Zahvaljujem, ministre Vukosavljeviću.

Kolega Šešelj, želite repliku?

Izvolite.

Naravno da je dobra vest ukoliko dođe zaista do objavljivanja sabranih dela Petera Handkea. To, naravno pokazuje da mi nismo zaboravili na svoje prijatelje koji su nas podržavali u onim trenucima kada je nama bilo najteže.

Osnovna stvar kako bi rešili taj dvodecenijski problem, jeste upravo odvajanje od ovih koji nam ne misle ništa dobro, od stranih agentura koji su ovde veoma prisutni i koji su stavili resor kulture pod svoju šapu već 20 godina. To su predstavnici nevladinih organizacija.

Da li vi mislite da je normalno da Vlada Republike Srbije finansira na bilo koji način nevladine organizacije koje su pri tome svemu još obilnije finansirane iz inostranstva za antisrpsko delovanje, jer posle taj novac koji dobiju od Vlade, oni potroše na Mirditu ili na genocid u Srebrenici. To je nenormalno.

Hajde da mi pustimo da se oni finansiraju kako oni znaju sami, a da novac koji dobijaju od strane Vlade se preusmeri na Maticu srpsku, Srpsku književnu zadrugu i ostale kulturne institucije. To bi bilo negde patriotski i odgovorno. To, što se oni plaćaju, jeste na neki način plaćanje njihovog ćutanja i toga da se oni ne okrenu pred onima koji su ih postavili u Srbiju, fondacija Džordža, Soroša i ostalih, protiv Vlade Republike Srbije i onda ugrozili vladajuću stranku na vlasti. To je jedini razlog koji ja mogu da vidim da se oni iz budžeta plaćaju i ništa drugo.

Zahvaljujem, kolega Šešelj.
Prelazimo na redosled narodnih poslanik prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačaka od 9. do 11. dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite, kolega Zukorliću.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, tema kulture je jedna od najznačajnijih, najzanimljivijih i za nas narodne poslanike, Stranke pravde i pomirenja i da je sreće da se ima više prilike ova tema tretirati, pogotovo sa teorijskog aspekta. Mislim da nam nedostaje sagledavanje i bacanje svetla, pogotovo u pogledu već pomenute strategije kulture, odnosno politike kulture gde primenjujem da još imamo problema slično onome što sam kazao juče sa obrazovanjem.

Dakle, kultura nam jeste prisutna, ali uglavnom u našim naslovnim orijentacijama, ali je daleko od toga da spada u strateški najbitnije teme ove države i celokupne nacije. Svakako da ona to može postići tek onda kada podignemo obrazovanje na taj nivo i to je ono na šta želim zapravo ovom prilikom ukazati.

Bojim se da smo dosadašnjim sagledavanjima i našim stavovima u odnosu na kulturu postavljeni po određenim stereotipima ili smo smestili kulturu u određene ustanove gde servisiramo jedan veoma mali broj građana koji su okrenuti tim ustanovama, ili smo se takođe opredelili prema kulturi prošlosti, odnosno čuvanja kulturnog nasleđa što nije nevažno, ali nikako ne bi smelo biti najvažnije. Jer, to je neka vrsta epimetejske orijentacije prema kulturi, odnosno kulturi arheologije, gde ogromnu energiju trošimo isključivo na očuvanje onoga što su postigli naši preci, zaboravljajući čime će se to baviti buduća pokolenja. Da li će oni imati šta da čuvaju što mi podižemo, a zapravo na polju kulture veoma malo ili skoro ništa ne podižemo.

Drugi nedostatak jeste isključivi fokus na tzv. materijalnu kulturu koja opet jeste važna, ali ponovno nikako najvažnija. Zato je važno reafirmirati temu kulturu sa aspekta njene suštine, a ona je tu pre svega nematerijalna i ona je zapravo ono što se temelji na dva postulata. Na postulatu ili temelju znanja sa jedne strane i na postulatu duhovnosti sa druge strane. Tek onda kada se u strateškoj orijentaciji kultura definira i postavi na onaj način, moći ćemo podizati mlade generacije kao kapacitet i potencijal za kulturno stvaralaštvo, za ono što će biti kultura opredeljena prema budućnosti. Svaka nacija i svaka kultura koja je opredeljena isključivo ili primarno prema prošlosti, u svojoj percepciji kulture nema svoju budućnost. To je zamka u koju upadaju mnogi narodi, mnoge nacije i mnoge države, a Srbija je tu takođe na ivici te greške ili je duboko u toj greški.

Jako mi je drago da imamo ovo što danas usvajamo, vraćanje ove stranice Miroslavljevog jevanđelja, koje je, kako je poznato, nastalo i otkriveno na području Bijelog Polja. Ja sam u svojoj knjizi „Drevna Bosna“ tretirao ovaj dokument kao par ekselans dokument od kulturne važnosti i koja ima čak i nad etničku vrednost. Ja sam je tu i kolokvijalno nazvao, odnosno ovaj dokument nazvao i kao Sandžačko jevanđelje, što je iritiralo neke čitaoce. Međutim, to namerno radim upravo ukazujući na određene kulturne resurse, odnosno blaga, odnosno nasleđa koja imaju širi značaj od jednog etnosa, što naravno ne umanjuje vrednost i značaj za taj etnos, i svakako da treba podržati takve korake zaštite celokupnog kulturnog nasleđa.

Međutim, želim takođe da ukažem, zbog permanentnog potenciranja na pojmu srpsko, srpsko, srpsko, molim vas ne zaboravite, bez ikakve namere da se umanji ambicija prema toj orijentaciji, ali u ovoj zemlji živi oko trećine građana nesrpske nacionalnosti i zato je od izuzetne važnosti i u projektima kulture i u našoj celokupnoj kulturnoj i političkoj retorici da to ne zapostavljamo, jer dajući mogućnost i podršku da i te aspekte kulturne različitosti koje baštine manjinski narodi u ovoj zemlji tretiramo kao deo celokupnog nacionalnog i državnog resursa, što je načelno i Ustavom definisano.

Sada govorim o operacionalizaciji toga, ne samo kroz zakone već i kroz naš celokupni diskurs tekst sa takvim kapacitetima, onda zasigurno možemo otvoriti jednu novu belu stranicu i zasigurno svetliju budućnost u pogledu percepcije i realizacije i produkcije u kulturi. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Zukorliću.
Reč ima narodni poslanik Snežana Paunović. Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, drage kolege narodni poslanici i građani Srbije, pred nama su danas pre svega izmene krovnog Zakona o kulturi, ali i Zakona o arhivskoj građi, kao i za srpsku istoriju i kulturu veoma važan sporazum kojim se Srbiji vraća 166. strana Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg spomenika srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka.

Kada je u pitanju Zakon o kulturi i izmene koje se predlažu, važno je reći da je misija ovog pravnog akta značajna za očuvanje naše istorije i našeg kulturnog identiteta za kulturni razvoj i afirmaciju multikulturalnog društva kakvo je naše, pre svega. Za mene poseban značaj ima onaj segment zakona koji utvrđuje opšti, za mene je to državni interes u oblasti kulture, koji podrazumeva kako stvaranja uslova za kulturni razvoj, tako i stvaranje uslova za očuvanje i valorizaciju naše vredne kulturne baštine, naših vrednih pokretnih i nepokretnih kulturnih dobara.

Mi smo kao narod našim vrednim kulturnim nasleđem starim više od osam vekova dali jedan ogroman doprinos svetskoj kulturi. Ovde posebno mislim na naše manastire i crkve, pre svega, građene još u vreme Nemanjića od kojih su one najvrednije postale deo svetske kulturne baštine i nalaze se pod zaštitom Uneska, Studenica, Gračanica, Stari Ras sa Sopoćanima, Pećka patrijaršija, Visoki Dečani i da ne nabrajam.

Važno kulturno nasleđe koje svedoči o našem postojanju i vekovnom trajanju na ovim prostorima i koliko je važno govori nažalost činjenica da danas na jednom delu teritorije naše države, na Kosovu i Metohiji, bez milosti i poštovanja se uništavaju naše najvrednije svetinje, i to baš one koje su deo svetske kulturne baštine i koje je svet vrednovao kao nasleđe vredno za čitavo čovečanstvo. Nažalost, izgleda da nema zaštite od onih koji su se osmelili da skidaju krstove sa naših svetinja, da pale manastire i crkve, da spaljuju ikone i vredne knjige. O čemu se radi zapravo? Radi se o krađi i krivotvorenju istorije, pre svega. Oni misle da će spaljivanjem ili otimanjem naših svetinja spaliti i našu istoriju i kulturu, kao što su nekada davno mislili da će spaljivanjem moštiju Svetog Save uništiti njegov kult u srpskom narodu. To se svakako nije dogodilo.

Danas je na sceni otimanje naših svetinja i to pre svega rade oni koji bi krađom naše istorije da dođu do neke svoje. Nije prvi put da se revizijom naše istorije pokušava stvoriti neka svoja, uslovno rečeno. Mislila sam da je najveći poraz koji čovek može da doživi zapravo da dođe u Pešku patrijaršiju i vidi je okruženu nekom bodljikavom žicom, a onda u mirnodopskim uslovima neko je sebi dozvolio luksuz da nevidljivu bodljikavu žicu plete oko manastira Ostrog, manastira Morače, manastira Svetog Petra Cetinjskog, bez razlike.

Evidentna je, i dozvoliću sebi luksuz da kažem, sinhronizovana već decenijama unazad potreba pojedinaca da istoriju prilagode sebi. Ti mali bezmalo bezvredni ljudi, pod pritiskom sopstvenog kompleksa, besomučno otimaju pre svega identitet srpskog naroda, i to primarno kroz otimanje srpske kulturne baštine. Dozvolili su sebi da velike poput Nikole Tesle, Njegoša, Milutina Milankovića, Dositeja Obradovića, i da ne nabrajam, trajalo bi, prisvoje isključivo zbog potrebe da i sami prisvajajući njih steknu neku vrednost. U tom smislu i Srbija svakako ima svoje propuste.

Ovaj Zakon o kulturi tim pre ostavlja utisak da je došlo do otrežnjenja činjenicom da se prvi put u zakonu, a bezmalo u društvu kome pripada našla i Zadužbina Dositeja Obradovića. Ja o tome neću govoriti detaljno, pre svega zato jer je osnivač Zadužbine moja draga i uvažena koleginica Mira Dragaš, ovlašćeni predstavnik SPS u ovom pretresu, i detaljno je govorila o važnosti jedne ovakve zadužbine i o važnosti ovog poteza koji je zadužbinu uvrstio u zakon.

Drugi zakon, Zakon o arhivskoj građi, takođe je potvrda da je Ministarstvo kulture napokon prepoznalo važnost arhiva kao vredne istorijske građe. Aktuelni momenat nas i te kako uči da od budućih mogućih otimača treba zaštititi pre svega istoriju, a nju čini i kulturna baština o kojoj govorimo, bez razlike da li se radi o verskim objektima starim po nekoliko vekova ili o pisanim dokumentima kakvo je Miroslavljevo jevanđelje koje se posle 180 godina kompletira i napokon će biti kompletno.

Podsetiću da je Miroslavljevo jevanđelje najstariji sačuvani srpski originalni dokument pisan na staroslovenskom jeziku. Ovaj dokument osim za nas Srbe ima neprocenjivu vrednost i za čitavo čovečanstvo jer je ovaj dokument Unesko 2005. godine uvrstio u biblioteku „Pamćenje sveta“, čime je postalo jedan od 120 najvrednijih dobara koje je stvorilo čovečanstvo.

Imamo razlog za istorijski ponos, ali nas on i obavezuje da i Miroslavljevo jevanđelje i drugu baštinu sačuvamo i od zaborava i od uništavanja. Zato ja mislim da je za ovaj skupštinski saziv ovo zaista jedan poseban dan u kome smo prepoznali sve ono što su nedostaci, unapredićemo kroz donošenje ovih zakona koji će verovatno, kao i svi zakoni koji su doneti, morati u nekom trenutku da bude i poboljšan i prilagođen momentu, ali svakako činimo istorijski podvig i vraćamo dug našoj prošlosti i našim svetim precima.

Želim da verujem da je ovo najveći korak, ali prvi korak ka svemu onome što je obaveza koju moramo kao aktuelna generacija ostaviti budućim generacijama i tu se sa kolegama potpuno slažem, moramo u nasleđe ostaviti i ono što je naše činjenje, ali i sačuvati sve ono što su nam preci ostavili u amanet, bez razlike čija je ambicija da to od nas otme. Trajala bi diskusija ukoliko bismo se bavili pojedinačnim potrebama bilo koga i nemam nikakav problem sa tim da sve ono što jeste kulturna baština i smatra se svetskom kulturnom baštinom svako ima pravo da svojata, ali ne i da otima. Ogromna je razlika između ove dve kategorije.

U tom smislu, zaista na zadovoljstvo svih mojih kolega, poslanička grupa SPS će bez dileme podržati u danu za glasanje sva tri predložena zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Paunović.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Kao što ste već čuli, poslanici Stranke pravde i pomirenja zalažu se za snažne zakonske regulative kada je u pitanju svaka vrsta podizanja kulturnog organizovanja, a naročito kulturne svesti. Ja ću nastaviti tamo gde je uvaženi akademik Zukorlić stao u svom obrazlaganju, tj. na onoj činjenici da kada je u pitanju kultura kao mesto susreta različitosti mnogo više bi trebalo raditi na tome da se i unutar Republike Srbije prožimaju, prepoznaju i promovišu vrednosti različitih kulturnih identiteta.

Kada govorimo o toj trećini stanovništva koja je nesrpskog etičkog porekla, u kulturnim institucijama, a posebno medijskim i nastavnim sadržajima mnogo je malo zastupljenosti njihove kulture, njihovog identiteta i upoznavanja većinskog naroda recimo sa svim posebnostima kulturnog identiteta svih nacionalnih zajednica. To je nešto što bi zaista trebalo mnogo više biti prisutno u obrazovnim sistemima, u medijskim strukturama, posebno na Javnom servisu, gde skoro i da nemamo kulturnih sadržaja koje se tiču posebnosti identiteta nacionalnih zajednica, da bismo se upoznali međusobno i da bismo na taj način razvijali i negovali svoje posebnosti, ali i izgrađivali neki vrednosni identitet svih naših naroda.

S tim u vezi, mnogo bi bilo važno raditi na disperziji kulturnih dešavanja institucija u celoj državi, jer, nekako, ako sagledate najznačajnije kulturne događaje, kulturne institucije, bar 80% njih jeste skoncentrisano u Beogradu ili Novom Sadu. U ovim drugim gradovima vrlo je malo ozbiljnih, velikih, državnih kulturnih institucija, koje bi upravo imale zadatak da se bave ovakvim stvarima. Naravno da je to sve izuzetno skupo, zahtevno za državu itd, ali je neophodno.

Preneću jednu anegdotu lokalnog tipa. Kada je još u ono komunističko vreme neki kulturni delatnik tražio neki projekat od predsednika opštine i ovaj mu odgovorio da je to jako skupo i rekao - ta je tvoja kultura zaista skupa, a on mu je odgovorio - predsedniče, kultura je skupa, ali je nekultura mnogo skuplja.

Mi zaista moramo mnogo više raditi na tom planu, a posebno na planu očuvanja svih onih vrednosti.

Iskren da budem, ne mogu se začuditi ni Ministarstvu kulture, a ni svim drugim institucijama, zašto još uvek ništa nije preduzeto u prilog zaštite očuvanja jednog od najboljih i najočuvanijih srednjovekovnih gradova koje imamo na teritoriji Republike Srbije, a to je grad Jeleč kod Novog Pazara. Pozivam ministra da se malo upozna sa tim. Tamo nema ni asfaltnog puta, ni prilaza, a to je jedno od najstarijih i najočuvanijih, najtajanstvenijih srednjovekovnih gradova koje trenutno imamo na teritoriji Republike Srbije i koji je apsolutno neiskorišten, i u turističkom i u kulturološkom potencijalu. A takvih mesta i primera imate koliko god hoćete u našoj državi.

Smatram da bi bilo izuzetno važno, upravo u ovom prekvalificiranju ili medijskoj strategiji, da tim mestima koja su zajedničko čvorište različitih kultura, različitih tradicija, kod različitih naroda, damo posebno težište u narednom periodu, jer ćemo na taj način oživeti i turistički i kulturološki ta mesta koja su u duhovnom, u kulturnom smislu, izuzetno važna i za Republiku Srbiju, ali i za spajanje, razumevanje različitih kultura, posebno nakon ovih kulturnih destrukcija 90-ih godina, koje su napravile brane i otuđile i zarobile različite nosioce kulturnih identiteta u nekakve rovove. To se mora razbijati.

Moramo vraćati poverenje. To se naročito postiže i najkvalitetnije i najtemeljitije i sa najvećim rezultatima upravo kroz kulturna dešavanja, kroz kulturne projekte i oživljavanje onoga što jeste prava kultura, za razliku od onoga što imamo, nažalost, kao tendencije koje nam dolaze sa svih različitih strana, a posebno se vežu za promovisanje subkulturnih sadržaja i njihovih nametanja kao nekih datih vrednosti. U suštini, to su sadržaji koji uništavaju ili pokušavaju uništiti ono što jesu prave kulturne tradicijske vrednosti svih naroda u Republici Srbiji, a i na Balkanu. Hvala.

Zahvaljujem.
Profesore Atlagiću, vi želite repliku, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS? Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, u vezi ovog što kolega kaže, upravo i jeste suština ovog zakona to. U praksi mi imamo određene ustanove. Kad su arhivi u pitanju, imamo 28, u masu gradova spuštenih. Druga je stvar da li smo mi pojedinačno, kao narodni poslanici, upoznati s tim ili nismo.

U svim tim arhivima se nalazi građa ne za identitet samo srpskog naroda, ja sam u uvodu i rekao da su sva tri zakona izuzetno bitna za identitet srpskog naroda, drugih naroda i svih nacionalnih manjina. Ja sam našao jednu povelju u arhivu u Somboru, tražio sam je širom bivše Jugoslavije, ali tamo sam je našao, za određenog plemića koji nije Srbin.

Dakle, arhivi su zgrade, da pojednostavim, da bi građanima bilo jasnije, u kojima se čuva arhivska građa, daje na korišćenje, itd, bez obzira na nacionalnosti.

Imate vi u Novom Pazaru izuzetan arhiv, ali gde je arhivska građa više provenijencije, različitih provenijencija, s obzirom na nacionalnu strukturu. To je suština. A korisnici arhivske građe su naučnici svih nacionalnosti. Ona je dostupna svima.

Gde je praktičan problem? Problem je što mi nemamo na ni jednom fakultetu u Srbiji, filozofskom, arhivistiku kao posebni studij. Arhivisti moraju biti najučeniji ljudi u državi i tačka. To će vam svaki naučnik na svetu reći.

Otiđite u Austriju, u Nemačku, u Carigrad, tamo su najučeniji ljudi, ne samo uske specijalnosti, arhivistike, nego i drugih, istorije, heraldike, sfragistike, latinske paleografije, slavenske paleografije. Pitajte koliko arhivista to zna u našoj Srbiji? Na prste možemo izbrojati. Evo, kolegu savetnika, znam da se on bavi dugi niz godina, pa, evo, kolega, savetnik, mislim Jakšić da se preziva, morali smo njega uzeti, jer to ne zna niko. Pitajte koliko profesora zna čitati latinsku paleografiju slavensku, ćirilsku paleografiju, i glagoljicu i staroslovensku ćirilicu? Na prste ću vam ih nabrojati. Hvala lepo.