Gospodine Markoviću, jedini ste u sistemu.

Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, JS će podržati izveštaj o radu, o pregovorima koji su bili povodom Kosova i Metohije, ali imam jedan predlog na početku, gospodine predsedničke, da date Kamberiju jednu funkciju koja se zove ministar crtica direktor magacinskog prostora u selu Trnovac. Evo, to je jedna dobra funkcija za distribuciju robe koja je deficitarna svugde u svetu, a u Srbiji je to novokažnjivo.

Kada je u pitanju problem Kosova i Metohije, stvarno smo se borili diplomatskim putem u formalnom smislu i ta istina polako dolazi na svetlost dana.

Jutros sam bio na televiziji „Pink“ i sad pre mene ne znam ko je bio rekao je - ništa nismo postigli u pregovorima. Pa, postigli smo. Ekonomski smo ojačali, što je najvažnije, i druga stvar je da je Hašim Tači u Hagu. Izveštaj koji je napisao u svojoj knjizi Dik Marti, i kada je u pitanju „žuta kuća“ u Albaniji, i trgovina unutrašnjim organima je pokazala istinu i mi očekujemo da će još veliki broj kosovskih Albanaca biti u zatvoru i procesuirani.

Vi vrlo dobro znate, predsedniče, a znamo i mi, šta se zamera Srbiji – uspeh. Da smo mi za osam, devet godina postali ekonomski moćnik na Balkanu u svakom smislu te reči, a posebno kada je ovo zlo uhvatilo ceo svet, korona, da smo tu imali najbolju preventivu i najviše vakcina u ponudi među, slobodno mogu da kažem, i onim moćnim zemljama iz EU, kao što je Nemačka, čak su dolazili ljudi na početku iz Austrije da se vakcinišu, dolazili u Srbiju, a da Srbija vodi računa o svakom dinaru iz budžeta, a taj budžet pune građani, koji ranijih godina nije trošen na način da je vidljiv i da svako od građana Srbije, koji preko plate ili već ne znam kako puni budžet, može da sazna gde su njegove pare otišle.

Vi niste nijednom rekli da smo mi imali ekonomski terorizam poslednjih godina. Ekonomski terorizam, mogu slobodno da kažem, sličan je sa onim ratnim terorizmom koji nas je zadesio 1999. godine kada je NATO pakt bombardovao Srbiju, ali terorizam na Kosovu od strane Albanaca datira već preko 30 godina. I da za sve što se desilo na Kosovu krivi su Srbi, a ne Albanci.

Hajde da ne idemo u neku daleku istoriju. Šta je bilo 2004. godine, 17.marta? Progon Srba sa Kosova i Metohije, gde je spaljeno mnogo kuća i proterano 4.000 Srba sa prostora Kosova i Metohije. I sve su to gledali međunarodni predstavnici i da oni glavni akteri nisu procesuirani i da postupak koji je vođen prema nekim ljudima uopšte su nebitni u tom lancu komandovanja.

Preko 150.000 ljudi je proterano sa Kosova i Metohije. Mi smo doživeli etničko čišćenje, a ne Albanci, kako nam sve vreme neki žele da predstave. I Srbija je morala da vodi računa o svakom Srbinu, ma gde se on našao, a posebno na Kosovu i Metohiji.

Mi imamo još jedan terorizam, predsedniče, to je politički terorizam od strane nekih političkih partija u Srbiji od dva čoveka koji su najpoznatiji možda u svetu, ali ne po dobru, već po zlu koji su naneli Srbiji, a to je Vuk Jeremić i Dragan Đilas. Oni podržavaju one koji su, i ne samo one u Crnoj Gori, koji su doneli odluku da je bio genocid u Srebrenici, već stalno rade nešto protiv Srbije.

Kaže – postoji sloboda govora, ali ne može sloboda laži da postoji na štetu građana Srbije, koju oni sve vreme žele da prikažu. Zbog toga mi kasnimo i da uđemo u EU. Zbog toga nam Evropski parlament stalno daje neke negativne ocene itd, zato što lažu o Srbiji. Lažu da ne postoji demokratija, da nema slobode. Kaže partija se zove, onog milijardera, sloboda i pravda. Šta je sloboda, da kažeš policajcu kad te zaustavi –jel znaš ti ko sam ja? Šta je sloboda, da tučeš ženu, a da te niko ne procesuira zbog toga, da joj pretiš kako ćeš da joj odrubiš glavu? Šta je pravda, da ne bude procesuiran za sva dela koja je do sada izvršio i počinio i ne samo na štetu svoje porodice, već na štetu građana Srbije?

Mi, predsedniče, ne smemo da gledamo šta će reći pojedinci iz EU ako se neko ogrešio o zakon. I ne želi, nijednom nismo čuli da kažu – evo, mi imamo toliko, odnosno ja imam toliko para, zaradio sam na taj i taj način itd.

Kakve odluke može da donese čovek koji živi sam u kući, samo on i pare i sve vreme broji pare? Kakve odluke on može da donese za Srbiju i kako njemu može da veruje neko ko odlučuje o sudbini građana Srbije? Mislim o Međunarodnoj zajednici. Oni nam ogromnu štetu nanose. Pa nam sada treba u dijalogu i međunarodni predstavnici iz Evropskog parlamenta. Nemamo mi ništa protiv toga, ali šta će oni da utvrde i šta je to činjenično stanje, da li će da prikažu ono što je realnost ili ono što Vuk Jeremić, koji se finansirao od ambasada raznoraznih država i uzimao novac, ili će da veruju u to što oni govore?

Naravno da mi moramo da donesemo zakon kako da čuvamo identitet i nacionalni interes ove male Srbije, napaćene, koja je postala ekonomski moćnik i mi smo sada trn u oku onim moćnicima, pogotovo onima koji su nekada bili i činili staru Jugoslaviju, kao što je SCG itd, i da se mi svakog dana, umesto da se bavimo dovođenjem investitora, bavimo zaštitom građana od ove opake bolesti moramo da se pripremamo da odgovaramo na laži, a te laži smetaju Srbiji i izostavljaju Srbiju sa evropskog puta.

Gospodine predsedniče, vi dobro radite i neću dobro branite Srbiju, ali u formalnom smislu, imajući u vidu ko su protivnici sa druge strane, potpomognuti hohštaplerima, lopovima, ludacima, kriminalcima iz Srbije, veoma je teško zastupati interese građana Srbije. Dajte da mi tražimo od tih drugih država, koje spočitavaju Srbiji, da li još u nekoj državi imaju prava nacionalne manjine kao što imaju u Srbiji? Da li imaju u Hrvatskoj? Nemaju. Da li imaju u Sloveniji? Ne. U Sloveniji ne žele da prihvate da su Srbi nacionalna manjina. Vi to vrlo dobro znate, a ovde kod nas mi više i ne tražimo reprezentativni uzorak, tzv. rečnik kada se želi doći do neke cifre, nego kažemo – aha, vi pripadate toj i toj naciji, imaćete status taj i taj itd.

Kao što ste rekli gospodinu Kamberiju – to je Srbija. To što on govori i zastupa interese Kosova i Metohije, on zna da nije u pravu, ali on pripada toj naciji, možda je on i poslat da govori loše o Srbiji, ali koliko je para potrošeno u infrastrukturu u Bujanovcu, Preševu i Medveđi, a 40% Srba nema nigde, nema ih nigde. Ne zna se da li je gore u Bujanovcu, Preševu i Medveđi ili kod Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Ne zna se gde je gore.

Mi pomažemo svima, svi koji poštuju Ustav ove države i država poštuje sve te građane. Nijednog nisam mogao da vidim čoveka bilo kojoj naciji da pripada da je on nešto nezadovoljan, da ima neko maltretiranje od strane nekih drugih nacija, od većine, odnosno od građana Srbije itd. u Srbiji.

Mi, gospodine predsedniče, moramo da se borimo i da iskoristimo tu međunarodnu popularnost koju ima Srbija, a nikada je nije imala poslednjih 50 godina. Neki kažu – aha, pa, eto, kaže Nemačka da je to tako ona bi povukla priznanje Kosova i Metohije, pa ne znam, Francuska, Italija itd. Taj koji to govori, a to govore ova dvojica, oni nemaju pojma šta pričaju. Nemačka i Angela Merkel dala je zeleno svetlo da dođu u Srbiju nemački vlasnici velikih kompanija i zapošljavaju preko 70.000 radnika, građana Srbije koji žive u ovoj Srbiji.

Da je bilo šta loše, to što govore pojedinci u Srbiji, pa, znate kada bi oni došli i ne samo oni, Austrijanci, Italijani, Amerikanci počeli da dolaze i da ne nabrajam sve države, čak dislociraju svoje fabrike iz evropskih država, dolaze u jednu malu državu koja se zove Srbija, koja je na evropskom putu.

Zašto se nama ne otvaraju poglavlja, 18 poglavlja su otvorena i stoje, nisu zatvorena? Upravo zbog te, slobodno mogu da kažem da su to izdajnici srpskog roda. Ako mrziš Vučića, nemoj da mrziš ceo srpski narod i sve koji žive u Srbiji. Ne mora Vučića niko da voli. Vučić proverava da li ga vole kad izađe na izbore i koliko glasova dobije Ivica Dačić i ostale političke partije, odnosno moja koalicija SPS i JS.

Kažu, nema opozicije u parlamentu. Čekajte, jesmo li mi krivi što nema opozicije? Vi ste, predsedniče, uradili nešto što niko nikad nije uradio. U izbornoj godini, u izbornom mesecu ste smanjili sa 5% cenzusa na 3% da bi ušli u parlament. Nisu izašli, jer su radili ankete i znaju da ne mogu da postanu parlamentarne stranke. Sad im je kriv napredak Srbije, ekonomska moć, zdravstvena zaštita, stabilnost dinara, politička stabilnost. To traži ceo svet. To traže investitori, hoće da prave fabrike, ali tamo gde postoji sigurnost i tu stabilnost, šaka jada, dva čoveka, ne mogu nikada da sruše.

Vi ste danas bili mnogo blagi kada je ta tema u pitanju. Mi smo sve ispoštovali što je međunarodna zajednica tražila od nas, sve, a oni su isporučili sve Haškom tribunalu. Gde je tih pet miliona, pet milijardi evra? Uzeli i stavili u džepove kada je bilo ono – samo da ode Milošević itd. Koliko su para sada dobili od kada smo mi na vlasti? Pre su oni javno obećavali, ali sada diskretno. Međutim, smetnuli su sa uma da sada možete u bilo kojoj banci na svetu da saznate da neko ima para i da uvek može da se sazna ko koliko ima i kod kojih banaka mu stoji novac.

Srbija je najbezbednija država za čuvanje para. Da ponovim, miruje kurs evra. Što ste vi sakrili vaše pare, odnosno taj jedan koji je okružen ludacima, kriminalcima, lopovima, lažovima i siledžijama? Što si odneo pare negde drugde? Šta? Sad on hoće da on kupuje međunarodne predstavnike, kako će da napadaju ti međunarodni predstavnici Srbiju, parlament, dijalog i tako, kaže, oni koji idu na dijalog su, kaže, Vučićevi, Dačićevi, ne znam čiji su. Ne, oni su Srbi i oni se bore za svoja prava.

Te partije koje dolaze na dijalog, pa nikada više ne mogu da ih zavedu dva čoveka koja su uništila Srbiju. Nikada, niti oni mogu da im budu šefovi, tako da je to, predsedniče, ogroman problem u tim međunarodnim odnosima. Vi to bolje od mene znate, a ja često i razgovaram i sa investitorima. Vi i ja smo otvorili skoro fabriku u Jagodini - „Fišer“. To je jedna fabrika koja je peta po ekonomskoj moći u Nemačkoj i čuli ste šta je rekao vlasnik te fabrike, profesor Fišer, za vas – da veruje ovoj državi. Imao je ponudu da ide u još tri države, ali ne, odlučio je da dođe u Srbiju i rekao da će dovesti veliki broj fabrika u Srbiju, da zaposle radnike. Imaćemo problem – gde ćemo da nađemo sve te radnike da rade u tim fabrikama?

Taj problem koji se zove problem Kosova i Metohije će stajati. Ono što je dobro je što ste vi, a i mi koji vas podržavamo, za kompromis, ali nema kompromisa da ja dam moje da bude tvoje i da to što je moje više nije moje, a da nastavimo dalje da radimo i kao da zaboravimo da je tamo rođena SPC, koliko su srušili manastira, crkava itd.

Jeste li videli kako izgledaju nadgrobni spomenici, gospodine Kamberi, na Zadušnice? To je dan mrtvih. Sram vas bilo! Umesto da se izvinite srpskom narodu, rušite nadgrobne srpske spomenike i hoćete da uđete u UNESKO i kažete – lobiraju da Albanci ne uđu. To su srpski interesi. Da ćutimo kad ste vi lobirali i kupovali da priznaju nezavisno Kosovo države koje tada nisu bile informisane šta se sve dešavalo u Srbiji i zašto su nas bombardovali i zašto je bila NATO agresija? Zbog Račka? Jer je Račak ušao u neku optužnicu? Nije. Šta je sad? Ništa, kao da nije ni bila kolateralna šteta. Kako mi da izađemo iz te kolateralne štete?

Vojnici italijanski su tužili, iako su članovi NATO pakta, zato što je povećan broj umrlih od karcinoma, a to se dešava i u Srbiji i ne samo da se dešava da je povećan broj umrlih od karcinoma, već tadašnje devojčice 1999. godine, danas majke, ne mogu da rađaju decu, ne mogu da rađaju decu zbog bombi koji su sa osiromašenim uranijumom bačene na Srbiju.

To je ogromno zlo koje je učinjeno nad Srbijom. Mi moramo da kao kažemo – idemo dalje, to nećemo da zaboravimo, ali interes građana Srbije i budućnost Srbije da više nikada ne ratuje i da takvu politiku podržavamo.

Kažu – evo vi se naoružavate, plašite Albance. Pa, čekajte, mi plašimo Albance, a oni formirali kosovske snage bezbednosti, a nigde ni u jednom aktu to ne stoji? Šta je to, vojska? I mi da čekamo s praćkama koje su nam ostavili oni pre i da sutradan naši Srbi kada budu napadnuti i ovi ovde ljudi koji predstavljaju srpski narod na Kosovu i Metohiji, da se ponovo desi neka „Oluja“ itd.

To ne znači da će Srbija da ratuje. Tako sam ja shvatio, kao čovek Pomoravac koji živi u Pomoravskom okrugu. Nije Srbija više ono što je bila nekada. Srbija ne zavisi više od donacija, da mi date pare da vas slušam ili da mi prebacite na moj žiro račun, neka ambasada, pa kada odete u Brisel ili ne znam gde, kažete – nemoj sada da tražite od nas da priznamo Kosovo, daj da završimo izbore.

Vi ste rekli u Americi – skinite tačku 10. koja glasi da Srbija mora da prizna nezavisno Kosovo. Znate kada bi oni to uradili? Nikada. Nikada u životu. Molim vas jedan aplauz za skidanje tačke 10. koju je tražio naš predsednik. Jači aplauz momci. Ovi, predsedniče, vaši aplaudiraju samo kada vi pogledate u njih, a ovo je zajednički interes.

(Narodni poslanik dobacuje.)

Dajem pola minuta ovom što priča vreme, neka on nastavi. Hvala.

Reč ima Balint Pastor.

Uvaženi predsedniče Republike, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici srpskog naroda sa Kosova i Metohije, ovo je osmi put u poslednjih 14 godina otkada ja imam priliku da govorim u ovoj Narodnoj skupštini o Kosovu i Metohiji.

Ima jedna velika razlika u vezi sednica o Kosovu i Metohiji do 2012. godine i od 2012. godine. Do 2012. godine smo imali predloge rezolucija, deklaracija koji su naravno velikom većinom uvek bili usvajani, ali koji tekstovi nisu bili u skladu sa realnim stanjem stvari.

U tim raspravama sam uvek govorio o tome da je jasno šta piše u Ustavu Republike Srbije. Zna se kakvu zakletvu polaže predsednik Republike, ali opet sa druge strane organi Republike Srbije od 1999. godine nemaju vlast na području Kosova i Metohije.

Od 2012. godine, od kada se vlast promenila, od kada je, prvo, Ivica Dačić bio predsednik Vlade pa vi, ove sednice o Kosovu i Metohiji su mnogo realnije jer se govori istina. Do 2012. godine vlast nije govorila istinu o Kosovu i Metohiji.

Vi ste danas, gospodine predsedniče Republike, govorili o tome da se mora pričati o realnosti, mora se pričati o budućnosti. Rekli ste da nam zamrznuti konflikt ne treba. A taj konflikt je dosta davno zamrznut. Rekli ste da se stav zapadnih sila neće promeniti. Rekli ste da je kompromisno rešenje jedino moguće. Mi smo u SVM, i mislim da mogu da kažem u ime vojvođanskih Mađara, generalno veoma zahvalni vama što na takav način pristupate ovom pitanju i ne samo danas, nego u prethodnim godinama i ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije u svim vašim govorima i intervjuima i na pregovorima u Briselu, Vašingtonu i bilo gde drugde gde je tema Kosovo i Metohija.

Ako bi se jedna rečenica trebala samo izgovoriti u vezi ove teme, onda bi ja rekao sledeće – molimo vas da pregovarate na način da razgovori, mir, stabilnost i kompromis nemaju alternativu. Izuzetno je složeno pitanje pitanje Kosova i Metohije.

Neću prvi put o tome govoriti u ovoj Narodnoj skupštini, znam da vi savršeno dobro znate, ali ću reći zbog građana Srbije koji možda ne znaju, što je razumljivo što ne znaju jer mnogi ne znaju ni u Mađarskoj. Mi vojvođanski Mađari na najbolji način razumemo Srbe i na najbolji način razumemo ono kroz šta Srbi na Kosovu i Metohiji prolaze decenijama.

Sada je 101 godina od Trijanonskog mirovnog pakta. Tada je tadašnja Mađarska izgubila dve trećine teritorije, jednu trećinu stanovništva i 3,3 miliona stanovnika mađarske nacionalnosti se probudilo u nekoj drugoj državi, u Kraljevini SHS, u Čehoslovačkoj, u Rumuniji. Čak je deo tadašnje Mađarske pripojen i Austriji, što je, ja bih rekao, šala istorije, ali je tako.

Naravno da mi nakon 101 godine ne dovodimo u pitanje granice u Evropi, ali vam samo govorim zbog toga što u potpunosti razumemo kroz šta srpski narod prolazi. Zbog toga ću vam reći i sledeće – podržavajte u ekonomskom, finansijskom, moralnom i svakom drugom smislu Srbe na Kosovu i Metohiji. To nama ne smeta. Mnogima smeta u Srbiji, mnogim političkim partijama smeta na čijem čelu su Srbi, u čijem članstvu su Srbi. Nama, vojvođanskim Mađarima to ne smeta i treba da podržavate Srbije na Kosovu i Metohiji finansijski, kao što nas podržava Mađarska. To se zove odgovorna nacionalna politika.

Rekli ste da trenutno na Kosovu i Metohiji nema više od 95 hiljada Srba. Rekli ste i to da ih je bilo za 120 hiljada više pre 22, 23 godine. Mislim da taj podatak puno govori.

Mi smo zainteresovani za to da se stvore uslovi za to da pripadnici srpskog naroda mogu da ostanu na svojim ognjištima na KiM i zbog toga treba dati svaku podršku koja će tome pomoći.

Isto tako, realizuju se neki jako bitni projekti, i lokalni i regionalni, u Vojvodini. Gradiće se pruga ponovo između Subotice i Segedina. O tom projektu smo mi 25 godina govorili, a sa vama smo se uspeli dogovoriti u vezi toga da taj projekat bude od strateškog značaja za Republiku Srbiju. Izgradnja te pruge koja će se, ja se nadam, završiti do septembra sledeće godine, omogućiće ekonomski procvat Subotice i tog regiona. To će dovesti do velike mobilnosti i opet će se dokazati ono u vezi čega nas istorija uči - tamo gde prolazi pruga, tamo gde se razvija železnička infrastruktura, tamo ima prosperiteta, tamo ima ekonomske snage.

Mi u tome vidimo budućnost, jer će to omogućiti ljudima u Subotici i oko Subotice da ostanu u Srbiji, da ostanu u svojim selima, a da, recimo, studiraju ili rade u Segedinu i da se svakog dana vraćaju kući, jer će taj put trajati svega 40-ak minuta ili još manje.

Gradi se i pruga između Budimpešte i Beograda. Sredstvima Republike Srbije se gradi mnogo štošta na Paliću i u drugim opštinama u Vojvodini. Mislim da je i to bitno reći, jer sam malo pre govorio o tome da nemamo ništa protiv, baš suprotno, da se finansiraju projekti Srba na KiM. To mogu da kažem zbog toga što je to odgovorna nacionalna politika, ali i zbog toga što se ulaže i u neke druge projekte o kojima sam malo pre govorio.

Reći ću još jedan podatak. Siguran sam da vi znate, ali mnogi ne znaju. Posle izgradnje pruge između Subotice i Segedina gradiće se pruga između Subotice i Baje. Ta pruga je postojala pre stotinak godina. I vi znate zbog čega je nestala ta pruga, zbog čega su nestale šine. Ali, mi ćemo sada ponovo to izgraditi. Zbog onih koji ne znaju, ta pruga je nestala zbog Trijanonskog mirovnog pakta. Pošto su ovako koncentrični krugovi bile pruge na teritoriji tadašnje Mađarske i sve pruge koje su vodile u to vreme i u sadašnje vreme na teritoriju neke druge države su uništene. Znači, sada zajednički radimo nešto na čemu niko nije radio u prethodnih stotinak godina i mislim da je to izuzetno bitno i izuzetno važno.

Sve je to moguće isključivo ukoliko će biti mira, stabilnosti, a toga će biti ako će se uspešno okončati i razgovori sa Prištinom, i zbog toga vam dajemo punu podršku. Apsolutno cenimo onu istrajnost koju vi dokazujete svaki put na tim pregovorima, razgovorima. Iako ste pesimistični po pitanju postizanja kompromisnog rešenja, što je i razumljivo, s obzirom na okolnosti, mi se nadamo da će do takvog kompromisnog rešenja ipak doći.

U svim ovim pitanjima, kao i do sada, možete da računate na Savez vojvođanskih Mađara i na vojvođanske Mađare. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima Branimir Jovanović.

Hvala, potpredsedniče Skupštine.

Poštovani predsedniče Republike, poštovani ministri, poštovani direktore Kancelarije za KiM, poštovani predstavnici Srba sa KiM, mi smo i pre dve godine vodili jednu sličnu raspravu u parlamentu kada govorimo o KiM. Danas kada govorimo o Izveštaju koji se odnosi na pregovore i o Izveštaju Odbora za KiM, možemo slobodno da kažemo da se posle nekog vremena nalazimo u toj situaciji, kao da ponovo stanemo ispred ogledala, da pogledamo sebe i da vidimo realnost i dužni smo da se iznova suočavamo sa istinom, ma koliko ona bila bolna ili ohrabrujuća.

Upravo naša današnja spremnost da u plenumu čujemo različita mišljenja, različite stavove, političke ideje, pokazuje koliko smo zreli kao društvo.

Kada govorimo o kosovskom pitanju, moramo prvo da se zapitamo i kada sa istorijske jedne distance pogledamo, da li smo oduvek znali ono šta želimo? Ako napravimo jednu istorijsku paralelu, još od Prizrenske lige, odgovor je jasan - Albanci su uvek imali jasan cilj. Mi još od tih vremena nismo bili sigurni šta želimo. Znali smo šta nećemo. Za to vreme, mogu reći stotinu godina i više, Albanci su pravili strategiju, crtali svoje ciljeve, tražili u međunarodnoj zajednici podršku.

Čini mi se da je sada naša politika drugačija. Ne da mi se čini, nego sam siguran. Sada imamo jednu jasniju sliku, jasniju politiku. I upravo zbog toga nam je potrebno jedinstvo. Zato Socijaldemokratska partija Srbije pruža punu podršku i predsedniku Republike i Vladi Republike Srbije da zajedno dođemo do najboljih rešenja. I to nije samo deklarativna podrška, to je iskrena podrška.

Retko gde se na svetu istorijski i etnički principi tako sukobljavaju, tako izoštreno i direktno kao na KiM. Kada kažemo reč - Kosovo, kod nas Srba ona izaziva osećaj da je to srž i izvor našeg nacionalnog identiteta, kod Albanaca ona je sinonim za njihovu kuću, jer su svesni da na KiM je uglavnom većinsko albansko stanovništvo. U pregovorima se koriste različiti argumenti. Nekada istorijski nemaju tako jaku snagu. Etnički principi znaju često da budu opasni, jer ostavljaju mogućnost tinjajućeg konflikta.

Zbog toga se u traženju rešenja moraju uzeti svi ostali činioci, i teritorijalno-politički, kulturno-istorijski i spoljno-politički. Uostalom, za kosovsko pitanje se već više desetina godina govori da je to problem "sui generis". I ako se tako govori, onda na tom tragu moramo da tražimo rešenje.

Nije sve tako crno i belo, pa tako i rešenje za KiM mora da bude posebno, mora da bude specifično. Od početka krize u SFRJ, od raspada te države mnoga rešenja su bila da se reši kosovski čvor i čini se da je svako sledeće bilo nepovoljnije po Srbiju, od onog prethodnog. Tako smo od predloga za autonomijama, u okviru Republike Srbije došli do Rambujea, preživeli bombardovanje, imali plan Martija Ahtisarija i došli do samoproglašene nezavisnosti.

Sa druge strane svaki novi pregovarač sa albanske strane je bio rigidniji, radikalniji. Na početku je to bio Azem Vlasi, kasnije Ibrahim Rugova. Nezaboravimo da je jedno vreme potpuna kontrola došla u ruke nekadašnjih komandanata OVK, Hašima Tačija, Ramuša Haradinaja. Sada te pregovore vodi Albin Kurti. Dobro znate i sami ste rekli da je on u ovom trenutku čini se, najrigidniji od svih prethodnih, ali moramo i mi nekada da se zapitamo kako smo se ponašali u prošlosti. Čini se da smo žmurili pred realnošću, izgubili smo nekada i vreme, izgubili i potencijal koji smo imali da sami pokrenemo inicijativu, da sami sebi napravimo bolju poziciju.

Zato je važno što sada pravimo iskorak. Sada radimo drugačije, sada radimo razumnije. Suočavamo se sa istinom, uvažavamo realnost. Hvatamo se u koštac sa problemima i siguran sam da ćemo naći zadovoljavajuće rešenje.

Kada govorimo o svemu tome moramo da uzmemo sve okolnosti iz moderne srpske istorije počevši od Kumanovske bitke oktobra 1912. godine kada je simbolično oslobođena stara Srbija, pa sve do Kumanovskog sporazuma 1999. godine kada su međunarodne snage iz mirovne misije ušle na Kosovo i Metohiju.

Povratak na staro je nerealan. Jednostavno možemo da postavimo pitanje – da li bi bila održiva ona zemlja u kojoj sigurno 1,5 miliona Albanaca bojkotuje svoje institucije i prezire državu u kojoj živi? Odgovor je da ne može.

Sa druge strane, da li može tzv. Kosovo da postane kredibilan međunarodni subjektivitet bez dogovora sa Srbijom, bez Rusije, bez Kine kao stalnih članica Saveta bezbednosti? Isti je odgovor – ne može.

Očigledno je da postoje velike razlike u pregovorima između Beograda i Prištine i one nisu od juče. Postoji jedan nepremostivi jaz između našeg minimuma na koji pristajemo i njihovog maksimuma koji oni traže. Prištinski Albanci ne pristaju na ništa manje od nezavisnosti. Mi sa druge strane možemo da razgovaramo i otvoreni smo da razgovaramo o svemu osim o nezavisnosti. Čini se da se te polazne pozicije nisu promenile ni za pedalj već dve decenije.

Sigurno je da stanje zamrznutog konflikta ne odgovara ni jednima, ni drugima u ovoj situaciji. To koči i jedne i druge. Koči i ekonomski razvoj, koči evropski put, koči modernizaciju. Pitanje je ko dobija odugovlačenjem? Čiji je saveznik vreme?

Ako se pregovori odugovlače u nedogled bez konkretnih rešenja, po principu – kreni, stani, mi ćemo možda gledati neku vrstu puzajuće nezavisnosti pred našim očima, a da smo bespomoćni da bilo šta uradimo i da se za nešto konkretno izborimo.

Vi ste, predsedniče, malopre govorili i izneli podatke o strukturi stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ti podaci su zabrinjavajući. Još više zabrinjava činjenica da ako uzmemo digitron u ruke i pogledamo parametre, pogledamo procene nataliteta, migracije, ne moramo da gledamo 50 godina unapred, dovoljno je da pogledamo 20 godina i videćemo kakav će odnos biti stanovništva na Kosovu.

Zamrznut konflikt usporava i naše evropske integracije. Svedoci smo da se naš proces pridruživanja EU godinama unazad vezuje za napredak u pregovorima sa Prištinom.

Sa druge strane sve države u okruženju članstvo u EU vide kao jedini način da izađemo svi zajedno iz jednog začaranog kruga prošlosti koji su obeležili sukobi i konflikti.

Ne smemo ni da smetnemo sa uma da je svaki nerešeni konflikt, svako nerešeno pitanje potencijalna opasnost. Nama u ovom trenutku ne odgovara bilo kakva naznaka nestabilnosti. Najmanje odgovara nama. Ako pogledamo investicije u regionu videćemo da je najveći broj usmeren u Srbiju. Ne odgovara to ni drugima. Svaka vrsta nestabilnosti, odnosno narušavanje pravno-političke stabilnosti moglo bi da ugrozi dalji ekonomski razvoj, da pokoleba ozbiljne strane kompanije da posluju na našem tržištu.

Ne zaboravimo ni to da je Albin Kurti nakon što je pobedio na prošlim izborima odmah rekao da pregovori sa Beogradom nisu u vrhu liste prioriteta za njega. To je možda bilo iznenađenje za sve, ali očigledno da postoji razlog za takvu vrstu nezainteresovanosti.

Nažalost, možemo čuti kod nas da se većina, odnosno dobar deo javnosti zalaže za zamrznut konflikt i to je sigurno još jedna otežavajuća okolnost kada se vode pregovori o Kosovu i Metohiji.

Uvek možemo, i to opravdano, da se zapitamo da li se međunarodna zajednica postavila na najbolji način prema ovom problemu? Očigledno je da kosovsko pitanje više nije centralno pitanje kojim se bavi Brisel. Imaju oni svojih problema, ima drugih problema u Evropi i briselska administracija je zaokupljena i tim problemima.

Čini se da se više bave tehničkim stvarima nego što su fokusirani na postizanje celovitog i sveobuhvatnog rešenja.

Mi smo u Socijaldemokratskoj partiji Srbije pre nekoliko godina predstavili neku našu ideju kako bi trebalo da se odvija rešenje kosovskog problema. Predsednik naše stranke, Rasim Ljajić, je taj predlog i izneo u javnost. On podrazumeva rešavanje problema u tri faze i to baš po fazama gde jedna sledi drugu.

Smatramo da u prvoj fazi bi trebalo otkloniti sve barijere koje se odnose na ekonomiju, na trgovinu, da se omogući slobodan protok robe, ljudi, kapitala, bez ikakvih administrativnih ograničenja. Tada smo predložili i formiranje neke vrste slobodne ekonomske zone koja bi bila na severnom delu Kosova i Metohije gde bi se slobodno ulagalo bez ikakvih barijera i od strane centralne Srbije i sa teritorije južno od Ibra.

Cilj je da ovakva ekonomska saradnja stvori povoljnu klimu za rešavanje drugih problema, drugih političkih pitanja. Neće ekonomska pitanja rešiti sve probleme, neće ona dovesti do sveobuhvatnog sporazuma. Ne zanosimo se time i svesni smo toga, ali smatramo da je napraviti bar jedan početan korak, da je važno napraviti početni uspeh, jer onda ohrabruje, on stvara pozitivnu klimu da uđemo u dalje razgovore.

Druga faza pregovora bi podrazumevala rešavanje statusa imovine Srbije na Kosovu i Metohiji, zaštitu kulturne baštine crkava i manastira i formiranje zajednice srpskih opština. Podaci Republičkog geodetskog zavoda govore da zemljište u vlasništvu Republike Srbije iznosi 29%, to je skoro trećina od ukupnog zemljišta na Kosovu i Metohiji. Vrednost nepokretnosti je veća i procenjuje se na desetine miliona evra.

Ne smemo da zaboravimo ni činjenicu da je posredstvom Fonda federacije za kreditiranje nedovoljno razvijenih područja i nedovoljno razvijenih pokrajina od 1966. do 1990. godine na Kosovo i Metohiju uloženo preko 4,37 milijardi dolara, od čega je učešće Srbije bilo više od trećine.

Svakako da postoji značajan obim privatne svojine koju treba vratiti vlasnicima ili ih obeštetiti putem novčane nadoknade i na nama je da obezbedimo validnu dokumentaciju za svaki objekat, za svaku parcelu da bi to koristili kao argument u pregovorima.

Ništa manje važno, možda i važnije, zaštita kulturne baštine, zaštita crkava, zaštita manastira na teritoriji Kosova i Metohije. Kada govorimo o našoj kulturnoj baštini možemo reći da ona nije samo naša, ona ima toliku vrednost da se smatra evropskom kulturnom baštinom, ali nažalost u poslednje vreme vidimo tendenciju da institucije u Prištini teže da prisvoje našu kulturnu baštinu i nameću jedan novi termin – kosovska baština. Svetska praska i sve međunarodne organizacije potvrđuju da baština pripada narodu i državi, a nikako teritoriji. To je jasno pokazano i u izveštajima UNESKO-a.

Zato je važno da obezbedimo posebnu zaštitu manastira, crkava, odnosno svih objekata koji pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, da garantujemo bezbednost sveštenstvu, da nađemo mehanizam koji će biti dugoročan, da se prestane sa gradnjom industrijskih postrojenja i da se zaustavi urbanizacija zemljišta oko crkava i manastira.

Na teritoriji Kosova i Metohije je karakteristično postojanje jednog duboko podeljenog društva. Srpsko i drugo nealbansko stanovništvo nestaje, žive uglavnom u enklavama kada govorim o teritoriji južno od Ibra. Moraju se tražiti modeli koji obezbeđuju i individualna i kolektivna prava da ljudi sami odlučuju o pitanjima koja se tiču njih samih.

Zato je važno da nastavimo da insistiramo na formiranju zajednice srpskih opština. Uostalom, to je i deo Briselskog sporazuma i sigurno da međunarodna zajednica snosi odgovornost zašto još uvek osam godina nakon potpisivanja Briselskog sporazuma nije formirana zajednica opština. Na nama je da insistiramo na tome, jer utisak je da sada četiri opštine na severu Kosova i Metohije stoje negde kao čardak ni na nebu, ni na zemlji.

Konačno, treća faza o kojoj sam govorio tiče se članstva prištinskih institucija u međunarodnim organizacijama. Mi smo za sada postigli više uspeha, sprečili smo članstvo mnogih njihovih institucija u međunarodne organizacije, ali i činjenica da su oni svojom upornošću probili određene barijere, da su uspeli da se učlane u određene kulturne, sportske i političke organizacije.

Tu možda treba da se zapitamo da li treba da imamo drugačiji pristup, da vidimo koji je naš interes, pa tamo gde nismo ugroženi da razgovaramo o tome, da bismo imali konkretne benefite od toga.

Na kraju, potrebno je, kada se reše ta konkretna pitanja u praksi, potpisati i sporazum o normalizaciji, treba uzeti i razmatranje o određenom prelaznom periodu da se ta rešenja realizuju, da se implementiraju u praksi, jer nas iskustvo Briselskog sporazuma tome uči. Svesni smo i da je nemoguće napraviti jedan sveobuhvatan dogovor bez prisustva velikih sila, bez SAD, bez EU, bez Rusije.

Kada govorimo o svemu ovome, ne mislimo da je ovo idealno rešenje, idealno rešenje ne postoji. Nije ovo ni pravedno rešenje. Hajde da probamo da nađemo najmanje nepravedno rešenje. Potrebno je da pomerimo stvari sa mrtve tačke, da napravimo konkretan uspeh, svaki konkretan uspeh je bolja motivacija da nastavimo da se dogovaramo i svaki konkretan uspeh, kao što je i Briselski sporazum, kao što je i Vašingtonski sporazum, ohrabruje dalji tok razgovora.

Poštovani narodni poslanici, kada govorimo o Kosovu i Metohiji, mi moramo da gledamo u budućnost. Iznad nas uvek lebdi kosovski mit. Taj mit je duboko ukorenjen u kolektivnoj svesti našeg naroda. Nisam želeo da govorim o njemu. Taj mit je večan. Kao što je bio nekada zvezda vodilja i kao što je taj mit sačuvao naš nacionalni identitet i doprineo obnavljanju državnosti, ne smemo da dozvolimo da nas mit sputava da dalje koračamo u budućnost, on je uvek tu da nas opominje i da nas podseća, to je sigurno. Nema trajnog niti dugoročnog mira bez dogovora obe strane. Ne mogu svi da dobiju sve. Nije pobeda da mi dobijemo sve, a da Priština izgubi sve. I obrnuto. Pobeda je mir, pobeda su zadovoljni ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Stefan Krkobabić.

Uvaženi potpredsedniče Orliću, uvaženi ministri, uvaženi direktore Kancelarije za Kosovo i Metohiju i pre svega uvaženi predsedniče Aleksandre Vučiću, izveštaj koji je pred nama je pre svega dobro pripremljen, a ona njegova osnovna nota je da je realan. To je za nas najbitnije.

Ono čega bih se dotakao, to je imovina Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Pojam imovina ili svojina razumeju svi u svetu, a posebno zemlje zapada, među njima i one koje su priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova. A kada je reč o svojinskom pitanju na Kosovu i Metohiji, pravo međunarodno i domaće, pravda i argumenti su na strani države Srbije. Zbog toga pitanje svojine prirodnih i materijalnih bogatstava na Kosovu i Metohiji sa naše strane mora da bude kandidovano za vrh prioriteta, kada je u pitanju agenda briselskog dijaloga Beograda i Prištine, kao jedan od najvažnijih naših uslova da briselski dijalog ne samo donese neki rezultat, nego da uopšte bude i nastavljen.

Mi smatramo da u nastavku pregovora sa predstavnicima privremenih prištinskih institucija naša crvena linija treba da bude upravo razgovor o zaštiti i garancijama neotuđivosti imovine naše države, naših preduzeća, Srpske pravoslavne crkve i svih građana Srbije na Kosovu i Metohiji čija se vrednost računa u stotinama milijardi evra. I odmah da kažemo, mi ovim našim zahtevom ne pokazujemo nikakvu pristrasnost, niti brigu samo za srpsku imovinu, za imovinu naših sunarodnika u južnoj pokrajini Srbije, nego brinemo o svim našim državljanima i sugrađanima koji žive na Kosovu i Metohiji i svim drugim verskim zajednicama čija je imovina od 1999. godine do danas takođe ugrožena divljom nelegalnom tranzicijom.

Sada je od izuzetne važnosti da se najpre u našoj zemlji među svim političkim i društvenim akterima postigne unutrašnje saglasje u vezi s tim da je to početak i kraj svih daljih ozbiljnih pregovora o budućnosti južne srpske pokrajine i uslov svih uslova. Niti jedan politički subjekt bilo vlasti, bilo iz opozicije neću osporiti, a da se onda u drugoj fazi za ovaj element naše pregovaračke strategije zatraži i podrška najpre onih velikih svetskih sila koje nisu priznale Kosovo i Metohiju, a potom i u zapadnim prestonicama koje uprkos aktu priznanja Kosova u svojim zemljama neosporivost i neotuđivost svojine ili imovine smatraju jednim od svetih pravila opstanka tih demokratskih sistema, pa i samih država.

Zadatak svih nas iz vlasti i iz opozicije jeste da i međunarodno verifikujemo ono što katastar iz 1999. godine pre NATO bombardovanja kaže, a to je da je najmanje 58% zemljišta, odnosno teritorije Kosova i Metohije u vlasništvu Republike Srbije, čime bi se dramatično u našu korist poboljšala naša pregovaračka pozicija u eventualnim statusnim pregovorima.

Privremene vlasti u Prištini grubim falsifikatima pokušavaju da promene ovo, originalnim dokumentima potkrepljeno, pravno i činjenično stanje. Osim te nesporne srpske imovine, Republika Srbija je u poslednjih pola veka samo u putnu, energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu uložila više od 17 milijardi dolara, a razlog nastojanja Prištine da golom silom prisvoji teritoriju srpske južne pokrajine i od nje u prvoj fazi napravi lažnu državu, a kasnije i veliku Albaniju. Samo trenutno dostupna mineralna nalazišta na Kosovu, prema procenama eksperata Svetske banke, iznose čak 13,5 milijardi evra, a vrednost potencijalnih nalazišta, prema istim izvorima, meri stotinama milijardi.

Da je Kosovo i Metohija neotuđivi deo srpske teritorije dokazuje i činjenica da Srbija vraća blizu milijardu evra dugova utrošenih prethodnih decenija u razvoj KiM i vraćaće ih sve do 2041. godine, kada dolazi poslednja obaveza prema stranim kreditorima, kao što su i Svetska banka i Pariski klub poverilaca i Londonski klub i Banka za razvoj Saveta Evrope.

Najslikovitiji primer na koji način prištinske vlasti pokušavaju da proteraju i ovo malo Srba na Kosovu je pokušaj otimanja Trepče i ski centra Brezovica. Ski centar Brezovica poseduje 300 hektara zemljišta, tri hotela, četiri restorana, nekoliko žičara, u kome je zaposleno 178 Srba iz Brezovice, Štrpca i okolnih sela u ovoj najjužnijoj srpskoj enklavi. Prodajom bi se, osim uzurpacije srpske imovine na Kosovu i Metohiji, prouzrokovala i promena etničke strukture ovog kraja i ponovo podstakao novi talas iseljavanja naših sunarodnika, koji je poslednjih godina velikim naporima države Srbije zaustavljen. Osim imovine koja je Zakonom o agrarnoj reformi iz 1946. godine i Zakonom o nacionalizaciji iz 1958. godine bukvalno oteta od Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, i veliki deo onoga što je ostao uzurpirali su lokalni Albanci i privremene prištinske vlasti, pa zato nesporno vlasništvo Srpske pravoslavne crkve mora da bude jedna od naših crvenih linija ispod kojih ne bismo smeli da idemo u briselskim pregovorima.

Kada štitimo srpsko selo, mi štitimo i sela na Kosovu i Metohiji, a jedino udruženi možemo opstati. Svaki uloženi dinar u zadrugarstvo znači opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i očuvanje srpskih crkava i manastira. Za razvoj zadrugarstva zainteresovane su sve verske zajednice. Najbolji primer za to je angažman uvaženog nadbiskupa Stanislava Hočevara u nacionalnom timu za preporod sela Srbije. Svi znamo da Vatikan nije priznao tzv. državu Kosovo. Katolička crkva u našoj zemlji izrazila je jasnu spremnost da učestvuje u misiji zemljoradničkog zadrugarstva koja je namenjena svim selima Srbije, bez obzira na versku pripadnost. To je i osnovni princip zadrugarstva, neutralnost, rasna, verska i politička.

Nacionalni tim za preporod sela Srbije formiran je pre svega zahvaljujući snažnoj podršci našeg uvaženog predsednika Aleksandra Vučića, Akademijskog odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, ali i vrha pravoslavne i katoličke crkve i islamske zajednice u našoj zemlji.

Ne odustajemo ni od jednog sela u Vojvodini, centralnoj Srbiji, ali ni na Kosovu i Metohiji. Kosovo i Metohiju branimo delima, ali i rečima. Zato posebnu odgovornost imaju sadašnji, bivši i budući državni zvaničnici koji moraju da sa visokim oprezom promišljajući dobro o svim mogućim posledicama izgovorenog, saopštavaju relevantnu informaciju javnosti, da ne bismo dali povod neprijateljima Srbije i srpskog naroda da nas dodatno diskredituju i urušavaju naše državno i nacionalno jedinstvo. Jedino jaka i složna Srbija može da bude spremna da zaštiti svoj državni suverenitet i teritorijalni integritet.

U skladu sa tim treba da se ponašamo i radimo, jer u protivnom svi oni koji ne žele dobro Srbiji i našem narodu, tražeći i najmanju našu grešku da nam zadaju novi udarac. Bićemo uvek spremni, borićemo se i nikada nećemo odustati od 15% srpske teritorije, niti pristati da bilo ko protivpravno otima i prisvaja imovinu građana SPC i države Srbije.

Na kraju želim pre svega da se zahvalim predsedniku Republike na trudu, na radu, na borbi za Republiku Srbiju, za narod iz Kosova je ovde među nama. Želim da kao predstavnik mlađe generacije kažem, da je Aleksandar Vučić čovek koji je mladim ljudima u ovoj zemlji obezbedio nadu i ono što se kaže i što možemo da kažemo, šansu, a to je ono što na engleskom vole da kažu – fight for chance, šansu za borbu. On je to mladim ljudima omogućio.

Hajde da one mlade ljude koji su trenutno van Srbije i koji rade tamo pozovemo da se vrate u Srbiju, da ovde ulože i svoje znanje i svoj kapital i da ovde zajedno sa nama stvaraju bolju Srbiju. Pozivam sve te mlade ljude, obrazovane i jednu Natašu iz Venecije, i Petra iz Pariza, vratite se ovde, ovde je vaša zemlja, imate prvi put na čelu čoveka koji je spreman da se bori podjednako za sve. Živeli. Živela Srbija.

Hvala.
Reč ima predsednik Republike, Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da se ukratko osvrnem na ono o čemu su govorili Dragan Marković, gospodin Pastor, Branimir Jovanović i gospodin Krkobabić.
Naime, ako mi dozvolite, plašim se da nam situacija nije tako dobra kako ponekad želimo da je predstavimo, posebno kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Odmah ću se osvrnuti na vas, Stefane. Nadahnuti govor, prepun dobre namere, ali kada pročitate na Vikipediji da mi imamo 58% imovine na Kosovu i Metohiji, to prosto nije tačno, pogotovo ne u skladu sa onim što zapad priznaje kao imovinu. Da bi ljudi razumeli, podeljeno je, pa je rečeno da je 29% državna imovina, 14% društvena imovina, 15% crkveno i privatno i da bi to trebalo pripadati Srbima.
Kada smo krenuli u razgovore o imovini, onda smo ih brzo prekinuli, jer smo se mi držali određenih principa. Zapad priznaje sledeći princip, hoću da to znate, dakle, da mi nemamo baš mnogo aduta koje će nam zapad prihvatiti. Naime, to znaju ljudi sa Kosova i Metohije, naravno da mi nemamo toliko imovine i ne bi bilo realno da imate 6% stanovništva, a da očekujete da imate toliki procenat imovine.
Činjenica je da su oni doneli odluku da prihvate, Bog će ga znati po kojem pravilu, da sve što je bilo državna imovina, da de fakto prelazi, osim ako nije izuzeto bilo kojim posebnim zakonom ili posebnim pojedinačnim, a ne opštim aktom, dakle, da pripada tzv. državi Kosovo. Što se društven imovine tiče, to je 14% ukupne imovine koja je postojala na Kosovu i Metohiji. Ona je najvećim delom već privatizovana. Uglavnom su Albanci tu, stranci i u vrlo malom broju slučajeva, Srbi. Pre svega na severu Kosova i Metohije.
Što se tiče crkvene imovine, nije ni blizu 15% i privatne, ali oni nama ne dozvoljavaju ni da tu imovinu čuvamo, niti da bude neprikosnovena, kako bi morala da bude u skladu sa principima koje je zapad proklamovao.
Oni su i za danas, tiče se i onog o čemu je govorio gospodin Jovanović, oko pitanja kulturnog nasleđa, naše baštine, dakle, danas je jedan čudan čovek, gradonačelnik Dečana ili predsednik opštine Dečani koja je 100% gotovo albanska najavio izgradnju manastirske ulice, suprotno svim pravilima, suprotno Zakonu o zonama, suprotno odlukama, izvršnim odlukama u kojima se kaže da je moguće graditi samo lokalni put i obilaznicu, opet najavio izgradnju te manastirske ulice
Mi se plašimo da je to pokušaj novog napada na manastir Visoki Dečani i posebno, što rekoh, taj čovek je veoma čudan, ali oni koji ga podržavaju u toj nameri, a sede u Prištini i mi se po tom pitanju, zaista uzdamo, i u EU i zapadne sile da nam pomognu po tom pitanju, ako hoćete i SAD da nam pomognu po tom pitanju da zaustavimo taj atak dalji na sam manastir, na Visoke Dečane.
Gospodine Jovanoviću kada ste govorili o slobodnom protoku roba, kapitalu ljudi i usluga, tu postoji još jedna zamka koju je Priština spremala. Naime, čuli ste, ko bi to razumeo, razliku, oni traže da umesto CEFTE postoji SEFTA i da kažu da bi to doprinelo punoj slobodnoj trgovini, prometu i svemu drugom. Šta je suština, da bi ovde ljudi razumeli? U CEFTA je potpisnik UMNIK i kada govorite o Kosovu ide Kosovo sa zvezdicom, a oni traže SEFTA“Southeast european“, dakle traže, „free trade agreement“, dakle, traže da to bude jugoistočne Evrope trgovinski sporazum u kojem bi oni bili predstavljeni kao republika Kosova.
Sada, ako mi Srbi kažemo, ne možemo da prihvatimo republik Kosovo, oni će reći – vidite vi Srbi niste za slobodan protok robe, ljudi, kapitala i usluga. A mi ukoliko bismo imali sve njihove odluke, samo da se poštuje CEFTA sporazum koji smo svi prihvatili još iz 2006. godine, koji je dobar sporazum i da onda radimo zajednički na daljem unapređenju, na onome što radimo sa Severnom Makedonijom, na 247, radu fitosanitarnih inspekcija , veterinarskih inspekcija, na administrativnim prelazima, kako mi kažemo, graničnim prelazima kako oni kažu, mi bismo postigli mnogo veće uštede za naše firme, za naša preduzeća, njihove firme, njihova preduzeća, mnogo veći o bolji promet i sve drugo. Oni za to nisu zainteresovani. Iza svega što govore, kod njih se krije želja samo za više pečata, za više markica, na kojima će da bude njihov dvoglavi orao i apsolutno ništa više.
Ne mogu to da vam objasnim, da vam ponudi bombonu, ja ću da pogledam prvo šta ima na toj bomboni, jer ništa što rade nema veze sa realnim životom. Oni imaju sve moguće probleme ovog sveta, što se njihove ekonomije tiče, možda jedino mogu da kažem u ovom trenutku, da Crna Gora ima veće, ali sve moguće probleme ovog sveta imaju, ali oni se time uopšte i ne bave, ne zanima ih. Oni ljudi imaju gotovo tri puta više u novcu koji dobijaju iz inostranstva od svojih sunarodnika. Oni ne mogu ni sa čim da se porede i ni u čemu da se porede sa centralnom Srbijom.
Dakle, kada sam govorio o nabavku oružja, ostao sam dužan, obećao sam vam, oni u periodu od 2022. do 2024. godine predviđeno je povećanje budžeta KSB sa 67,3 miliona u 2021. godini na 100,6 miliona u 2022. godini, odnosno 114,4 miliona u 2023. godini, i 133,1 milion evra u 2024. godini. Najveće povećanje budžeta planirano je oko 26 miliona evra za 2022. godinu i to za realizaciju projekata iz kapitalnih investicija, što podrazumeva uređenje postojeće izgradnje nove infrastrukture i nabavku naoružanja i vojne opreme.
Kosovske snage bezbednosti su do sada opremljene sa 118 vozila tipa Hamer, 17 vozila tipa Kobra, 22 motorna vozila tipa Landrover, 44 motorna vozila tipa Mercedese puh, jednim kamionom Mercedes aroks, to je pogon na osam točkova i kamionom frigorajfer Mercedes, četiri puta četiri. U narednom periodu planirana je nabavka tri laka helikoptera i tri srednja transportna helikoptera i to sve pod uslovom da ekonomija ide danas mnogo bolje nego što je išla do juče.
Naravno, tu sad postoji jedna mala opasnost pošto su doskoro imali veliku vežbu sa, pre svega, Amerikancima i zapadnim partnerima i na toj vežbi su učestvovali i blek hok dakle, „crni jastrebovi“ ako se ne varam folkan je kao soko, kao hoke, dakle, „crni jastrebovi“ i učestvovali su patrioti i naravno nemamo nikakvih pokazatelja da će im Amerikanci to ostaviti, ali nemoguće je isključiti takvu mogućnost na teritoriji Kosova.
Ono što je problem u svemu tome, to je činjenica da je proces transformacije OVK-a u oružane snage Kosova, zaista rezultat jednostranog tumačenja i primene Rezolucije 1244. i zapadne sile to objašnjavaju i pravdaju promenom činjeničnog stanja na terenu.
Kada ih pitate zašto kršite Rezoluciju oni vam samo navedu tu sintagmu, tu rečenicu, promena činjeničnog stanja na terenu.
Dakle, tih pet reči iskoriste i to vam kažu i vi naravno kao odgovoran čovek šta da radite, da ulazite u sukob sa NATO-om, nije ozbiljno, nije odgovorno, kažete, pa nije baš to u skladu sa pravnim principima, u skladu sa pravnim normama, pozitivnim međunarodno javno pravnim propisima, ali šta da radite.
Dakle, što se tiče kosovskog nasleđa, na kojem oni insistiraju to je nešto o čemu su krenuli da govore svojevremeno gospođi Olbrajt, koja je veoma, veoma uticajna i danas strahovito uticajna, gospođa Klinton, takođe strahovito uticajni ljudi i veoma uticajna žena, dakle, oni su krenuli da govore o kosovskom nasleđu upravo u tom smislu i evo, ja vam sada to govorim, da se plašim da će oni u budućnosti kada budu videli čvrstinu i snagu, naše crkve na terenu, i donekle odlučnosti srpske države ako hoćete. Dakle, oni će tada ići na nešto slično što su pokušali da rade u Crnoj Gori sa Mirašom Dedejićem na formiranje Pravoslavne crkve na Kosovu, kao formiranje Pravoslavne crkve u Crnoj Gori, čekajte to su pokušali da rade tokom Drugog svetskog rata u Hrvatskoj, kada su prvo izmislili Hrvatsku pravoslavnu crkvu, zatim radili na Pravoslavnoj crkvi u Hrvatskoj i to je bio prvi i jedan od osnovnih razloga zašto imati danas, možete u Glasu Koncila, hrvatskom u arhivu da pronađete slike iz kamenskog ili Kamenova kod Karlovca, gde se u jednom danu 420 Srba, koji su došli sa srpskim barjakom pokatoličili, a vratili su se hrvatskim barjakom, sa belim šahovskim poljima, prvi, dakle, sa ustaškim simbolom.
Dakle, to su njihovi planovi i nemamo nikakve sumnje, videćete veći uticaji porodice Gašin nego svih Nemanjića, i njihovih potomaka na izgradnji manastira bilo gde na Kosovu i Metohiji, dakle, tako da, to je ono što Albanska deca uče i to je ono što će nastaviti da uče, i po tom pitanju svakako bez podrške međunarodne zajednice teško da ćemo moći mnogo toga da sačuvamo i odbranimo ma koliko se trudili i borili.
Ono što je, govorili ste o briselskoj administraciji da ponekad ne razumeju, ja moram da kažem da su ti ljudi bili korektni u svim razgovorima, nemam šta da zamerim, ni Borelji, ni Lajčeku, zaista nemam šta da im zamerim.
Druga stvar, da li im zameram poneku izjavu posle toga kada ne smeju da kažu o čemu su prisustvovali, ali tu ih razumem, oni moraju da budu sve vreme da drže balans, pa čak i kada nema balansa u nečijoj krivici ili u tome koliko je neko u pravu i ko je šta radio i činio.
Ali, što se tiče samog načina vođenja razgovora ne mogu da im kažem ništa niti da im zamerim bilo šta, ali pri svemu tome ja dobro razumem, kao što sam siguran da i vi svi dobro razumete kuda svi vode taj proces i kuda bi želeli da ode taj proces.
Pri svemu tome kada se priča o zajednici srpskih opština i svemu drugom tu nema dovoljno odlučnosti, dovoljno pritiska na Albance, već svi gledaju kako i na koji način da im neko ugodi i tome prisustvujem već gotovo decenijama, ne prvi put, ne drugi pute, već gotovo decenijama.
I šta god da urade, kako god da urade, uvek će da ponavljaju i da vrše istu vrstu pritisaka, kao i ranije.
Što se tiče imovine, za vas gospodine Krkobabiću, samo još jedan detalj, kada pričamo o našoj imovini, mi imamo toliko strašan problem, samo o tome retko govorimo, zato što mi volimo da čujemo jednu rečenicu, koja kaže, imamo pravo, a ni sami nismo dovoljno svesni realnosti.
Mi u ovom trenutku nismo u stanju da imamo 70 hiljada zahteva za povratak naših ljudi, za povratak u njihove stanove, njihove kuće, a pre svega u stanove u Prištini, velikim gradovima, Peći, kako Albanci kažu – Peji, Prizrenu ili Uroševcu, kako Albanci kažu – Ferizaju, nije ni važno kako i šta kažu.
Dakle, šta su oni uradili? Tu agenciju je svojevremeno vodio Maser Šalja, ako se ne varam, jedan od ozloglašenih pripadnika OVK, tzv. OVK i oni su uradili to da smo mi, o tome malo znamo, ali da vas obavestim, oni su napravili sledeću stvar, Srbi dođu sa svim papirima, sačuvali su ih, izvodima iz zemljišnih knjiga, svim tapijama, svim katastarskim izvodima, i kažu, ljudi, mi smo ovde živeli 30,40,50 godina, ovo je sve naše, a Albanci kažu – to je falsifikovano i dovedu dvojicu svedoka, koji nikada u blizini nisu ni živeli tada, i dvojica albanskih svedoka, kažu da su oni videli njih i da su sa njima živeli 20 godina, iako su živeli 70 kilometara udaljeni, 50, 20 ili 100 kilometara, i ta agencija je njima dodeljivala stanove.
Mi ne možemo da se vratimo nigde, mi ovde pričamo ponekad bajke, sebe obmanjujemo, ali nema tog suda na svetu koji će to da nam vrati, zato što će da vam kažu da je došlo vreme apsolutne zastarelosti, ništa neće da nam daju oko imovine, oni samo hoće da konvertuju sve što je državno i društvena imovina, da direktno konvertuju u imovinu „ republjik Kosovo“.
Kako ćemo da pregovaramo? Naravno, tući ćemo se, borićemo se, ne moram to da vam govorim, hvala na tome što primećujete da se neko bori i da se neko trudi.
Ja sam danas gledao, ja sam ovde četiri sata i nisam se pomerio, budite fer i recite koliko je ljudi bilo od vas da ste sve vreme sedeli i da niste ustali, a ja sam pre toga radio pet sati već i došao sa sastanka sa Luiđijem Dimajom.
To je odgovor vama Dragane Markoviću, na to kada kažete, pogledam pa neko tapše ili ne tapše. Ja nemam tu vrstu pristupa, nikada ne pogledam nikoga da bi tapšao.
A ako me pitate, saglasan sam sa vama i mislim da ne treba da postoji partijska uskogrudost i ako neko nešto pametno kaže, može da bude iz protivničkog tabora, a pogotovo što vi niste iz protivničkog tabora, i ako je nešto dobro i ako je nešto u redu, što treba da se pozdravi, nikada nisam imao problem da naši ljudi aplaudiraju i to sada kažem javno da bi to znali. Bilo da to kaže gospodin Jovanović, bilo da kaže gospodin Krkobabić, bilo da kaže bilo ko iz manjinskih stranaka, SPS, PUPS, bilo koje druge stranke i nemam problem sa tim.
Ali imam problem sa tim kada vidim da ima 40 poslanika kojima ni ova tema nije bila dovoljno važna da bi došli u Skupštinsku salu, nije mi divno kada vidim da mali broj poslanika može da izdrži da sedi 6 ili 7 sati, ne znam kako onda radimo 8 sati, ne daj Bože da treba da radimo 10, 12 ili 15 sati i to mi nije lepo i to mi pokazuje da neki ljudi misle da postoje važniji poslovi od važnih državnih i nacionalnih pitanja.
To mi pokazuje da nema dovoljno entuzijazma i tu sam saglasan sa vama, kao što sam video da su neki od mojih savetnika, koji su sedeli u gornjem delu, kako je došlo vreme ručka, izgubiše se, pa me pitaju kako da mi donesu da jedem.
Pa šta da jedem, ovde pred vama da jedem pasulj i grašak pred vama, to je ono što sebi zameram, pre svega, da budem iskren, ali to je kada naviknete nekoga da mu vi sve obezbedite i da on ne mora mnogo da se trudi, i da misli da je uskraćen za nešto ako nije dobio deset puta više nego što zaslužuje. Ali to je već neka druga priča, nema veze sa KiM.
Što se tiče drugih vaših primedbi, da sam bio nedovoljno oštar po pitanju naših političkih protivnika, namerno nisam želeo da govorim mnogo o njima. Pomenuo sam samo jednog i to upravo zato što je Šaip Kamberi govorio pohvalno o odluci Međunarodnog suda pravde, i koliko sam razumeo, srdačno se zahvalio našem tadašnjem rukovodstvu što je to mogao da učini.
Ne mislim da je ovo najbolje mesto da to činimo i radimo, iako kao što znate, nemam nikakvog straha i nikada neću da im se dodvoravam ni na koji način, zato što mislim da su zemlju razorili i po ovom i po svim drugim pitanjima.
Najstrašnije je kada nam drže predavanja o Kosovu i Metohiji, oni u čije je vreme nezavisnost Kosova proglašena protivpravno, a njihova reakcija je bila takva da niko od vas ne može ni da se seti, čak ni teksta saopštenja i možda to mnogima od vas iz centralne Srbije nije ni važno, ali ovde sa nama sede ljudi sa Kosova i Metohije i niko od njih ne može da se seti ni jedne rečenice, a kamoli nekog poteza koji su napravili.
Jedino čega se sećam to je da su progonili sve Srbe koji su učestvovali u rušenju graničnog prelaza Jarinje i to su ih gonili i progonili sa takvom strašću, sa takvom jezivom strašću, da to nisam video u političkom delovanju. Dakle, trebalo ih je sve ne pohapsiti, nego pobiti zato što su se ljudi suprotstavljali postavljanju granica između Srba i Srba, a danas bi da nam drže patriotske pridike, iako se trudimo na svaki način da ispravimo sve ono o čemu su nas jednim delom, neću biti nepošten, pa da kažem da je u potpunosti njihova krivica, mnogo je krivice i na devedesetim, a sad ću vam pokazati i na periodu mnogo ranije.
Dakle, nama predstoji velika, teška borba sa neizvesnim ishodom i nama ostaje da se trudimo, držimo, čuvamo i borimo da pokušamo da budemo što je moguće jedinstveniji, jer ako smo zajedno, ako smo jedinstveni, kako ime vaše političke partije kaže onda ćemo biti neuporedivo snažniji, onda ćemo moći da se suprotstavimo brojnim pritiscima i da dobijemo više od onoga kako mnogima izgleda da možemo da dobijemo danas.
Zato sam zadovoljan i zbog jučerašnjeg sastanka i zato oni koji su uvek protiv Srbije posebnu nervozu pokazuju zbog takvih sastanaka, jer oni u tom sastanku vide da se neko prodao Vučiću, iako su me ti ljudi napadali, pa sam im odgovarao, ne razumeju da je to pitanje opstanka Srbije, da je to pitanje naše budućnosti, jer za njih ne postoji ni jedno drugo pitanje osim - kada će moći ponovo da otimaju narodne pare i ništa više, i zato im je svako ko bi da priča o državi, ko bi da priča o državnim pitanjima taj je uvek problem, jer njih država, državni problemi, problemi naroda, problemi građana nikada ih nisu zanimali.
Rekao sam da ću vam pročitati određene podatke da vidite kada smo napravili najveće probleme i greške i kada nismo razumeli šta je to što se zbiva oko nas.
Naime, u popisu stanovništva iz 1948. godine Srba je bilo 23,6%, Crnogoraca 3,85%. Dakle, ako to dobro izračunate gotovo 28%, pri tome je bilo i neopredeljenih Muslimana 1,33%. Dakle, oko 30% sve ukupno.
Godine 1953. bilo je 23,51% Srba, gotovo isti broj. Godine 1961. 23,55% proporcionalno isti brojevi. Međutim, katastrofa za nas nastaje u periodu između 1961. i 1971. godine.
Dakle, apsolutna katastrofa i mi se nikada nismo bavili analizom šta se sve zbivalo u periodu između, pre svega 1961. i 1981. godine, ali sada govorim o 1961. i 1971. godini. Dakle, 1971. godine Srba svega 18,35%, Albanaca čak 73,66%, a već 1981. godine Srba je svega je 13,22%. Dakle, sve što smo izgubili, izgubili smo između 1961. i 1981. godine. Posle toga smo se svim mogućim merama, na sve moguće načine, čak i držali do 1991. godine.
Godine 1991, naravno imali smo mnogo manje, ali manji pad proporcionalno nešto preko 10%. Dakle, sve što smo gubili, gubili smo suštinski između 1961. i 1981. godine. Nismo razumeli da su se Albanci ponašali mnogo odgovornije i da su se borili za svoju državu, ne bih da kažem na koji način da mi neko ne bi rekao da sam to zloupotrebio, ali su bili mnogo mudriji i mnogo pametniji i mnogo više voleli svoj cilj, nego što smo to mi Srbi želeli.
Kada sam vam danas ispričao pričao o Košarama i o tome kako ne treba da budu prisutne zato što su počinile neko delo, a ko bi nam zemlju branio? Koliko smo to imali poslanika na Košarama? Koliko smo akademika imali na Košarama? Koliko smo profesora imali sa političkih nauka, pravnog fakulteta ili odakle? Nula, ili jednog sveukupno? Nula ili jednog, zato što smo mi bili pametni, a neki drugi treba da ginu za nas, a mi ćemo da tražimo da ljudi uvek treba da ginu, pošto mi dobro razumemo naše nacionalne interese.
Kad nas neko pita što ne razmišljamo o deci, razmišljamo o sebi samo. Hoćemo da živimo svoje lepe živote ne interesuje nas šta će biti posle nas. Izvinite što sam brutalan i znam da ću biti meta napada svih mogućih, da li je tako? Pa, tako je. Pa, šta se onda čudite što su nam ovakvi rezultati? Što se onda svi čudimo što su nam ovakvi rezultati?
Koliko god podrške da dajemo ta podrška se vidi samo u siromašnijim krajevima da možemo da imamo više dece. Tamo gde smo najbogatiji, tamo gde je najviša stopa rasta, tamo gde su najviše plate, tamo gde su najviše penzije, tamo imamo najmanje dece. I što su veće plate to imamo manje dece.
Dakle, obrnuto proporcijalno, neko će reći nešto je skupo. Danas imamo najviše standarda u svojoj istoriji, imamo najmanje dece u svojoj istoriji, a nismo spremni da razumemo da to rešavamo, kao što rešavaju neke druge zemlje, jer smo ksenofobični i gadljivi smo na svakog ko drugačije malo izgleda od nas, kao što nema poslanika ovde koji mi neće reći kako je bio mnogo vredan, a sam sam danas mogao da vidim da im je teško da sede po četiri sata, moraju da izađu deset puta, isti je slučaj sa ministrima, isti je slučaj sa svima drugima.
Kao što vidite, nemam nikakav strah ni od toga šta će da bude na nekakvim izborima i šta će ko da mi kaže zato što govorim suštu istinu i svaki građanin Srbije zna da govorim suštu istinu, samo što ne sme niko da je kaže, zato što će neko da mu kaže da sam povredio nečija prava na slobodno roditeljstvo, da sam povredio ne znam čije pravo na šta već. Kako očekujete da opstanemo? Kako mislite da opstanemo?
Gospodinu Pastoru želim da kažem da sam veoma zadovoljan saradnjom kojoj imamo sa SVM i odnosima koje imamo sa pripadnicima mađarske nacije uopšte i sa pripadnicima mađarske manjine u Srbiji. Ti odnosi su i prijateljski i bratski i mi nemamo ništa protiv mađarskih investicija u našu zemlju, mi nemamo ništa protiv podrške koju Mađarska pruža Mađarima u Vojvodini, naprotiv, srećni smo zbog toga i to kažem u svakom trenutku i na svakom mestu.
Da li nekom smeta što grade Akademiju TSC u Bačkoj Topoli i što će da bude 30 fudbalskih terena i što će neka deca moći da igraju? Kao što ste videli, u toj ekipi uvek igra jednako ili više Srba nego Mađara. Kome je to problem? Nikome.
Super, povećavaju i naš BDP. Rade zajedno sa nama na razvoju šest ili sedam opština u kojima Mađari predstavljaju većinsko stanovništvo, ali ne samo to, oni zajedno sa nama učestvuju i u izgradnji kombinata za preradu prehrambenih proizvoda. Dakle i u centralnoj Srbiji, pomažu nam i u Republici Srpskoj, pomažu na mnogim mestima i zaista moram da kažem da sam veoma zahvalan na konstruktivnosti i SVM i ponosan na odnose koji Srbi i Mađari danas imaju.
Ne zaboravite, pre samo dvadeset godina pričali smo o tučama u svakom mestu na teritoriji severne Srbije, danas, ne samo da se o tome ne govori, već to gotovo da i ne postoji. Zaista sam veoma zadovoljan zbog toga i kao predsednik Republike ponosan i verujem da i sa drugim pripadnicima ostalih nacionalnih zajednica možemo da izradimo takve odnose, pune poverenja.
On je govorio o važnim projektima, dakle, od Subotice-Segedin, to je taj komjuding saobraćaj, za njih je veoma važan, jer mnogi uče, rade u Segedinu, treba da se vrate u Suboticu. Izgradićemo ceo taj krug i prema Baji, dakle da pomognemo našim građanima i iz Kanjiže, i iz Subotice, i iz Čantavira, Bajmoka i Malog Iđoša, da to mogu da urade. Mi u to ulažemo veliki novac, biće to i preko 60 miliona evra i mislimo da je to veoma važno za nas.
Pruga Beograd-Budimpešta, deo Beograd-Novi Sad, verujem da će u potpunosti biti najkasnije u februaru otvoren za sve građane, a mi ćemo moći već test vožnju da imamo u novembru ili najkasnije u decembru, što će u potpunosti da promeni izgled Srbije.
Sve ovo sam govorio da bismo dobro razumeli koliko nam je važno, da bismo se vratili na početak, da bismo razumeli koliko nam je važno da čuvamo mir, da čuvamo stabilnost, da gledamo svoj ekonomski napredak, jer ekonomski napredak ne dolazi od sebe. Morate bezbroj preduslova da napravite da bi zemlja mogla da ide napred, da biste mogli da budete uspešni.
Da li neko misli da, ne znam, predstavnici bivše vlasti nisu želeli da grade bolnice? Na stranu što ih je više interesovao privatni džep, ali naravno da su želeli. Pretpostavljam da su želeli. Normalni ljudi bi želeli, ali nisu ni mogli. Nisu mogli zato što su bili nesposobni da pronađu mehanizme kako se stvara rast, jer se oni hvale rastom od -3,5, a mi se hvalimo rastom od 7%. Dakle, u tome je suštinska razlika. To su milijarde i milijarde u pitanju.
Mi možemo da se hvalimo. Uskoro ćemo do 1. septembra da završimo i Kovid bolnicu u Novom Sadu, videćete koliko će nam biti potrebna na jesen i zimu, kao što smo izgradili u Kruševcu i Beogradu, Klinički centar u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, bolnice svuda po Srbiji. To možete kad imate novac. To nije pitanje želje i da li vi lepo govorite ili ne govorite lepo. To je pitanje činjenica. Zato je važno da razumemo činjenice oko Kosova i Metohije.
Možemo mi sebe da obmanjujemo i da kažemo – nama pripada 58% imovine. Možda je pisalo nekada, možda piše i danas negde. Mi do toga da dođemo, sem na silu, ne možemo. Samo hoću da vi to znate, a neka vas laže neko drugi. Neka vam priča neko drugi da je to moguće.
Otiđite, molim vas, prošetajte da vidite. Pričao sam sa pokojnim patrijarhom, blaženopočivšim patrijarhom Irinejom bezbroj puta. On je uvek hteo, posle svakog razgovora je želeo, kao što, verujem, da ću to da činim i sa patrijarhom Porfirijem, on je uvek želeo posle svakog razgovora u Briselu da dođe da me vidi i da mu pričam. Ja sam mu govorio i on je perfektno razumeo poziciju i politiku Srbije. Jedan divan čovek, ali mi je u jednom trenutku rekao – Aleksandre, znam ja i razumem sve ali, imam 87 ili 88 godina, ja ne mogu da razumem da bilo koje parče Kosova i Metohije ne bude naše. Ja sam mu rekao – ni ja, ceo život živim sa tim. Ali mi je onda dodao, da budem iskren – ali to što ja ne smem da ti kažem, a što sam video na Kosovu i Metohiji dovoljno je da znaš da razumem i zato i slušam ono o čemu mi govoriš.
Dakle, pođite putem kojim hoćete, pođite putem Priština-Peć, kao što sam ja išao, verujte mi, Boga ćete da molite da ne idete više tim putem, a neću ni da vam kažem sve zašto. Od oznaka za srpskog agresora, za srpskog zločinca do svega drugog. To vam govorim o glavnom putu, a neću da vam pričam o svemu sporednom.
Zato vas samo molim da, kada krenemo sa tim kafanskim busanjem u prsa, dobro razmislimo kakve su posledice, kao što sam umeo dovoljno čvrsto i dovoljno snažno i bez umora od Kosova i Metohije da zamolim Kurtija i da mu tri puta kažem – molim te, nemoj da pokušaš da zauzimaš Valaču i tako ću nastaviti da se ponašam ne zato što se plašim njega ili zato što se plašimo njihove snage, jer ovo nije snaga, sem u ljudstvu. Ovo što oni imaju to nije snaga za četvrt bataljona srpske vojske. Ništa. Nepostojeća sila.
Nije to u pitanju. U pitanju je naša budućnost. U pitanju je možemo li da se hvalimo i sledećih godina da smo privukli najviših stranih direktnih investicija, možemo li da se hvalimo time da nam zemlja napreduje, da gradimo nove puteve i pruge, možemo li da sačuvamo dobre odnose i sa Zapadom, a ne samo sa našim kineskim i ruskim prijateljima, jer bez dobrih odnosa sa Zapadom nećemo imati toliko stranih direktnih investicija, pa ćemo onda za dve godine da pričamo o tome a zašto nemamo plate i penzije
i zašto nam ne rastu onom brzinom kao što su nam rasle pre toga. Sve je to povezano i samo vas molim da to razumete i samo vas molim da ne povećavamo očekivanja našeg naroda.
Nisam dezerter i neću da pobegnem i neću da prihvatim ni ultimatume, niti će im neko potpisati bilo kakvo priznanje. To će uraditi neki koji budu došli posle mene, ali vam kažem samo nemojte da svoj narod obmanjujemo i pričamo o tome kako nam je situacija idealna, jer vam niko od ovih ljudi gore ne veruje kada to pričate.
Da li vi mislite stvarno da je moguće da dobijete 85% glasova na Kosovu i Metohiji zato što postoji velika mašinerija partijska uz sve priče o tome da sam izdao Kosovo i ne znam šta sve? Pa, ne možete vi ovim ljudima koji su gore, koji žive, da to objasnite. Oni znaju koliko brinem za svakog od njih pojedinačno. Svakog pozovem i telefonom kada mu pozli, a ne kada ga progone prištinske vlasti, do toga da gledam šta možemo u svakom selu da uradimo zato što dobro razumem sa čim se suočavaju.
Oni moraju da prođu svaki dan i na Jarinje i na Brnjak i na Merdare i na Končulj i na ko zna koji već, kako mi kažemo, administrativni prelaz. Kada ih pitamo kako im je? Kada smo pokušali da stanemo u njihove cipele i da uđemo?
Imam ja jednog u mom Kabinetu, iz kafića izašao, jak, nabildovan, dobar, pošten momak – ma, ja sam spreman da idem i ja mu kažem – nemoj, molim te, nemoj kada te molim, ali samo te molim, evo, ja ti plaćam, koliko ti treba, tri dana, otiđi u Kačanik, u hotel i samo tamo prenoći, dve noći i tri dana, nemoj više i onda se vrati da mi kažeš. Vratio se taj momak, sjajan momak, fotograf, i kaže – predsedniče, ja sam se šalio i pogrešio sam što sam vam to govorio i što sam to rekao, ja hoću da ostanem ovde u Beogradu i da vidim kako ću da živim dalje.
Dakle, pustite to, da razgovaramo sa našim narodom, sa ljudima koji stvarno žive na Kosovu, jer oni znaju sa kakvim se mukama suočavaju, posebno ljudi južno od Ibra, ljudi u Metohiji, ljudi u Kosovskom pomoravlju, Sirenićkoj župi, pa čak i u centralnom Kosovu. Centralno Kosovo, gde smo imali većinu, svuda, od Uroševca, od Lipljana do Prištine, pa bogami i do Belaćevca i preko Obilića, odnosno Babinog Mosta, Plemetine, Prilužja, dobar most preko Vučitrna do Kosovske Mitrovice, danas, što bi Leskovčani rekli, tanka rakija.
Pomažemo našem narodu gde možemo i kako možemo na svaki mogući način, ali situacija nije idealna. U svakom slučaju, ono na šta ja vas pozivam to je na borbu, na jedinstvo, ali i na razumevanje realne situacije, jer samo tako moći ćemo dobro da odmerimo i protivnika, da dobro razumemo njihove potrebe i njihove zahteve i da dobro odmerimo silinu naše energije, snage i nadam se pobede, a pobeda u budućnosti je i mir i stabilnost i bezbednost i očuvanje naših nacionalnih i državnih interesa.
Hvala još jedanputa.