Na član 99. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević.
Vlada i odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštava prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 99. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Izvolite, koleginice.

Dame i gospodo, vi ovim Predlogom zakona predlažete povlašćenu vožnju železnicom, brodom ili autobusom, uz povlasticu od 75% od redovne cene za četiri kategorije lica, a to su vojni invalidi i civilni invalidi rata, korisnici porodične invalidnine, nosioci „Partizanske spomenice iz 1941“ i „Ravnogorske spomenice iz 1941“, kao i za lica odlikovana ordenom „Narodnog heroja“.

Mi smatramo da je potrebno obezbediti ove privilegije i za borce prve i borce druge kategorije kojih je neuporedivo više, posebno ako se uzme u obzir da je ovo što vi dodeljujete Predlogom zakona prilično fiktivno, s obzirom da nosilaca Partizanske i Ravnogorske spomenice gotovo da više nema među živima, kao što, nažalost, više nema među živima ni lica odlikovana ordenima „Narodnog heroja“, smatramo da bi privilegije koje se odnose na povlašćenu cenu putovanja bila jedan zaista minoran ustupak koji bi država morala da učini kako bi olakšala život licima koja su se borila za našu otadžbinu, posebno kada uzmemo u vidu da naša država iz budžeta finansira raznorazne nevladine organizacije koje otvoreno antisrpski deluju.

Najmanje što bismo mogli da učinimo jeste da obustavimo finansiranje takvih organizacija i da se deo tih sredstava preusmeri kako bi se što je više moguće olakšao život naših boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica.

Hvala vam.

Zahvaljujem.

Na član 100. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Milićević.

Vlada i Odbor za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na naslov iznad člana 104. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Izvolite.

Gospodine ministre, da ste kao mladić, kao što je to bio slučaj sa mnom i sa mojim bratom, čitali knjige uvaženog prof. Veselina Đuretića, koji nas je, nažalost, napustio i preminuo pre nekoliko dana, kao što je njegova zabranjena knjiga iz 1985. godine „Saveznici i jugoslovenska ratna drama“, možda biste bolje razumeli čitavu priču oko amandmana ovog i malopređašnjeg i sve ono što vam je govorio slavni general Delić, jer prof. Đuretić je kao čovek, a lepo je rekao jedan akademik – moderna srpska istoriografija se deli na period pre Đuretića i posle njega, rasvetlio ulogu četnika i njihovu antifašističku borbu i, umesto da sada prihvatite u ovom redosledu našeg insistiranja da dođe do tog nacionalnog pomirenja koje vi navodno priželjkujete, a ovo je amandman SRS, vi ste ga odbili, jer borci iz srpskog otadžbinskog rata, kako se on zove, za odbranu zapadnih srpskih zemalja, za odbranu južne srpske Pokrajine Kosovo i Metohija, su jedinstveno, bez obzira da li su deca četnika ili partizana, a svi su se nazivali četnici i tako nas zovu naši neprijatelji i to je nama drago, borili za odbranu svakog pedalja srpske zemlje. Zato je bilo potrebno da pokažete spremnost da iskoračite napred i da budućim generacijama jasno stavite do znanja da je srpski otadžbinski rat imao borce otadžbinskog rata od 1990. do 1999. godine i da, u skladu sa tim, spomenica, kako mi predlažemo, nosi takav naziv.

Zahvaljujem.
Na član 104. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi ovi zakoni, sva ova prava koja mi emitujemo, emitujemo posle pobede 2012. godine, posle promena.

Ima mnogo prigovora na ove zakone i ja se pitam zašto neki pre nas nisu ovo regulisali na način na koji su želeli u vreme dok su vršili vlast?

Ovi koji na društvenim mrežama prigovaraju, navodno u korist boraca, ništa nisu uradili u korist tih istih boraca. Jednostavno su se pravili kao da ti borci ne postoje, kao da ti događaji nikad nisu postojali, kao da ljudi nisu postali invalidi u ratovima u kojima su oni ratovali, a da to 90% njih nije želelo, nego se odazvalo na pozive i odgovorilo na vojničke zakletve koje su dali.

Ja sam već iznosio primer Tibora Cerne koji je poginuo junačkom smrću na Košarama. U isto vreme ovaj mladi Mađar je na Košarama ginuo, a ova dvojica, jedan u Češkoj pravio firmu, a drugi je baš tada našao za shodno da je previše zauzet da bi učestvovao u borbi za sveto Kosovo i Metohiju. Radi se o Bošku Obradoviću. On je imao posla jer je morao da pokreće časopis „Dveri“. To je sam tako napisao.

Ovaj gospodin, dok je Tibor Cerna iz Kovačice ginuo za Srbiju, Vuk Jeremić, njega je otac malo sklonio u London da ne bi slučajno njegov mali omirisao barut, uprkos tome što mu je otac bio jedan od direktora „Jugopetrola“, Miloševićeve firme.

Uz sve privilegije koje su imali, uz studije koje su imali u Londonu, smatrali su da, eto, nije shodno da sa svojom generacijom Vuk Jeremić podeli njihovu sudbinu i da se slučajno ne bi našao na Kosovu i Metohiji, u našoj južnoj Pokrajini u pokušaju da odbranimo svoju teritoriju.

Gospodin Dušan Teodorović koji ima toliko prigovora, danas je on u godinama, priznajem, ali u vreme agresije 1999. godine je bio u najboljim godinama da prihvati borbu u našoj južnoj pokrajini u agresiji koja je vršena na našu zemlju, koju oni, drugosrbijanci, ne smeju da nazovu agresijom, surovim bombardovanjem itd, već je zovu NATO intervencijom.

On je bio dovoljno star da prihvati tu borbu, ali gle čuda, ni u fakultetu nije želeo da predaje i za vreme agresije verovatno se plašio, ni topla soba na fakultetu, ni fotelja na fakultetu mu nije odgovarala, nego je i on pobegao u Ameriku, uprkos što ga je dekan pozivao da se odazove na nastavu itd, on to nije želeo. Vratili su ga na fakultet odlukom ministarstva posle 2001. godine, što je bio težak prekršaj i povreda autonomije univerziteta.

Ovde imam, Sergej Trifunović, u vreme dok je Tibor Cerna krvario za Srbiju, Sergej Trifunović je išao od ministra do ministra da traži da ga puste da ide u Ameriku. I, naravno, prebegao je na agresorsku stranu za vreme agresije NATO pakta. Sve ovo vam pokazujem već drugi put vezano za ovaj zakon da vam pokažem koja je razlika između jednog junaka koji je smatrao da Srbiju treba braniti i ove grupe drugosrbijanaca, ništaka. Dakle, razlika između Tibora Cerne junaka i grupe ovih drugosrbijanaca, odnosno ništaka, koji su smatrali da Srbiju ne vredi braniti, ali koji danas od Srbije i te kako uzimaju. Hvala.

Na član 104. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Šešelj.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 105. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? Izvolite.

Dok javnost gleda našu raspravu ovde, u tu javnost spadaju i ovi ljudi koji su već više dana, da ne kažem meseci u parku preko puta ove Skupštine. Oni očekuju da se suštinski reši njihov problem, pored silnih tih razgovora i sa predsednikom države i sa različitim ministrima.

Očigledno nisu do sada zadovoljni sa statusom, odnosno sa rešenjima koja su im ponuđena. Možda tu ne treba puno da se učini u smislu dobre volje da se pokaže. Nije njima, mogu slobodno da tvrdim, toliko do finansijskih problema da rešavaju, jer znaju oni u kakvoj se situaciji nalazi Srbija. Njima je do poštovanja toga što su oni mnogi radili i činili za našu državu.

Mi ovde vodimo raspravu, silnu raspravu oko termina. Terminološki ne možemo da se složimo da li je opravdano da postoji Partizanska spomenica 1941. i da li može da bivstvuje Ravnogorski pokret. To njih ne interesuje. Javnost, građane Srbije to savršeno ne interesuje jer većina njih shvata o čemu se radi. Radi se jednostavno o tome da je jedinstvo srpskog naroda i srpske nacije postignuto u ratovima devedesetih. U rovovima su se našli potomci i onih čiji su preci bili istaknuti partizani i onima čiji su preci bili četnici, a mi ovde oko termina.

Kada kažemo da bi to možda umesto spomenice moglo da bude branioci otadžbine 1990.-1999. ovde ministar brani to rovovski i kaže – ne dolazi u obzir. Karikiram, ali otprilike tako. Suštinski samo se precizira ovo što predlažu srpski radikali onaj period od 1990. do 1999. godine i ništa više. to je suština. Ista prava, iste privilegije, isti status ostaje, ali sam termin je problematičan.

Prosto čovek ne može da poveruje koliko ste uporni u ovome što je, po vama suština, a po nama nije suština rešenja problema ovih ljudi koji su prekoputa u parku.

Na član 106. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Da)
Izvolite.

Gospodine ministre, da nije bilo odlučnih ljudi u parku, boraca i veterana, ja sam potpuno siguran da ovog predloga zakona ne bi bilo. Argument – naš kolega narodni poslanik, general Božidar Delić, kao učesnik u otadžbinskom ratu, više puta je podnosio predlog ovakvog zakona. Ja sam potpuno siguran da je to možda bio kvalitetniji predlog zakona nego što je ovaj, ali vi niste marili za tim i niste prihvatili.

Šta se dalje dešavalo? Možemo napraviti podelu u dve faze. Imamo jednu fazu od 2000. do 2012. godine kada nikom, kad kažem nikom, mislim na vlast, mislim na režim, nije padalo na pamet da rešava ovaj problem ljudi koji su nas zadužili i koji su, kako rekoše moje kolege, bili spremni da pokažu jedan visok nivo jedinstva onda kada je bilo najpotrebnije i onda kada je to bilo najteže.

Mi danas ovde vodimo jednu drugu vrstu polemike i drugi period od 2012. godine do 2020. godine, odnosno do današnjeg dana kada se pokušavalo nešto, rekao bih sporadično i s vremena na vreme da se izađe u susret, pa i prijem tih ljudi i razgovor, možda je njima mogao da znači nešto, ali rešenja ni dalje nije bilo.

Vi ste verovatno kao resorni ministar bili opterećeni činjenicom da u materijalnom smislu pokušate na trenutno moguć način da rešite taj problem na bolje nego što je bilo do sada, pa ste onda zapostavili, odnosno ispustili iz vida nekoliko stvari o kojima smo mi govorili i jedna je poprilično i uzburkala i narodne poslanike, a možda i širu javnost, kao i stručnu javnost, a to je o onoj spomenici o kojoj se govorilo.

Kao kada bi se nekom kome piše u njegovom profesionalnom zvanju da je diplomirani sociolog ili psiholog stavilo i da je završio srednju školu. To se podrazumeva, već imamo te koji su to dobili, a naš predlog, odnosno Predlog Vlade da situacija bude još tragičnija je bio da bude „Ravnogorska spomenica“.

U članu 106. mi smo intervenisali da se to odlikovanje ili spomenica zove „Branioci otadžbine od 1990. do 1999. godine“. To ima jednu moralnu poruku, ima jednu suštinu koja je bitnija od samog naziva i samog odlikovanja.

Vrlo često, prilično učeni ljudi, ponekad i akademici kažu da smo mi narod koji slavi svoj poraz, računajući na Kosovsku bitku. Mi smo narod koji slavi ne poklek. Znači, mi i posle takvog ishoda, govorim o Kosovskoj bici, nismo pognuli glave, nego smo nastavili dalje i hvala Bogu, evo nas danas tu gde jesmo.

Ja ću jedan skromni doprinos dati da borcima, učesnicima otadžbinskih ratova kažem da će se sutra u Šapcu održati promocija tri toma knjige profesora Vojislava Šešelja u hotelu „Sloboda“ u Kristalnoj sali, sa početkom u 18,00 časova gde će moći da čuju na naučnoj osnovi zasnovanu tvrdnju, činjenicama potkrepljenu da u Srebrenici nije bilo genocida.

Eto, mi za sada možemo toliko, a kada se bude promenila situacija, kada budemo deo vlasti ili sami vlast, onda ćemo mnogo više pokušati da rešimo problem učesnika otadžbinskih, ako i bude drugih ratova. Hvala.