Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Zakon o autorskim i srodnim pravima koji razmatramo kompatibilan je sa Zakonom o patentima čije smo razmatranje upravo završili.

Moram da priznam da je dobro što je Vlada uzela u razmatranje ovakvu jednu problematiku, jer intelektualna svojina je ozbiljna stvar i sa time ne sme da bude igranja.

Međutim, ono što nije dobro je činjenica da su mnoge stvari prepisane iz evropskog zakonodavstva koje su neprimenjive u našim okolnostima. S druge strane, imamo i stvari koje se ne primenjuju dovoljno. Sa ovim stvarima u EU, koliko god mi kritikovali nju, nema igranja, ali kod nas je sasvim drugačija situacija.

Mi imamo dosta autora, dosta autorstava, dosta autorskih dela, ali imao i slučajeve da ogromna većina autora nije dobila nikakvu satisfakciju za ono što su radili, ni novčanu, ni moralnu, niti bilo koju drugu. Čak, šta više, imamo i situacije da su pojedinci imali i problema na radnim mestima na kojima su zaposleni upravo zbog toga što su se trudili, što su radili ta autorska dela, pa su saplitani od strane kolega, zaposlenih, najčešće rukovodioca i tako dalje.

Imamo slučajeva gde su ljudi zbog svog autorskog dela, zbog svog autorskog rada i gubili poslove, gubili posao na onim radnim mestima gde su bili zaposleni ili su degradirani, pa su vraćeni na niže i slabije plaćena radna mesta.

To su stvari o kojima je ovaj zakon trebao da vodi računa, ali nisam primetio da se u zakonu o tome razmišljalo, jer kako stimulisati ljude da vrše autorska dela, da rade inovacije i slične stvari ukoliko im se ne garantuje nikakva sigurnost? Hvala.

Hvala, kolega Saviću.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Ono što je nama srpskim radikalima najspornije ne samo kada je u pitanju donošenje Predloga ovog zakona, nego i većina predloga, to je što se usklađuje sa evropskim zakonima i evropskim standardima.

Kada su u pitanju autorska prava, intelektualna svojina, generalno gledajući, ako možemo da kažemo da je nešto loše, negativno, onda su to evropski zakoni i evropska praksa. Zašto? Zato što je osim one opasnosti koja preti za ugrožavanje autorskih prava i zloupotreba autorskih prava od pojedinaca, postoji jedna generalna velika opasnost, a to je globalizam.

Globalizam je taj sistem koji, jednostavno, ne poznaje to pravo svojine, intelektualne svojine. Ne priznaje autorsko pravo jer globalistima je stalo da to sve bude jedno sivilo u kome će svako moći da krade intelektualnu svoju, da zloupotrebljava, da koristi tuđe patente, tuđa saznanja i to je cilj globalizama. Globalizam se zasniva na tome da u svakoj državi, pa samim tim i u Srbiji, jednostavno unese takve standarde da nije bitno da li je u pitanju doktorski rad, da li je u pitanju diplomski, da li je u pitanju maturski rad, da li se ti radovi zasnivaju na plagijatima. Bitno je da se napravi jedna hiperprodukcija visokointelektualaca, čije će krajnji rezultat njihovog rada biti ravan nuli, jer kada dođete do tog efekta onda možete da manipulišete ne samo sa državom, nego sa čitavom jednom nacijom.

Evropa se zasniva upravo na principima globalizma. Vi imate u evropskoj praksi da je sasvim svejedno da li je onaj, primera radi, u Holandiji prepisao onoga iz Engleske ili onaj… Doduše, nije dobar primer Engleske, jer napušta to, ali Nemačka i tako dalje.

Srbija ide tim putem i sada je prilika bila, po nama, srpskim radikalima, da se što rigoroznije sankcionišu sve krađe, pogotovo intelektualne. Autorska prava da se zaštite. Ako neko ima tradiciju u toj borbi za zaštitu intelektualne svojine, onda mi, srpski radikali, možemo da kažemo da imamo tu dugogodišnju tradiciju.

Predsednik naše stranke zbog napada na jedan plagijat osamdesetih godina osuđen je na kaznu zatvora, jer je prvi u tadašnjem sistemu Jugoslavije, kako se tadašnja država zvala, napao čoveka koji se zvao Brano Miljuš, koji je posegao sa plagijatom, za interes nekog ko je tada bio vrhuška, politička vrhuška, a ovde kao da se vraćamo na taj period, kao da je vreme stalo ili vremeplov da se okrenuo, pa ponovo mi, po ugledu na Evropu, šta nas boli briga, može da prepisuje ko god koga hoće.

Vi imate, ministre, vi to dobro znate, čitave univerzitete, doduše privatne, gde je kompletan profesorski kadar ljudi koji su plagirali, ukrali intelektualnu svojinu i niko na to ne obraća pažnju. Pa, šta će biti krajnji rezultat? Pa, oni će proizvoditi takve studente. Njima će potpuno svejedno biti. Kako mogu iz moralnih razloga, što vi kažete, etički sud, kako mogu iz etičkih razloga da ospore nekome, kada su oni stekli tako diplomu? To vi dobro znate, vi vodite tu borbu.

Malopre ste kolegi Šaroviću rekli da je nadležan sud, ali ovo je prilika, izmena i dopuna zakona još rigoroznija. Neće Evropa zameriti pitanje da li će Srbija ikada ući u Evropi. Neće zameriti, ali zaštitićemo sebe. Zaštitićemo interese ove države i ove nacije. To je suština, da tu hiper produkciju…

(Predsedavajući: Hvala.)

Po amandmanu je.

(Predsedavajući: Znam, ali isteklo je vreme vaše poslaničke grupe.)

Jao, ja sam zahvalan, gospodine Marinkoviću, i ovo što ste dozvolili. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima ministar Mladen Šarčević.
Ministre, izvolite.

Složiću se sa vama. Zaista, mnogo čega se nakupilo lošega u više decenija. I složićete se vi sa mnom da se to ne može nekom metlom odjednom počistiti.

Bolonju nismo uopšte srazmerno uvodili, nego smo shvatili da je to način da se dođe do brzo hiperprodukcije, ne samo visokoobrazovanih, nego i doktorata i mastera i svega. Ozbiljne zemlje to rade polako, fino, studiozno, postoje neki standardi u kvotama koliko čega.

Osnivanje raznih privatnih ustanova treba da se poboljša kvalitet, ali ako bi vi hteli da budete još bogatiji, da pravite više programa, više fakulteta, studijskih grupa, vi onda proizvodite sebi sami profesore. Nemate proces da prođe pet godina u zvanje, pa pet godina, nego za četiri, pet godina vi ste već redovan profesor. Znate, to samo kod nas je verovatno tako kreativno rađeno.

Ne možete mehanizmom zabrane inspekcije sada to vratiti unazad. To je sada nešto što se rodilo. Ali, mi radimo na indikatorima kvaliteta. Radimo na jedinstvenom informacionom sistemu u prosveti. Radimo na tome da će se poslodavci pitati o radu i stručnosti tih ljudi, to oni koji su reprezentativni. To je bilo pomena i u Zakonu o dualnom studijama.

Tako da, jednostavno, mislim da moramo na taj neki indirektan način, a vrlo brzo ćemo to imati, već za manje od godinu dana, upoznati javnost šta je to dobro, a šta nije dobro, te onda sam taj ekonomski princip, a što bi išao tamo kad to nije dobro i gde ne mogu da se zaposlim, pa još da platim. I mnogo vremena nam fali ovde, verujte mi, da pričamo i o koštanju i o želji da stvarno mladi ljudi još bolje i više studiraju i jeftinije, nije samo do države.

Znači, to mora da se uradi sinhronizovano sa našim univerzitetima i verujte mi da dosta se na tome radi. Ne znam da li možete brže. Morali bi da uđemo onda u velike konflikte, ali mislim da smo na dobrom putu. Hvala.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Pravo na repliku ima Milorad Mirčić.

Malo je čudno kada vi na neki način spominjete brzinu kao otežavajuću okolnost, pa slogan političke partije koja pripadate je brže, jače, bolje. Zar niste u skladu sa tim sloganom za ove tri godine, ukoliko ste ministar, mogli malo rigoroznije te zakone, kada je u pitanju intelektualna svojina?

Niste bili prisutni tu, šteta što niste bili prisutni. Mi smo vodili polemiku sa kolegama iz vaše političke partije, gde smo insistirali ne zaštiti prava pojedinaca. Intelektualna prava pojedinaca, prava, doduše, tačka je bila oko patenata, je suština. Kada vi zaštitite nečije pravo, autorsko pravo, onda je pitanje da li će neko autorsku svojinu, da li će neko steći hrabrosti ili smelost da posegne za tuđim znanjem ili intelektualnom svojinom, ili stvaralaštvom da bi ostvario sebi, u krajnjem slučaju, neku korist, da li je to materijalna, da li je to intelektualna ili bilo koja druga korist. Ali, kada je rigorozna kazna, kada je zakonom predviđeno kako i na koji način se utvrđuje da je nešto plagijat, onda je malo tih koji će baš da se drznu da to urade, pa bez obzira koliko oni misle da su zaštićeni samim statusom profesora na univerzitetu, jer godine čine svoje.

Nekada je Stevan Lilić, koji je ovde pominjan, mislio sam da je neprikosnoven, da je nedodirljiv, ali vreme čini svoje. Ostaje delo iza njega. Tako da je to suština, da se iskoristi.

Potpuno ste u pravu kada je u pitanju Bolonja. Bolonja je bila opšta poplava. Bolonja je bila nešto što je tada, kao i sada u pojedinim delovima tumačena, da je to tekovina EU i da ne možemo u EU ako ne budemo po Bolonji.

Hvala, gospodine Mirčiću.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Izvolite, kolega Jojiću.

Dame i gospodo, gospodine ministre sa saradnicima, ja bih samo skrenuo pažnju na nastanak autorskog prava i njegovo kretanje do današnjeg dana.

Autorskim pravom naziva se skup pravnih normi koje regulišu društvene odnose povodom intelektualnih proizvoda u oblasti književnosti, nauke i umetnosti, tj. u oblasti takozvane duhovne kulture. Objektivno autorsko pravo, autorskim pravom naziva se i pravo koje pripada autoru ili drugom licu, fizičkom ili pravnom, povodom autorskog dela, na osnovu normi objektivnog autorskog prava (subjektivno autorsko pravo).

Autorsko pravo javlja se tek krajem 18. veka. Pre toga nije postojalo, niti su intelektualni proizvodi uživali pravnu zaštitu. Pretečom autorskog prava smatraju se privilegije, davanje prava pojedincima, obično izdavačima i knjižarima, da za određeno vreme obavljaju intelektualne tvorevine.

Prvi zakonski tekst o autorskom pravu donet je 1709. godine u Engleskoj i smatra se začetkom autorskog prava. Međutim, tek od Francuske revolucije, autorsko pravo se i u Francuskoj nastavlja i unapređuje.

Na međunarodnom planu, autorsko pravo se uglavnom javlja u vidu dve multilateralne konvencije Bernske od 1886. godine i Panameričke od 1902. godine. Obe su do sada menjane više puta. Bernska konvencija je poslednji put menjana u Briselu 1913. godine, Panamerička u Vašingtonu 1946. godine. Poslednjih godina teži se unifikaciji međunarodnog autorskog prava.

Hvala.

Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.