Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj, replika.

Pa, pre svega zbog naših građana, mi baš zato treba da se ugledamo na neke zemlje koje su nedavno postale članovi EU i da vidimo kako žive građani u tim zemljama, a ne da verujemo onim obećanjima koja dolaze da ćemo ne znam ni ja šta sve dobiti. Videli smo da je to ostalo prazno, samo ostalo slovo na papiru za ove zemlje sa kojima mi možemo realno da se poredimo.

Zašto mi nekome možemo da trebamo? Kao jeftina radna snaga, kao zemlja koja daje nenormalne subvencije i apsolutno zemljište se dobija besplatno, nekad i do milion evra. Videli smo „Ametek“ u Subotici dobio milion evra zemljišta besplatno. Dakle, to je ono za šta mi njima trebamo. A oni da hoće nešto ovde da razvijaju, to su priče za malu decu. I to isto tako do 2012. godine, a onda vidimo, personalne su promene, politika je ista, EU nema alternativu.

Ono što je EU bila 1992. godine i ono što je 2019. godine su dva potpuno različita sveta. Više niko ne govori o zlatnoj perspektivi EU, kako će to da bude kroz 10 ili 20 godina, priča se danas o opstanku EU kao takve organizacije uopšte. Prvi put jedna zemlja napušta EU.

Što se tiče Rumunije i Bugarske, isto su tako morali da sprovedu mere štednje kao što je to morala da uradi Srbija 2014. godine, samo zato što je to bio diktat MMF-a. Svi ekonomski parametri o kojima vi govorite su porasli na gore, i spoljni dug i trovinski deficit, nezaposlenost, sve.

Pričali smo neki dan ovde, juče u stvari, o ribarstvu. Bugarskoj je obećano za projekat ribarstva više od milijardu evra. Nisu dobili ni jedan jedini evro od tog novca, ni jedan jedini evro. To je tako sudbina Srbije.

Pozdravljam to da treba da budemo okrenuti i istoku i zapadu i da sarađujemo sa svima itd, ali to nije realno i to nije moguće. To nije moguće zato što ukoliko jedna zemlja hoće da postane član EU, mora da se odrekne i ispunjava političke pritiske, koji su pre svega usmereni na to da se okrenu leđa i Kini i Rusiji i da Srbija, koja je uvek bila, vekovima prijateljska zemlja i saveznik Rusije, postane njen neprijatelj. A onda ćemo da zaboravimo i na investicije i na sve ostalo, a tek je onda drugo pitanje šta će biti sa našim teritorijalnim integritetom. O tome niko ne razmišlja. Vodi se politika od danas do sutra, onako kako se kaže iz institucija vašingtonskog konsenzusa, a to će biti na kraju najlošije po građane Srbije.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, to su možda neki drugi živeli od obećanja do 2012. godine koji su vladali. Mi se na to ne oslanjamo. Oslanjamo se na prvom mestu na sebe, na svoje potencijale. Ne živi se od tih obećanja, niti nam pada na pamet. Ako se nešto što je obećano i desi, desilo se, odlično je, ako se ne desi, nikome ništa, idemo dalje. To odmah da raščistimo.

Ne znam koji su to izvori da su ekonomski pokazatelji u Srbiji lošiji nego što su to bili pre 2012. godine. Nemojte da verujete ljudima koji o ekonomiji ne znaju ništa, ili o ekonomiji govore zlonamerno, o rezultatima, zato što jedan od prvih uslova koji pokazuje ekonomsku stabilnost zemlje jeste da je inflacija u toj zemlji u okvirima one koja je projektovana, druga jeste da cena kapitala na finansijskom tržištu postaje manja, treća bonitet zemlje, ukoliko se zadužuje na međunarodnom tržištu, a sve su to parametri koji su bolji nego što su bili pre 2012. ili 2014. godine.

Isto tako, nemojte oko te priče o narastanju javnog duga zato što ćemo o tome kada bude bio budžet Republike Srbije za 2020. godinu. Kažem vam da popričamo, samo da vam pokažem kolike su kamate na kredite koji su podizani do 2012. godine, koliko je otplaćeno do danas, pa da vidimo koliko to ima u strukturi javnog duga. Ja znam šta pričam, a oni koji to ne razumeju, ja tu ne mogu da im pomognem.

Znači, prvo to da raščistimo, a onda da vidimo da li je toliko loše podizati kredit koji je namenski. Znači, ne za pokrivanje likvidnosti budžeta nego namenski za izgradnju puteva, za rekonstrukciju pruga, za razne druge infrastrukturne projekte. Na taj način poboljšavamo svoju makroekonomsku situaciju, uslove za investicije ili, kao što se to radilo do 2012. godine, podizanje kredita koji su bili nenamenski, a čisto radi pokrivanja likvidnosti budžeta, odnosno povećanja penzija i plata u javnom sektoru. Ne možete to da menjate.

Još nešto. Da li je gori parametar, recimo, te 2012. godine 27% nezaposlenost ili danas kada je to nešto oko 10%, a tih 10% jeste u stvari i granica kada počinje borba na tržištu rada. Nemate više jeftinu radnu snagu. Sad poslodavac mora da se bori za kvalitetnog radnika da bi došao do njega. To 2012, 2013, 2014. godine nije bilo moguće.

Hvala, gospodine Arsiću.

Reč ima Aleksandar Šešelj ponovo, mada ovo može da ide u nedogled. Izvolite.

Gospodine Marinkoviću, ja bih da pohvalim vaš demokratski potencijal i sami ste rekli da ne žurimo nigde.

Pre svega, jednu stvar da kažem, jedna situacija me zanima, od parametara sa zemljama sa kojima mi možemo da se poredimo, dakle, Bugarska, Rumunija i Hrvatska, koliko ima stanovnika manje u tim zemljama nego pre učlanjenja u EU? Obećano zlatno doba, obećane investicije, bolji životni standard, veće plate, sve to, a u Hrvatskoj će sad biti manje od četiri miliona stanovnika, u Bugarskoj 700.000 manje, u Rumuniji za više od milion manje, tj. više od milion ljudi će manje živeti u Rumuniji u poslednjih 10 godina. To je EU. Borba za natalitet koji je ovde proklamovala Vlada Republike Srbije je u direktnoj je suprotnosti sa evropskim integracijama.

Primer koji ja često navodim jeste u vreme prvih sankcija Rusiji od strane EU. Otvorila se ovde mogućnost, Rasim Ljajić je pričao o tome, za naše poljoprivredne proizvode, da oni zamene poljoprivredne proizvode iz Poljske, Španije i odakle sve ne. Mi smo dobili ovde naređenje, diplomatsku notu da ne bi bilo u skladu sa našim evropskim integracijama da mi povećavamo naš izvoz, na taj način činimo dobro za našu privredu, nego da se usaglasimo sa EU i mi smo od toga odustali. To je sudbina Srbije ukoliko se nastave evropske integracije.

Uslovi se neće završiti samim krajem pristupnih pregovora. Svaki put ćemo biti uslovljeni i nije to što se danas obećava… Pare iz fondova EU nisu srpske da može Srbija da ih koristi, već će i dalje odlučivati evropska birokratija da li postoje mogućnosti, da li smo se mi dovoljno okrenuli protiv Rusije, da li smo mi dovoljno ispunili njihove zahteve, pa onda tamo negde u perspektivi moći ćemo da koristimo i ne ona obećana sredstva, nego možda 10% tih sredstava.

Šta ćemo mi dati? Mi ćemo dati kompromis sa našim teritorijalnim integritetom, bićemo spremni da se odreknemo naše teritorije, ukoliko mi budemo želeli da nastavimo na tom putu. Hvala.

Hvala, gospodine Šešelj.
Sada reč po ovom amandmanu ima Milija Miletić. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Rekao bih isto vezano za te investicione fondove o kojima govorimo. Mislim da je potrebna svima nama jedna veća investicija, konkretno vezano za ova nerazvijena područja, za područje jugoistočne Srbije, gde bismo mogli da obezbedimo bolje uslove za život svih naših građana, da se obezbede bolji putevi, da se obezbede bolje pruge, da se obezbede svi oni alternativni vidovi, vidovi energije, jer je priroda nama dala sve. Mi nemamo dovoljno sredstava, ali kroz ovakve fondove možemo to obezbediti ulaganjem u te male sredine, ulaganjem u poljoprivredu, ulaganjem u sve ono što daje život jeste šansa za razvoj naše zemlje Srbije.

Fondovi o kojima sada govorimo su nešto što je vrlo bitno za naš budući period. Ja još jednom podržavam i naše ministarstvo, ministra finansija, da ovo moramo završiti, moramo usvojiti, jer samo ulaganjem u te naše sredine o kojima govorim, jugoistočne Srbije, brdsko-planinska područja, u poljoprivredu, naša sela, imamo šanse da obezbedimo razvoj naše zemlje Srbije.

Svedoci smo šta je bilo do 2012. godine i svedoci smo kakve su bile privatizacije od 2000. do 2012. godine. Inače, uvek govorim o mom kraju, svojoj opštini, jer je opština Svrljig iz koje dolazim do 2000. godine bila opština koja je stvarno imala razvoj. Do devedeset i neke godine bili smo jedna od najrazvijenijih opština na jugoistoku Srbije. Imali smo više radnika od broja stanovnika. Posle 2000. godine, posle uništavanja privrede, one katastrofalne privatizacije, došli smo do toga da opština ima status nerazvijene.

Očekujemo da u narednom periodu stavimo mnogo veći akcenat na te male sredine, na brdsko-planinska područja, da uložimo u našu poljoprivredu, da uložimo u naša sela, jer priroda nam je dala sve. Mi to moramo iskoristiti ovakvim fondovima. Imamo šansu da radimo na tome, da obezbedimo investicije i da tamo u tim našim područjima ljudi mogu normalnije da žive, da se obezbede uslovi za život zato što stvarno govorimo o nečemu što je vrlo bitno. Turizam, razvoj turizma, poljoprivreda je ono na čemu treba da radimo. Sa druge strane, bez ovakvih investicija, bez fondova, bez pomoći i EU jeste naša budućnost, siguran sam, jer se tamo mnogo više ulaže u poljoprivredu i kroz poljoprivredu, kroz ulaganja u takva područja, verujte mi, siguran sam da ćemo razviti i našu Srbiju.

Još jednom, uvaženi ministre, podržavam sve ove predloge. Mislim da je potrebno da stvarno radimo na tome da se ulaže više u tim našim malim sredinama, kao što su opštine na jugoistoku Srbije, kao što je naša poljoprivreda i naše selo. Ja neću glasati za ovaj amandman, ali mislim da je potrebno da zakon usvojimo i da to bude za dobrobit svih naših ljudi koji žive na jugoistoku Srbije, a i u celoj Srbiji.

Hvala.
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, podneo sam amandman na član 4. Predloga zakona o otvorenim investicionim fondovima. Amandmanom sam tražio da se izvrši brisanje pomenutog člana. Smatrao sam da je ovaj član apsolutno nepotreban, jer se iz samog Predloga zakona jasno vidi na koga se odnose njegove odredbe.

Moramo priznati da trenutno u Srbiji postoji veliki broj investicija koje su od vitalnog značaja za građane Srbije. Ovde mislim na institucije u putnoj i železničkoj mreži. Ono što nije za pohvalu su neke stvari koje su u vezi sa Ministarstvom saobraćaja, bolje reći, sa ministarkom tog ministarstva Zoranom Mihajlović. To je čuveni slučaj „Behtel“, a u vezi sa izgradnjom Moravskog koridora.

Srpska radikalna stranka je odavno upozoravala da je nešto ovako nedopustivo. Ovde se unapred znalo ko će biti izvođač radova i jako je daleko skuplji od svih ostalih ponuđača. Što je najgore, u pitanju su ogromna sredstva, negde oko 300 miliona dolara. Smatram da je tako nešto nedopustivo i, bez obzira što ima stvari koje ste uradili dobro, ovako nešto baca mrlju na sve ono što ste do sada radili. Zahvaljujem.