Poštovani predsedavajući, poštovani povereniče sa saradnicima, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su dve jako važne teme.
Prvo, izbor zamenika Poverenika za informacije od javnog značaja, odnosno konkretno za zaštitu podataka ličnosti. Ova institucija, kao što svi znamo i verujem da se u tome slažemo, je jedna od izuzetno važnih institucija u društvu, iako novina za naše društvo poslednjih godina, ali kao i sa svakim institutom koji predstavlja novinu imali smo određeni period raznih eksperimenata, navikavanja i na sami institut i u samom institutu. Ali, van svake sumnje da je institucija Poverenika jedan važan iskorak u pogledu ostvarivanja pune slobode, ali pre svega u pogledu zaštite čoveka, njegovog dostojanstva, u smislu zaštite podataka ličnosti, ali isto tako i u pogledu dostupnosti informacija od javnog značaja.
Sada već imamo solidan period u tom smislu, tako da možemo konstatovati određeno punoletstvo ili više se ne možemo izvlačiti na to da smo početnici i da već nemamo iskustva. Dakle, radi se već o ozbiljnom iskustvu, već smo imali promene na čelu same institucije. Evo, sada imamo i promene na pozicijama zamenika, tako da je već tu solidno iskustvo i solidna zrelost.
Svakako nije dobro da imao ove pauze koje su se desile u pogledu važnih pozicija, odnosno izbora ljudi na važnim pozicijama, pogotovo pozicija zamenika je odmah nakon Poverenika najbitnija i nije dobro da imamo toliko duge pauze u izboru. Drago mi je da je Skupština ovako ekspeditivno reagovala. Ono što me čini ponosnim i srećnim, jeste da sam i u samom rukovodstvu Skupštine i na Kolegijumu smo možda po prvi put u prilici da idemo brže i od Vlade i od svih onih koji bi trebalo da nas servisiraju sa predlozima zakona, tako da često odradimo više nego što to društvo i okruženje proceduralno od nas očekuje. Nastavićemo tim konceptom i to zapravo pokazuje kvalitet rada i rukovodstva parlamenta, ali i svih narodnih poslanika, odnosno poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini.
Na osnovu onoga što smo dobili i što smo čuli, očito se radi o kvalitetnom kandidatu i to svakako treba podržati i svakako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja, koju ovog trenutka predstavljam, podržati ovaj predlog i u danu za glasanje dati svoj glas predloženom kandidatu.
No, svakako da je ovo prilika da govorimo i o kandidatu i o predlozima. Međutim, prilika je i da govorimo o samoj instituciji Poverenika, s obzirom na navedeno iskustvo, s obzirom na to da je Narodna skupština ne samo najviši zakonodavni organ, već istovremeno i najviši nadzorni organ u celokupnom sistemu države. Tako da, i narodni poslanici i smisao njihovog izbora i činjenica da dolaze sa područja cele države, ne samo njenog jednog dela, zapravo smo i mi neka vrsta mehanizama tog nadzora i zapravo neka vrsta vaskularnog sistema, ako mogu kazati, celog društva i države, koji doseže kroz svoje kapilare do svih njenih delova, do periferija.
Dakle, tu ćemo se sigurno složiti, da bilo koji segment razvoja društva, bilo da je to ekonomski, bilo da je to vezano za pravni sistem, bilo da je vezano za našu današnju temu, da je ravnomerni razvoj ideal i ideja od koga smo još prilično daleko i da je uvek kvalitet određenih usluga i kvalitet sistema u centru, u glavnom gradu, u metropoli jači, bolji, a onda kako se udaljavamo od centra, odnosno od glavnog grada po tim cikličnim krugovima, što smo dalje imamo više problema, u stvari imamo i veću zapostavljenost. Opet, s druge strane, to je po logici tog vaskularnog sistema na neki način razumljivo, jer nije isto, da tako kažem, dobaciti pravdu i pravičnost blizu i dosegnuti sa njom tamo na samoj periferiji, u svakom smislu.
Ono na šta želim skrenuti pažnju jeste puna podrška instituciji Poverenika, ali ta podrška bi morala da bude višestrana. Ona ne bi trebala da bude samo na retoričkom nivou nas narodnih poslanika, odnosno političara, jer čak i oni koji se ne slažu sa postojanjem ove institucije ne usuđuju se da govore protiv nje. Ono što jeste manjkavost i ono na šta treba posebno obratiti pažnju, jeste pitanje da li smo dosledni kao sistem, pre svega, u pogledu nadležnih organa koji bi trebali da budu direktna podrška i direktni servis Povereniku. Mislim da nam tu fali još unapređenje ili razrada državnog sistema i državnog aparata.
Svakako da imam tu i lična iskustva, jer uvek nastojim govoriti sa pozicije sigurnih podataka. Ako krenemo samo na osnovu onoga što čujemo i što je neprovereno, nisam siguran da ćemo imati dobre zaključke i da će biti koristi od onoga što mi ovde iznosimo. Od trenutka 2012. godine kada sam bio kandidat na predsedničkim izborima tada u ovoj zemlji, to je bilo neko moje prvo iskustvo sa političkim aktivnostima te vrste, ali suočio sam se sa problemom zaštite podataka. Nekoliko godina posle toga, njih preko 10.000, koliko je tada po propisu trebalo da svojim potpisom da podršku kandidaturi, je imalo problema jer ih je neko sa lokalnog nivoa vlasti iz suprotnog političkog tabora, odnosno neko kome sam svojom kandidaturom pokvario neke interese, pozivao na lične kućne ili mobilne telefonske brojeve, preteći im raznim načinima zbog toga što su dali podršku svojim potpisom, recimo, tada mojoj kandidaturi.
Slično se kasnije ponavljalo i u pogledu još nekih izbora nakon toga, gde su ljudi imali probleme, dolazili, žalili se, tražili zaštitu i čudili ste, iščuđavali se pre svega kako je moguće da im se to dešava. Ključno pitanje je zapravo nezaštićenost podatka. Tada je to bilo u nadležnosti pravosudnog organa u Novom Pazaru, a kasnije su te nadležnosti izmeštene, ali je činjenica da ti ljudi nisu zaštićeni, da mi nemamo i dalje efikasnost sistema zaštite podataka o ličnosti, u ovom slučaju gde se zapravo vrši zloupotreba podatka zato što je neko svojevoljno vršio svoje pravo zagarantovano Ustavom i zakonom, da kojem god političkom kandidatu, odnosno političkoj stranci ili političkoj izbornoj listi poveri podršku svojim potpisom. Dakle, to je jedno iskustvo.
Drugo iskustvo koje se dešava isto tako u gradu iz kog dolazim jeste pitanje dostupnosti informacija od javnog značaja. Nama se desilo, kada je u pitanju dodela budžetskih sredstava medijima u Novom Pazaru, u pitanju su veoma ozbiljna sredstva, znači sredstva koja prelaze pola miliona evra, da to bude jasnije i shvatljivije, dakle, da se konkursi koji se raspisuju za dodelu tih sredstava kriju, da se oni objavljuju ili nejasno, na nekim nebitnim portalima, zapravo, jasno se vidi iz načina objave tih konkursa da je namera da se oni sakriju.
E sada, imali smo taj slučaj, zapravo iz Novog Pazara, nadam se da je i Poverenik u toku tog predmeta, jer je on jako dugo aktuelan, da se jedan od aktera tog konkursa žalio Povereniku i da su informacije bile nedostupne i da smo zbog toga imali neku vrstu diskvalifikacije ili onemogućenost jednog konkurenta da se pojavi za ta sredstva i da bude ravnopravno tretiran. Prema tome, imali smo proceduru, Poverenik je reagovao, to je išlo godinama i na neki način Poverenik je, ako mogu kazati, pravično postupio, tražio je da se to ispravi, međutim, tu se potok gubi, tu više nemamo dalje nastavak procesa. Nadležni organi koji bi trebalo da reaguju da se ovo ispravi dalje nisu reagovali.
Postavlja se pitanje ovde sada, ovo je pitanje svima nama narodnim poslanicima, ovo je pitanje parlamentu, pitanje Vladi, pitanje svim institucijama – da li mi želimo Poverenika radi poverenika, da on postoji, da mi pred nekim, što je meni uvek jako ružno zvučalo kada nam dolaze neki zahtevi iz Evropske unije, kako se mi ponašamo kao neki loši učenici koji treba da ispune neku formu, pa mi sad treba da imamo institucije koje ima taj savremeni svet i mi se potrudimo da ih formalno nacrtamo, izgradimo, ali je to samo neka forma. Nas ne zanima da li to radi, da li to funkcioniše, da li to vrši ulogu.
Dakle, ovde se radi o instituciji koja je veoma ozbiljna, koja upošljava, koliko sam razumeo, oko stotinu službenika. Dakle, tu je ogroman deo budžetskih sredstava, to ide sve na leđa građana i to ima smisla samo ukoliko će zaista raditi, ukoliko će ta institucija imati podršku celokupnog sistema države da vrši svoju funkciju i svoju ulogu. A inače koji je smisao? Meni je to, ne bih da koristim teške reči, iako mi dolaze na jezik pa pokušavam da ih izbegnem, ali meni je to jako ružno da mi prihvatamo tu vrstu neke hipokrizije, da se ponašamo kao loš učenik koji treba da ispuni formu domaćeg zadatka, nije bitno jel domaći zadatak prepisan ili netačan, bitno je da, eto, pred učiteljicom kažemo – evo, učiteljice, ja sam nešto napisao. Meni to tako izgleda, meni je to jako ružno.
Iskreno, ja sam od onih političara i od onih narodnih poslanika koji sve ono što je dobro iz Evropske unije i dolazi nam kao neki zahtev i da podržim ne zato što je njihov zahtev, već zato što je dobro, ali jednako, a to ćete se uveriti kroz neke druge i možda buduće diskusije, jednako sam spreman da im kažem – ne, ili – njet, za ono sa čime se ne slažem ili što ja mislim da ne valja, ili što se sukobi sa mojim principima. Zapravo, mi takav odnos treba da gradimo, dakle, da se borimo za ono što verujemo da je dobro. Eto, ono dolazi iz Evropske unije, eto, mi jesmo orijentisani prema Evropskoj uniji, ali za mene je važnije da ja verujem da je to dobro. Zašto? Zato što nikada ne možemo uspeti u onome za šta nemamo uverenje da je dobro. Dakle, to uvek proizvodi licemerstvo. Uvek ćemo se ponašati licemerno.
Mislim da toj hipokriziji ovde nema mesta. Da li ta hipokrizija dolazi iz toga što mi mislimo da nam ovo ne treba ili ona dolazi iz onih raznih oblika naše aljkavosti, neurednosti ili nečeg drugog, to više ovde sada nije važno, ali je važno pre svega da sa ustavno-zakonskog aspekta mi imamo obavezu da omogućimo funkcionisanje Poverenika u punom njegovom kapacitetu, s jedne strane, a s druge strane, koji je smisao postojanja Poverenika koji će imati savetodavni karakter, koji će biti kao neki stari dedo koji će nama da pametuje ili neki mudrac koji će nama da priča šta je dobro, a bez ikakvog mehanizma da sprovede svoje odluke. To meni nema nikakvog smisla i to je preskupa igračka za društvo i državu i za građane, ukoliko ćemo se na taj način ophoditi i ponašati.
Da se neozbiljno shvataju preporuke i stavovi poverenika zapravo evo i na primeru Novog Pazara o čemu govorim se pokazalo. Ne samo da to nije ispravno, nego je nastavljeno i naredne dve godine i evo ove godine vi imate, znači, ta količina novca koja je preko pola miliona evra, skoro možda i 600.000 evra, nemam sada ovde podatke, je opet podeljena na jedan brutalno nepravičan, sebičan i koruptivan način. Znači, opet je jednoj televiziji čiji je suvlasnik gradonačelnik Novoga Pazara dodeljeno oko 400.000 evra. Svima ostalima je taj jedan deo koji ne prelazi ni 30% dodeljen svim ostalim medijskim kandidatima, a među tim ostalim su opet još neki veoma bliski tom lokalnom režimu vlasti koji su uposlenici, koji su novinari, zaposleni sa te televizije sa nekim projektima itd.
Dakle, koji je smisao, molim vas, i kako ćemo mi pred građane? Koji je smisao uopšte bavljenja ovim poslom kojim se mi ovde bavimo? Zašto mi ovde postojimo? Zašto mi trošimo toliki novac građana ukoliko se igramo sa ovim stvarima, ukoliko mi glumimo državu, glumimo narodne poslanike, glumimo pravdu, glumimo pravičnost, a tamo nam se ljudi smeju, pljačkajući budžetska sredstva građana? Molim vas, ja se sa tim neću pomiriti. Ja znam kada ustanem da govorim pa kad moram jednu temu po šesti put tretirati, osećam se ružno i onda kažem sebi - da li da ponovim pa da budem dosadan i naporan ili da prećutim pa da olakšam onima koji pljačkaju budžet, građane i ovako se ponašanju? Kažem - ne, ne, ponoviću. Da, ponavlja se, kome? Lošim učenicima, onima koji ne slušaju. Izvinite, ideja ponavljanja jeste dosadna, ali nećemo posustati jer bi naše odustajanje zapravo značilo podršku tima koji tako rade.
Prema tome, moramo iznaći način, nemam opet dovoljno vremena, koliko god izgledalo da je 20 minuta puno vremena, da bismo sada razmatrali i načine unapređenja, ako treba i zakonskog unapređenja, dakle, očito mi imamo i tu neke nedostatke, da bi omogućili Povereniku da bude efikasan i da njihove odluke budu do kraja izvršne.
Ostaje još par minuta vezano za izbor sudije predloženog. Isto tako verujem da je kandidat neko ko ispunjava sve uslove i naši poslanici će mu dati podršku. Ali opet, kada je u pitanju pravosuđe i tema pravosuđa, još jedna od onih tema u kojoj moramo biti dosadno naporni ponavljajući, opet po istom modelu, da imamo krajeve zemlje i delove pravosudnog sistema u ovoj zemlji koje je zahvatila gangrena i prema kojima se ne možemo ophoditi samo proceduralno, kada nam, eto, ovo pitanje dođe da ovog sudiju zamenimo ili ovog predsednika suda.
Moramo naći, svi zajedno, ja znam da ni Visoki savet sudstva, ni samo pravosuđe ne može da reši te probleme, ali ako vi imate situaciju iz Sjenice o kojoj sam ovde isto tako nekoliko puta govorio, da se direktor škole kidnapuje, da ga trojica kriminalaca kidnapuju, da ga drže kidnapovanog nekoliko sati, da posle toga samo jedan od njih bude procesuiran, veoma blago procesuiran, ovi ostali ni to, da kada predsednik opštine zakaže taj Savet za bezbednost, komandir policije kaže - ma nemojte, ljudi, oni su drugovi, družili se pa se posvađali, gde tužiteljica kaže isto tako - nemojte, ne bih ja u to ulazila, gde neko treći kaže - ma situacija je redovna, pa dešava se.
Halo, molim vas, ako mi imamo tu strukturu, ako za kidnapovanje bilo koga, na kraju nema razlike da li se kidnapuje direktor škole ili se kidnapuje bilo ko od građana, kidnapovanje je alarm, to nije samo pitanje običnog kriminala ili običnog nasilja, to je alarm jedan, još kada se to desi prema direktoru škole, kakva je to poruka deci, kakva je to poruka svim građanima? Kakva je to poruka našoj opštoj sigurnosti?
Možete to uvek da se desi, nije problem. Ono što ne sme da se dešava jeste ležernost ili siguran sam određena sprega sa tim kriminalcima, ljudi koji su se na taj način postavili da umanjuju značaj samog kidnapovanja.
Dakle, u pitanju je gangrena, pravosudna gangrena, gangrena u policiji, gangrena u tužilaštvu, u tim delovima gde se naviklo da se živi po pravilima nasilja, gde imamo jasnu spregu kriminala, policije, politike na lokalu, pravosuđa, tužilaštva, itd.
Mi se ovde ponosimo time što se Ministarstvo policije, odnosno država ovako hrabro bori protiv krupnog i organizovanog kriminala. Molim vas, ne možemo potceniti ni onaj zadnji mali prst na našem telu, jer ako se on razboli, može to lako dobaciti i do srca. I ne samo to. To telo je naša obaveza, kompletno, što kažu, ni nokat ne sme da nas zaboli, da bi bili zdravi. Hvala.
