Hvala, gospođo Radeta.

Reč ima gospodine Veroljub Arsić.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda mi kad Narodna skupština počne da donosi zakone da ćemo uvek imati teoriju zavere i da se to nešto radi za neko određeno lice, pa ćemo dotle to da idemo da stvari bukvalno banalizujemo i da na taj način steknemo određene političke poene.

Evo, imali smo na prethodnoj sednici jedan zakon koji je bio vezan za Agencije za zapošljavanje, pa je najveća primedba u vezi primene toga zakona bila – šta ako ta agencija uputi nekog radnika, on zaradi svoju platu kod drugog poslodavca, a onda ta agencija propadne? Oštećen je radnika. A šta ćemo ako obično privredno društvo propadne? I tamo je neki radnik. Šta ćemo ako propadne to privredno društvo kod koga je radnik bio upućen?

Znači, ne možemo sada da banalizujemo i pronalazimo razloge zašto neku određenu materiju ne treba regulisati. Zakon reguliše šta je dozvoljeno i okvire šta ko ima pravo da radi.

Dalje, gospodine ministre, imamo stalno priču da mi nemamo nikakve ni strane investicije, još manje domaće itd. Prema nekim podacima, u 2018. godini bilo je 3,5 milijardi direktnih stranih investicija. Kažu, to nisu strane to su naše domaće, mi smo sve subvencionisali. Nađite mi 3,5 milijarde evra da subvencionišete to. Hajde, nađite mi 3,5 milijarde evra ovde i neka mi neko objasni za te strane investicije koje smo mi platili 3,5 milijarde evra.

Idemo dalje. Za 2019. godinu planira se pet milijardi evra, procene su neke, stranih investicija. Hajde nađite mi tih pet milijardi evra odakle država može da subvencioniše iznos od pet milijardi evra. Baš bih voleo da mi neko objasni.

Ide se najčešće sa pričom - radno mesto subvencioniše, pa će on tu platu da mu isplaćuje iz subvencije godinama, pa još kažu najmanja cena rada. Ma, nije bre baš tako.

Evo, da prihvatim hipotetički da je to mogućnost. Ali, moram da postavim pitanje, a šta radi taj radnik? Pa, mora da dobije neku sirovinu, pa ta sirovina mora da se kupi od nekog drugog preduzeća, pa mora da nabavi energiju, toplotnu, električnu. Mora da nabavi gas, a i to mora da kupi od nekog našeg preduzeća. Mora da plati porez na dodatne usluge. Mora niz čitavih taksi, doprinosa i svega onoga što utiče i na budžete lokalnih samouprava i na budžete Republike Srbije i što povećava čitavu privrednu aktivnost u tom delu gde on posluje i u delatnosti u kojoj posluje. Ali, ne, mi ćemo da sedimo i da pričamo - to se radi za ovoga, to se radi za onoga, to su građani prevareni.

Znate šta, do juče nisam znao da mi imamo dva miliona zaposlenih koji žive, koji primaju minimalnu ili nešto malo iznad minimalne zarade? Ja to nisam znao, to sam čuo od kolega iz opozicije. To znači da Srbija ima 20 miliona stanovnika. Toliko. Možda čak i 30. Tako se iznose paušalni podaci, izmišljeni, da bi se stvorio neki privid da će neko nešto da zloupotrebi.

Ovde je reč o privrednim društvima. Privredna društva su u 99% slučajeva privatni kapital i sad me ubedite da će vlasnik privatnog kapitala, osim ako nema ekonomsku korist da primenjuje ovaj zakon. Hajde, neka neko ubedi nekog vlasnika kapitala da primenjuje ovaj zakon, a da mu nanosi štetu, jer ovde je stvar izbora, može da ga koristi, a ne mora, ali ćemo uvek da pravimo oko toga teoriju zavere.

Ja sam imao ovde jednog poslanika. Sad je tamo. Ima, kaže on, po njemu misli, pametnija posla, da napada policiju, da tuče novinarke, da razvaljuje Narodnu skupštinu. Ja sam ga zvao „balkanski špijun“. Znači, teorija zavere, samo izgleda da je orao pao, ali nisam znao da je još jednog „balkanskog špijuna“ imamo ovde u Narodnoj skupštini.

Hvala, kolega Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta.

Ha, ha, ha, komentar, ali sada ozbiljno.

Ovo je neverovatno da neko ko je narodni poslanik prigovara već danima narodnim poslanicima da, raspravljajući o predlozima zakona, se stiču neki politički poeni. Pa, valjda i vi raspravljate i branite zakone, koliko god bili neodbranjivi i neodbranjivi, zato što hoćete kao političari da se obraćate javnosti? Zar je sramota da narodni poslanik bude političar? Ne da nije sramota, nego je to neophodno.

Znate, vi imate narodne poslanike čitače unapred napisanih tekstova i to jeste neka kategorija koju ste vi izmislili. Mi srpski radikali smo ozbiljni političari i ozbiljno se bavimo ovim poslom.

Ja, zaista priznajem da ja nisam, teško biti stručnjak nivoa Veroljuba Arsića, nisam stručnjak kao Arsić, ali bogami i ne lažem kao Arsić. Ovo je treći put od juče…

Nemojte tako, molim vas, koleginice Radeta.
Dajte da poštujemo jedni druge.

Kolega Marinkoviću, vi juče niste bili ovde u momentu kada je predsedavao kolega Arsić, kada je jedna koleginica, koja retko govori, retko, ali glupo, tako se kaže, je tri puta rekla Petru Jojiću da laže i niko nije reagovao. Ni kolega Arsić nije reagovao, a pošto ja pamtim i prihvatam iskustva od juče, za nas reći - lažovu, da laže je nešto…

Ja moram. Ako neću ja, ko će?

Žao mi je. Pročitajte stenogram i to se od juče ovde važi.
Dakle, nikada niko od srpskih radikala nije rekao da dva miliona ljudi radi za minimalac i to jeste velika laž i to jeste pokušaj da se obmane javnost zato što smeta Arsiću što mi pričamo da plata minimalna mora biti 37.000 dinara i minimalna penzija 37.0000 dinara, zato što je to vrednost minimalne potrošačke korpe.
Rekli smo više od 300.000 ljudi radi za minimalac, više od 400.000 samo malo iznad minimalca i više od milion penzionera prima penziju ispod tog iznosa. E, to je sve skupa više od dva miliona.

Hvala, gospođo Radeta.

Pravo na repliku ima Veroljub Arsić.

Izvolite, kolega Arsiću.

E sad, ja mogu da kažem da sve što je rečeno da koleginica nije govorila istinu. Niti sam ja predsedavao, kad je rečeno kolegi uvaženom Petru Jojiću da on laže, niti je to njemu rečeno.

(Vjerica Radeta: Molim?)

Rečeno je nešto drugo. Proverite stenografske beleške, kao i što je rečeno da dva miliona ljudi prima minimalnu zaradu.

(Vjerica Radeta: E, lažeš.)

Evo, to ćemo da proverimo po stenogramima. Neću time baš nešto mnogo ni da se zamaram, nije meni to cilj.

Naravno da poslanici imaju pravo da iznose svoje političe programe, ali nemaju pravo da iznose neistine i netačne podatke. Imaju, doduše, ali onda nemojte da zamerite kad mi odgovorimo istinitim i tačnim podacima.

Kome će građani verovati više, to će da pokažu na izborima, a što se tiče više te demagogije koju je Zoran Stoiljković započeo, kad je on kao predsednik sindikata podržao štrajk u katastru, a štrajkači, znači, ne svi zaposleni, samo jedan manji broj zaposlenih je tukao i sprečavao građane da uđu u Republički katastar i da ostvare svoja prava. E, to je ta politika i on je izmislio tu priču da minimalna cena rada mora da bude u visini potrošačke korpe i da minimalna penzija mora biti u visini potrošačke korpe.

Ja kažem da je to idealno, voleo bih ja da je to moguće, ali moram da postavim još neka pitanja. Da li je minimalna potrošačka korpa za jednog čoveka ili jedno domaćinstvo? Ja tvrdim da je za jedno prosečno domaćinstvo.

Druga stvar, da li jedno prosečno domaćinstvo ima samo jednu platu ili penziju ili ima više? Hajde da pričamo o životu, a ne da izmišljamo razloge. Znači, ima više. Sada već velika većina domaćinstava ima po dvoje zaposlenih.

(Aleksandar Šešelj: Ne znaju šta će od posla.)

Evo, kolega koji dobacuje, on ne zna šta će od posla. Mnogo je zauzet, prošeta, obiđe. Bolje bi mu bilo da sedi u Narodnoj skupštini i da uči od starijih kolega. Ja sam tako učio. O tome se radi.

Znači, ovde je čitava jedna priča oko banalizacije svega što se radi u Narodnoj skupštini. Kada naiđu na argumente, onda tvrde da ih neko vređa, da ih neko naziva lažovima, da mi izmišljamo podatke itd. Mislim da će građani to da cene na izborima.