? (Da)
Izvolite.

Jedina stvar koja je kada birate prijatelje što u nekom momentu se moramo odlučiti između toga koji su nam prijatelji bitniji, a koji su nam manje bitni. Jednostavno, svet je dosta surov i takav je kakav jeste i treba uvek da gledamo naše interese i da nikada ne pogrešimo oko toga šta nam je bitno danas, šta je bitno za godinu, šta je bitno za pet dana, jer takve greške nekada mogu ispostaviti veliku cenu.
Nije sporno, dok god imate mogućnost da imate i malo neobičnije prijatelje koji su od koristi, male zemlje s dobrom diplomatijom to treba da koriste, ali treba imati jednu lepu meru i pogotovo izračunati gde su to koristi za nas danas, a gde su mnogo veće koristi u budućnosti. Nema tu egzaktne matematike, ali može se dosta dobro planirati ta stvar.
Tu mi se u stvari nametnula jedna stvar, koja neće biti zaključak ne daj Bože kao neko poklapanje ili slično, to je bez veze inače u normalnoj raspravi o budućnosti, o ključnim problemima koji postoje u Srbiji, a to je jedno pitanje da stalno kada govorimo o našim budućim tokovima i uopšte kada raspravljamo upravo o ovim pitanjima EU, nekako stalno zaboravljamo na jednu stvar. Tačno je da mi ćemo imati tamo korist i troškove, ali u našim raspravama, to nek bude pitanje za razmišljanje, ko želi o tome razmišljati, ključno pitanje danas na koje mi trebamo dati odgovore a šta ćemo mi kao Srbija tačno tamo uneti, zbog čega ćemo mi biti dobrodošli?
Šta je kvalitet specifični koji mi unosimo, koji možemo doprineti našoj budućoj kući? Da li je to samo poštovanje onoga što moramo usvojiti da bismo bili deo jedne velike kuće? Imamo li mi nešto da ponudimo što će tu kuću da unapredi? I to jedno pitanje o kome se malo razmišlja, a stalno smo zauzeti pričama koje ćemo imati koristi i koje troškove samim time što prihvatamo nešto što je u našem najboljem interesu.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dragan Marković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, moje prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova, ne sviđa mi se današnja diskusija, umesto da ste svi vi ministri pričali o izveštaju o radu koji je impozantan, a mi se žalimo na nekoliko slaninara koji sve vreme pokušavaju da ono što uradi ova Vlada i ova država da devalviraju.

Ja vas molim da sprovodite zakon. Da li se mi bojimo izveštaja Evropske komisije pa ne smemo tu barabu da uhapsimo ili ne možemo da je nađemo tri dana, koja je napala ženu sa bebom, a žena nije javna ličnost niti je njen suprug javna ličnost?

Da li ne možemo slaninare i barabe da uhapsimo koji prete deci predsednika Republike Srbije? Kakva smo mi to vlast? Ministre unutrašnjih poslova, vas će da napadaju uvek kada god budete uhapsili neku kriminalnu grupu i to vešto rade i ne treba da nasedate na to.

Danas građani Srbije čekaju da čuju šta će raditi ova Vlada u narednom vremenskom periodu, da se živi bolje, da očekuju neko povećanje itd, vi svi kukate, bre. Sprovodite zakon. Ova Vlada ima rezultat. Kakva Evropska komisija? Kako se to zove u Francuskoj da neko napada decu predsednika Srbije i da neko napada brata, rođenog brata i njegovu ženu i bebu u tunelu itd? Zakon mora da se primenjuje i to nije isto, nasilje između dve odrasle osobe, nego je to nasilje koje mora da ima tretman u krivičnom delu nasilje nad bebom i majkom.

Znate li šta kažu obični ljudi? Hej, pa mi nemojmo da izlazimo, bre, iz kuće, vidite šta se dešava, pa nije ovo Bliski istok. Svako da radi svoj posao. Pustili ste onog što je sa testerom ušao u RTS. Pa čekajte, naravno da će da se ponašaju tako. Da li bi ga pustili iz Velike Britanije, iz zatvora? Ne bi. Da li bi ga pustila Angela Merkel? Ne bi. Da li bi ga Makron pustio? Ne bi. Da li bi ga pustili iz Amerike? Kome se mi to šlihtamo, više?

Da znate, globalna politika tih zemalja je ista, nevezano za personalnu promenu pojedinca prema Srbiji. Ova država ima rezultat, nikada više kriminalaca nije uhapšeno i narko-dilera nego poslednjih godina i time se bavite. Svakog trećeg dana oni će nešto da izmišljaju. Ima da izmisle za deset dana da ste jahali kozu i time da se pravdate. Sprovodite zakon ove države.

Jedan MUP nudi 500 hiljada dinara ko poznaje ovu osobu da javi MUP. Pored tolike tehnike i kamera, sad treba neko da mi javlja. Ako nemate ko da nađe, angažujte neku međunarodnu instituciju da tu bitangu pronađe i da se kazni.

Hvala.
Ministar Stefanović, izvolite.

Pre svega, kao što sve našli, i ovaj Milićev kada je pobegao u Kinu, posle onoga na Brankovom mostu, mislio je da ga nećemo naći, pa smo ga našli. Dovešćemo svakoga, svakoga ko se ogrešio o zakon, biće pod oštrim udarom države i država nema milosti za one koji prete ženama i deci na bilo koji način. Ni protiv narko dilera, ni protiv ovih nećemo pokazati nikada milost, pokazaćemo odlučnost, pokazaćemo poštovanje zakona.
Ovo se dogodilo danas i mi smo odmah reagovali. Mislim da su kolege već identifikovale o kome se radi. Videćemo odakle ti ljudi šalju.
Da bih građanima objasnio, nekada pretnje koje se upućuju internetom mogu da se pošalju van naše zemlje. Nekada se ta lica ne nalaze u našoj zemlji. Mi se nekada obraćamo, to sam razgovarao sa ljudima koji su me pitali kako to funkcioniše i zašto nekada to nije brže. Vi se obratite, recimo, kompanijama „Fejsbuku“ ili „Tviteru“, zavisi koja je platforma iskorišćena, i oni kažu – po našim pravilima ovo nije dovoljno za hitan odgovor o identifikaciji lica koje je uputilo tu pretnju. I tu ne možete ništa protiv kompanije. Mi onda putem našeg tužilaštva upućujemo zahtev za međunarodnu pravnu pomoć zemlji domaćinu gde se kompanija nalazi i ona pravnim putem, putem suda traži identifikaciju lica koje je uputilo pretnju. To nekada traje. Nažalost, kada se nešto nalazi mimo naše zemlje, nemamo mnogo mehanizama da mi utičemo na brzinu. Kada se nalazi u našoj zemlji, naravno da je neuporedivo brže. Naravno, identifikujemo sve.
Ne interesuje nas kome se preti, pošto sam to slušao od nekih u našoj javnosti – e, za ove reagujete, a za ove ne reagujete. Ne. Reagujemo za sve, apsolutno za sve. Kada je pretnja, kada ugrožava nečiju bezbednost, reagujemo, policija hapsi. Predajemo tužilaštvu, sudovi procesuiraju.
Ono što jeste tačno je da smo nekada imali situaciju da sudovi puštaju. Lično sam govorio o tome, ne mogu da se mešam u rad suda, to je nezavisna grana vlasti. Oni rade onako kako misle da treba i to potpuno poštujem. Ja sam ih samo molio da uvek uzmu u obzir društvenu opasnost kada uhvatimo nekoga sa oružjem, kada ga uhvatimo sa drogom, kakvu poruku mi šaljemo našoj deci ako tom ne odredimo zadržavanje, ako ga pustimo da se brani sa slobode? Zašto? Nađeno mu brušeno oružje, pa šta je krenuo sa tim oružjem na pijacu? Krenuo je nekoga da ubije. Tog treba da zadržimo. Prvo, zakon je tu veoma oštar, od dve do 12 godina može da dobije taj za nelegalno nošenje oružja. Hajde da mu ne damo baš uslovnu kaznu i onu nanogicu i takve stvari. Hajde da mu odredimo nekada šest godina, sedam, deset, nek sudija odredi, ali nemojte da mu dajemo uvek minimum. Dajte mu ozbiljnu kaznu, onda kriminalci više neće nositi ilegalno oružje. Plašiće se ruke zakona.
Ja vas tu potpuno razumem i slažem se. Vi znate da je moj stav isti takav. Nekada policija uhapsi nekoga, sud ga pusti da se brani sa slobode. Ti procesi onda traju godinama i ljudi imaju osećaj, utisak da se tu u stvari ništa nije desilo. Nema veze, dođe presuda za pet godina, ljudi su već zaboravili. Njima je u onom momentu, rekli – vi ga uhapsili, on je pušten. Ljudi ne shvataju da pritvor nije krivična sankcija, samo mera obezbeđenja tog osumnjičenog u krivičnom postupku da sprečimo da utiče na svedoke, da ponovi izvršenje krivičnog dela ili da napusti zemlju.
Međutim, utisak javnosti je uvek loš kada nekome ne odredite pritvor. To je nešto na šta policija ne može da utiče. Mi se trudimo da obezbedimo najkvalitetnije dokaze i tako ćemo raditi.
Što se tiče ovog slučaja, potpuno se slažem, monstruozno je. Mi smo uspeli da u zonama škola, da radom sa decom, nastavom, preventivnim delovanjem, represivnim delovanjem, da štitimo više našu decu i u sajber prostoru i u realnom svetu i od droge i od svega i uvek smo posebno osetljivi kada se radi o napadima na decu.
Ovo je bio slučaj, i upravo zato smo se odlučili, iz dva razloga, reći ću vam koji su, za raspisivanje novčane nagrade. Pre svega, radi se o nečemu što je do sada relativno nezabeleženo u našoj zemlji, da se neko usudi da prati majku sa šestomesečnom bebom. Ne znam kako ne razmišlja da toj ženi može da napravi stres, može da joj učini zlo samim tim što će ona da vidi da je neko prati, neki nepoznati ljudi se vrzmaju, presreću je tamo, što je monstruozno.
Znate, postoji jedna fina razlika, ne možete vi pod plaštom istraživačkog novinarstva da uradite sve, ne može tako, to je prosto nemoguće. Zna se kako se to radi. Plasiralo se hiljade afera, svi oni koji su dolazili da proveravaju i u službama bezbednosti znaju, ne može bez sudskog naloga. A, istraživački novinar sebi daje za pravo da presreće majku sa bebom, istraživački novinar pod navodnicima, mi još uvek ne znamo koje je ovo lice. Mi još uvek ne znamo koje je ovo lice, jer očigledno svi prikrivaju identitet ovog lica.
Međutim, šta postoji mogućnost? Postoji mogućnost da ovo lice nije iz naše zemlje, da nije naš državljanin, da je državljanin jedne od susednih država. Zato smo se odlučili i raspisivanje nagrade, jer naprosto, on ako se prikrije u toj od tih zemalja, mi na osnovu naših baza, podataka i svega onog možda nećemo imati takvo lice u bazi podataka i možda nećemo znati ko je. Dođe vam neko npr. iz Bugarske, dođe vam neko iz Crne Gore ili BiH, vi nemate to lice u bazi podataka.
Znači, iz ta dva razloga smo se opredelili za novčanu nagradu, što ne znači da policija ne radi paralelno. Dakle, nismo se mi oslonili na to, dali smo poziv za nagradu, pa ako se neko javi. Ne, mi radimo, ali smo želeli da upravo tim signalom pojačamo šansu da brzo dođemo do identiteta tog lica i da pokažemo da pravda može da se primeni, da vidimo zašto je to radio i za čiji račun, zašto je pratio tu ženu sa bebom, ko mu je rekao da to radi i šta je bio cilj, šta je bila namera, pogotovo što se radi o osobi koja nije javna ličnost, koja isto ima i svoja prava, koja ima pravo na bezbednost, na privatnost i sve ostalo.
To je nešto što moramo da pokažemo našoj javnosti, da takve stvari nisu dozvoljene. I tu podržavam i Narodnu skupštinu i sve poslanike koji se za to bore, da pokažemo da Srbija jeste sigurno mesto za život, kao što i jeste, kada pogledate statistiku, kada pitate strance. Kažem – nemojte da pitate nas, pitajte strance koji žive u Beogradu kako se osećaju u svojim zemljama, što se tiče bezbednosti, kako se osećaju u Beogradu, da li neko može u dva ili tri noću da šeta Beogradom i da li strahuje od bilo čega. Ja vam sada kažem odgovorno – ne strahuju ljudi. Potpuno su opušteni, normalni, šetaju.
Imamo zaista mali broj krivičnih dela koji se izvrše, pogotovo mali broj protiv života i tela. Ozbiljno smo napredovali u tome i policija i tužilaštvo svakog dana rade na unapređenju i tehničkih i personalnih kapaciteta da budemo sposobniji da se sa tim borimo i imamo dobre rezultate, ali to, naravno, ne znači da smo u potpunosti zadovoljni. Ja ću biti zadovoljan kada ne budemo imali izvršeno ni jedno krivično delo. Naravno, da li je to realno moguće, ne znam, ali ćemo se truditi da taj broj bude što bolji.
Obećavam, ove pretnje predsedniku Republike, odnosno njegovoj deci, monstruozne pretnje, ovo što je izrečeno i protiv njegovog sina i ćerke, apsolutno ćemo dovesti do kraja. Ja mislim da već imamo identitet lica koje je to učinilo, ali sačekaćemo kraj istrage, da kažem, da tužilaštvo završi taj posao. Videćemo da li ćemo dobiti brz odgovor od „Tvitera“ i da na osnovu toga nedvosmisleno imamo formalno-pravni osnov za ulazak u prostorije, obezbeđivanje dokaza i privođenje. Vrlo brzo očekujemo da ćemo takvu stvar moći da realizujemo. Naprosto, hoću da pozovem ljude.
Zašto se to dešavalo? Dešavalo zbog ovog govora mržnje. Dešavalo se zbog toga što i Đilas i Jeremić i Obradović svakog dana ne propuštaju da satanizuju i Aleksandra Vučića i svakog ko im se suprotstavi. I satanizacijom tih ljudi, u ovom slučaju predsednika Republike i njegove porodice, vi faktički dajete ljudima jednu vrstu podstreka da mogu da urade neko zlo.
Naravno, onda odmah ide kontra spin. Kada to kažete, oni odmah kažu kontra spin – e, mi smo ugroženi, i onda konferencije za štampu, dešavaju nam se užasi. Nikome dlaka s glave nije falila, ni u jednom trenutku. Tamo gde su se dešavala krivična dela, hapsili smo odmah, završavali posao. Nedozvoljeno je napasti bilo koga u ovoj zemlji, nedozvoljeno je pretiti. I odmah smo hapsili, pokazali da država stoji iza toga, apsolutno, da stoji iza vladavine prava.
Ono što jeste važno, važno je da uputimo građanima Srbije - vi imate pravo na različito mišljenje, ovo je demokratsko društvo, demokratska zemlja. Imate pravo da razmišljate o čemu god hoćete i kako god hoćete. Ali, molim vas, zaboravite nasilje. Nasilje u ovoj zemlji nikome nije dozvoljeno. Zaboravite nasilje, zaboravite pretnje. Probajte idejama da se izborite za glasove.
To što nekima ne ide, prosto, neće ih narod. Pa, šta treba, da uzmu na ulici da nas sve pobiju da bi došli na vlast? To ne može.
Izađite, ljudi, na izbore. Kao što je rekao gospodin Dačić, neki neće na izbore ni po koju cenu, jer će na izborima da dobiju kao u Lučanima, ispod 10%, ispod dvocifrenog broja. Onda ne mogu da objasne, znate, to je problem. Ako Đilas i ovi izađu na izbore i dobiju 9%, 8%, tu cela priča o tome kako iza njih stoji ceo narod i kako su oni većina pada u vodu. I za njih je politički oportuno samo da ne izađu na izbore. Oni zato guraju u bojkot, jer kada ne izađu na izbore, onda ostavljaju iluziju – e, da smo mi izašli.
Znate i sami, na izbore u Srbiji izađe između 53%, 54% i 56%, 57% građana, uvek, unazad 100 godina. Nikad nije izašlo 90% na izbore. Nikada. Vi onda imate, naravno, iluziju i kažete – jeste, ali, evo, 30, ne znam, 40 i par posto ljudi, 43%, 44% ljudi nije izašlo na izbore, a to su sve naši, naravno, što je besmislica. Mi svi znamo da je besmislica, ali to onda stvara iluziju kako tu ima neke političke snage. Kako da ima političke snage kad je jedina ideja mržnja i, druga, povratak na kasu, a nijedna nije baš inspirativna za građana da glasa vas. Nijedna.
Pošto je to tako, onda jedina priča koju oni mogu da sprovedu je da ih nema, jer ovde u Skupštini bi morali da razgovaraju o temama u kojima su sami učestvovali, morali bi da odgovaraju na pitanja: zašto je bilo korupcije i zašto nas je EU označavala u vreme njihove vlasti kao jednu od najkorumpiranijih zemalja, zašto su one 24, od 224, privatizacije označene kao užas Evrope, kako su sprovede u njihovo vreme, zašto ništa nisu radili po tom pitanju, zašto su fizički likvidirali pripadnika opozicije Ranka Panića na protestu opozicije, jel to bila vladavina prava i poštovanje demokratije, zašto su išli na to da kontrolišu sve medije?
Zašto da odgovaraju na ta pitanja? Mnogo je lakše da ne dođu. Nema dolaska, nema na izbore, dođu ovde, jedna konferencija za štampu, onda odu na neku od ovih ekskluzivnih destinacija, sad je leto, oni moraju ljudi na brodove, na jahte, na ostrva, po raznim gradovima da obiđu sve svoje nekretnine koje imaju, da provetre, da se tu prašina ne skuplja i, naravno, onda se vrate posle pet dana, preplanuli, opet jedna konferencija za štampu. To je taj naporni rad za građane.
Neko mora za to vreme da se suoči sa svim problemima koje su nam oni ostavili. Bogu hvala, zemlja je uradila mnogo. Ova Vlada i predsednik uradili su mnogo za ovu zemlju. Prethodna Vlada, koju je vodio Aleksandar Vučić, i ova Vlada radili su na tome da smanjimo, prvo da se izvučemo iz ponora u koji su nas gurnuli da smo došli do toga da možda ne možemo da isplatimo plate i penzije, do toga da danas imamo, ne neuporedivo više, nego zaista najveći rast od svih zemalja koje su u našem regionu, ubedljivo najveći, imamo najviše smanjenje stope nezaposlenosti, da smo uspeli da povećamo uposlenost, što je mnogo značajnije, i da i dalje budemo atraktivni za investitore, da se ovde takmičimo ko će da dovede više fabrika, ko će da otvori više radnih mesta. To i jeste naš posao.
Hoću da se zahvalim poslanicima Narodne skupštine, jer bez vaše podrške, ne samo formalne, nego i suštinske, bez donošenja dobrih i kvalitetnih zakona, bez ozbiljnog rada na tome da stvaramo ugled zemlje, zajedno sa predsednikom i sa Vladom, mi u ovome ne bi mogli da uspemo. Hvala vam još jednom.

Zahvaljujem.
Vi imate još jedno pitanje?
Izvolite.