Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mirko Krlić.
Izvolite.

Hvala.

Suštinu je rekao gospodin ministar i otprilike sve ono što bih imao da kažem. Zaista nemam oprečno mišljenje, međutim, nekoliko puta se jedna manifestacija ovde spominje pod jednim istim imenom, a mi narodni poslanici moramo da imamo obavezu da budemo precizni. Festival se ne zove merdita, festival se zove „Merdita – dobar dan“. U tom naslovu se krije dobra namera, ali se slažem da dobra namera nije ispoštovana.

Pružena ruka između pozorišne umetnosti u Prištini i u Beogradu, veze kulture između dva naroda bi bile jako dobrodošle, jer na kraju krajeva ostaćemo mi na tim prostorima, neće ni Šiptari nestati sa Kosova i možda je kultura to mesto odličnog spajanja.

Loša stvar u ovome jeste što na tom kulturnom spajanju ne učestvuje prištinsko pozorište, srpska scena koja je proterana iz Prištine, koja se danas nalazi u Gračanici, nalazi u izbeglištvu, a glumci po celoj Srbiji. Kada bi pod „Mirdita, dobar dan“ festivalom se dešavalo da se spoji srpska scena i albanska scena prištinskog pozorišta, ja bih bio za to da se taj festival podrži, čak bih zamolio ministra da je otvori, jer bi to bilo vraćanje srpske scene koja je stvorila Narodno pozorište u Prištini na svoje daske i u svoju kuću. To bi bila prava saradnja.

Međutim, u pravu ste vi, ovo jeste festival sa jedne strane pružene ruke Srbije, a s druge strane pokušaj da se pokaže izvesna kultura ili izvesna napravljena, izmišljena državnost druge strane i samim tim organizator Centar za kulturnu dekontaminaciju o kojoj verovatno mislim i gore nego vi iza jednog dobrog naslova i možda ideja koja bi mogla da u budućnosti zaživi, pravi veliku nesreću. Reći ću vam samo da je veliki naš glumac Miki Manojlović pokušao da napravi predstavu „Romeo i Julija“ sa prištinskim pozorištem i umalo da se uhvati u tu veliku klopku. Na svu sreću, uslov albanske strane je bio da u toj predstavi ne sme da igra ni jedan srpski glumac sa Kosova, pa je na neki način otkrivena prava namera.

Ali, to ne znači da se mi trebamo odreći mnogih umetnika koji čine deo srpske kulture, jedan Bekim Fehmiju je vrhunsko ime srpskog glumišta i nikada nije odavde otišao i njegovi sinovi i sve ono što je vezano za njegovu umetnost deo je srpske kulture, srpske umetnosti. Na tim vezama kada bi se gradila budućnost, možda bi jednog dana došli do srećnijeg odnosa dva naroda. S druge strane, zaista ste u pravu, ovo jeste promocija samo jedne strane na uštrb druge, ali ministar je u pravu ovo Ministarstvo i ova Vlada sa tim nema nikakve veze.

Pravo na repliku narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Ima veze u toliko što se iz budžeta dodeljuju sredstva nekim nevladinim organizacijama koje su učestvovale u tome.

Mi, srpski radikali, smo učestvovali u protestu kada je bio taj tzv. festival i videli smo kako je sve to tamo izgledalo i koliko je policije obezbeđivalo sve te koji su se tako rugali, ne govorim o tim Šiptarima koji su došli, nego o tim Srbima po rođenju koji su ih dočekali ovde. To je zaista nešto što je neprimereno i nema govora o tome da mi možemo postići forsirajući taj festival „Mirdita, dobar dan“ ako je i tako, forsirajući taj festival da ćemo mi postići nešto dobro za Srbe na Kosovu i Metohiji ili nešto dobro kod onih koji ne žele, koji zapravo misle da je Kosovo država.

Mi moramo svakako da činimo sve, opet ću se vratiti na javni servis, mnogo je veći problem, znate, taj festival tih nekih šiptarskih i srpskih izroda, i tih nekih šiptarskih nazovi umetnika, glumaca, šta god, to je taj pojedinačni dogovor koji mi žigošemo i protiv koga ćemo uvek biti. Ali, mi imamo na RTS-u, televiziji koju mi plaćamo, kada govore u nacionalnom dnevniku, kažu – Vlada Kosova, premijer Kosova, na Kosovu, dakle tamo više ne postoji ni tzv. Kosovo, ni tzv. Vlada, ni tzv. premijer. Tamo je Skupština Kosova.

Mi to plaćamo ljudi. To je nešto što treba valjda da uđe u uši naroda i da onda prosto postane normalno i kad se jednom pojavi, ne daj Bože neko, a nadamo se da se nikada niko među Srbima neće pojaviti ko će potpisati priznanje te lažne države, ali nam sa tog medija koji se plaća iz budžeta i koji plaćamo pojedinačno svi iz svojih džepova, servira svaki dan država Kosovo, Skupština Kosova, Vlada Kosova, predsednik Vlade Kosova itd. To na javnom servisu, to ne bi smelo ni da se pomisli, a kamoli da se desi. To im recite kada im budete određivali sredstva iz budžeta. Kažite – evo, to je razlog zbog čega više nećete dobiti ni jedan dinar. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nataša Mihailović.
Izvolite.

Hvala.

Nema promovisanja ni kulture, ni kulturne politike, ni kulturnog obrasca bez redefinisanja i promovisanja pravog sistema vrednosti. Sve ono što mi danas u društvu vidimo i ocenjujemo kao negativne pojave, to je sve na žalost posledica višedecenijskog zanemarivanja kulture.

Mi nismo od početka devedesetih godina do danas, sistem vrednosti je devastiran do te mere, da mi nikada kao društvo se nismo ozbiljno pozabavili tim sistemom vrednosti. Nema ni obrazovanja bez pravog sistema vrednosti. Nema kulture bez uvažavanja i poštovanja, različitosti.

Mi stalno imamo tendenciju da popravljamo i ispravljamo nekog drugog, retko kada pogledamo sami sebe. Neće nam biti bolje dok mi sami ne budemo bili bolji, dok mi ne budemo bili odgovorni i merili svaku reč koju ćemo u javnom prostoru izgovoriti, počevši od ove sale ovde i bilo gde, pa čak i u našim mikro sredinama, u našim porodicama, sa našim prijateljima.

Dok god ne budemo podigli odgovornost za izgovorenu reč, na najviši mogući nivo, ne možemo promovisati ni prave vrednosti, ni kulturu. Onda kada pogledate i mediji su posledično takvi kakvi jesu zato što vlada jedna površnost i sistem vrednosti je ključna reč kojoj moramo da se pozabavimo ukoliko želimo da odgovorimo na sve ono o čemu sam govorila i u načelnoj raspravi, što jesu kulturne potrebe svih građana Srbija. Moramo promovisati prave vrednosti, a onda da vratimo kulturu i da je dovedemo do svakog, bukvalnog svakog građanina ove zemlje. Hvala.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 sati zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.

Samo nekoliko rečenica.

Drago mi je da ovako imamo i različita mišljenja, ali ipak na koncu približno ista o kulturnim vrednostima. Tačno je da trebamo odrediti koje su to kulturne vrednosti, a u prvom redu i moralne vrednosti.

Moram da naglasim, kada je u pitanju nacionalni identitet srpskog naroda, ali ne samo u Srbiji, nego širom sveta, da mi nismo imali čak ni podatak u koliko država, gde, koliko našeg naroda živi. To je bio problem.

Sada se zalažemo za jedinstvo ukupnog srpskog kulturnog prostora, ali ne samo srpskog naroda, nego i nacionalnih manjina. To je ono što je jako bitno. Ako mi tražimo u Rumuniji za 16 hiljada Srba, prava, ne samo nacionalna nego i kulturna, to moramo osigurati ovde, kao što to zaista i provodimo.

Usput, hajde da kažem, počevši od Austrije, 300 hiljada Srba. Do Austrije oko 70 hiljada Srba, Australije 70 hiljada Srba da ne nabrajam druge zemlje, a ukupno o dva miliona se radi u dijaspori. Ukupno u 16 zemalja, po meni, sada da ih ne nabrajam, dva miliona Srba. Pokušavamo izučavati nacionalni identitet u svim tim državama. Da bi to postigli, nije dovoljno da Matica samo radi, nego i te države u kojima su Srbi kao nacionalne manjine i da isto reciprocitetom, na neki način osiguravamo u matičnoj državi, kao što to radimo u poslednjih sedam, osam godina sve više, pogotovo u Vojvodini.

Da li smo dostigli određeni nivo? Jesmo. Da li treba još više unapređujemo nacionalni identitet i manjina i naroda itd? Dabome da jeste. Ali, kada se radi o kulturnim ustanovama onda su su kulturne ustanove, ustanove gde se čuva ne samo nacionalno blago našeg naroda nego i drugih naroda. Izučavanje i prožimanje kultura je izuzetna stvar. To je ono što ministarstvo u zadnjih sedam, osam godina izuzetno dobro radi. Dali je to dovoljno? Naravno da nije. Zalagaćemo se svi skupa da to bude do određenog nivoa.

Nije dobro da tamo gde je srpska nacionalna manjina u drugim državama da stalno kažemo da su ugroženi tamo gde nisu, npr. u Rumuniji. Ja mislim da ima zavidan nivo, ali isto tako i Rumunima zavidan nivo treba osigurati kao što ima i u matici Srbiji. Neću da napominjem druge države. Mađari na primer. Ali, nije dovoljno samo jedna ili dve nego sve nacionalne manjine u Srbiji i mi prilično vodimo računa. Dostigli smo određeni nivo. Da li je to dovoljno? Nije dovoljno.

Da li su druge države u Evropi i šire osigurale određena nacionalna prava srpskom narodu? Neke jesu dostigle nivo, neke nisu. Mislim da u celini je dobro što smo definisali, kako koleginica Dragaš kaže jedinstvo srpskog kulturnog prostora. To je dobro. Da bi to postigli potrebno pod broj jedan stabilnost. Verujem da ćete se svi složi s tim. Šta to znači?

Ja ću citirati predsednika države unazad tri dana. Baš povodom toga citat „i da naša dece ne ginu, ne idu u sukobe, da ne izgubimo ni jednu teritoriju i da nam niko ne proglašava nezavisnost, niti se otcepljuje od nas, kao što je to bio slučaj za vreme Đilasa, Jeremića, Tadića“ završen citat. To je suština. Dakle, da li je to lako? Nije lako. Da li treba mnogo truda ne samo vrha države, nego svakog pojedinca, kulturnog radnika i onog u mesnoj zajednici i na nivou Republike, kako god hoćemo.

Tačno je, slažem se sa kolegama iz opozicionih stranaka da i stranke trebaju izučavati kulturni identitet i srpskog naroda, ali i manjina, kao što to rade, što su kolege prethodni govornici izučavali. To radi i SNS. To je radila i radikalna stranka, radi i sada. Tačno je da trebamo voditi računa i prožimanje kultura, ali vlastitog naroda, ali i tamo gde je naš narod nacionalna manjina, u dalekoj Australiji npr. Od Australije, Amerike, pa evo sve do naših susednih zemalja.

Naš je prostor je bio u ratnom sukobu. Nama je potrebno, dame i gospodo, stabilnost, ovo što je predsednik rekao i pedagogija mira. Ja sam juče govorio to. Za vreme obrazovanja u nastavne planove i programe, ali i ono što su juče kolege i koleginice rekle da redefinišemo nastavne planove i programe i udžbenike zaista da ne pišemo zarad, izvinite u navodne znakove nekakvih para, nego da to ljudi uzmu od struke.

Dakle, stabilnost broj jedan, pedagogija mira na svakom koraku. Dalje, definisali smo i jedinstvo kulturnog prostora. I to je dobro. E, kada osiguramo stabilnost i ekonomski boljitak zemlje, kao što sada imamo četiri cela, preko četiri BDP, ali da povežemo sa jučerašnjim obrazovanjem. Da smo imali kvalitetan kadar da su znali unazad 10, 15 godina naši studenti digitalizaciju mi bi danas imali 8%. To je suština obrazovanja. To znači aktualizacija nastavnog programa, počevši od istorije, preko ekonomije itd.

Zamislite, juče prof. Radonjić, danas iznosi, on se čudi nekakvoj digitalizaciji. Pa profesor na ekonomskom fakultetu, ekonomiju predaje gospodo i o dualnom obrazovanju kaže, neću izraz da kažem itd. profesor ekonomije. To je model jedan koji dostiže do doktora nauka. Ljudi ne razumeju. On ne razume o čemu se radi.

Njemu je važno kritikovati zarad nekih malih ličnih interesa itd. I, to se potpisuje kao profesor univerziteta na fakultetu, a nije u političkoj stranci kažu. E, ne može to tako gospodine profesore, samo kao profesor može se potpisati.

Dakle, sad da se vratimo na ovaj deo. Mislim da je sasvim u redu i da političke stranke promovišu dela svojih, ajde da kažem od osnutka svake političke stranke, svojih stranačkih prvaka, ali i nacionalne manjine kao što to rade neke više neke manje. Mi se zaista u zadnjih osam godina borimo za to, ali isto tako tražimo i u jedinstvu srpskog kulturnog prostora, da i to drugi rade prema našem narodu.

Kada smo juče govorili o arhivima. Arhivi nisu samo ustanove gde se čuva i vrši valorizacija i kategorizacija arhivske građe zajedno sa davaocima i korisnicima itd, neguje nacionalno blago ne samo našeg naroda nego i drugih naroda i narodnosti počevši od opštinskih arhiva do republičkih itd. Ajde da kažemo to nacionalno blago je i svetsko blago. To je suština. Kada sam jedan rad pisao za Novi Pazar od 1945. do 1947. nisam samo o Srbima pisao, nego i o muslimanima, odnosno bošnjacima kako sada kažu. To oni znaju koji čitaju časopise. To je suština.

Kada govorimo o srpskom narodu, izučavamo, moramo se baviti i sa susednim narodima jer se prožima i kultura i jezik i nauka itd. Ne možemo znati istoriju jednog naroda, a drugog ne znati. To je jako interesantno. I, po vertikali, ovo podvlačim, istoriju naroda našeg moramo izučavati po vertikali. To znači, od starog veka, a rekli bi arheolozi i ranije, do današnjeg dana, ali i drugih naroda i prožimanje istorije i jedne i druge, nikada nećemo zatvoriti proces. Ono što je jako bitno i u kulturi i u nauci. Ako kažemo da jedna istina nema nauke, gospodo. Nauka je otvoreni proces. Mogu reći do današnjeg dana, najstariji pečat kneza Stojimira, ali možda sad, evo sad kolega moj, da mu ime ne kažem, sedi u Arhivi Srbije, našao da neko još ranije. Dakle, pomerili smo, uzmemo pečat taj, za sto i nešto godina postojanja srpske države i tako dalje. Ili najstarija kancelarija na ćirilskim poveljama u Dubrovniku iz 13. veka. Dakle, nikad proces ne zatvaramo, isto i kulturi tako, uvek otvaramo i moramo biti otvoreni.

Srbija zaista u tom smisli je postigla određeni deo, pogotovo zadnjih godina, gospodine ministre, ali nikada nije dovoljno, da nas nacionalne manjine krivo ne protumače. Uvek je manjina na svetu ima veći osećaj ugroženosti i srpska manjina veći osećaj ugroženosti u susednim državama. To je psihološka, to je percepcija na kraju, uvek manjina bez obzira na nacionalnost, stalno da smo ugroženi. Naša manjina kojih danas nema one smatraju da su ugrožene, zato oni ne dolaze ovde u Skupštinu, jer hoće da su akteri, a ne žele program. Oni jesu manjina, ali moraju imati program, oni smatraju da nemaju nekakve izborne uslove. Uvek ćemo se zalagati bolje, ali osećaj manjine je uvek osećaj. Dajte, koliko god hoćete dosta manjini i ona će imati taj oseća, ali postoje merila, ovo što ste rekli, određena međunarodna. Mislim da mi u tom smislu dobro radimo.

Što se tiče kulturnog identiteta, jedinstava srpskog naroda, moram reći, da li je to dovoljno? Nije. Ali, da mi je drago da znamo danas, u 13 zemalja da ima dva miliona 31 hiljadu Srba, a to nismo znali unazad pet godina. Kada je u pitanju kulturan baština i tako dalje.

Neću da govorim koliko je materijalno, jer ste vi ministre juče govorili o tome, ne samo ovde u Srbiji nego i u susednim zemljama. Imamo institut srpski u susednoj zemlji jednoj, imamo problema sada, ali on postoji, on je osnovan, ali imamo časopis. To je suština. Da li je to dovoljno. Nije, ali nije dovoljno ni mađarskoj manjini dostignuti nivo. Ovde se traži više, kao mi u Mađarskoj i tako dalje. Reciprocitet, teško ga je postići, ali vodimo računa o tome. Ispunimo svoje, imamo pravo, ono što često predsednik Vučić kaže, tražite kod drugih.

Mislim da Srbija zaista o tome vodi računa. Ali, šta ćete brojni smo narod, pa taj osećaj manjine uvek ide na većinu, to je u psihologiji čoveka, tu je naša odgovornost veća. Naša odgovornost, ali i obaveze manjine da ispuni, većine u drugim državama manjini našoj. To je suština. Da li ispunjava? To je druga stvar. Zadnja rečenica, za sve ovo su kadrovi potrebni. Da li ih imamo? Ministar je u obrazloženju zakona jednog, drugog i trećeg, izuzetno su dobro obrazloženi zakoni, nemamo dovoljno.

Da li činimo određene napore? Činimo. Da li je dovoljno izdvajanje za kulturu 1%? Nije. Ali, ovo podvlačim, što ste podvukli u obrazloženjima zakona, ako sredstva ravnomerno, od opštinskih arhiva do republičkih i biblioteka, raspodeljujemo, i ovo je vrlo važno, namenski, e, tu imamo problema. Tu su rukovodioci kulturnih ustanova bitni. Zato su uslovi za izbor svakog direktora jako bitni.

Jer, mi smo imali situaciju - važno je biti direktor i da ima određene finansijske koristi. Nema toga više. Ima, hvala bogu, ali svodimo to na minimum. Borimo se da toga manje bude, da iz ljubavi radimo taj posao.

Ja se zaista kao profesor čitavog svog života zalažem za rečenicu - nema lošeg studenta, za mene kao pedagoga, ima loši uslovi u kojima je neko dužan da ih stvori i loš profesor. Ne može biti loš student na fakultetu ako daje sve od sebe. On ima pravo da kaže profesoru - profesore Atlagiću, ja to ne znam. Ja sam doživljavao na prvoj godini studija, na istoriji, da nisu znali zbrajati i oduzimati, a potrebno mi je za istorijsku hronologiju množenje, deljenje, itd. On ima pravo da dođe na fakultet da ne zna. Ja sam njima rekao - imate pravo, gospodo studenti, da ne znate. Ja nemam pravo kao profesor da vas pustim, ne mislim ocenu, da vas dovedem u drugu godinu a da vas to ne naučim. E, to je suština. To znači voleti svoj posao. Onda ćemo dobiti i studente, a onda će i roditelji to shvatiti.

Najvažnije je, juče ste rekli sve, kada je obrazovanje u pitanju, treba voleti posao koji se radi. Nažalost, da li svi to činimo, neka to drugi procene. Hvala.

Zahvaljujem.
Sada određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata i sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.

Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite, gospođo Jovanović.