Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Vi ste, gospodine ministre, rekli ono što sam otprilike ja govorio ovde juče, više ili manje slično, s tim što ste vi za svoje reči od poslanika vladajuće većine dobili aplauz, a ja sam dobio napade i uvrede. Ali, svejedno. Bitno je da u ovako važnim stvarima i u ovako važnom trenutku pokušamo barem da budemo konstruktivni.

Neću navoditi sve ovde i citirati, mada imam vremena, po Poslovniku, šta je sve govorio prethodnih dana, i premijer Srbije, gospođa Brnabić, i predsednik Republike, i koliko je to bilo ispod nivoa ozbiljnosti trenutka. Ali, kao što sam rekao juče, u terminu za postavljanje pitanja, ne Vladi, nego onom jutarnjem, kada neko kaže da treba otprilike ovo sada što ste vi rekli, sa malo drugačijim rečima, da država prosto treba da reaguje kao država, postoji čitava lepeza diplomatskih mera, onda samo zlonamerni ili potpuno neuki, a ja verujem da vi, odnosno vladajuća većina, niste neuki, oni samo mogu misliti da je to onda poziv na rat i huškanje i sukobe.

Postoje razumne diplomatske mere, čitava lepeza, koja se poteže i za mnogo blaže i manje stvari.

Moram priznati da sam ja zaprepašćen izlaganjem, i ne prvi put, gospodina kolege Marinkovića, ne slažem se ja ni sa mnogima drugima tu, ali njegovom malopređašnjom raspravom, odnosno diskusijom, zato što mislim da je ona prosto višestruko ispod onoga što poslanik Skupštine Republike Srbije treba da kaže u ovom trenutku, ako išta kaže.

Dakle, pozivanje na razgovor ambasadora, demarš zvanični, protestna nota, uključujući i privremeno povlačenje ambasadora, a, na kraju krajeva, povući svoga ili zamoliti, recimo, ovoga da ode. Mnogo je tih čisto diplomatskih mera, plus saopštenje Vlade, a svega toga nije bilo u ovoj stvari. Bilo je samo - nemojmo slučajno da huškamo. Niko ne huška. Ali, morate da se ponašate kao ljudi, kao poslanici, kao država, pogotovo, da sačuvamo minimum, ali minimum, ličnog i državnog dostojanstva. Ništa više od toga.

U tom smislu, ja podržavam većim delom vaše reči, gospodine ministre, a i sami ste rekli da je to u vaše lično ime. Mislim da nije bilo razloga da se ne usvoji predlog gospodina Šarovića, ili kolege Šarovića, da se Skupština u ovom trenutku oglasi, mi kao poslanici, ne moramo da čekamo Vladu, ne moramo da čekamo predsednika, da kažemo nešto, jer naše kolege su tamo privođene, naše kolege su uhapšene, kolege poslanici. Na stranu što su oni predstavnici srpskog naroda tamo, barem većina njih, ali svejedno. U našem susedstvu, u našem neposrednom okruženju, neko uvodi, to je stvarno stanje, neko prebija crkvene velikodostojnike, vladika je pretučen noćas, privedeni su, čitava poslanička grupa je uhapšena. To prosto zaslužuje neki odgovor.

Neću se javljati mnogo, osim ako ne bude baš neophodno, da bih tu sad nešto prikupljao političke poene. Prosto apelujem na vas i završavam time, ne samo na vas kao ministra, ne samo na vas kao vladajuću većinu, da reagujemo kao država. Pa, mi smo povlačili ambasadora, i ne samo ambasadora, svo diplomatsko osoblje iz Makedonije, iz Skoplja, za mnogo manju stvar je Aleksandar Vučić naredio povlačenje diplomatskog osoblja, ispraznili smo ambasadu u Skoplju za jednu nejasnu stvar i posle su se vratili! Pa, možemo makar da uložimo energični demarš!

Dok ja ovde govorim, trebalo bi da je ambasador Crne Gore pozvan u ministarstvo, to je najmanje što smo mogli uraditi, u Ministarstvo spoljnih poslova.

Vidim da su neke kolege nestrpljive. Kažem, ovo je suviše važna stvar i važan trenutak, da bi sada tu nešto padali ponovo na ta neka dnevnopolitička prepucavanja.

I zaista poslednja rečenica - kad reagujete na svaku, često i nepametnu izjavu nekog predstavnika opozicije, koja vas zaboli, tačna ili polutačna ili lažna, neistinita, ne čekate velike odluke, ne čekate zvanični stav, pa, hajde, reagujte i na ovako nešto, odnosno reagujmo i na ovako nešto. Hvala.

Pravo na repliku, ministar, gospodin Aleksandar Vulin. Izvolite.

Ja samo hoću još jednom da podvučem da ne smemo uraditi ništa što će Srbe u Crnoj Gori izložiti problemu, izložiti opasnosti. Ne smemo ni slučajno dozvoliti da režim Mila Đukanovića njih prikaže kao remetilački faktor, da njih prikaže kao produženu ruku Srbije ili bilo koga drugog. Ni slučajno.
Država Srbija mora da reaguje. Ja sam predložio kako mislim da treba da reaguje. To je moj stav. Ali, vodite računa da i ovde vrlo glasno kažemo, Srbi u Crnoj Gori, srpske političke partije, nisu produžena ruka Srbije niti bilo koga drugog. Oni zastupaju svoje birače, i to je njihov izbor, njihovog legitimiteta. Nikako drugog.
A mi kao Srbija imamo prirodno pravo, i uostalom pravo koje i predviđamo strategijom, da brinemo o Srbima, bez obzira gde oni žive, posebno kada su njihova prava ugrožena.
Naravno, želim i to da dodam, smatram da je potrebna neposredna komunikacija sa Srpskom pravoslavnom crkvom, mislim na patrijarha Irineja, jer ovo nije udar samo na Mitropoliju, ovo je udar na Srpsku pravoslavnu crkvu i zato se mora posmatrati i donositi odgovor u celini. Sva srpska pravoslavna crkva mora da da jedinstven odgovor. Ako ovo prođe u Crnoj Gori, a zašto ne bi prošlo na prostoru Kosova i Metohije? Bude li se ostavila mogućnost strancima da ovo prećute, prećutaće i ono što se dešava na KiM, što su želeli da urade kada su pokušali da ubace lažnu državu Kosovo u UNESKO, sa idejom da sutra Gračanica i Dečani budu kosovsko kulturno nasleđe. Ne nasleđe Srpske pravoslavne crkve, nego kosovsko kulturno nasleđe.
Znate, ko nema svoju kulturu, ko nema svoju istoriju, ko nema svoju tradiciju, on mora da je ukrade od nekoga. On mora da je otme nekome. E, to prepoznajemo i po ovome što radi Milo Đukanović, to znamo i po ovome što rade Šiptari na Kosovu.
Još jednom da podvučem - Srbi u Crnoj Gori su lojalni svojoj Crnoj Gori, vole oni svoju Crnu Goru, nisu produžena ruka nikoga, oni imaju legitimitet u svojim biračima, a država Srbija je zabrinuta i tu je da vodi računa o njima. Ovo ne može da se završi ako Srbi u Crnoj Gori ne budu bili zadovoljni ishodom.
Ja bih bio najsrećniji kada bi Milo Đukanović shvatio u šta srlja i prestao ovo da radi. Ako ne bude, ja sam predložio šta ja mislim da treba raditi sa pojedincima koji su nosioci antisrpske politike u režimu Mila Đukanovića, nikako prema građanima Crne Gore. Srbi u Crnoj Gori nisu odgovorni čak ni za ovo što sam ja rekao.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Kolege, dao sam reč Marijanu Rističeviću. Ne razumem vaše prijave za reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, crkva je odvojena od države, jel tako gospodine Kariću, ali mi nismo odvojeni od crkve.

Ja sam zgrožen ponašanjem crnogorskih vlasti prema svojim državljanima srpske nacionalnosti i srpske pravoslavne vere. Zgrožen sam prebijanjem episkopa Metodija i drugih vernika. Ali, morate imati u vidu da je Milo Đukanović sebe održavao na vlasti prvo boreći se protiv tzv. diktature Slobodana Miloševića. On je simpatije zapada i zapadnih sila pravdao i dobijao na borbi protiv Slobodana Miloševića. Bio je faktor koji je bio neophodan da se ruši tzv. diktatura Slobodana Miloševića.

Danas je Milo Đukanović, podsetiću vas na tzv. pokušaj državnog udara, danas je Milo Đukanović koji je prodao celo primorje Rusima, on je navodno borac protiv ruskog uticaja. Sada želi sebe da predstavi kao borca protiv ruskog uticaja koji ide kroz Srbiju, pa je to neki srpsko-ruski uticaj protiv koga se on bori. To je teška provokacija i pre svega prekršaj Evropske konvencije o ljudskim pravima. Čudim se Dunji Mijatović da se već nije oglasila, oglašavala se i za manje stvari. Ovo ide direktno u toj deklaraciji pravo veroispovesti.

Pravo veroispovesti je pravo koje se vrši na određenoj imovini. Ne možete pravo veroispovesti izražavati u moru i na livadi. Zato očekujem, verujući da će naši državni organi odmeriti svoje ponašanje, verujem da je vreme da se oglasi i EU, ali i komesar za ljudska prava koji se zove Dunja Mijatović, koja je bila kritičar svega i svačega.

Izuzetno je teško, teško je gledati te nemile scene, radi se o našem narodu koji živi u državi Crnoj Gori. Ničim mi ne rušimo suverenitet i integritet Crne Gore, ali Crna Gora je sada podeljena zemlja. Nju su podelili Milo Đukanović i milogorci svojim ponašanjem, ne Srbi. Nemojmo dopusti da Milo Đukanović dokazuje da je do nemira u Crnoj Gori do kojih je došlo, došlo pod uticaje Rusije i Srbije. Ne smemo ući u tu klopku.

Verujem da je teško svima nama, da je teško i Vlasima. Zamislite, koliko je teško nama koji nismo menjali ni veru ni naciju. Zamislite koliko je teško nama koji smo 2006. godine i noktima i rukama i prstima, bez obzira što smo bili opozicija, pokušavali da Milo Đukanović ne ostvari većinu na referendumu, dok su se Koštunica i njegovi simpatizeri izležavali, baš ih bolela briga.

Zamislite da nije bilo 2006. godine, da je ovo rukovodstvo rukovodilo Srbiju, kad bi Crna Gora bila nezavisna država i kakva bi reakcija, da je opstala zajednica, kakva bi reakcija danas bila moguća? Godina 2006. je smanjila naše manevarske sposobnosti, po pitanju Crne Gore. To je samostalna, nezavisna država, članica UN.

Mi moramo da budemo odmereni i, ponovo podvlačim, da pazimo da nas Milo Đukanović ne uvuče u priču kako je, eto, on borac protiv ruskog uticaja koji dolazi preko Srbije, pa se tamo, kao, to sve odrazilo na Srpsku pravoslavnu crkvu. Ne smemo to dopustiti. Verujem da će Đukanović pasti. Put sa vrha uvek vodi prema dnu. On je sam odlučio da više ne silazi polako, već da bućne odjednom. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta. Izvolite.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih na početku, pre svega, da najoštrije osudim skandalozno, protivustavno i protivzakonito hapšenje 17 poslanika Demokratskog fronta od strane antisrpskog režima Mila Đukanovića.

Svima nam je jasno da su poslanici opozicionog Demokratskog fronta, suprotno svim demokratskim načelima i pravilima, lišeni slobode samo iz jednog razloga – da bi poslanici vladajuće koalicije u gluvo doba noći, u dva, tri sata ujutru, mogli da izglasaju sramni i anti-civilizacijski Zakon o slobodi veroispovesti ili, tačnije rečeno, zakon o otimanju imovine Srpske pravoslavne crkve.

U Crnoj Gori se punih 13 godina, dakle, od osamostaljenja Crne Gore vrši sistematska diskriminacija srpskog naroda. U Crnoj Gori se u odnosu na srpski narod krše temelji evropske vrednosti - sloboda, jednakost, demokratija, ljudska prva, vladavina prava, verske slobode. U Crnoj Gori je napadnuto sve što je srpsko, i srpski jezik i ćirilica i kulturni radnici, intelektualci, umetnici, crkva, srpski lideri. U Crnoj Gori Srbi nemaju nikakav status, nemaju status … naroda, a ne žele da bude nacionalna manjina.

Srpski jezik i ćirilica su izbačeni iz osnovnih i srednjih škola. Srpski jezik nije službeni jezik u Ustavu Crne Gore, srpski jezik je jezik drugog reda. U javnosti i školama i nastavnim programima vrši se sramna revizija istorije. Srbija i srpski narod se proglašavaju agresorima, što je skandalozno i suprotno svim istorijskim činjenicama. Poznati srpski pisci se izbacuju iz udžbenika književnosti, i Petar Kočić i Matija Bećković i Dobrica Ćosić, Ivo Andrić, Oskar Davičo i mnogi drugi. Savremeni srpski pisci u Crnoj Gori su na potpunoj margini. Nemaju mogućnost, faktički, da objavljuju svoja dela na srpskom jeziku i ćirilici.

Srbi u Crnoj Gori ne mogu da se zaposle u državnim službama. Srba nema na mestima direktora vrtića, osnovnih i srednjih škola, u ministarstvima i na drugim značajnim mestima. Srbi su potpuno na margini, pod pritiscima, pretnjama punih 13 godina.

U Crnoj Gori se progone srpski lideri kroz montirane sudske procese. Vlast podiže stotine prekršajnih prijava protiv simpatizera, aktivista i članova Demokratskog fronta. Situacija je nepodnošljiva. Donošenje ovog skandaloznog i sramnog zakona o tzv. slobodi veroispovesti je samo vrh ledenog brega. Ja mislim da bi trebalo uraditi nekoliko stvari.

Prvo mislim da bi naše Ministarstvo unutrašnjih poslova, odnosno ministar Dačić trebalo da pozove na razgovor ambasadora Crne Gore u Beogradu, gospodina, čini mi se da se zove Tarzan Milošević, i da mu uputi oštar i odlučan protest zbog hapšenja 17 poslanika Demokratskog fronta, od kojih su većina Srbi. Poseban je skandal činjenica da je režim uhapsio poslanike kod kojih nije ni skinut imunitet, što je ustavna i zakonska kategorija.

Dakle, svaki dan režim može da dođe i kaže – hajde, sad ćemo vas dvoje poslanika da uhapsimo, vas troje ćemo posle podne hapsiti, vas ćemo u tri sata noću hapsiti, da mi uradimo ono što smo mi naumili. Gde su tu demokratska načela? Gde su tu evropske vrednosti?

Kada ovo pričamo, očekujem reakciju i zvanične Podgorice. Evo, ga opet velikosrbi, velikosrpski hegemonisti, napadaju Crnu Goru. Ma, niko ne napada Crnu Goru, Srbija snažno poštuje teritorijalni integritet i suverenitet Crne Gore, ali ne može mirno da gleda na ovu sistematsku diskriminaciju i ugnjetavanje srpskog naroda.

Ne može Crna Gora biti srećna država. Ne može Crna Gora biti stabilna država ako ne postoji istorijski dogovor crnogorskog i srpskog naroda. Ako srpski jezik i crnogorski jezik, šta god ja mislio o njemu, nisu službeni jezici i nisu ravnopravni. Ako ćirilica i latinica nisu ravnopravni i u službenoj upotrebi. Dakle, oba jezika i oba pisma.

Šta reći na činjenicu da je predlog ovog sramnog Zakona o slobodi veroispovesti donela Vlada Crne Gore koja ima dvadeset članova. Od tih dvadeset članova nema nijednog Srbina. Ta vlada je predložila zakon o regulisanju odnosa sa SPC. U toj vladi su većina nacionalni Crnogorci, odnosno bivši Srbi. Poštujem svakoga ko želi da bude nacionalni Crnogorac ili marsovac, ima slobodu izbora, da se nacionalno i verski opredeli kako god želi. U toj vladi imamo i nekoliko Hrvata, i Albanaca, i nekoliko Bošnjaka i Muslimana i sad je ta vlada bez ijednog Srbina donela Predlog zakona i uputila ga u skupštinsku proceduru da bi ga ovaj parlament, odnosno vladajuća većina u Podgorici donela u tri sata, jutros u tri sata većinom glasova, opet nacionalnih Crnogoraca, odnosno bivših Srba, Bošnjaka, Albanaca, Hrvata i drugih, dakle, opet ne Srba. Dakle, opet bez Srba.

Kakva je to poruka srpskom narodu? Gde su tu demokratska načela, gde su tu evropske vrednosti? Takođe pozivam Ministarstvo spoljnih poslova i ministra Dačića da pripremi jedno pismo, jedan izveštaj u kom bi bili navedeni svi primeri diskriminacije srpskog naroda u Crnoj Gori od njenog osamostaljenja 2006. godine, da se to pismo sa tim izveštajem pošalje na sve relevantne međunarodne adrese, UN, Savet bezbednosti, Komitetu za ljudska prava UN i Evropskom savetu i Evropskom parlamentu, ali ne samo čelnim ljudima Evropskog parlamenta, svim šefovima poslaničkih grupa Evropskog parlamenta, Evropskoj komisiji, ali ne samo šefici Evropske komisije, već svim članovima Evropske komisije, Savetu Evrope, OSCE-u i drugim relevantnim međunarodnim organizacijama, najuticajnijim državama današnjeg sveta, da apelujemo, da tražimo, da molimo da se prekine sa diskriminacijom srpskog naroda u Crnoj Gori, da se otvori suštinski dijalog i da se kroz taj dijalog uz podršku relevantnih međunarodnih faktora pronađe trajno, pravično i pravedno rešenje srpskog pitanja u Crnoj Gori.

Ponavljam, šta je pravedno rešenje? Da srpski narod dobije status konstitutivnog naroda. Dakle, da crnogorski i srpski narod nose Crnu Goru, da oni budu faktori mira i stabilnosti i napretka Crne Gore. Da oba jezika i da oba pisma budu ravnopravna i definisana kao službena u Ustavu Crne Gore. To je jedini ispravan put. Takva Crna Gora bi bila moderna, evropska i slobodna država, a ne država koja želi da bude član EU, a radi sve suprotno od načela koji su temelji EU.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega Linta.)

Na kraju, želim još jednom da uputim snažnu podršku svim poslanicima Demokratskog fronta, imam informacije da je njih 14 pušteno jutros, da je njih troje, na čelu sa Andrijom Mandićem, Milanom Kneževićem su zadržani u pritvoru, nadam se da će biti pušteni i oni u toku dana. Puna podrška Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori, na čelu sa mitropolitom Amfilohijem, puna podrška i solidarnost sa srpskim narodom u Crnoj Gori, sa željom da se završi ovaj mučni period od 13 godina i da srpski narod konačno bude svoj na svome u svojoj državi Crnoj Gori. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Izvinite zbog malopređašnje možda preoštre reakcije, ali preko glave mi je, predsedavajući, srbovanja u centru Beograda, preko glave mi je da slušamo ovde razna pametovanja raznih velikih patriota u centru Beograda ili ovde u Narodnoj skupštini, a koji ništa živo nisu uradili i u vreme kada su možda mogli nešto da urade, a danas lamentiraju, tobože, nad položajem srpskog naroda u Crnoj Gori. Da, tu mislim na tog Vukadinovića, koji više nije u sali, izašao je brže-bolje nakon onih gluposti o kojima je malopre govorio. Nadam se da je možda krenuo u Crnu Goru, možda je seo u auto i krenuo u Crnu Goru. Da je jutros u Crnu Goru, danas bi već bio na granici, da ide tamo da brani srpski narod nad kojim lažne krokodilske suze odavde lije.

Postavlja se pitanje šta Srbi u Crnoj Gori koji su, kako smo i rekli, najugroženiji trenutno, šta oni imaju od srbovanja u centru Beograda? Šta tu ima danas čovek u Podgorici ili Pljevljima, Nikšiću, Beranama, bilo gde, šta ima od toga što ćemo mi ovde da merimo patriotizam velikim rečima? Mislite da je meni problem da kažem da je ustaški režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori na delu? Da li mislite da mi je to problem? Nije mi to problem. Ali šta Srbi imaju od toga? Šta Srbi u Crnoj Gori imaju od toga što ću ja da kažem da je ustaški režim Mila Đukanovića koji je uspeo ono što ni Turcima nije pošlo za rukom, što ni nacistima nije pošlo za rukom, da otima srpske crkve i svetinje? Šta Srbi u Crnoj Gori imaju od toga?

Ne mogu da shvatim kako neko ne može da razume da Aleksandar Vučić i Vlada Srbije, srpska vlast ima dodatnu odgovornost, dodatnu težinu. Ne smemo da načinimo nijedan potez kojim bi otežali ionako težak položaj Srba u Crnoj Gori. Je li to teško da se shvati? Je li to teško da se razume?

Aleksandar Vučić ima dodatnu težinu i dodatnu odgovornost i ne sme sebi da dozvoli taj luksuz koji sam i sam sebi malopre dozvolio, zato što moja reč nema istu težinu kao njegova. Da, ja mogu da kažem ustaški režim Mila Đukanovića otima srpske crkve i svetinje, mogu to sebi da dozvolim, može to i gospodin Linta i Marijan Rističević. Aleksandar Vučić ne može to da dozvoli, zato što je Crna Gora nezavisna država, nažalost, nezavisna država. Ali ovo je posledica 2006, a ne 2019. godine.

A šta je taj Đorđe Vukadinović radio 2006. godine? Istraživao u lutriji. Izvinjavam se što gledam vas, vama se obraćam jer ste tu, ali se ovo odnosi na Đorđa Vukadinovića, istraživao za Državnu lutriju javno mnjenje. Je li to radio? Šta je njegov Koštunica tada radio? Poslao besplatan voz, omogućio studentima, vrhunac vlasti Srbije 2006. godine kada je bio referendum je to da su oni omogućili besplatnu voznu liniju ako neko želi da ide da glasa u Crnu Goru. Pa jel to sve što su mogli da urade u tom trenutku? E, toliko smo imali sposobnu vlast te 2006. godine. Šta je Tadić radio? Pa ništa, naravno. Šta je Đorđe Vukadinović radio? Ništa.

Ja sam bio te 2006. godine u Podgorici, SRS kojoj sam tada pripadao nije se mešala u predreferendumsku kampanju. Ja sam lično išao, potpuno lično, privatno da pokušam da dam neki doprinos, valjda u tom mladalačkom naboju ili tako nešto. A šta je Đorđe Vukadinović tada radio? A danas ovde nama prigovara nešto i lije krokodilske suze nad položajem srpskog naroda. Dakle, to je jedan vrhunac licemerja, predsedavajući. Zato se još jednom izvinjavam zbog preoštre reakcije malopre. Zahvaljujem.