Hvala, ministre.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić, replika.

Reagujem na formulaciju bošnjački predstavnici.

Poštovani ministre, upotreba pojmova, značenje pojmova je od izuzetne važnosti. Dakle, nemam ja nikakav problem da vi iznesete kritiku na bilo kog političara u Bosni imenom i prezimenom. Ali, kada kažete – namera bošnjačkih predstavnika, to nije dobro. To predstavlja određenu strelicu koja se implicitno odnosi i na nas ovde. To predstavlja određenu poruku od izuzetnog političkog i javnog značaja, pogotovo kada dolazi sa pozicije jednog ministra koji ovde predstavlja Vladu.

Zato je bila i reakcija mog kolege Fehratovića. Upotreba pojmova je zapravo ta koja na neki način implicira namere. Upotreba pojmova je ta koja šalje poruke za neka buduća ponašanja.

Zato bi tu bilo od izuzetne važnosti da budemo jako oprezni. Razumem potrebu i podržavam da se uredi vojska, ojača vojska, da se ima strategija, ali ovde je pitanje naših orijentacija. Da li ćemo praviti vojsku kao tvrdu silu ili ćemo praviti vojsku kao normalnu silu koja će i te kako nadoknaditi određene nedostatke kroz meku silu? A meka sila zapravo znači ovo što ćemo kulturom politike i kulturom javnog diskursa, zapravo, nadomestiti. A to u našem slučaju, ovde u Srbiji znači da li ćemo mi brinuti o tome da li će jedna trećina građana koji ne pripadaju srpskoj nacionalnosti u zemlji vojsku prihvatiti kao svoju, u punom pravnom i punom emocionalnom smislu ili će je prihvatiti kao nužnost, nametnutu kao nužno dobro ili kao nužno zlo.

Zbog toga je jako bitno koje termine upotrebljavamo.

S druge strane, potpisnica Dejtonskog sporazuma ne znači garant. Znači stranu koja je na neki način učestvovala u svemu što se dešavalo do tog sporazuma i naravno da je to legitimno i ona jeste potpisnica i tu nema nikakve dileme, ali ne garant.

Zato ove stvari i prema Bosni su izuzetno važne kako ih u diskursu profiliramo. Time odražavamo nameru da li ćemo otvarati stranicu pomirenja ili nećemo. U tom kontekstu je jako važno biti oprezan i u pojmu islamski radikalizam, ali isto tako, i u svim formulacijama koje se odnose na Bosnu i Bošnjake.

Hvala, doktore Zukorliću.

Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite, koleginice Jovanović.

Od raspada JNA i formiranja naše nacionalne Vojske došlo je do izražaja ono što je vekovima poznato, a to je da su srpski oficiri, pre svega, izuzetno visokog morala, ljudi koji su, kako je to u mnogim knjigama i napisano, jednostavno genetski predodređeni da brane svoju otadžbinu i svoj narod. Pod tom jugoslovenskom armijom srpski oficiri su zaista bili šikanirani na najgore moguće načine, decenijama im se onemogućavao napredak u službi i jednostavno te greške iz naše bliže prošlosti moraju da se ispravljaju.

Pod ovim DOS-ovskim mafijaškim režimom i tim ministrima koji su vodili srpsku vojsku, to ste i vi pominjali, gospodine ministre, ništa nije bilo mnogo bolje. Setimo se samo kako je Ponoš postao general, posle načelnik Generalštaba svih afera, ali ono što je sada veoma bitno za vas i za ovu Vladu i za buduću Vladu i za sve koji budu vodile računa o srpskoj vojsci je da se mnogo više pažnje obrati na status oficira u srpskoj vojsci.

Vi ste ovde u ovom članu pomerili tu granicu, i to je drugi put da se to dešava, verovatno zbog činjenice da imamo zaista realno problem u Vojsci Srbije sa jednim delom odliva oficirskog kadra. To ne može da bude u onim brojkama i procentima kako to neprijatelji srpskog naroda žele da predstave, ali jedan oficir da iz bilo kojih razloga, koji su statusne prirode, nezadovoljstva materijalnim položajem, napusti Vojsku Srbije je ogromna šteta za državu Srbiju.

Mi srpski radikali se u našem programu zalažemo za to da se mnogo veća pažnja upravo tom pitanju posveti. Jutros kada smo počeli ovu raspravu i kada smo istakli to da su dobrovoljci iz SRS, pre svega, dobrovoljci proteklih otadžbinskih ratova imali ogromnu ulogu, ali i četnici u Prvom svetskom ratu, kroz četiri četnička odreda, koje je tadašnjim ukazom ministar vojni Dušan Stefanović, kroz odrede koje su formirali, uputio na front sa specijalnim zadacima da brane srpski narod, e mi želimo tu tradiciju, takođe, da vratimo. Nije to davno bilo, pre 100 i koliko godina, ali kada već Vojska Srbije daje toliko značaja u smislu mnogo većeg naoružanja, osavremenjavanja, stvaranja boljih uslova, izgradnje stanova, mi mislimo da to sve treba mnogo više i mnogo bolje.

(Predsedavajući: Hvala.)

Završavam, gospodine Marinkoviću.

Ne može, gospodine ministre, oficir bilo kog ranga da radi neke periferne poslove samo zato u mirnodopskim uslovima koji nisu primerene za srpskog oficira. O tome vodite računa i mi ćemo uvek stajati na toj strani i na profesionalizaciji vojske, tako da oni imaju apsolutno najviše moguće plate, opremu i sve ono što im je potrebno.

Hvala, gospođo Jovanović.
Sada reč, po amandmanu, ima prof. dr Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre sa saradnicima, hvala vam što vi, kao ministar vojni, i vrhovni komandant Aleksandar Vučić vraćate ugled srpskoj vojsci onakav kakav je ona imala u svojoj tradiciji.

Poštovani ministre, ja ću postaviti jedno pitanje sada sebi i vama – koliko svakodnevni medijski napadi na Vojsku i na vrhovnog komandanta, posebno na njegove roditelje, utiču na slabljenje odbrambene uloge vrhovnog komandanta?

Kada to pitanje postavljam, onda dozvolite da ga obrazložim. Mi smo, gospodine ministre, iz dana u dan, iz časa u čas, iz minuta u minut, a i građani Republike Srbije, svedoci lažnih vesti, izmišljotina, uvreda, neviđenih brutalnih medijskih napada na vrhovnog komandanta, predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, na njegovu porodicu i njegove roditelje.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, vrhunac lažnih vesti, izmišljotina, uvreda i medijskih napada na predsednika Aleksandra Vučića i vrhovnog komandanta i njegove roditelje predstavlja pismo upućeno njegovim roditeljima preko jednog dnevnog lista od 18. decembra 2019. godine. Takve uvrede, ispoljena neviđena drskost, laži, primitivizam najnižeg ranga prema predsedniku i njegovim roditeljima ne poznaje ljudski um. Radi se o pismu upućenom od novinara gospodin Kostića.

Znate li novinaru, gospodine Kostiću, da se roditelji vole svim srcem i da su oni Aleksandru Vučiću bili podrška u životu, saborac, kao i mnogi drugi roditelji svojoj deci? Upravo prisustvo predsednikovih roditelja u njegovom životu daju mu snagu i moć.

Vaše uvrede, gospodine Kostiću, spadaju u najveće uvrede u njihovim životima. Kada predsednik i vrhovni komandant Vučić i njegovi roditelji budu videli da ih vređa novinar, pa makar i šarlatan, najvećim mogućim lažima, izmišljotinama najnižeg ranga, ne mogu ostati ravnodušni, jer su upravo oni Aleksandru bili oslonac u njegovom životu i davali mu snagu i moć, a vi, gospodine Kostiću, svojim uvredama ostaćete izbuljeni i prazni.

Vama se, gospodine Kostiću, uzvraćati neće uvredama, jer ste vi sami sebi presudili i možemo vas samo žaliti. Zapamtite, normalni novinari ne vređaju druge. To rade samo sitne duše.

Vi ste, gospodine Kostiću, uvredama predsednika i njegovih roditelja pokazali koliko čovek može nisko pasti, koliko jadne i bedne stvari mogu izaći iz vaših prljavih usta i koliko nakaradno možete izgledati na tim vašim klimavim nogama.

Uzmite, gospodine Kostiću, to pismo puno laži, neizmerne mržnje i uokvirite ga i postavite ga na zid vaše dnevne sobe, kako bi se svakodnevno podsećali na najviši domet vašeg novinarskog šarlatanstva i visoki domet vašeg samoproglašenog drugosrbijanskog elitizma.

Vi, gospodine Kostiću, i ovi vaši iz Saveza za Srbiju zalažete se i dalje za nerad, za haos, za javašluk u državi, protiv rada i reda. Aleksandar Vučić će i dalje zajedno sa građanima Republike Srbije da modernizuje Srbiju.

Na kraju, zapamtite dobro, Aleksandar Vučić je veliki srpski pregalac, veliki srpski državnik, veliki srpski reformator, veliki srpski rodoljub i nadasve se veliki srpski patriota, koji nikada neće učiniti ništa protiv svog naroda i građana Republike Srbije i svoje otadžbine, jer takvog su ga vaspitavali njegovi roditelji koje vi, gospodine Kostiću, vređate. Zato oni mogu biti sretni roditelji, a Boga mi i država Srbija. A vi, gospodine Kostiću, sa vašom mržnjom ostaćete suha grana na drvetu čovečanstva.

Na kraju, gospodine ministre, hvala vam što i vi vrhovni komandant afirmišete srpsku državu i naciju, a srpskoj državi i naciji, a srpstvu su potrebni junaci i patriote i građanima Srbije, a državi vojnika i vrednih radnika i opštini čestitih i vrednih građana. Hvala.

Hvala profesoru Atlagiću.
Po amandmanu se javio doktor Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, već je bilo reči o važnosti pojmova i diskursu koji se koristi u samom tekstu strategija, ali isto tako i u svim formulacijama današnjih govora.

Zato ću ponoviti važnost da se preformuliše pitanje pojma islamskog radikalizma, pre svega iz principijelnih, zato što bi formulacija - verskog radikalizma, zapravo bila adekvatnija i obuhvatila bih sve moguće vrste verskog radikalizma koji postoji ili koji će se pojaviti u nekoj budućnosti, a isto tako time bi se izbegla mogućnost neke vrste targetiranja, odnosno stigmatizacije muslimana, a čuli smo obrazloženje od kolege Fehratovića i koja su opšte poznata - islam kao vera u svojim doktrinarnim i svim svojim učenjima nema nikakve veze sa radikalnom, nasilničkom ideologijom koja, nažalost, često proizvodi i terorizam.

To bi bila naša preporuka upravo iz onih razloga koje sam malopre spomenuo, a to je da je jako važno formulisati vojsku u pravnom i svakom drugom pogledu kao instituciju, jednu od najznačajnijih i nacionalnih i državnih institucija koju će svi građani moći doživeti kao svoju.

S obzirom na sva istorijska iskustva za pripadnike ne srpski narod i nacionalnih zajednica to nimalo nije jednostavno i zato bih voleo da pratimo onaj načelni diskurs otvaranja Srbije prema okruženju kojem svedočimo u politici poslednjih godina, poslednjih meseci uključujući ideju „malog Šengena“, koji je na neki način malo iskače iz celokupne retorike koju danas ovde možemo čuti u tumačenjima ove strategije, jer sigurno oni koji ne vode dovoljno računa da li ćemo određenim pisanim tekstovima, formulacijama, strategijama, a posebnim javnim nastupima – da li vodimo Srbiju u pravcu zatvaranja ili otvaranja?

Nisam siguran da je pametno, da je profesionalno i politički odgovorno samo istaći ovde velike reči u pogledu odlučnosti da budemo najjači i najbolji i da se nikoga ne bojimo i da nam niko ne može ništa, a ukoliko Srbiju guramo u neku vrstu obruča, političkog obruča, ekonomskog i na koncu obruča vojnog, to ne može biti državnička politika.

Znam da to nije državnička politika vrha ove države i zato sam u partnerskim odnosima kao Stranka pravde i pomirenja sa vladajućom većinom, jer znam da smo postigli dogovore da se ova zemlja kreće jednim drugim pravcem, pravcem budućnosti svetlije od prošlosti, pravcem punog uvažavanja različitosti i unutar zemlje, punog uvažavanja različitosti u našem okruženju, ali isto tako pragmatičke politike koja će uvažavati stvarne efekte moći svetskih i regionalnih sila, uključujući i posredne i neposredne pretnje i sve ono što može iz toga da proizađe.

U tom pogledu smatram da je jako važno biti pametan, biti osetljiv za formulacije koje mogu da se upotrebe protiv ove zemlje. Po pitanju ovih formulacija koje se odnose na BiH može to da ima taj ugao gledanja koji smo čuli, međutim, svako obuhvatanje vojnom strategijom nekog pitanja koje se odnosi na unutrašnje pitanje neke zemlje je veoma rizično, po meni čak i neprihvatljivo. Mislim da ne razmišljamo o nečemu što može da bude reakcija. To je legalizovanje prava da sve susedne zemlje to iskoriste, pa da u svojim vojnim strategijama tretiraju neka unutrašnja pitanja države Srbije, što sigurno neće biti na korist nacionalne i državne bezbednosti i budućnosti ove zemlje.

Na to treba obratiti pažnju, a da do kraja ilustrujem šta će nam se desiti. Ovaj tekst će, ako već nije, u Briselu biti prezentiran kao pretnja prema BiH, iskoristiće da vam ubrzaju ulazak u NATO pakt BiH jer će kazati – evo vidite, oni u svojoj vojnoj strategiji imaju planove koji se tiču unutrašnjih pitanja BiH. Moglo je sve to da se kaže drugim formulacijama.

Jezik je čudo. Jezik je najjače oružje pametnih ljudi i ja to sugerišem da se postignu efekti onoga što jeste interes zemlje na vojnom planu u skladu sa međunarodnim principima i etičkim principima, ali da se biraju reči koje neće ostaviti prostor da ih neko upotrebi za negativno tumačenje koje može biti štetno i za ovu zemlju, ali i opšte za regionalnu bezbednost. Hvala vam.

Hvala vam doktore Zukorliću.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin.
Izvolite gospodine ministre.

Čitam šta se napiše u Sarajevu, slušam šta se govori, ali nikako da čujem čime mi to pretimo, koja je to pretnja i kako se drugačije kaže – očuvati Republiku Srpsku u okviru BiH. Kako to drugačije da kažem da mi je stalo do Republike Srpske nego kao dela ustavnog sistema koji čini BiH koji je nastao na osnovu Dejtonskog sporazuma, čiji je Srbija potpisnik. Šta tu može da bude pretnja? Kome pretimo? Tamo žive Srbi, živi ih veliki broj. Dužni smo i odgovorni da vodimo računa o njima i kao zemlja koja je potpisala, a gde god je potpis valjda i garantujete za ono što ste potpisali, da vodite računa da se tu ništa ne promeni, da se ništa bez saglasnosti dva entiteta i tri naroda ne može desiti.
Zašto bi to bilo kome smetalo? Ne može da smeta. Pominjanje srpskog naroda nije agresija. Nije srpski narod ružna reč. Mi smo navikli možda iz onog vremena da smo uvek morali da pravimo uravnilovku, pa kada se desi mast pok onda moramo da nađemo i srpske liberale, pa onda uvek moramo da kažemo – nacionalizmi, ne nacionalizam koji se dešava nego nacionalizmi. Uvek smo morali da izjednačavamo. Nema šta da izjednačavamo.
U Republici Srbiji ne postoji Dejtonski sporazum koji je napravio Republiku Srbiju, ne postoje zemlje koje garantuju za njen ustavni sistem, ne postoji bilo ko sa strane ko može da kaže bilo šta o njenom sistemu. Niko se ništa ne pita po tom pitanju.
Takođe, na teritoriji Republike Srbije postoje dve autonomne pokrajine, ne tri, četiri, pet nego dve. Republika Srpska ne može da se uporedi ni sa jednim elementom u okviru Republike Srbije zato što nema ista ovlašćenja, nije nastala na isti način, nema isto ustavno-pravno biće, ne možemo ga porediti. Briga o bilo kom narodu van granica Republike Srbije u Republici Srbiji se nikada nije smatrala agresijom, nikada.
Biću iskreno srećan ako iz BiH, iz Federacije dođu političari koji će da kažu – napravićemo školu, vrtić, most, put, zaposlićemo ljude. Sjajno, nema ljutnje, ali zašto se onda postavlja pitanje da je to agresija ako Republika Srbija kaže – očuvaćemo Republiku Srpsku u njenom punom Dejtonskom kapacitetu i vodićemo računa o Srbima gde god oni da žive? Ne može biti pretnja u tome. Nema pretnja u tome.
Odvikli smo se možda od toga da Srbi govore o Srbima, da koriste izraz, da koriste ime svog naroda. Nema ničega lošeg.
Naprotiv, sigurna i stabilna Republika Srpska je najčvršći garant postojanja BiH. Ako Republika Srpska nije sigurna kako će BiH biti sigurna, ako građani Republike Srpske nisu zadovoljni svojim položajem, svojim životom, kako će BiH biti zadovoljna, to je pola njene teritorije.
Republika Srbija nikome ne uređuje život samo onako kako su građani BiH kroz Dejtonski sporazum sebi uredili život, mi samo tražimo da se taj sporazum poštuje i ništa više i imamo pravo, kao matična država, da vodimo računa o svakom svom pripadniku, bez obzira gde živi, da čuvamo njegova ljudska, nacionalna, verska prava da mu pomažemo da se ekonomski razvija, pa valjda je pravo Srbije da odlučuje šta će sa svojim parama. Valjda je pravo Srbije da u Drvaru otvori fabriku ako hoće. Može da otvori negde drugde, ali eto, može i tamo, i ne može biti loše ništa u tome. Nema, nema agresije. Nemojmo nikada Srbiju i srpski narod posmatrati kao narod agresor regresije, nema je.
Što se tiče vojske i odnosa prema Bošnjacima, odnosno odnosa prema pripadnicima vojske islamske veroispovesti svako pravo je zagarantovano. Ni manje, ni više nego pravoslavnim katolicima i protestantima, i kada je u pitanju poštovanje običaja, poštovanje vere, prostorija gde se vera ispoveda, ljudi koji u tome pomažu, mislim na imame.
Pre nekoliko meseci je major Jusuf Spasić išao na skup, svetski skup imama, vojnih imama, Vojska Srbije ga je poslala tu. Pre, vi ćete znati tačno kada, Imam u naše garnizonu u Novom Pazaru je išao na Hadž u Meku o trošku Vojske Srbije, bez ikakve mogućnosti da se to uskrati nekome, kao što pravoslavni sveštenici, vojni sveštenici idu na poklonička putovanja u Hilandar ili Jerusalim. Potpuno prirodno i potpuno normalno. To je ono što je do nas, to je ono što mi možemo da učinimo da se svako dobro oseća u našoj vojsci. Mi imamo oficire islamske veroispovesti, mislite da ih ja pitam za to, to je njihovo pravo, oni imaju pravo da ispovedaju svoju veru, a na meni je da im nigde ne ugrozim na bilo koji način njihovo ljudsko i versko pravo, a na njima je da služe vojsku i da služe poziv koji su oni izabrali, kao i bilo ko drugi.
Nema, nema diskriminacije u Vojsci Srbije o tome mnogo vodimo računa i mnogo se pazi na tako nešto, i u ostalom to nije u biću srpske vojske, nije, i čak ne moramo mnogo toga ni da radimo, ne postoji ta emocija, ne postoji nikad i nikad nije postojala ta potreba.
Kada je u pitanju odnos prema BiH, pa čekajte, imali ikoga ko je više puta od Aleksandra Vučića i ove Vlade i ove Skupštine potvrdio suverenitet i teritorijalni integritet BiH. Pa, kad ste čuli bilo kog funkcionera Vlade Republike Srbije da kaže – priznajem Republiku Srpsku kao nezavisnu državu, a čujete Željka Komšića koji kaže da priznaje Kosovo kao nezavisnu državu. Ne obraćam se ja vama, samo pričamo, niti mislim da ste vi branilac i zastupnik Vlade u Federaciji. Ne, vi ste na prvom mestu državljanin Republike Srbije, poslanik, građanin Republike Srbije. Dakle, tako i govorim. Znači, mi smo to čuli, često čujemo to.
Znate, zamislite samo da je recimo, predsednik Aleksandar Vučić izašao i rekao da će u Hrvatskoj praviti drugu teritorijalnu podelu kao što je rekla gospođa Kolinda Grabar Kitarović, koja je rekla – branićemo prava Hrvata u Srbiji i Vojvodini. Ma, je li to dve države? I, ništa. Mi od toga nismo napravili slučaj, nismo prekinuli diplomatske odnose, a ovde se zabranjuje suverenoj Srbiji da samo kaže jednu vrlo jednostavnu stvar – čuvaćemo Srbe gde god da žive tačka.
Šta je loše u tome? Nema ništa loše u tome. Ako i ko vodi računa o tome da poštuje teritorijalni integritet, ustavni poredak svojih suseda, to je Srbija. Nikada niste čuli nijednu takvu izjavu od bilo kog funkcionera Republike Srbije, nikad. A malo, malo pa čujete od drugih država koji to govore. Sto puta ću ponoviti i neću vam to zaboraviti, Željko Komšić kaže – Kosovo je za mene nezavisna država iako još nije priznata, ali to nas čeka. Ma nemoj, u ime koga to govoriš? Pa to je kršenje Dejtonskog sporazuma, pa to je kršenje dva entiteta i tri naroda, zajedničkog sporazuma i dogovora. Kada kažete da će to izazvati NATO pakt, što nas svađate sa NATO paktom? Ja se ne svađam sa NATO paktom. Jel NATO pakt treba da brani Republiku Srpsku od mene, BiH treba da brani od mene? Pa ne treba i neće, nema zašto.
Nemojte pretiti NATO paktom. Hajde da sačekamo reakciju tog NATO pakta. Nemoj sada neko ovde da se javi od poslanika koji imaju recimo dobre odnose sa ODKB pa da kaže – dovešću vam ODKB. Neće dovesti niko ni NATO pakt, ni ODBK, neće. Pogotovo ne u BiH.
Neka BiH odlučuje kao što vidite, o čemu hoće. Nigde u našoj strategiji ne piše da BiH ne postane član NATO pakta ili bilo kog drugog saveza. Srećan im put, kako god odluče, dva entiteta i tri naroda. Reč nismo rekli, ne zanima nas. Nikom ne sprečavamo pravo da radi šta god hoće u svojoj zemlji, ali ne možete očekivati od nas da se pravimo da Srbi ne postoje, da Republika Srpska ne postoji i da ne koristimo svoje pravo. Ko je potpisao Specijalne paralelne veze? Kako mi to sada imamo neke posebne veze, zvanično, na papiru određene u odnosima sa Srbima koji žive u BiH? Kako se to uspostavilo? Pa evo, samo ih sprovodimo, ništa više. Samo kažemo još jednom čuvaćemo ih i čuvamo ih. Kao što čuvamo svakog nosioca pasoša države Srbije.
Ja sam imao iskreno zadovoljstvo i čast, ako gledaju ovo, evo neka znaju da mislim na njih, da sam im i dalje zahvalan, da ih puno pozdravljam i da se radujem našem ponovnom susretu, imao sam ogromnu čast da upoznam nekoliko državljana Republike Srbije bošnjačke nacionalnosti u Sočiju, gde drže velike moćne građevinske firme i mnogo vole svoju Srbiju. Bio sam strašno ponosan što sam razgovarao sa njima, što sam proveo to veče sa njima. Evo i sada ih pozdravljam i hvala im puno na gostoprimstvu. Ja o njima brinem, u mojoj strategiji piše – dijaspora i Srbi. Ja o njima brinem i jako brinem o njima šta će im se i gde god da će im se desiti.
Znači, nemojte nas voditi u tako uzak okvir. Naravno da imamo prioritet, Republiku Srpsku i naravno da imamo prioritet Srbe, najviše ih je, najviše nas je i to je logično i prirodno, ali to nikome nije pretnja. Nikome. Kada ste čuli od nekog iz Srbije da se ljuti na Orbana što to kaže za Mađare, zemlju članicu NATO pakta. Nikad. Šta je problem? Pa naravno da će da brine o Mađarima, što da ne brine o Mađarima? A na njegovu sreću, ima Srbiju koja još više brine o Mađarima nego što može ili mora da brine Mađarska. Neka svako brine o svojim građanima i srpske nacionalnosti van granice Srbije, nikakvih problema neće biti.
Kažem, ne vidim ni spor, ni sukob, zaista i hvala vam što diskutujete, hvala vam što ste u našem parlamentu, vašem parlamentu, hvala vam što govorite ispred svojih birača, hvala što govorite ispred građana Srbije, jer vi ste na prvom mestu državljanin Republike Srbije, a sve ostalo je nešto što mene manje zanima, hvala vam zbog svega toga i ja ne vidim spor. Razumem vašu zabrinutost, mogu to da prihvatim, ali ne mogu da prihvatim da ova strategija na bilo koji način, bilo koga dobronamernog može da uplaši, uznemiri, a pogotovo ne posvađa, a može sigurno da umiri i ohrabri Srbe da tamo gde žive i dalje tamo žive, jer znaju da Srbija brine o njima. Hvala.