Hvala.
Gospođa Mihajlović vas nije uvredila, niti je uvredila partiju. Daću vam pravo na repliku, ali suština je to da vi sve vreme… Znači, ne govori se, ona govori o amandmanu, govori o zakonu, a vi o nekim ličnim stvarima.
(Vjerica Radeta dobacuje.)
Niko to nije rekao, nego samo da se vratimo na zakon i amandman. Samo pokušavam da imamo normalnu sednicu.
Gospođo Mihajlović, izvolite.

Evo, ja ću da pomognem da sednica bude što kvalitetnija i bolja. Samo ću ovde reagovati na jednu grešku, možda je ona slučajno izrečena, ne znam, a to je da ja imam doktorat sa Megatrend univerziteta. Diplomirala sam, magistrirala sam i doktorirala na Beogradskom univerzitetu Ekonomskom fakultetu. Tu sam dobila zvanje docenta na Ekonomskom fakultetu, a te godine kada sam ja doktorirala, u toj godini sam bila i najmlađi doktor nauka i nakon toga izdala četiri knjige, itd, itd. To se odnosi na moja zvanja.
Takođe, trenutno imam upisano u svojoj radnoj knjižici 27 godina radnog iskustva sa sve pečatima itd. Da se zna, moj doktorat nije sa Megatrenda. Da, ja jesam zaposlena na Univerzitetu Megatreng i zbog toga ne primam svoju platu u Vladi Republike Srbije. Samo toliko. Dalje ćemo o zakonima.

Hvala, gospođo Mihajlović.

Imamo povredu Poslovnika, Ljupka Mihajlovska.

Izvolite.

Predsedavajući, povređen je član 106. stav 1. Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda. Molim vas da koristite sve mehanizme Poslovnika i preduzmete određene mere kako građani i građanke ne bi ovde slušali seksističke uvrede, bukvalno verbalno nasilje, rodno nasilje. To je zaista neprimereno, ma od koga da dolazi, ma kome da je upućeno. Zaista, vređanje nekoga na osnovu ličnog svojstva je i zakonom zabranjeno. Molim vas da iskoristite mehanizme koje Poslovnik poznaje i sankcionišete ovakav način obraćanja bilo kome u sali. Hvala.

Hvala, gospođo Mihajlovska.
Smatram da nisam povredio Poslovnik. Moja namera je bila da pustim kakvu takvu raspravu, s obzirom da smo započeli sednicu ne ulazeći puno u to kakav je model ljudi koji i kolega koji govore i kakva im je strategija danas. Smatram da nisam povredio Poslovnik iako nisam sada u prilici, ja bih se javio isto to da reklamiram, ali pokušavam da nastavimo rad normalno.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne.)
Nastavljamo dalje sa radom.
Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, čisto da vas obavestim da kvorum daju svi poslanici.

Obaveza narodnih poslanika po Poslovniku, jel tako gospodine predsedavajući, da kada uđe u salu da u baci karticu u poslaničku jedinicu. Jel tako gospodine Martinoviću? Ako predsedavajući vidi da to određena grupa poslanika nije učinila onda se kvorum može utvrditi prebrojavanjem.

Kada imate prava imate i obaveze. Obaveze su da ubacite karticu kada uđete, izvadite karticu kada izađete. Ako to ne učinite onda kada kažete da neko nije imao kvorum. Pa nije Skupština privatna svojina Aleksandra Vučića niti Aleksandra Martinovića, niti moja, niti vaša. Skupština pripada svima nama. Svi mi smo u obavezi da obezbedimo kvorum. Zato što kvorum nije obezbeđen, zato što svi poslanici nisu hteli da ubace karticu, jel to nije obaveza vladajuće većina, to ne piše u Poslovniku, mi smo izgubili sat vremena, a mogli smo plodotvorno da radimo.

Hoću na početku da kažem da izgrađeni auto-put, izgrađenu prugu, izgrađeni klinički centar, izgrađene objekte može svako da kritikuje, ali očigledno da ne može svako da ih sagradi. Dakle, san mnogih generacija, kojoj pripadam ja, je bio, posebno mi koji smo imali parče auto-puta između Beograda i Novog Sada, da možemo da putujemo do Makedonije i do Bugarske auto-putevima. To je bio san koji je trajao, san koji smo podržavali bez obzira koja vlada je to obećavala.

Svako je mogao da obeća auto-put, ali samo ova vladajuća većina je podržala Vladu koja je to uspela da sagradi. Drugi ili nisu hteli ili nisu smeli ili su pravili puteve od njive do njive ili im je smetao čuveni hrast, uglavnom nisu uspeli da sagrade taj put. San mnogih Beograđana, Čačana, Užičana, san mnogih turista koji putuju na Zlatibor, san mnogih turista koji putuju u Crnu Goru, san mnogih turista koji putuju u Republiku Srpsku je bio da se izgradi auto-put do Čačka, da se produži do Požege, a daće Bog da se produži do bratske Crne Gore, koja će ponovo, verovatno biti druga srpska država. Biće suverena, nezavisna, ali koliko vidim po emocijama koje se ispoljavaju u Crnoj Gori verujem da će to biti srpska država ponovo, bratska srpska država, što ja želim, a žele mnogi Srbi u Srbiji, žele i mnogi Srbi i u Crnoj Gori. To što milogorci ne žele to je već njihov problem.

Dame i gospodo narodni poslanici, tih 320 km auto-puta je spaslo mnoge živote. Više je izginulo ljudi na Ibarskoj magistrali do Čačka nego što je izginulo za vreme NATO agresije na nađu zemlju. Spasili smo izgradnjom mnoge živote u budućnosti, a da to ne treba niko da nam oda priznanje, ali to treba pribeležiti u uspeh da nećemo gubiti stanovništvo, nećemo imati povređene na tom delu auto-puta, nećemo imati ekonomske štete i štete po firme u kojima zaposleni rade, koji se povrede, ne daj bože na toj deonici Ibarske magistrale, koja sada više nije toliko opasna, koja služi samo za mesni saobraćaj.

Izgradnjom puta Miloš Veliki ostvario san mnogih turista sa Zlatibora, mnogih turista za Crnu Goru, ostvario se mnogi san Crnogoraca, turista koji ne pripadaju, nisu državljani Srbije ni Crne Gore. Taj uspeh je nemerljiv. Bez obzira koliko košta, jedan život nema cenu, gubili smo na desetine, na desetine života. Pored toga, ja svakako želim da podržim izgradnju sve infrastrukture koja je obećana u narednih pet godina.

Dakle, zakone moramo menjati i prilagođavati. Skupština postoji da bi donosila i menjala zakone. Zakoni su živa stvar, menjaju se okolnosti u društvu, menjaju se okolnosti u izgradnji, menjaju se tehnologije, menjaju se uslovi, mnogo toga se promeni i mi kao narodni poslanici ne služimo samo da primamo platu i bojkotujemo Narodnu skupštinu, nego služimo ovde da komentarišemo, usvajamo, donosimo zakone, predlažemo zakone, predlažemo druga akta, usvajamo ta akta, a sve u cilju izgrađivanja Republike Srbije.

Posebno želim da podržim buduće napore na izgradnji infrastrukture, novih auto-puteva, vodovoda, kanalizacije, stanova za organe i ljude koji rade u organima bezbednosti. Pre svega, zato što će to podići naš BDP, podići će proizvodnju građevinskog materijala, šljunka, peska, armature, cigle, blokova, crepa itd. To će podići naš BDP. Projekcija da će BDP rasti od dve milijarde pa naviše u narednim godinama daje nam na pravo da svake godine u izgradnju uložimo tri milijarde.

Ako održimo dug na 50% BDP i ako svake godine proizvedemo nove dve milijarde mi imamo pravo da se zadužimo jednu milijardu, a da pri tome ne pređemo tih 50% javnog duga za koji verujem da ćemo postići i da ćemo taj javni dug spram BDP održavati. Ako to pomnožimo sa pet godina, ukoliko ova vlast dobije poverenje na sledećim izborima realno je očekivati tri puta pet je 15 milijardi. To je ono što je obećano. Kroz taj razvoj građevinske industrije, kroz usluge verovatno je realna priča da ćemo dostići plate od 900 evra.

Zamislite da smo mi od ovih nesrećnika zatekli 2013. godine platu od 510 evra i da smo je prosečno podigli za 50%, koliko smo je podigli sa 328 na 510 evra. To je povećanje od 50%. Sada zamislite da smo zatekli platu od 510 evra i da smo je podigli za tih 50%, verovatno bi i podigli, to bi značilo da bi u ovom trenutku plata bila između 750 i 800 evra. To što one nisu sada 800 evra, nije krivica ove vlasti i ove vladajuće većine, to je krivica bivših koji su ostavili mizerne plate.

Uništili su industriju. Njima nije bilo bitno izgrađivanje puteva, železnice, itd. Jer, kad su uništili privredu, verovatno su mislili da više i nemaju šta da proizvode, nemaju šta da izvoze, verovatno im nisu trebale ni pruge, ni plovni putevi, ni plovila, verovatno im nisu trebali ni kamioni, ni auto-putevi, njima nije trebalo ništa. Svi auto-putevi su vodili u njihove džepove i to im je jedino bilo važno, da pare deponuju na Kukova i druga belosvetska ostrva, Sejšele, Maldive. Ja se baš ne razumem u tako elitna letovališta, ali znam ove koji bojkotuju sve osim plate u Narodnoj skupštini, da oni i te kako pljačkanjem države Srbije imaju uslova da provedu određeni broj meseci u tim letovalištima, da grickaju rakove na Maldivima, na jahtama, itd.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da njima nisu trebali putevi, šinobusi, autobusi, ni za prevoz radne snage. Oni su izvršili lustraciju radnika iz privrede i fabrika. Ostali smo bez prerađivačke industrije i naš bruto-domaći proizvod se svodio na to da živimo zaduženo, uzmemo neki novac spolja od donatorske podrške, kredita, itd, i onda to u trgovini nešto malo trgujemo i onda kažemo - ostvarili smo BDP iz trgovine, gde smo za strane pare kupovali stranu robu. I umesto industrijskog prstena oko velikih gradova, samo su nikli trgovački centri, šoping molovi itd, gde smo stvarno za taj strani novac kupovali stranu robu.

Njima izvoz nije trebao, prevoz radnika koje su lišili, lustrirali ih iz fabrika, lišili plata, lišili dostojanstva, njima ništa nije bilo bitno i radnici nisu putovali na posao, tako da njima nisu trebali ni auto-putevi, ni železnice, ni pruge, ni autobusi, ni šinobusi, jer su lustracijom radnika ostavili puteve bez robe, bez prevoza robe, bez putnika. Svi ti auto-putevi su, ponavljam, vodili u Đilasove džepove. Zamislite koliko je tu traka trebalo da bude da bi se slilo u njegove džepove i na njegove račune 619 miliona evra?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću ovaj govor završiti sa izrekom - važnije je državu izgrađivati nego njome vladati, a to upravo radi ova vlast i vladajuća većina. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Rističe-viću.
Koleginice Radeta, želite povredu Poslovnika? (Da)
Izvolite.

Ja sam se po Poslovniku javila u momentu kada je kolega Rističević već počeo, odnosno htela sam da repliciram i nije mi jasno zbog čega mi kolega Marinković nije dozvolio da repliciram?

Evo, sada ću na osnovu člana 104. da zahvalim koleginici Mihajlovski, koja je dobro primetila da je Zorana Mihajlović mene kao narodnog poslanika vređala, da je govorila da ja ništa ne razumem, da ja ne znam, da ja ne znam da pišem amandmane, da sam tamo neki poslanik, tamo neki pravnik, itd. I lepo je od nje što je pokušala da zaštiti kolegu poslanika. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Radeta.

Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o ukazanoj povredi Poslovnika? (Ne)

Zahvaljujem.

Reč ima ovlašćeni predstavnik, odnosno ovlašćena predstavnica Stranke moderne Srbije, narodni poslanik Ljupka Mihajlovska. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Dame i gospodo, građanke i građani, poštovane gošće i gosti, ja ću se danas prevashodno osvrnuti na predlog izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji i delom Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju.

Podržavam svakako to što se Zakon o planiranju i izgradnji usaglašava sa određenim EU direktivama, međutim, jedan veliki deo kojim se ove predložene izmene i dopune zakona ne bave, a koji tišti oko 10% populacije u Srbiji, jeste problem pristupačnosti koja se zasniva na principima univerzalnog dizajna. Dakle, šta to znači?

To znači da kada se projektuju određeni objekti ili se vrši njihova adaptacija i renoviranje, potrebno je uzeti u obzir standarde, kako bi oni bili dostupni za korišćenje svim korisnicima odnosno svim stanovnicima Srbije. Kada je nešto pristupačno osobama sa invaliditetom, to ne znači da je samo njima pristupačno, već da to olakšava kretanje, ovde govorimo o kretanju. Naravno, postoje i drugi oblici pristupačnosti, ja ću se zadržati sada na kretanju, jer se Pravilnik bavi kretanjem. On to olakšava i kretanje pre svega starijih osoba, kao i majki koje guraju decu u kolicima i svih onih građana koji se u određenom trenutku nalaze u situaciji da se otežano kreću.

Pretpostavljam da, ministarka, znate da je Vlada Republike Srbije na inicijativu predsednice Vlade formirala radnu grupu za usaglašavanje i unapređenje mera za pristupačnost za osobe sa invaliditetom. Verujem da znate, jer je u radnoj grupi i članica iz vašeg ministarstva. Mi smo pre neki dan imali ozbiljan konsultativni proces sa brojnim zainteresovanim stranama i negde su zaključci na nivou svih aktera koji su učestvovali i ključna dva zaključka su da se zapravo sprovodi nedovoljna revizija pristupačnosti i da nema praktično dobre kontrole primene pravilnika i zakona, a samim tim izostaju i sankcije.

Takođe, druga stvar koja je problematična je da su ministarstva međusobno nedovoljno usklađena i ne vidi svako ministarstvo svoju ulogu u procesu obezbeđenja pristupačnosti.

Dakle, pitanje pristupačnosti nije samo vaš resor. Jednako koliko je neophodno da objekat, primera radi, zdravstvene zaštite bude pristupačan, neophodno je isto tako da budu i objekti kulture, sportski sadržaji i sve ono što koriste svi građani, a tiče se pružanja usluga.

Ono što se na terenu uočilo kao slabost jeste da brojni objekti, nije definisan njihov status, jednostavno, ni pravno-imovinski odnosi nisu definisani, brojni objekti su neuknjiženi ili nelegalni i postoje komplikovane i dugotrajne procedure za dobijanje građevinskih dozvola i rešenja.

Međutim, tu moram da pohvalim da je prošle godine donet Pravilnik po kom se po olakšanom postupku dobijaju rešenja za adaptaciju zgrada ukoliko je neophodno izvršiti pristupačnost, ali u praksi je problem što je nedovoljno definisano šta podrazumeva uklanjanje barijera za osobe sa invaliditetom, te bi negde predlog bio da, a u skladu sa ovim što uvodite odnosno usaglašavate zanimanja, možda razmislite o britanskom modelu, da u nekom narednom periodu se uvede i zanimanje - revizor za pristupačnost.

Ja sam vama još 2008. godine postavila pitanje da li postoje sankcije i nadzor i vi ste meni odgovorili da - u postupku vršenja nadzora nad izgradnjom objekata za koje je izdata građevinska dozvola pre donetih izmena zakona za nesmetano kretanje i pristup osobama sa invaliditetom, itd, kaže - ukoliko se uoči propust ili nepravilnost, inspekcijski nadzor pokreće i preduzimanje mere, ali do sada nikada nije uočen propust.

Znate kako, to iskreno otprilike izgleda kao da ja kažem - meni u jelovniku ne fali kavijar, jer ga nikad nisam ni jela i ne znam kakvog je ukusa. Jednostavno, ljudi su nedovoljno stručni da procene da li projekat ispunjava sve nivoe pristupačnosti. Nije ovde samo reč o liftovima, o rampama, ovde je reč i o audio-vizuelnim obeležjima i oznakama na Brajevom pismu za slepa lica.

Dakle, zaista se slabo o tome vodi računa i pri tom, ljudi su u velikoj zabludi, pogotovo privatan sektor, jer oni misle da se na njih to ne odnosi. Pa smo, recimo, imali situacije sa banjama koje su privatizovane, da oni uopšte ne vide svoju ulogu u tome da kada su adaptirali objekte, treba da vode računa o primeni tog pravilnika.

Takođe, jedna od ideja bi bila, o kojoj možete da razmislite, da se u okviru ovih elaborata koji su potrebni prilikom izdavanja građevinske dozvole, a to su elaborat o geotehničkim uslovima izgradnje, elaborat zaštite od požara, elaborat energetske efikasnosti i studija o proceni uticaja na životnu sredinu, razmisli da u to uđe i obavezno elaborat o pristupačnosti ili studija o pristupačnosti, sad već terminološki ne mogu da uđem u to šta podrazumeva jedno a šta drugo, ali, svakako bi trebalo o tome razmisliti.

Ono što je zaista ključno jeste veća kontrola i nadzor i primena mera sankcije. Jer, znate, pitanje pristupačnosti, kao što sam već rekla na početku, nije samo pitanje jednog resora, kao što pitanje osoba sa invaliditetom nije samo pitanje resora socijalne zaštite. To je prvenstveno političko pitanje. Ja bih volela danas da čujem od vas da ste vi pre svega politički i strateški rešeni da se bavite tim pitanjima na ovom nivou, a to je, između ostalog, i civilizacijsko pitanje. Tako da, u tom smislu, to su neke sugestije.

Kada je reč o saobraćaju, tu takođe imamo mnogo izazova. Iako imamo neke pristupačne autobuse, stajališta su nepristupačna, da ne govorim o barijerama u stavovima ljudi koji pružaju uslugu saobraćaja, a, recimo, imate sad situaciju da privatni prevoznik, da ih ne imenujem, obezbeđuje određeni broj vozila. Ako su oni našli interes da to rade, ja mislim da je interes i države da javni prevoz bude pristupačan, posebno što veliki deo sredstava, recimo lokalnih budžeta, po mom mišljenju se baca u bunar. Konkretno, grad Beograd izdvaja oko 70 miliona dinara za specijalizovani prevoz za osobe sa invaliditetom na godišnjem nivou, a to je svega 10 kombija koji mesečno uspeju da pokriju kapacitet potreba za 100 ljudi.

Mislim da sredstva treba usmeriti ka tome da što širi broj korisnika može da koristi usluge i da vodimo računa i da prilikom nabavke autobusa i prilikom planiranja i, ne znam, i u nekoj budućnosti metroa i železničkih i autobuskih stanica vodimo računa i o stajalištima, naravno da ne govorim o zvučnim signalima za slepe, semaforima, itd.

Dakle, što se tiče ovih izmena koje su danas u Skupštini, ja mogu da kažem da Stranka moderne Srbije sve što ima veze sa pristupanjem Srbije EU i evropskim integracijama, uvek podržava, jer mi smatramo da je zaista pristupanje Srbije EU jedini i pravi i ispravan put da mi rešimo brojne nedaće koje u našoj zemlji imamo.

Naravno, nije dobro da nam je to jedini motiv, ali da smo bili, da smo umeli, znali i hteli da to uradimo sami, mi bismo do sada to već uradili. Smatramo da je pristupanje EU najbolji mehanizam za to.

Eto, toliko. Kao što sam rekla, zamolila bih samo da vas čujem, da pošaljete jednu jasnu političku poruku da će to biti na agendi ove ili neke možda druge naredne Vlade, ako vi budete u njoj. Hvala vam.