Na član 78. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi koji ne možemo da pomirimo mrtve pretke i ne želimo da svađamo žive potomke, mislimo da nema mesečnih prihoda kojima se može platiti nečije zdravlje, nečiji izgubljeni ekstremitet i nečiji izgubljeni život.

Ratovi nisu pravedni, ali svi navodno kreću u pravedne ratove. Ima ona stara izreka, da ratova ne bi bilo, samo kada bi ratni pobednik plaćao ratnu štetu.

Tada bi se verovatno ratovi izbegli. Mi imamo tu zlu kob što naša najnovija tzv. generacija invalida, i nastala je ispravljajući tuđe greške. Od 1918. godine, 1928. godine u Drezdenu, do 1974. godine i onog nesrećnog Ustava. Mnogo toga su morali da „pokusaju“, invalidi i borci, izginuli borci zbog grešaka, koji su činili političari daleko pre njih.

S obzirom da su ovde prisutni ljudi iz Republike Srpske, moja obaveza kao nekog čiji očevi i dedovi potiču odande, je da kažem da Republika Srpska nije genocidna, nikada nije bila, niti će biti, da su Srbi iz Republike Srpske vazda oslobađali sebe i druge, da oni drugi koji ih za to optužuju, su daleko , ponašali su se drugačije u odnosu na njih, i bez obzira na dva rata, iskustva Srba iz Republike Srpske, su uvek pružali ruke svojim komšijama.

To što komšije tu ruku odbijaju, želeći da Srbe u Republici Srpskoj nazovu genocidnim, nije do Srba, već do njih. Borcima, širom bivše Jugoslavije, koja je nažalost bila spomen kosturnica srpskog naroda, je poruka. Ljudi ginu, ljudi su smrtni, ljudi umiru ali slava boraca za slobodu nikada ne umire.

Na član 86. amandman je podneo prof. Ševarlić.

Ja sam obrazlažući prethodni amandman rekao da je apsurdno da ukoliko se on ne prihvati, obrazlagati amandmane 86. i 87. budući da su oni međusobno povezani, i da se baziraju na tome da naknade borcima i drugim korisnicima na prava iz ovog zakona ne treba da bude socijalna pomoć, već materijalna priznanja. Hvala lepo.

Na član 86. amandman je podneo Zoran Despotović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman SRS na Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, odnosi se na član 86. stav 1. Predloga zakona, gde smo tražili da se broj 60, zameni brojem 50, uz obrazloženje da borcima iz člana 7. ovog zakona, kojima je priznat status borca, izvršeno razvrstavanje u kategorije boraca, koji ispunjavaju sve uslove, navedene u tačkama od 1. do 10. ovog člana i treba omogućiti da to pravo počnu ostvarivati sa navršenih 50 godina života. Kao što vidimo, pomenuti član propisuje pravo borcima na dodatak i odmah da kažem da je to novo pravo koje pripada svakom borcu kojem je utvrđen status borca, po ovom zakonu.

Mi iz SRS, opravdano smatramo da bi ovo pravo trebalo da pripadne borcu sa 50, i možda je bolje da ne postoji granica, gospodine ministre, godine života, ukoliko on i članovi njegove uže porodice, a koji žive u domaćinstvu ne ostvaruju taksativno navedene prihode. Ovaj iznos prava se utvrđuje odgovarajućem procentualnom iznosu od najnižeg iznosa penzije u osiguranju zaposlenih za mesec, koji dva meseca prethodi mesecu u kome se ostvaruje pravo u zavisnosti od kategorije kojoj borac pripada, u koju je i razvrstan.

Srpska radikalna stranka, smatra da je ovo bolje rešenje i da je apsolutno prihvatljivo i da država treba da pokaže više empatije za sve one koji su se za nju borili i krvarili.

Dakle, država treba da štiti prava i interese boraca, a ne onih koji je kradu i pljačkaju. Hvala.

Na član 86. amandman je podneo Tomislav Ljubenović.

Izvolite.

U ime poslaničke grupe SRS, podneo sam amandman na član 86. Predloga zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Član 86. odnosi se na borački dodatak, stav 1. tačka 7. je definisano da borac iz člana 7. ovog Zakona kome je priznat status boraca, izvršeno razvrstavanje u kategorije boraca, ima pravo na borački dodatak, ukoliko je stariji od 60 godina života i ukoliko on, ili član njegove uže porodice, koji žive u zajedničkom domaćinstvu ne ostvaruje pravo vlasništva ili plodouživanja na poljoprivrednom zemljištu, površine više od pet hektara.

Mi iz poslaničke grupe SRS smo predložili amandmanom da ovaj kriterijum koji se odnosi na vlasništvo, ili plodouživanje poljoprivrednog zemljišta, bude udvostručen na deset hektara. Smatramo da je ovakvo amandmansko rešenje pravednije i istovremeno ovo rešenje je u skladu sa članom 76. stav 1. tačka 8. koje je dao predlagač ovog zakona. Ne vidimo razlog da ova dva člana zakona budu različita. Predlagač smatra da će se usvajanjem ovog zakona afirmisati trajna vrednost borbe za odbranu, nezavisnost i suverenost i ustavnog poretka zemlje.

Mnogo je građana Republike Srbije sa patriotskim ponosom branilo srpsku zemlju onda kada je otadžbina zvala.

U odbrani 1999. godine na Kosovu i Metohiji učestvovalo je veliki broj boraca iz Leskovca i Jablaničkog okruga i mnogi od njih su loše prošli.

Svi mi ovde prisutni smo svedoci, a i predlagač navodi u obrazloženju da dosadašnja davanja materijalnog i socijalnog položaja ove kategorije korisnika pokazuju da postoje brojni problemi i potrebe za pojačanom zaštitom pojedinih, od ovih korisnika.

Ukoliko vlast namerava da u nekoj meri popravi položaj ovih ljudi trebala bi prihvatiti amandman Srpske radikalne stranke.

Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 86. amandman je podneo narodni poslanik Dubravko Bojić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite, kolega Bojiću.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Suština mog amandmana sadržana je u činjenici da se pravo na ostvarivanje boračkog dodatka nikako ne može zameniti sa materijalnom podrškom u vidu socijalne pomoći i drugih prava po propisima iz oblasti socijalne zaštite.

Borački dodatak se dodeljuje onoj kategoriji lica umesto predviđenih socijalnih davanja ukoliko je to za borca povoljnije. Odmah želim da ozbiljna država prema pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članovi njihovih porodica mora da ima ozbiljan odnos i da maksimalno štiti prava onih koji su za nju krvarili.

Mnogo smo mi kroz istoriju imali grehova prema borcima, prema onima koji su na ratištima ostajali bez delova svoga tela, očiju, ruku ili nogu, ali smo i posle ratova vrlo brzo zaboravljali kao da ih nikada nije ni bilo.

Čulo se ovde u Narodnoj skupštini da su srpski seljaci bili veoma srećni kada su u Drugom svetskom ratu žrtvujući sebe spasavali američke pilote po Ravnoj Gori, Pranjanima i Koštunićima. I odmah da kažem da kao čovek pravoslavac i humanista nemam ništa protiv ali bih bio mnogo srećniji da smo uz dužno poštovanje i počast ukazali najvećoj srpskoj junakinji u Prvom svetskom ratu, Milunki Savić, koja je inače bila nosilac francuske Legije časti, najvećeg odlikovanja, a ne što je umrla u najvećoj bedi i siromaštvu.

Hvala.