Zahvaljujem.

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Da li neko želi reč? (Da.)

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, budući da ima mnogo tema danas na dnevnom redu, a i donekle srodno dva resora - obrazovanje i kultura, mi moramo da konstatujemo da svaka Vlada od 2000. godine nije, jednostavno, obraćala dovoljno pažnje na ova dva resora. Obično je to u raspodeli stranačkog plena dobijao neko ko time nije zadovoljan, nije ulagao neke napore u to, ali činjenica je, takođe, da, kao i u svakom drugom segmentu društvenog života, tako i u obrazovanju i u kulturi, već 20 godina mi bezpogovorno ispunjavamo sve što se od nas traži, sanjajući da ćemo se jednog dana naći u EU.

Tako smo uspeli da dođemo do toga da su nam danas najveći autoriteti u ova dva resora, u javnom životu, dakle, u javnosti, predstavnici nevladinog sektora, nevladinih organizacija, onih koji se finansiraju obilno iz inostranstva, a pokazuju otvoreno antisrpsko delovanje u našoj zemlji.

Podsetiću vas da ova Vlada, Vlada SNS, prvi put u istoriji, pored svih tih prvi put u istoriji stvari koje je uradila, prvi put u istoriji je na posredan način finansirala festival „Mirdita“, koji ima za cilj promociju takozvane kosovske kulture u centru Beograda i, da nevolja bude još veća, bivši ministar kulture, gospodin Tasovac, a sadašnji kadar SNS i odbornik u Skupštini Grada Beograda je bio više puta da podrži tu manifestaciju. Ona se organizuje jednom godišnje. To treba da nam pokaže gde smo mi sada, šta je postalo normalnost u Srbiji. Dakle, da se otvoreno pojavljuju na takvim manifestacijama bivši ministri, ugledni članovi vladajuće stranke i da vlast posebno finansira takve događaje.

Što se tiče pitanja udžbenika, ja mislim da je to zaista jako važno. Postoji još jedna stvar u tome svemu. Mi vidimo samo reakcije kada nastane skandal. Po našem mišljenju, odgovorno bi bilo od strane Vlade, ne samo od starešine, nego ministarstva, da se kao i u obrazovanju, tako i u svakom drugom segmentu, svakom drugom resoru trudi da do takvih stvari ne dođe, a ne tek kada se javnost digne na noge. Prvi put je to bilo… Podsetiću vas, najveći sukob u vladajućoj koaliciji izazvali su udžbenici sa LGBT sadržajima. Do toga je to dovelo da zamalo jedan ministar ostane bez ministarstva kada se tome usprotivio. A da li bi mi nešto znali o svemu tome da on to nije podigao u javnost?

Tako je i sa ovim skandalima oko tih nekih istorijskih falsifikata, kakav je poslednji primer taj „danak u krvi“ kao prilika za stvaranje karijere u okvirima turske imperije. Možemo sutra da zateknemo i Jasenovac u pozitivnom kontekstu. Možemo da zateknemo i bombardovanje Srbije u pozitivnom kontekstu i Haški tribunal kao sud pravde koji je doneo pomirenje na Balkan i kaznio te zle Srbe za se šta su oni radili, a možemo da zateknemo i još nešto što je takođe danas aktuelno. Ukoliko budemo bili na liniji školske knjige „Logosa“, „Kleta“, „Bigza“ i ostalih zagrebačkih izdavačkih kuća, koji se vrlo otvoreno kroz svoje delovanje na tržištu, ponašanje na tržištu, lov na profit, bave politikom. Oni šalju političke poruke.

Možemo da zateknemo sutra i tu, zašto da ne, crnogorsku autokefalnu pravoslavnu crkvu koju su tu isti zli Srbi u okupaciji Crne Gore ukinuli, kako je to istorijska nepravda koja se sada ispravlja. Ako može da bude „danak u krvi“ pozitivna stvar, zašto ne može onda sve ovo?

Mi smo govorili više puta i zahvalni smo Ministarstvu kulture koje je prihvatilo našu inicijativu i Vladi Republike Srbije da se objave sabrana dela Petera Handkea, velikog srpskog prijatelja i pisca svetskog ranga, ali mi mislimo da treba još jedna stvar da se uradi, da Vlada Republike Srbije osnuje jedan institut koji bi proučavao haške presude. Sve haške presude koje su političke, uperene protiv Srba, sa ciljem da svu krivicu za raspad Jugoslavije, krvavi građanski rat i sve zločine koji su se u tom ratu desili, svale isključivo na srpski narod. Mi to ne bismo smeli da prihvatimo, ni taj tzv. genocid u Srebrenici i sami bi trebali iz toga da izvučemo pouke. To bi jedna odgovorna država uradila, tako da je naša inicijativa da Vlada Republike Srbije uđe i u taj posao. Zašto bi to dozvolila?

Na delu je, zajedno sa tim nevladinim organizacijama, NVO sektorom, proces preumljenja. Dakle, da nam pokaže da mi nismo isti kao ti Evropljani, da smo mi za sve uvek krivi, po prirodi smo zli i da, jednostavno, se rađamo i živimo i uvek imamo taj teret krivice i loših dela iz prošlosti. To je isto tako činjenica

Mi smo govorili danas o tom okviru kvalifikacija i to nam je pokazalo da ne samo ekonomska politika, bezbednosna politika, spoljna politika Republike Srbije, već i obrazovanje, prosveta, kultura, sve je u funkciji stranaca u Srbiji, na ovaj način stranih investitora.

Mi se prilagođavamo onima, dočekujemo ih ovde hvalospevima, ne znam da li znate, ali mi u Srbiji imamo i trgove stranih investitora. Dakle, dočekujemo ih hvalospevima, koji kao podižu našu privrednu aktivnost, našu ekonomiju, a mi im dajemo ogromne subvencije po radnom mestu. Faktički Vlada Republike Srbije plaća, isplaćuje plate radnicima u stranim kompanijama. Te kompanije su ranije dobile zemljište besplatno, sve dozvole po ubrzanoj proceduri i besplatno i lokalna samouprava ili Vlada Republike Srbije im po svakom pitanju maksimalno izlazi u susret na uštrb nekih možda drugih ekonomskih interesa. Tako i ovo.

Oni od nas jednostavno zahtevaju, traže, to je ono za šta mi njima služimo i šta je naš najbolji, pokazalo se kroz ovih 20 godina, izvozni proizvod, jeste jeftina radna snaga.

Možemo mi da pričamo ovde o nemačkom standardu, o švajcarskim penzijama, o platama od 500 evra, možemo mi da gledamo i Dnevnik 2, pa da mislimo da gledamo naučnu fantastiku, ali činjenica je da je Vlada Republike Srbije 2014. godine platila jedan marketinški spot na televiziji CNN, koji poziva strance da dođu da investiraju u Srbiju kao zemlju jeftine radne snage. To se platilo iz budžeta Republike Srbije. Dakle, sve je ovde podređeno interesima stranaca.

Kakve su danas plate u tim kompanijama i sigurnost tih radnika koji tamo rade? Vrlo male. Plate su često oko minimalca, a sigurnost nikakva ne postoji, budući da svaka od tih kompanija kada istekne taj program subvencija se opet javi Vladi Republike Srbije da o tome pregovara i ukoliko kao „Fijat“, svake godine pregovaraju, i ukoliko ne dođe do tih dogovora, nastavka programa subvencionisanja, samo stranci kažu - evo vam ovi radnici, evo vam ova kompanija, evo vam fabrika, evo vam zemljište, sve, idemo mi nazad. Na taj način ucenjuju vlast u Srbiji.

To je danas, nažalost, naša realnost, a mi se i kroz ovaj proces dualnog obrazovanja i tih kvalifikacija, mi se tome prilagođavamo. Mi u tome ne vidimo problem. Sve je počelo sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji predstavlja propast za našu privredu.

Dakle, mi jednostrano primenjujemo nešto, a buduća neizvesna okolnost, članstvo Srbije u Evropskoj uniji, to se više ni ne krije da je perspektiva koja ne postoji, dakle, evropska perspektiva Srbije je mrtva i mi se sada tešimo „malim Šengenom“.

Dakle, to je naša realnost i to jednostavno prolazi pored nas, a mi gledamo, posmatramo sa strane i još ovde možemo da čujemo kako je ovde nikada bolje, zlatno doba i tako dalje.

Dakle, naše je mišljenje i naš je stav da treba prekinuti sa tom politikom bespogovornog ispunjavanja svega što dolazi iz Brisela. Naravno, ukoliko je neka reforma koja poboljšava određenu oblast, to treba prihvatiti, ali nije to isto kao politički pritisci zarad nečega što se neće nikada dogoditi, što je, nažalost, tako danas u Srbiji. Nažalost je tako.

Mi smatramo da što hitnije i Vlada Republike Srbije i Narodna skupština Republike Srbije treba da preispita put Srbije u Evropsku uniju. Podsetiću vas, nikada se narod u Srbiji nije izjasnio da li je za ulazak Srbije u Evropsku uniju ili ne, ne samo ovi argumenti ekonomske prirode, o kojima sam govorio, već je jedan od najvećih argumenata zaštita teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Mi smo govorili ovde o UNESKO-u i zaštiti naše kulturne baštine na Kosovu i Metohiji. Ukoliko mi i dođemo do toga da potpišemo pravno obavezujući sporazum između Beograda i Prištine, tj. između Kosova i Republike Srbije, republike Kosova i Republike Srbije, Kosovo će postati član Ujedinjenih nacija i automatski će ući u UNESKO bez glasanja, po automatizmu, budući da je UNESKO telo koje funkcioniše pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Čemu onda sve te naše pobede, to oko tog glasanja i tako dalje? Mi smo se time hvalili, a sada ako stavimo taj potpis, više nema glasanja.

Dakle, to su sve argumenti koji su ozbiljni, koji treba da nas nateraju da trezveno razmislimo o spoljnoj politici Srbije i o budućnosti Srbije.

Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, podneo sam amandman na član 7. ovog zakona. Inače, podsetiću vas, ovaj član 7. odnosi se na član 63a osnovnog zakona i on tretira, odnosno propisuje uslove pod kojima se mogu steći stručna i opšta matura za trogodišnje zanimanje.

Dobro je što se ovim zakonom daje mogućnost da se trogodišnja zanimanja u dualnom obrazovanju, da im se omogući sticanje opšte i stručne mature, naravno, uz uslov da se savlada odgovarajući program i odgovarajuće kompetencije za određenu maturu. Ali, ono što nije dobro, to je što ovi isti uslovi moraju da važe i treba da važe za sva ostala trogodišnja zanimanja.

Mi smo svedoci da je Vlada i rukovodstvo Srbije, iz nekih njima poznatih razloga forsiraju ovo dualno obrazovanje i u srednjem i u višem i u visokom obrazovanju, a ja bih voleo da to da onakve rezultate kakvi su proklamovani kod uvođenja ove vrste obrazovanja i onakve rezultate kakve Vlada očekuje. Ali, iz iskustva, čovek koji je baš inkorporiran na najdirektniji način u to, vidim da to ne ide baš onako kako je zamišljeno, da tu ima milion problema i da ima još mnogo toga da se uradi, a možda neke stvari nikad i neće biti moguće urađene, da ono da rezultate koji se očekuju.

Zato, za vas, gospodine ministre, jedno pitanje, a to je da sagledate sve negativne stvari, sve ono što je do sada praksa pokazala sa terena, vezano za ovo dualno obrazovanje i da pokušate to da ispravite, ako je moguće da se ispravi, ako nije moguće, onda da tamo u perspektivi razmišljate o uvođenju nekog novog oblika obrazovanja umesto ovog dualnog.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Poštovane koleginice i kolege, pa niko nije stigao do cilja ako nije napravio prvi korak. Ne možete da realizujete nešto, da uradite, a da stojite u mestu.

Ovo o čemu je govorio kolega može da bude pozitivno i može da bude dobro kao ukazivanje na nešto što treba dograditi. Ali, da nije ministarstvo krenulo sa dualnim obrazovanjem i da nije donelo ove izmene gde se omogućava ljudima koji idu u srednje strukovne škole da mogu na određen način da svoje kvalifikacije usavrše, da ih dovedu u situaciju da mogu da nastave dalje da se bave studijama i da postanu akademski građani najvišeg nivoa.

Šta bih ja predložio ministru? Da isto tako pokušamo da nađemo rešenje za strukovne škole. Mi smo doneli zakon koji je sada na snazi, gde oni koji završe strukovne škole ne mogu da idu dalje na akademske studije.

Znači, kada završe tri godine strukovne škole oni su zacementirali svoje obrazovanje, odnosno napredovanje. Sada se javlja jedan problem. Meni se dosta studenata javilo sa tom mukom. Njima je omogućeno u tim strukovnim školama da nastave specijalističke studije, ali te specijalističke studije, iako imaju 240 bodova, ne priznaje im se kao fakultet, akademski nivo koji je isto sa 240 bodova. Lepo je i fino je što deci, odnosno đacima u tim strukovnim srednjim školama, trogodišnjim, dozvoljavamo da nastave svoje školovanje do najviših nivoa, ali moramo da nađemo načina da pomognemo i ovim ljudima ili deci, kako god hoćete, i da ne gledamo crno na to dualno obrazovanje na svim nivoima.

Ja sam išao u tehničku školu, ali smo imali jedanput nedeljno praksu i na toj praksi, sedam, osam sati koliko je trajala, mi smo učili da baratamo i sa turpijom i sa bonsekom i sa ostalim alatkama. Sećam se jedan od zadataka na tim praktičnim radovima nam je bio da napravimo čekić, drugi put smo pravili klješta.

Znači, to je veoma dobro i, još šta je tu dobro, dobro je što se ti mladi ljudi pripremaju i stručno i teoretski da mogu po završetku tog posla da pristupe svojim novim radnim mestima gde će biti spremni odmah da se uključe u radni proces.

Tačno je i ovo što govore kolege iz SRS da je mnogo toga podređeno onima koji danas rukovode tim poslovima, odnosno poslodavcima. To nije trend Srbije, to je trend celog sveta i jeste pogrešan. Mi moramo tu da budemo mudri, da budemo nekako između negde, da zadovoljimo jednu i drugu stanu. Ne možete odmah mačem da sečete sve redom i da kažemo, e tako će da bude, pa nismo mi baš nekad toliko velika sila da možemo da određujemo šta će sve biti i kako će se raditi. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč?
Izvolite.

Mi srpski radikali izražavamo veliku rezervu kada su u pitanju ovi zakoni koji se podređuju, kako je to i kolega Ljubiša rekao, poslodavcima. Možda nije u takvom procentu koliko mi naglašavamo, ali u svakom slučaju zavređuje pažnju, zavređuje oprez.

Ovde u ovom amandmanu, odnosno ovom članu 9. radi se o nečemu što je kruna svega ovoga što je ministar izlagao, a to je potpisivanje ugovora sa poslodavcima gde će biti radno angažovani u praktičnom delu nastave učenici srednje škole, a u ovome drugome zakonu to je dualno obrazovanje. Mi imamo faktički tu jednu veliku obavezu da vodimo računa kako će se to odvijati u narednom periodu. Potpisuje se ugovor, potpisuje se sporazum, tu je uključena i Privredna komora Srbije, da ne širimo priču. Lično imam veliku rezervu, znajući ko je na čelu te komore, čovek koji nema radnog staža. Ima onih koji su ovde doktorirali, magistrirali, nemaju školskog druga, ali on nema radnog staža u privredi, ali na čelu je Privredne komore. Njega je doveo ambasador Nemačke na tu funkciju, zahvaljujući nekim drugim kriterijumima, a ne one koje bi podrazumevali da čovek sa radnim iskustvom, i to je isto jedan veliki problem, otežavajući problem.

Zašto? Zato što bez obzira kolike su potrebe poslodavaca, kolike su potrebe trenutno razvijenih kapaciteta industrije, ako to postoji, u bukvalnom smislu reči, kada je u pitanju domaća industrija. Vlada mora imati viziju. Vlada mora imati projekciju nečega što se zove srednje obrazovanje, kada je u pitanju strukovno usmeravanje. Neće valjda narednih stotinu godina ili, ne daj Bože, 10 godina da bude ovakva situacija? Valjda Vlada planira u kom pravcu će se razvijati industrija, u kom pravcu će se razvijati privreda?

Mi ovde imamo nešto što možemo, sad kažemo, da su javna preduzeća pred transformacijom, i to je neminovnost. Pitanje je kako ćemo dalje te učenike srednjih škola, odnosno ovih koji su na dualnom obrazovanju da angažujemo, kakvi su ugovori, kakvi će uslovi biti pod kojima će oni da rade. Šta ćemo ako se u praktičnom delu nastave prekine to njihovo obrazovanje zato što poslodavac zbog objektivnih okolnosti zatvara firmu i odlazi?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, ovim amandmanom je predviđena obaveza ugovora između škola i samih preduzeća koji bi trebali da budu poslodavci. Mislim da je model dualnog obrazovanja, kojim smo mi predvideli, kontakt, uopšte lični izbor svakog učenika, prvo, da li će se opredeliti za dualno obrazovanje, i lično opredeljenje svakog učenika da stupi u određene odnose sa poslodavcem koji proizvode određene pravne obaveze tog poslodavca lično prema svakom učeniku koje je potpisana.

Znači, Zakonom o dualnom obrazovanju smo propisali da svaki učenik koji se opredeli za ovakav model lično potpisuje ugovor sa poslodavcem, odnosno kompanijom u kojoj će raditi.

Obaveza da škola potpisuje, kao institucija, sa poslodavcem, sa kompanijom bi trebala u stvari da obaveže poslodavca da sva primanja u slučaju neodgovornosti svakog učenika preuzima na sebe. Samim tim i kada govorimo o tim platama, naknadama koje će biti 70% od minimalne plate u tom preduzeću, trebale bi biti plaćene na račun same škole. Samim tim poslodavac bi izgubio direktan kontakt sa svojim učenikom, odnosno svojim potencijalnim zaposlenim u budućnosti.

Zbog toga mislimo da ovakav amandman koji ste predložili u stvari jeste možda dobra osnova za neki vid garancije, ali sigurno da to ne treba da bude škola, već, ako smo rekli da je to država, da je to Privredna komora Srbije koja, sa jedne strane, vodi registar tih ugovora, onda je privreda ta garancija da je dobar odnos učenika sa poslodavcem, sa kompanijom u kojoj radi, a ne sam sistem obrazovanja. Znate kako, onda vi navikavate i same učenike da se na manje odgovoran način odnose prema tom ugovoru.

Mislimo da ovde sami učenici mnogo ranije preuzimaju odgovornost i za svoje školovanje i za način funkcionisanja na samom radnom mestu, iako to iznosi 20% radnog vremena ili 80% radnog vremena od ukupnog broja časova koji je do 30 časova nedeljno definisan.

Mislim da je na pravilan način odbijen ovaj vaš amandman, a upravo iz tih razloga što je želja da se ovakvim modelom obrazovanja stekne jedna lična odgovornost dece koja se opredeljuju za ovakav model učenja. Očito da je taj model pokazao da su naša deca pametna, jer biraju svoju budućnost, biraju onakve profile sa kojima će imati znanje i uvek imati posao, jer ne bi se 2.600 polaznika opredelilo u ovoj školskoj godini upravo za ovakav model školovanja. To znači da ćemo imati 2.600 potencijalno novih ugovora, lično, svakog pojedinca sa kompanijama. To ne znači da oni neće moći, ukoliko se posle dve godine opredele i odustanu od ovakvog modela školovanja, da nastave i da diplomiraju onako, posle četvrte godine srednje škole, kao što svi ostali polaznici srednjih škola imaju mogućnost.

Htela sam da kažem, a kada govorimo o srednjim školama, mislim da je jako važno reći da model funkcionisanja rada srednjih škola se dosta promenio. U našem sistemu obrazovanja, pored toga što imamo klasične gimnazije, pa smo išli na to da se afirmišu posebno nadarena deca kroz posebno definisane gimnazije, sada imamo otvorena odeljenja za posebno nadarenu decu u određenim oblastima. Znači, forsirali smo taj IT sektor, pa su otvorena posebna odeljenja i prijemni ispiti su nedelju dana ili čak mesec dana pre klasičnih gimnazija i to je jako dobro, jer se pokazalo da to daje jako dobre rezultate.

Nije slučajno, verujte mi, što naši mladi matematičari osvajaju prva mesta na svim mogućim takmičenjima. To je upravo zbog toga što je država prepoznala da treba tu decu stimulisati na posebne načine i na kraju krajeva mi imamo stručne, odnosno strukovne škole za srednje obrazovanje koje su pokazale da određene transformacije, zavisno od tržišta rada, su potrebne i one se verujte menjaju. Menjaju se na osnovu svog programa, i što pokazuju u stvari i sami rezultati toga da ovaj vid dualnog obrazovanja i školovanja nije slučajno u porastu.

To znači da je svest kod mladih ljudi transformisana za proteklih pet godina. To znači da je cilj u stvari uvođenje ovog dualnog obrazovanja zaista dostignut time što je prepoznat u društvu da uvek imate opciju izbora.

Znači, učenik sa 15 godina mora do svoje 18 godine da ima pravo izbora. Da li je sad u ovom trenutku dualno, pa će posle dve godine možda želeti učenik da ide na klasično obrazovanje koje obuhvata srednje obrazovanje, data mu je mogućnost, država mu je omogućila da bira.

Mi smo Zakonom o dualnom obrazovanju prvo propisali, ako se sećate, da isključivo mora da se opredeli u prvoj godini i da nema nikakvih promena. Međutim, ovim sada otvaramo još širi dijapazon mogućnosti za našu decu da se opredele da menjaju na kraju krajeva svoje stanovište, da menjaju struke, jer tržište rada se menja, potrebe na tržištu se menjaju, raste konkurencija između borbe za dobru decu, odnosno za decu koja dobro uče. Neko je dobar u praksi, neko je dobar u teoriji.

Oni negde do 16, 17 godine možda i nemaju pravu sliku o tome. Data im je mogućnost da mogu neke svoje ciljeve u životu, koje postavljaju, a i ako im se ciljevi u trenutku promene da je država omogućila da i oni sami promene način funkcionisanja i školovanja. To je od velikog značaja i za decu i za roditelje. Zbog toga mislim da je s pravom odbijen ovaj amandman da se prihvati, jer jednostavno taj direktan kontakt učenika i poslodavca je u stvari najvažniji. Hvala.