Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre sa saradnicima i poštovane kolege poslanici, danas se na dnevnom redu, pored ostalih zakona, Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida, rata i članova njihovih porodica i o njemu želim da govorim.

Smatram da je bilo krajnje vreme da se ovaj zakon donese i u tom smislu pozdravljam aktivnosti Vlade i ministarstva koje je dosta dugo i temeljno pripremalo ovaj zakon.

Znamo da je prethodni zakon donesen još 2004. godine, i tim zakonom nisu bila obuhvaćena sva prava boraca, ratnih, vojnih i civilnih invalida rata, niti njihovih porodica. Tim zakonom nisu uopšte bili obuhvaćeni borci iz devedesetih godina, niti iz 1999. godine, odnosno iz NATO agresije.

Ovim zakonom, najzad se ispravlja ta nepravda i ono što je najvažnije, pošto skoro tri decenije Srbija će imati jedan zakon iz ove oblasti, možemo reći krovni zakon kojim su uređena prava svih boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica iz svih ratova, počev od Drugog svetskog rata, pa do NATO bombardovanja.

Do sada je ova materija bila regulisana i brojnim propisima još iz vremena SFRJ, zatim propisima SRJ, propisima Republike Srbije još iz 90-tih godina kao i brojnim uredbama Vlade Republike Srbije, čak i pokrajinskim uredbama. Poslednji zakon, kako sam rekao, doneli smo 2004. godine.

Ono što je za svaku slobodarsku zemlju važno jeste da i kada se ratovi završe poštuju svoje žrtve, da poštuju ratne invalide, ratne veterane, da poštuju porodice onih koji su svoje živote dali za slobodu. Ne smemo danas kada mnogi žele da prekrajaju našu istoriju, da zaboravimo ni jedno ime borca i njegove zasluge, bilo da su u pitanju borci protiv fašizma u Drugom svetskom ratu koje smo vodili protiv fašističkog okupatora zajedno sa našim saveznicima, bilo borci iz 90-tih godina. Nažalost, u prethodnoj deceniji nije bilo tako.

Čuveni Arčibald Rajs, veliki prijatelj Srba, je govorio da su Srbi izuzetno hrabar narod, da dobija ratove koje vodi za slobodu, ali kada sloboda dođe Srbi zaboravljaju junake koji su te ratove dobili. U miru brzo zaboravljamo heroje koji su svoje živote dali ili su teško ranjeni. Nekada smo zaboravili i njihove porodice, zaboravili smo jednu veliku junakinju, Milunku Savić koja je nažalost svoj život završila u siromaštvu. To nam se posle 2000. godine dešava sa junacima NATO agresije.

Zaboravili smo junake sa Košara, junake koji su stradali tokom 90-tih godina u ratovima koji su doveli do raspada Jugoslavije. Taj zaborav nas može dovesti do prekrojene istorije, do izvrtanja istorijskih činjenica, do osude srpskog naroda koji je samo branio svoju teritoriju i svoj narod.

Na prošloj sednici smo takođe ispravili jednu nepravdu donoseći Zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Danas ovim zakonom definitivno ispravljamo sve istorijske greške, učinjene prema svim borcima. Ovim zakonom se utvrđuje značajan obim prava boraca i njihovih porodica, ratnim, civilnim i vojnim invalidima koji su zbog ratnih dejstava ranjeni.

Posebno smatram važnim što se zakonom na primeren način tretiraju borci iz ratova 90-tih i svi stradali u NATO agresiji. Ovi heroji s kraja dvadesetog veka ginuli su u borbi protiv nadmoćnijeg neprijatelja, a oni koji su ranjeni u jednom trenutku pretrpeli su jednu vrstu društvene ignorancije jer u ranijoj vlasti nije postojala politička volja da se stradali u NATO agresiji proglase žrtvama, a kamoli junacima.

Za naše žrtve još niko nije odgovarao, ni za vojnike koji su pobijeni prilikom povlačenja iz Slovenije, ni za Oluju, ni za Račak, ni za Košare. Zato je vreme da se svim našim borcima i njihovim porodicama odužimo na pravi način donoseći zakon kojim će biti obuhvaćena sva njihova prava i to danas činimo.

Zaštićene su sve kategorije boraca, invalida i njihovih porodica, borci, vojni invalidi, civilni invalidi rata, porodice palog borca, porodice umrlog borca, porodice vojnog invalida i vojnika koji je poginuo ili umro u toku vojnog roka, porodica civilnog invalida rata i civilne žrtve rata.

Pomenuću i neka od prava koje će po ovom zakonu imati sve navedene kategorije, uz napomenu da je obim prava proširen. To su pre svega borački dodatak, porodični dodatak, mesečno novčano primanje, naknada troškova smeštaja u ustanove socijalne zaštite, pravo na poseban uvećan penzijski staž, lična invalidnina, porodična invalidnina, dodatak na negu, dečiji dodatak, ortopedski dodatak, zdravstvena zaštita, medicinsko-tehnička pomagala, banjsko-klimatski oporavak, profesionalna rehabilitacija, invalidski dodatak, mesečno novčano primanje, pravo na rešavanje stambenih problema, na prioritetu zapošljavanja i naravno pravo na boračku spomenicu.

Za sve oblike prava razrađeni su kriterijumi i obuhvat lica iz kategorije boraca ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i njihovih porodica. Pošto su u donošenju zakona učestvovala boračka udruženja verujem da su zadovoljni Predlogom zakona i država treba da izađe u susret zahtevima boraca, jer ko će nas braniti u budućnosti, ako ne poštujemo borce iz prošlosti, oslobodilačih ratova i borbe.

Mislim da su ovim prava i obuhvat boraca iz 90-tih godina i NATO dobro sagledani u zakonu, ali isto tako ne mogu da shvatim neke opozicione poslanike koji kažu da treba zakon odložiti. Ne. Nakon toliko godina zakon treba usvojiti. Ako postoje neki problemi koji će eventualno da se jave postoje tu poslanička pitanja, postoje amandmani i postoji dogovor koji bi mogao kasnije da se rešava. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Jevtić.
Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas raspravljamo o setu veoma važnih zakona koji jasno pokazuju visok stepen odgovornosti Vlade Republike Srbije.

Kao neko ko je član Odbora za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo ja ću se bazirati na dva predloga zakona vezana za oblast poljoprivrede.

Prvi Predlog zakona o kom ću govoriti je potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske o saradnji iz oblasti veterinarstva. Ovaj sporazum potpisan je 7. maja 2018. godine u Ankari, a nastao je iz želje da se olakša promet životinja, proizvode animalnog porekla, onemogući unošenje zaraznih bolesti, zaraznih životinja, naravno i po zdravlje nebezbednih proizvoda životinjskog porekla.

Ciljevi sporazuma su uvoz, izvoz, prevoz životinja i proizvoda animalnog porekla i ciljevi pokazuju da se može taj izvoz, uvoz obavljati isključivo ako su obavljeni, odnosno ako su ispunjeni propisani uslovi koje zahtevaju zemlje, potpisnice ovog sporazuma.

Nadležni organi upravo država potpisnica će razmenjivati obrasce veterinarsko sanitarnih zdravstvenih uverenja, odnosno sertifikata koji će upravo pratiti pošiljke prilikom uvoza i izvoza u Republici Srbiji i Republici Turskoj. Uverenja moraju biti odrađena i na srpskom jeziku, na turskom jeziku i engleskom.

Ono što bih ja htela da istaknem u ovom sporazumu je mehanizam koji će se aktivirati u slučaju da se desi da se zarazne bolesti pojave, odnosno da se dijagnostikuju na teritoriji jedne od zemalja potpisnica i na koji način će se naravno taj mehanizam aktivirati je da će nadležni organi države gde se prosto desi da izbije određena bolest, bolest zoonoza, koja je inače karakteristična da može da se razboli životinja, a i čovek, naravno da se na tom tada aktivira taj mehanizam, odnosno da se spreče posledice koje mogu imati veoma velikog uticaja i na ljude u Srbiji, odnosno Turskoj.

Drugi Predlog zakona o kome ću pričati je potvrđivanje Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana, a odnosi se upravo na oblast biljnog karantina i zaštite bilja. Ovaj sporazum sačinjen je u Bakuu 21. maja 2018. godine, a nastao je iz razloga jer su strane u sporazumu prepoznale neophodnost saradnje u oblasti sprečavanja unošenja i širenja biljnih bolesti, štetočina i zbog naravno proširenja i razvoja trgovinskih odnosa između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana.

Što se tiče odredaba ovog sporazuma one se odnose na sve regulisane artikle, uključujući zemlju, biljke koje se transportuju sa zemljom i sve štetne organizme, predmete ili materijale koji mogu da omoguće razmnožavanje, uključujući i pošiljke naravno koje predstavljaju poklon ili su namenjene za naučne svrhe.

U članu 4. ovog Predloga zakona predviđeno je da će strane Sporazuma razmeniti liste materijala koji podleže karantinskoj kontroli i naravno koje su dogovorene međusobno sa stranama koje su potpisnice ovog Sporazuma.

Ono što bih istakla u ovom Sporazumu su obaveze u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvom, a koje se ogledaju u sprovođenju, odnosno u sledećim obavezama koje preuzimaju te članice, potpisnice sporazuma. U ovom slučaju Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Azerbejdžana.

Što se tiče obaveza, to su sprovođenje neophodnih mera radi sprečavanja unošenja ovih karantinskih štetočina tokom uvoza i izvoza i tranzita, razmena propisa i vodiča kojima se uređuju mere biljnog karantina i zaštite biljaka, razmene informacija o naučno-istraživačkim temama u oblasti biljnog karantina i zaštiti bilja, testiranje regulisanih artikala selekcijom u proizvodnim i skladišnim objektima, uzajamna poslovna putovanja stručnjaka u cilju promovisanja podsticaja naučnih inovacija i relevantnih iskustava, obezbeđivanje uzajamne naučne, tehničke i druge pomoći, kao i da u slučaju sumnje u validnost fitosanitarnog sertifikata, fitosanitarnog sertifikata koji je planiran za reeksoport ili informacije koja je na njima navedena, nacionalna organizacija je izdala sertifikat, ona će morati da dostavi dodatne ili specifične informacije na zahtev druge strane.

Oba predloga zakona o kojima sam govorila iz oblasti poljoprivrede, naravno, pokazuju veoma veliku odgovornost Vlade Republike Srbije, resornog ministarstva, prema građanima Republike Srbije, upravo iz onih razloga koje sam malopre navela, zbog tih svih nekih šteta koje mogu nastati, malopre pomenutih zoonoze ili bolesti koji su zajedničke i za životinje i za ljude.

U svojim prethodnim izlaganjima sam već pohvalila Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva, ali nije na odmet da ponovo ponovim, da nikada nije bio veći budžet za poljoprivredu, da je najveći deo u razdelu za podsticaje, da se nikada više nije davalo za podsticaje i mladim ljudima i ruralnim područjima i jugoistoku Srbije itd.

Za razliku od onih koji u poslednje vreme fabrikuju raznorazne filmove, dokumentarne filmove, u kome pljuju našeg predsednika, gospodina Aleksandra Vučića, koji nemaju neke jasne političke planove, političke ciljeve, kojima su taj neki bojkot negde alibi za to što nemaju negde podršku, svi ti ljudi na čije reakcije, odnosno na čije neke mehanizme sam ostala sablažnjena i kao majka, za vređanje porodice, omalovažavanje porodice.

Želim da kažem da Srbija napreduje, da je moja Vrnjačka Banja prosto sredina koja pokazuje koliko napreduje Republika Srbija i koliko je, eto, što ja kažem, uz pomoć odgovornog mladog rukovodstva, koje je imalo sluha, koje je animiralo, koje je privuklo određene investitore, pa sada Vrnjačka Banja može da se diči sa više hotela visoke kategorizacije. Upravo ta moja Vrnjačka Banja i Republika Srbija, koja je uložila i u školstvo i ovde se vidi i u poljoprivredu, infrastrukturu, zdravstvo, znači, u sve ono što je krucijalno i što je bitno za jednu državu.

Mi možemo da se pohvalimo i da se dičimo i radom Vlade Republike Srbije i radom predsednika, gospodina Aleksandra Vučića. I, ono čemu se ja nadam je da će veliki deo građana Republike Srbije prepoznati taj rad i tu odgovornu politiku i da ćemo 26. aprila pobediti i da ćemo priznati da je to jedna odgovorna politika, koja će prepoznati i koja će, naravno, po meni, nagraditi jedan ovakav rad i te neke programe koji su planirani za Srbiju od 2020. do 2025. godine. Hvala vam.

Zahvaljujem, koleginice Jevtić.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Kao što ste čuli, poslanici Stranke pravde i pomirenja mnogo puta su ovde govorili o Zakonu o igrama na sreću, kladionicama i kockarnicama i o tome da je to jedna od najvećih pošasti s kojima se susreće naše društvo.

Ovi podaci koji su danas iznošeni o milion i po ljudi koji su postali pasionirani korisnici igara na sreću zaista su zabrinjavajući i upozoravajući. Zato smatramo da je najbolje rešenje da se zabrani bilo kakvo organiziranje igara na sreću, jer je to jedini način da spasimo društvo od svih pošasti, pa čak i od ove pošasti koja je na razini ove epidemije „korona virusa“, jer prosto, i ona uništava ne samo pojedinca, već celokupnu ćeliju porodice, društva i na kraju uništava jedan celi narod.

Ono što imamo na terenu i sa čime smo se mi susretali, još uvek je prisutno da pored ovih legalnih kladionica i kockarnica, još uvek imamo veliki broj nelegalnih kladionica i kockarnica koje deluju, koje rade i to je nešto čime bi se državni organi zaista morali posebno baviti, jer pored toga što je dozvoljeno i što je registrovano preko 2.000 kladionica i kockarnica, minimum još nekoliko stotina, ako ne i 1.000, radi u svim skoro krajevima države. I, naravno, onaj deo koji se tiče udaljenja kladionica i kockarnica od obrazovnih institucija mora biti mnogo veći, on mora biti mnogo značajniji.

Takođe, i ova odredba koja se tiče da ukoliko se nova kockarnica ili kladionica osniva, da ona mora biti udaljena stotinu metara od postojeće, mislim da je zakasnila, jer su nam trenutno svi trgovi opsednuti kockarnicama, da su nam sva onako najznačajnija mesta okupljanja mladih već zaposednuta kladionicama i kockarnicama i da bi trebalo raditi na tome da se njihov broj umanji, da se njihov broj spusti ili da se one odstrane sa tih mesta koja su zaista najprometnija i gde mladi ljudi, uz sve one njihove blješteće i druge reklame, bivaju izloženi takvim izazovima kakve su kladionice i kockarnice.

Naravno, ovo sve govorimo zato što smo i kao politička stranka mnogo puta ovde govorili i pokretali konkretne akcije, peticije građana, da se od obrazovnih institucija, od verskih objekata, od drugih institucija u kojima su najznačajnije prisutna deca, đačka populacija, učenici i studenti, udalje kladionice i kockarnice.

To nije rezultiralo onim najpovoljnijim što bi trebalo uraditi, to jeste, ti naši zahtevi još uvek nisu dobili većinu u ovom parlamentu da se kladionice i kockarnice zabrane kao što su zabranjene u većini najrazvijenijih država sveta. Zato bi bilo jako važno promišljati da se makar izoliraju, kao što se, evo, svaka virusna epidemija izolira ukoliko želimo da opstanemo kao narod, ukoliko želimo da izgradimo svetlu budućnost sa zdravim generacijama, generacijama koje nisu izložene bilo kakvim virusima, a posebno ovim virusima koji uništavaju i ono što su za njih izgrađivale generacije njihovih prethodnika, ali pustoše ono što bi one, te nove generacije trebale ostaviti u nasledstvo svojim budućim naslednicima, odnosno potomstvu.

Zato je zaista i dalje vrlo važno da dodatno promišljamo o mogućnostima i da pripremamo celokupno naše društvo da se zabrani bilo kakvo klađenje, odnosno da se kladionice, kockarnice, igre na sreću jednim posebnim zakonom zabrane na teritoriji Republike Srbije, kao što je to urađeno u velikom broju zemalja u svetu, pa evo i u našem okruženju. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvaženi ministri sa saradnicima, kao što je naš ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS istakla, mi ćemo podržati set zakona o kojima raspravljamo.

Moj fokus diskusije će biti vezan za odredbe Zakona o pravima boraca. Uvaženi ministre Đorđeviću, moram da istaknem veliko zadovoljstvo i dam u ime naše poslaničke grupe bezrezervnu podršku normiranju zakona onako ste učinili, zbog toga što ste doprineli nečemu što do sada nije urađeno, a radi se o kodifikaciji u oblasti boračko-invalidske zaštite, civilnih invalida rata, što je do sada bilo urađeno brojnim različitim propisima, a koji nisu bili dovoljno usklađeni, tako da smo imali jednu, pežorativno rečeno, šumu propisa koja nije na adekvatan način u praktičnoj primeni davala one efekte koji se vezuju za zaštitu onih kojima se ta zaštita mora neophodno pružiti.

Zbog toga se ovim predlogom zakona dovodi do nečega što predstavlja jednu kompletnu sistematizaciju. I kad je u pitanju normiranje, mislim da ste i nomotehnički i u pravno-tehničkom smislu reči zakon doveli na jedan nivo za koji se može reći da u praktičnom smislu može proizvesti najbolju moguću primenu.

Ono što je poruka ovog zakona i što bi građani trebali da znaju jeste trajna vrednost borbe za odbranu, nezavisnost i suverenost ustavnog poretka zemlje, a u tom smislu i materijalni i socijalni položaj svih učesnika oslobodilačkih ratova, i to novčanim davanjima u iznosima koji su procentualno opredeljeni u odnosu na neto zaradu u Republici Srbiji bez poreza i doprinosa.

Dakle, radi se o nečemu što je s jedne strane pravično, s druge strane pravedno, s treće strane legalno, jer je legalno samom činjenicom što ga normiramo na način kako to vi predlažete, a uživate nesumnjivo našu podršku.

Onima koji su i svoje živote i sve ono što su učinili za nezavisnost Srbije, za ustavni poredak, za sistem, za ideal slobode učinili mi sada se na neki način odužujemo donošenjem ovog zakona. Zbog toga imate maksimalnu podršku.

Imajući u vidu da ne želim, ni sa pravne struke, ni sa stanovišta svoje profesije da posebno analiziram odredbe zakona, moram samo da istaknem da je ovo kodifikacija koja je za primer kodifikacija u zakonodavnom smislu reči. Vama hvala.

Uvaženi ministre Mali, kada je u pitanju Predlog zakona o igrama na sreću, donekle se možemo saglasiti sa određenim bojaznima da su igre na sreću nešto što može da podrazumeva pošast, što može da podrazumeva određene društvene anomalije koje izazivaju neke posledice, ali s druge strane ne možemo da izbegnemo činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Pre svega da se radi o danas prisustvu rasta tržišta igara na sreću sa uporednim rastom tehnologije u ovoj oblasti. To je jedan sastavi deo jednog ogromnog sistema obrta novca.

To je jedan ogroman sistem u kome se ostvaruju određeni prihodi, ali ono što ste vi učinili i što je za svaku vrstu podrške jeste da ste priređivačima igara na sreću, bukvalno normiranjem, kako ste učinili u ovom zakonu, onemogućili bilo šta što podrazumeva prevazilaženje granica lukrativnog, nego svođenje na ono što podrazumeva imperativne norme, što podrazumeva obaveznost da se svi priređivači igara na sreću povinuju onim obavezama koje ste predvideli ovim zakonom.

Ono što je dobro, dobro je što se harmonizuje naše zakonodavstvo u ovom smislu sa zakonodavstvom EU, a efekti ovog zakona su nesumnjivo napredniji sistem nadzora, praćenje ostvarenog prometa elektronskim putem i svakako uvođenje pravne sigurnosti.

Međutim, u ime poslaničke grupe, uvaženi ministre Mali, želim da jednu krajnje dobronamernu sugestiju iznesem, imajući u vidu da nismo reagovali amandmanima. S obzirom da je veći broj priređivača igara na sreću već ušao u proces određenih prilagođavanja ovim odredbama zakona, ali nije stigao da to uradi, molim vas da razmislite da primenu zakona uredimo na sledeći način, a to je da zakon stupi na snagu u roku od osam dana od dana objavljivanja, a da njegova primena počne 15 meseci od dana stupanja na snagu. Zašto?

Zbog toga što je taj rok objektivno dovoljan da bi se obezbedili uslovi za primenu navedenih odredaba ovog zakona koji ste vi predložili, a imajući u vidu da se radi o uslovima koji imaju aspekte i finansijskih, i organizacionih, i tehničkih kriterijuma, koji se moraju ispuniti da bi priređivači mogli da organizuju igre na sreću, onda je zaista pravično i pravedno prema njima pomeriti rok primene zakona i na taj način zakon učiniti prihvatljivim i za one koji u ovom trenutku nisu spremni, u bilo kom smislu, da se prilagode sa resursima sa kojima raspolažu, jer tek treba da ih steknu. Ja vam se zahvaljujem.

Hvala.

Reč ima Nataša Jovanović.

Zahvaljujem, predsednice.

Poštovani ministri sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, rekla bih nešto o istorijatu Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije koji su osnovani 28. oktobra 1919. godine. Osnovali su ga ratni invalidi iz Prvog svetskog rata, a kralj Aleksandar poklonio je Udruženju plac na Savskom trgu gde je kasnije sagrađen Dom ratnih invalida.

Na Skupštini ovog Udruženja 18. oktobra 1945. godine pridružili su se i vojni invalidi iz Drugog svetskog rata, a 1995. godine doneta je Odluka da se priključe i vojni i mirnodopski invalidi iz ratova 90-ih. Tada je imenu udruženja pridodata reč mirnodopski i od tada se koristi naziv – Ratni i mirnodopski vojni invalidi Srbije, koje nosi i dan danas.

Udruženje ratnih i vojnih invalida je jedino udruženje ratnih invalida iz Srbije koje je član Svetske federacije veterana i to je najstarije veteransko udruženje u Srbiji. Od svih udruženja samo je Crveni krst stariji.

Prošle godine je obeleženo 100 godina postojanja Udruženja. Svečana akademija u Domu Vojske, povodom stogodišnjice, održana je pod nazivom „Uvek u stroju“. Osnovali su ga invalidi Prvog svetskog rata. Danas ima najviše ratnih invalida iz 90-ih godina.

Sramota kako se odnosilo prema invalidima posle Prvog svetskog rata, a sramota je kako se država odnosila prema borcima iz ratova 90-ih. Borci zadojeni čojstvom i junaštvom su dali deo sebe, ostajući invalidi za svoju državu i svoj narod.

Treba pomenuti da je Udruženje boraca sprečilo prijem veterana UČK u Svetsku organizaciju veterana.

Ovo je veoma kompleksna oblast i pitanje, jer narod koji zaboravlja svoju istoriju sigurno da neće u budućnosti dobro proći.

Srpski narod je uvek reagovao na nepravdu, čak i kada je to bilo na njegovu štetu i uvek se nalazio u prvim redovima u svetu u borbi za slobodu, protiv fašizma, imperijalizma.

Svedoci smo dvojnih standarda u međunarodnoj politici. Na primer, holandske vlasti su odbile da izruče svojevremeno nemačkog cara Vilhelma koji je u Prvom svetskom ratu, zajedno sa austrougarskim carem Francom Jozefom, kriv za smrt puno Srba, a u najnovijoj istoriji su bili protiv početka pregovora Srbije i EU dok se ne uhapse i ne isporuče svi koji su se nalazili na listi Haškog tribunala. Da li je to pravedno ili nepravedno, to je svet u kome živimo.

Ovo je veliki dan, jer predlozi 23 boračke organizacije su ispunjeni ovim zakonom.

Ovim zakonom se rešavaju problemi neusklađenosti propisa iz oblasti boračko-invalidske zaštite sa Ustavom Republike Srbije, jer su zakoni doneti pre nego što je Republika Srbija postala samostalna država. Postoji veliki broj propisa kojim je regulisana ova materija. Međutim, prisutna je i zastarelost i prevaziđenost pojedinih odredaba, propisa iz oblasti boračko-invalidske zaštite i zaštite civila invalida rata, s obzirom na uslove koji su postojali u vreme njihovog donošenja i usaglašavanja sa sadašnjim uslovima.

Posebno je bilo problematično postojanje odredaba kojima se regulišu prava boraca iz oružanih sukoba 90-ih i 1999. godine. Ovo usvajanje zakona rešava decenijske probleme ljudi koji su se hrabro borili i branili svoju otadžbinu.

Slika kako se odnosimo prema veteranima, ratnim i vojnim invalidima, slika je kojoj govorimo kako poštujemo sami sebe i svoju državu i svoj narod.

Srbija nikada nije bila agresor i srpski narod nikada nije vodio osvajačke ratove, već su uvek žrtvovali sebe, možda čak i više nego što je trebalo. Ova Vlada želi da ispravi nepravdu koja je učinjena našim borcima i po prvi put se za celu teritoriju Republike Srbije usklađuju propisi iz oblasti boračko-invalidske zaštite u jednom zakonu.

„Sretni su narodi koji imaju dosadnu istoriju“, rekao je Monteskje. To sa nama nije slučaj, jer nažalost naša kuća se nalazi na raskrsnici. U ratu odlučnost, prkos u pobedi, a u miru velikodušnost.

Ovaj zakon nije samo dobra volja vlasti, već naša dužnost da ispravimo učinjenu nepravdu. U danu za glasanje, sa zadovoljstvom, glasaću za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Vesna Ivković.
Izvolite.