Uvaženi potpredsedniče, gospodine ministre, potpuno ste u pravu. Jedan deo profesora nije informisan. Tačno je da imamo fond za nauku i da ste to prvi put upravo vi postavili, da budemo načisto.

Gospodo profesori, nema više para kroz naučna društva. Tamo su oticala sredstva, krala se sredstva, nemam problem da to kažem, ako hoćete poimenično, skinite to sa dnevnog reda.

Što se tiče dijaspore, vi ste ministre, to učinili i naš jedan deo naučnika je uključen. Pitanje je da li ne muvaju naši domaći, a da ih ne obaveste?

Evo primera. U Crnoj Gori imamo institut osnovan, i časopis srpski se nalazi na našoj listi koji je finansiran, e ali šta sad rade? Kolege, jedan deo naučnika ide u Crnu Goru na Univerzitet dole i diže velike pare, a neće bez para da bude u redakciji našeg "časopisa". E, vidite, ima nas koji hoćemo bez dinara. Dok moj kolega diže tri puta veću platu iz Beograda nego što je u Beogradu dolje, dotle ja pokrivam dolje bez dinara.

Ne može više, gospodo. Imaju uslovi. Našu dijasporu ćemo finansirati, tu nema nikakvog problema i to radite dobro, odlično je započeo, ali ne mogu više krasti pare na ime dijaspore više, pojedinci ovde unutra. Skinite to sa dnevnog reda, sedamnaest godina to radite.

Da li hoćete da govorim imena pojedinačno? Znam da me sad slušaju kolege profesori i gledaju, čast akademskoj većini zajednice koja to čestito obavlja, ali jedan psiholog koji je to duboko dvojicu naplatio u milione i doveli zlo u vaspitanje i obrazovanje i sad ministra Šarčevića za svih 28 godina što nisu radili da to preko noći preokrene. E, ne može više! Ne može, gospodo! Skinite to, gospodine Trebješanin i vi sa tog dnevnog reda, da još imena ne govorima, i vi Korać, gospodine, koji ovde treba da sedite, a idete svaki dan u Crnu Goru i naplaćujete ogromne pare, a primete i ovde kao narodni poslanici. Sram vas bilo. E, vidite, nemam problem da vam to kažem, zato ga i nema ovde nikada, a evo ga "laje", da izvinete, po čitavoj štampi. Hoćete da ih još nabrajam? Vi to svi dobro znate i sad hoćemo kroz društva da društva… Ne, imamo mi ustanove. Nemamo nikakvih problema i sa našim ljudima, doktorima.

Zašto uslove, kriterijume ne dajemo mi bez dinara u našoj dijaspori? Nećete, bre. Svi hoćete pare i to ne zarađene, nego onda sam ja recenzent, pa neću da pustim namerno najbolji rad. E, ne može više to.

Idemo na Tompsonovu listu, pa kako nam bude. E, nećemo tamo. Zato sa projekta dižemo pare na fakultetu. Umesto da u sebe ulažemo, mi u džep strpamo. Ne može to više. Nema toga više.

Ovaj ministar je to prekinuo i ne može to više biti. Vidite, zato smo mi koji smo radili i crnčili i danas po naučnim ustanovama. Prebrojaćete ih sve. Jedan od njih najveći Srbin bio profesor. Gledali ste neki dan. Izvinuo se što je prozivao Slobodana Miloševića. Ima on mnogima da se izvine, i Koštunici, šta god ja mislio, a najviše Aleksandru Vučiću. Videćete da će doći vreme da se izvine, ali je zagovarao bombardovanje 1990. godine.

Peru biografije svoje. Ne može, gospodo, istorija ni vama, ni meni, ni bilo kome neće oprostiti.

Na koncu, ja sam to vrlo dobro, gospodine, na svojoj koži osetio, ministre, 27 godina. Sada ću vam reći. Toliko sam bio pritisnut da sam izvore objavljivao. Kolegama sam morao imena stavljati. Uzeli su po milion dinara, a ja sam izbegao. Nijedan dinar. Država finansirala. Neka ih sram bude, sada da im kažem. Kosa mi se diže. To su Srbi, to su lezilebovići, hohštapleri. Uništavaju našu decu i studente. Ne može više.

Čast većini akademske zajednice, čestito radi, korektno radi i tako dalje, a ovi pojedinci što su stršili, nemam problem da im kažem. Pa, Đelić je uzeo 11 miliona dok je bio ministar za nauku samo iz Ministarstva za nauku, a da ne govorim ono od Meridijan banke. Evo, bio je ministar Jovanović, pa neka kaže da li je istina ili ne. Ne može više. Nećemo mi na Tompson listu, pa ona vrati, pa doradi, pa godinu, pa i dve. Ne ide lako. Ja tebi, ti meni, Bogom dan, ovo ne valja, a u ustanovu nijednu nisu ušli. Uzeo ovamo za udžbenike, napisao Jasenovac to što jeste, drugi dan okrenuo kod druge vlasti, kod treće i evo ga stručnjak.

Uništavaju decu našu, bre, studente. Lako je studente oboriti. Teško se izboriti za svakoga. To je naš zadatak, profesora. Pedagozi moramo biti. Nisu svi pedagozi. Srušiti, oboriti studenta može svako, to je najlakše, ali mi kao profesori moramo ga dovesti do znanja, ono što ministar kaže.

Još ovo moram da vam kažem, kolege. Pre ministra Šarčevića, on zna vrlo dobro šta je nastava. Ima materijalni zadatak, funkcionalni i vaspitni. Uništili su vaspitno i funkcionalno razmišljanje. Gospodine ministre, jel tačno? Vi vraćate taj deo i sada otpor pružamo zato što su krali pare, jedan deo i ne može to više. Ne može. Skinite to, gospodo. Jedan deo koji ste to radili 20 godina.

Meni je jedan odgovorio, radi 17 godina, e ne može više to, pa makar išli prsa u prsa. Ne možeš, bre, više. Kada vidite, šta obrće uvek istu stvar? I onda kaže – ja sam „stručnjak“ za to. Znate kakvi stručnjaci? Pa, otidite u naučne ustanove, uvek isti broj ljudi se kreće, da ih na prste nabrojim iz svoje struke, na prste.

Sada mi dođe juče, pa mi revidira istoriju. Dabome da revidira, jer je bio Srbin unazad četiri godine, a sada je liberal najveći na svetu, protiv Srba radi. Ista ta osoba i udžbenike pisao i nije niko mogao, jer mu je kum bio ovaj, brat ovome. Ne može, bre, to više. Ne može to više. Ima čestitih ljudi koji će bez dinara raditi i koji su radili i neće se dešavati onda ono o Jasenovcu da piše i ovo što Engleska… Izvori su objavili za Srebrenicu.

Ej, gospodo poslanici, pa znate koliko ima stranih izvora? Ja sam ih brojao, 60 koji to tvrde. Zašto to profesori ne kažu? Pa neće, jer uzimaju pare, jer treba otići Koraću u Crnu Goru, dignuti tri puta više para, a docent večiti bio.

Ne može, bre, to više. Skinite to. Postoje kriterijumi. Držaćemo se kriterijuma i utakmicu. Ja hoću da vodim utakmicu ovde sa profesorima kao političar, a kao naučnik u naučnim časopisima pod istim uslovima, a ne jednom psihologu, on je tata-mata… Čega, bre? Pa, kada vidite… A, nećemo mi na Tomsonovu listu i sada se javlja jedan deo… 37 profesora na jednoj katedri nijedan rad nemaju, a meni su rekli da imam dva tačno na Tomsonovoj i imam 200 drugih ovih, no ta dva više vrede, nego njih 37 koji nula imaju. To ne ide lako. Ti vrati, pa doradi, pa slepi recezent. Ne ide to, bre.

Gospodo narodni poslanici, gospodo studenti, vama se obraćam, prozivajte svakog profesora koji se uzusa pedagoških ne drži. Džabe što mi prozivamo neke. Nikad nećete dobiti protiv njih studente, jer studenti znaju kakvi su profesori. Treba se motivisati, boriti za njih.

Nije lak funkcionalni zadatak. Ovo ministar zna o čemu govorim. To nije lako. Vaspitni nije lak, a ni materijalni itd. Ne, mi smo izbacili 2000. godine, hajde s ulice.

Moram da kažem i ovo, gospodine ministre. Pre vas jedan je bio na projektu čovek sa srednjom spremom. Zanimanje mu je šetač bio. Četiri godine je šetao po Beogradu. Niko nije smeo da ga spomene, a našoj su se deci svetili takvi. E sram nek ih bude! Nisu to profesori. Treba voleti svoj posao, kao što ste vi voleli i istrpeli. Da ne govorim još neke stvari, jer me kolege sada slušaju.

Na drugom jednom što sam posvetio jednom čoveku, moja je stvar, mogao sam pokojnoj majci ili ocu, i to je moja lična stvar. Od sutra, kaže, ne radiš u trećinskom odnosu. Hvala. Možete mi na matičnom fakultetu, ja znam ono što oni ne znaju. Znam zidati, a oni ne znaju da zidare. Znam u nauku, oni to ne znaju. Došlo je vreme da se kvalitet… ko može, utakmica je počela. Voz je krenuo. Ko će ući u voz, neka ide, a ko neće, ostaće. Jednako ne mislimo, jednako ne radimo. Pa, da li znate kada su ovi dolazili ovde? Ja ću vam reći. Ne sada, bojkot, nego nikada nisu dolazili. Kada treba govoriti tri minuta i bežali su, iz opozicije. Ne mogu, bre, da sede ovde. Jednostavno, nemaju naviku, a kamoli da rade. Taj sistem je završen više. Utakmica, voz je krenuo. Semafor radi, imam, nemam, a pogotovo vi, kolege profesori, koji ste blizu politike, pa oni vas smisliti ne mogu. Možete Nikola Tesla biti, tražiće sve načine da vas unište.

Vidite, ko se god suprotstavljao, tražili su načina da im se svete. Ne može to više. To je prekinuto. Ja znam da ima toga još, ali za koju godinu gotovo. Semafor radi. Jesam li dobio utakmicu? Nisam dobio i to je to.

Ja idem, dam potpis, kao recezent pare dignem. Gde to ima? Samo ja mogu biti i niko drugi. A drugi stručnjaci? Citiraju se radovi, svetski stručnjaci, a ovde neće domaći, i istok i zapad, a pare dižu ovde. Bravo, ministre. Dobro ste rekli, koji amaterski rade bez dinara. Ima ljudi koji vole svoj posao, koji vole decu i studente. To treba da profirmišemo.

Izvinite, malo sam pod emocijama kada sam video u životu šta su radili, šta su pojedinci… Ima za film da se napravi o pojedincima šta su radili samo da bi opstali i to vredne ljude. Utakmica je počela, znaju se kriterijumi. Idemo, bre.

Hoćete u politiku, gospodo? Idite u politiku. Evo, „Jedan od pet miliona“ proglasio je da je politička stranka. Idite, bre, šta se bojite? Pa ćemo se takmičiti, a u nauci imamo časopise međunarodne. Nemojmo jedni druge. To je prošlo vreme toga.

Imate punu podršku, gospodine ministre. Na pravom ste putu. Hvala lepo.

Hvala, prof. Atlagiću.
Reč ima ministar Mladen Šarčević.
Ministre, izvolite.

Pošto smo diskusiju nekako preneli na visoko obrazovanje, da ne oduzimam mnogo vremena zbog rasprave o amandmanima, prosto sam bio ostao dužan poslanicima i Srbislavu i Marijanu, pa donekle i vama. Vezano je za finansiranje visokog obrazovanja.
Mi imamo jednu nesrećnu formulaciju da se to dešava putem uredbi i da su te uredbe dosta same sebe pojele i da imaju prave nevolje i onda DRI već tri, četiri godine, mislim da je ovo bila četvrta godina za redom, sedi i kontroliše visoko obrazovanje.
Naravno, tu negde krivicom, negde samovoljom, ali negde i realnim stanjem stvari neko dobije više novca neko manje nego što je potrebno. I to je istina. Ja sam nedavno bio na sastanku KONUS-a Beograda, znači, univerziteta Srbije i o tome smo razgovarali pre nove godine i dogovorili smo se, napravili smo zajedničku radnu grupu koju čine predstavnici Nacionalnog saveta za visoko, KONUS-a, ministarstva i ta grupa je već uradila svoj posao, a to je da su korekcije izvršene za prethodnu godinu, tako da je nivelisano, jedan broj ustanova je vratio višak novca, tako da je preraspoređen na one druge.
Morali smo da napravimo opet nekakvu konstrukciju za ovu 2020. godinu, jer je čak 2015. godine još zamršeno više nekom dopunom te uredbe. Znači, kada bi se sada donela svaka godine nova i novija uredba, sve bi se mrsilo više.
Problem je što se finansira po studentu i što su se otimanjem za studente i državni i privatni fakulteti takmičili ne u kvalitetu, nego u studentima. Time su se mnogi, mnogo bih vremena oduzeo da nabrojim šta je sve negativna posledica toga, ali toga smo najzad svesni svi.
Onda kada sam prekjuče razgovarao o saradnji, ona stvarno postoji i kada govorimo o stručnim pitanjima, ja ne mogu reč da kažem ni za jedan kolegijum univerziteta bilo kog u Srbiji, čak i privatni nisu shvatili da je hajka na njih, nego da je prilika da se urede odnosi, od garancija i ovo što vi kažete, profesore, zarad interesa studenata. Ne sme ni jednog trenutka ostati neupisani ili u nekom problemu.
Ono što je dobro i što smo počeli pre više od godinu dana i to je stajalo, počinjalo, sada je sazrela svest da se mora doneti zakon, Zakon o finansiranju visokog obrazovanja i da su uredbe nepotpuni dokumenti.
Samo hoću da iskoristim ovu priliku da upoznam i javnost, parlament, da opet istim metodologijama, znači, Nacionalni savet za visoko, predstavnici univerziteta, ministarstva, imamo veliki tim koji ima dva podtima i radi se model finansiranja u strukovnom i u akademskom. Postoje i izvesne razlike, naravno, očekujemo da će se i strukovno negde oslanjati na privredu, ali da promenimo i model da to nije pojedinac.
Ako vratimo, jedno vreme je bila, znate i sami, agenda da se i u samoj prosveti u univerzitetskom delu finansira glava stanovnika. To bi na ovaj natalitet dovelo do potpunog haosa i dobro je to što nismo napravili, nego je ostala grupa, odeljenje, šta god to bilo. Za male sredine, kada je Milija pričao, znači da bi svi pobegli, niko ne bi radio u tim gradovima gde je malo đaka, jer bi plata bila srazmerno broju učenika.
Ali, na visokom obrazovanju smo uzeli model grupa. Nije ista grupa na pravnom, ni na molekularnoj biologiji i to je specifično, te ćemo izraziti kroz izvesne formule i u 2021. godini, Bože zdravlja, neko će ovde da brani taj zakon posle izbora, on će biti spreman za javne rasprave i sve drugo.
Ali, hoću da kažem da akademska zajednica s punim kapacitetom učestvuje u ovom poslu, jer smo svi shvatili da je ovo neminovnost da se jednom uredi, jer stalno izaziva i podozrenja, pa i oni ljudi koji čak, da ne bi ušli u problem, dele stipendije, nalaze način da se reše viška novca. Ima i tu nekakva, da ne kažem, kasa solidarnosti, ali neki fond koji na univerzitetima postoji, ali to nije dovoljno dobro iskorišćeno.
Mislim da je zrelo vreme odavno bilo i upravo se radi na tome. Mislim ćemo vrlo brzo biti u javnim raspravama povodom ovog zakona. Hvala vam.

Hvala, gospodine Šarčeviću.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Aleksandra Tomić.
Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre i kolege poslanici, pa prvo, da vam se zahvalimo što ste uopšte pokrenuli ovu inicijativu, zato što je Odbor za budžet, finansije i kontrolu trošenja javnih sredstava potpuno otvoreno govorio, zajedno sa DRI, o modelu u stvari finansiranja visokoškolskih ustanova.

Pošto mi sada imamo ta sopstvena sredstva i ta budžetska sredstva, jednostavno, uvideli smo da ne postoji detaljna kontrola sopstvenih sredstva i zbog tog nepostojanja kontrole tih sopstvenih sredstava, mi imamo problem, u stvari, da imao sliku stvarnu o tome koliko se zaista sredstava troši u ime univerziteta i na kontu skupljanja školarine po glavi upisanog studenta, mi onda imamo problem na konto toga da vi imate danas slučaj da, recimo, beogradski rektorat traži mnogo više sredstava iz budžeta zato što je proceni da neće imati dovoljna sopstvena sredstva da bi funkcionisao.

U cilju toga, mislim da je vaš predlog potpuno osnovan, za ovo što ste sada govorili, ali mislim da u toj javnoj raspravi oko takvog predloga zakona, zaista treba otvoriti jednu širu debatu i mnoge ciljne grupe pustiti da kažu šta imaju, zato što smo mi u prošlosti imali potpuno nezamislive stvari, a to su: da, recimo, fakulteti traže veća sredstva iz budžeta, a da njihovi dekani i rektori imaju abnormalnu imovinu posle svojih mandata četiri, pet godina, da se, recimo, niko nije ni bavio imovinom, niti sukobom interesa kada su u pitanju dekani i rektori univerziteta, zato što niko nije smeo da dirne u tu oblast.

Znate, jeste mnogo veći greh kad vi idete ka tome da rušite institucije na osnovu toga kada neosnovano napadate ljude koji vode te institucije. A zašto neosnovano? Zato što nismo imali mehanizme na osnovu kojih možete da vršite kontrolu.

Ali, ako imate sopstvena sredstva i znate da ona iznose 100 dinara i da tih 100 dinara je utrošeno za određene potrebe fakulteta, a ne za potrebe određenih i izmišljenih projekata, ovo što je profesor Atlagić govorio, gde su na tim projektima isključivo radili profesori koji su vodili te fakultete, odnosno koji imaju određenu funkciju funkcionera, menadžera te institucije, vi onda nemate pravu sliku na koji način se troše pare uopšte građana Srbije, zato što iz budžeta se troše pare građana Srbije i one se uglavnom troše na osnovu toga – školarina, puta, broj upisanih studenata, a sopstvena sredstva koja, recimo, nemamo uopšte informaciju koliko iznose, se troše za neke druge namene i neke druge svrhe.

Onda je bila otvorena mogućnost svakog dekana da kaže da, recimo, nema dovoljno sredstava da popravi, izvrši određene popravke za održavanje određene institucije za svoje objekte, nego traži iz budžeta dodatna sredstva, najčešće iz TBR-a, iz tekuće budžetske rezerve, kada, recimo, prokišnjava krov ili kada želi da uradi ono što mora da radi i od sopstvenih sredstava, zato što su sredstva koja dolaze iz prihoda na osnovu sopstvenih sredstava koje prihoduje na tržištu, se potroše za neke druge svrhe, za marketinške aktivnosti, za promociju, za učešće na određenim projektima, zajedno sa privredom ili zajedno učešćem kroz neke međunarodne projekte.

Ne kaže niko ovde da je to loše, ali dajte da se uvede red, da se zna svaki dinar kako se troši, s obzirom da je u interesu svakog studenta da zna sa kojim sredstvima raspolaže njegov fakultet, to njima znači, zato što oni kada odlaze na druge fakultete, sa drugim studentima, ne samo u zemlji, i inostranstvu, mogu da se pohvale, da kažu, prvo, koliki broj studenata je upisan, koja je ekonomska moć svakog fakulteta i na koji način taj fakultet ima određenu referencu što se tiče samih radova.

Drugo, odnos između samih ljudi na fakultetima je potpuno drugačiji, zato što niko nikome ne veruje kad ne znate o kojim sredstvima finansijskim upravljaju dekani ili prodekani za finansije. Onda se stvara jedna potpuno loša atmosfera unutar samih fakulteta.

Vi ste videli, imali ste primer profesora Rađenovića, koji je, jednostavno, profesor sa najvišim referencama kada je u pitanju citiranost na Šangajskoj listi univerziteta koji je nas svukao za više od 100 mesta, zato što on više nije mogao da radi, recimo, na mašinskom fakultetu, nego je prešao da radi za fakultet koji se nalazi i referentna je ustanova u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Da nije bilo vas i predsednika Vučića, koji je pozvao profesora da se vrati tamo gde je i dalje radio, da se nađu načini kako će i na koji način da se i dalje plaćaju profesori kojima nije produžen mandat da budu profesori emeritusi, zaista ne bi mogli da kažemo da se određene naučne institucije vraćaju ponovo da postignu te reference koje su imali.

Zato je važno da mi o ovome razgovaramo na jedan potpuno konstruktivan način. Svaki model uvlačenja politike, manipulacije, ono što smo imali prilike da vidimo i od rektorke Beogradskog univerziteta, da na dan kada ovde raspravljamo o budžetu, koja je tražila dodatna sredstva za Beogradski univerzitet, zbog toga što nema dovoljno svojih sopstvenih sredstava i da time dovodi do toga da komisija kaže da je, ne znam, rektorat plagijat ministra finansija, pokazuje pokušaj da to može da radi bilo koji dekan, bilo koji rektor u budućnosti, da se bavi politikom na najprizemniji mogući način.

Zato to ne smemo da dozvolimo. Treba da govorimo o tome da je u interesu svih građana Srbije, svih studenata i budućnosti Srbije, znači dece koja sutradan treba da zauzmu sva rukovodeća mesta ovde u državi, da znamo kolika su sopstvena sredstva, kolika su budžetska sredstva, koliko roditelji treba da izdvoje za svoju decu koju školuju i da na kraju krajeva transparentnost u trošenju tih sredstava treba da postoji za svakog dekana, za svakog profesora na fakultetu. To mislim da je od koristi svima nama i zbog toga ovu inicijativu koju ste pokrenuli da se donese nov Zakon o finansiranju, načinu finansiranja visokoškolskih ustanova, mislim da je u interesu svih nas i da svi treba da uzmemo aktivno učešće u tim debatama bez obzira na to šta će nas čekati za godinu dana, kao predlog i nacrt zakona, jer o tome će se dosta pričati i mislim da će zaista biti u korist svih građana Srbije.

Mislim da su Vlada Republike Srbije i gospodin Aleksandar Vučić prepoznali potrebu da ovakve teme, koje su se gurale pod tepih, danas postaju svakodnevna priča koja donosi samo dobrobit Republici Srbiji. Zbog toga vam čestitamo. Možda to nije lak posao bio za vas u ovom mandatu i u budućnosti uopšte, bilo kome ko učestvuje u političkom životu Srbije, ali moramo da pričamo o tome. Hvala.

Hvala, koleginice Tomić.
Reč ima ministar, gospodin Šarčević. Izvolite.

Izvinjavam se, ali pošto je tema takva da ne smemo da je ostavimo nedovršenom. Jako je važna tema i naravno da ne bežimo od te teme, nego je moja procena da ona mora da se radi sofisticirano uz veliko poverenje.
Mislim da je godinu dana i više trebalo da se to poverenje uspostavi, jer svako ko je nekakve pare stekao prvo misli što bi me neko uzeo, što bih radio za drugoga. Znači, ta neka zdrava logika je dovela dotle da smo mi vrlo postepeno i polako došli da se primene dva instituta u Zakonu o visokom koji nisu još zaživeli.
Jedan ovih dana zaživljava i mogu vam reći da sam jako zadovoljan. To je prava utakmica ko će pozvati ozbiljne, dobre ljude, poznate u svom poslu u Savet poslodavaca fakulteta. Mogu vam reći to je to sad jedna zaista jako dobra priča. Povukao je nogu Ekonomski fakultet u Beogradu, pa redom i ja sam zamolio neke ljude iz privrede i odakle god da, kad ih zovu ljudi sa visokog, to je to. Ostalo je menadžer.
Ovo ste u pravu Aleksandra kada kažete da oni nekada ne znaju ni šta imaju od imovine. Beogradski je jedan od bogatijih.Tu je i restitucija, tu je i mnogo čega od legata ostavljeno, ali to prodekan ili projektor za finansije ne verujem da može na taj način da gleda kao neko ko profesionalno, kao menadžer, može da napravi novcem.Zaposleno je šest ljudi više u sistemu koji treba da donese mnogo više uštede i novca. Došli smo do toga šta on treba da radi, da ne bude opet bojazan da će neko da špijunira šta mi imamo.
Zaboravili su ljudi da smo mi pre godinu dana… Završio je posao HERE tim i bio je mladi profesor sa Ekonomskog fakulteta Dragan Lončar, predsednik HERE tima, i oni su stavili prvi temelj strategije za visoko i ono se razvija u tom smeru. Išli smo postepeno. Prvi put stoji da je u centru Strategije student, da je ono što smo pričali svi zajedno ovih dana da više, visoko obrazovanim ljudima omogućimo lake studije, jeftine studije, džabe studije, više stipendija. Ako svi gledamo sopstveni prihod, a on je 90 i više posto od školarine, onda ništa nismo uradili. Znate?
Kako da izmirimo sve te stvari da ljudi ostanu u ubeđenju da imaju novca, ali sada je druga stvar kako ga troše. Ta kontrola DRI nije džabe rađena. Međutim, sve izveštaje DRI su ljudi olako shvatala, vrlo olako shvatali. Prvi put od kako smo usredsredili finansije i sektore finansija u samom ministarstvu dobili dobre resurse. Pred novu godinu smo bukvalno naterali… Preko 560 miliona je vraćeno i sa njima smo izvršili preraspodelu. Znači, najzad se shvatilo ozbiljno da poslodavac… Bio je manir da dobije pare bilo koja asocijacija, organizacija, nema potrebe da pokaže kako ih troši. Mi smo u ministarstvu prošli taj Rubikon i sada ne može niko da ne radi tako i tu nema dileme.
Svest je sazrela. Preko godinu dana ovo traje. Bio sam i saplitan više puta, pa sam stajao, menjao načine itd, ali mislim da je ovo sada u dobrom pravcu. Učestvuje nekoliko bivših rektora iz svih perioda, iz svih vlasti. Znači, ljudi koji nemaju veze sa ovom ili onom politikom i ovog puta su se okupili oko struke. Mislim da ću vrlo brzo imati gotov model za strukovno, pošto smo strukovno u reformi brže gurali i nekako je brže išlo. Akademsko, takođe, ceo koncept je uhvaćen i ostalo je da se kroz formule izrazi kolika je grupa i odakle se stiču prihodi na svakoj visokoškolskoj ustanovi. Čini se da neki mogu više da prihoduju, a neki manje.
Šta je društveni interes? Malopre sam rekao da je jako važno. Šta ćemo imati od kvote za upis? Sramota je da tri godine imamo mnogo veću ponudu upisanih, nego što uopšte možemo da imamo studenata, a onda nastane utakmica između državnih i privatnih. Kao što ste videli, možemo da smeni.
Pomenuo sam prekjuče da su dva rektora smenjena u mom mandatu. Niko nije zakukao. Nigde zakon nije prekršen. Znači, na mnogim mestima smo uspeli da intervenišemo tamo gde se krši zakon i nismo išli đonom. Idemo, znači, postepeno, sazrelo je i mislim da ćemo upravo tako, postepeno, sa što širom javnošću, doći do konačnog rešenja koje treba da bude dugoročno.

Hvala, gospodine Šarčeviću.
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite.

Hvala, gospodine Marinkoviću.

Nisam imao prilike da govorim u načelu na ovu temu. Kroz amandmansku raspravu ću pokušati da ukažem, po meni, na neka važna pitanja, a o kojima je ovde bilo malo reči.

Česte intervencije u ovoj oblasti, u smislu izmena i dopuna, SRS vidi kao pokušaj da se pripremi jedna ozbiljna i temeljna reforma srpskog obrazovnog procesa.

Gospodine ministre, pre neki dan ste u raspravi sa mojim kolegama izneli jednu konstataciju koja je apsolutno tačna, a s obzirom da smo generacijski bliski, a to je da je, kada smo vi i ja bili đaci, kvalitet obrazovanja bio daleko bolji.

Ovde moram da pomenem neke stvari, kao što je nasilje nad vršnjacima, šamaranje nastavnika i to je deo naše stvarnosti kao deo verbalnog i fizičkog nasilja. Ideja o angažovanju školskog policajca nije dala adekvatne rezultate i još ako je on angažovan u dve škole, pa dok stigne iz jedne u drugu, očigledno je da nam deca nisu bezbedna.

Jedan od najvećih problema naše školske populacije je droga i sve vrste zavisnosti. Predlagao sam da se objekti, tipa kafića, kladionica, kockarnica, ne mogu nalaziti u blizini škole na manje od 500 metara, a što se mene lično kockarnice i kladionice bih totalno zabranio.

Izneću vam podatke iz jedne doktorske disertacije, a kada je na uzorku od 1.200 ispitanika, učenika mlađih od 18 godina, 18% je probalo ili koristilo neku drogu, 6% njih koristi i dalje uživa, dok je 2% zavisnika. Ovo su veoma alarmantni podaci.

Ostalo mi je da postavim još jedno pitanje, a to je odgovornost države i škole za pitanje ćirilice. Govori se srpski, a sve više se koristi latinica. Ako se nešto natapa latinicom, to se odražava na javnu sferu. Ćirilica je pismeni oblik srpskog jezika i država mora da je sačuva kao identitetsku vrednost.

Na kraju, pošto sam malo prekoračio vreme, sistem može da bude sistem tek onda kada ne pravi ne pravi neopravdane ustupke. U protivnom slabi svoju i poziciju i ugled. Hvala.

Hvala.
Reč ima prof. dr Marko Atlagić. Izvolite.