Zahvaljujem uvaženom predsedniku Poslaničkog kluba SPS, gospodinu Đorđu Milićeviću.
Dajem reč gospodinu Đorđu Komlenskom.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, ja ću svoju pažnju, iako ste i vi i kolege pre mene dosta toga govorili o sporazumu između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima, prvenstveno pažnju posvetiti ovome.

Najpre, ono što je i očekivati kada se na čelu ministarstva nalazi neko ko je bio i ministar pravde, jasno je da definicije koje su u ovom sporazumu unete su apsolutno usklađene i jasne i u skladu sa zakonima koji trenutno važe u Republici Srbiji jer smo imali prilike da negde tekstovi sporazuma nisu baš bili u potpunosti usklađeni.

Zašto ovo kažem? Zbog sebe da ponovim, mi pravnici volimo da pročitamo uvek ono što piše na papiru, a i zbog građana, treba reći da po Zakonu o ratnim memorijalima – ratnim memorijal jeste vojno groblje, pojedinačni grob, nadgrobni spomenik, spomen kosturnica, spomen kapela, spomen crkva, spomenik, javno spomen obeležje, spomen ploča, mesto stradanja, znamenito mesto i drugi pietetni simbol od značaja za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije.

Ovakva definicija očigledno usaglašena sa predstavnicima Vlade Savezne Republike Nemačke je iskorišćena i u članu 1. predmetnog Sporazuma samo što se pod a) definišu šta su nemački ratni memorijali, pod b) se definiše šta su srpski ratni memorijali.

Još jedna jako važna stvar o ovom sporazumu koji sadrži izuzetno mali, ali vrlo jasan i dovoljan broj članova koji na potpuno jedan pravi način celu situaciju koja je kompleksna oko ratnih memorijala Savezne Republike Nemačke, ratnih memorijala Republike Srbije, definiše, otvara prostor za dogovore tamo gde su dogovori potrebni i nužni iz raznih razloga o kojima ću nešto malo kasnije govoriti, ali u drugim stvarima vrlo precizno definiše što je potpuno nesporno u odnosima između Savezne Republike Nemačke i Republike Srbije kada su u pitanju ratni memorijali.

Po meni je tu jako važan član 3. koji kaže u stavu 1. – da ugovorne strane obezbeđuju jedna drugoj besplatno i na neograničeno vreme da se zemljište, odnosno zemljišne površine koje služe kao ratni memorijali koriste kao trajna počivališta njihovih stradalih u ratu.

Iz objektivnih i životnih razloga i proteka vremena i još nekih stvari je jako važan i stav 3. ovog člana koji kaže – da ako jedna od ugovornih strana iz uverljivih, javnih razloga neko zemljište iz stava 1. ovog člana bude trebala za neku drugu namenu onda će na raspolaganje staviti neko drugo prikladno zemljište i preuzeti troškove premeštanja pokojnika i uređivanje novih grobova.

Izbor novog zemljišta, njegovo uređivanje i sprovođenje premeštanja pokojnika vrši se uz obostranu saglasnost. I to je ono što su ključna načela kada je u pitanju nešto što se zove Sporazum i sam tekst Sporazuma koji je zaista izuzetno kvalitetno i dobro urađen.

Najpre bih ja nešto o našim vojnim memorijalima za koje ste i sami rekli, ako se ne varam, da ih ima 41 evidentiran u Nemačkoj. Vi kažete da ima 42, ili ne vidim sad odavde i nije ni bitno, ispravićete me, i možda se ja nisam najbolje snašao, ali ono što sam našao na sajtu Ministarstva, vezano po pitanju vojnih memorijala i spomenika preminulim, zarobljenim srpskim vojnicima u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu me je i obradovalo, ali i pomalo zabrinulo zbog nekih stvari.

Ja razumem da su 2020. ili 2021. godina bile godine u kojima je kretanje bilo, hajde tako da kažem svedeno na minimum zbog korona virusa, ali za one pre vas koji su bili na poziciji ministra u svom onom ranijem periodu jednostavno nema opravdanje za sledeće stvari.

Ova rubrika sadrži u sebi ukratko pregled o tome gde se nalazi mesto ili grad, oblast kada je u pitanju vojno groblje ili memorijal, zatim naziv kulturnog dobra, stepen očuvanosti i pojedine napomene.

Ono što iz ovog pregleda sam ja zaključio, a što jeste poražavajuće da za osam ovim memorijala mi nemamo podatak u kakvom stanju je stepen očuvanosti. Apsolutno mislim da je nedopustivo da ako je opravdanje Korona virus, ograničeno kretanje, koje je bilo u svim zemljama, pa i u Republici Nemačkoj, ali apsolutno nema opravdanja da do 2019. godine sva prethodna ministarstva, ambasade, konzulati, barem ne obiđu fizički i pogledaju u kakvom stanju je taj memorijal.

Ono što je još tužnije u celoj ovoj priči, ja ću sad to gledati da što manje davim sa ovim podacima, ali recimo, Nojmarkt, vojno groblje, nije poznat stepen očuvanosti. Sahranjeno je 164 osobe sa područja današnje Republike Srbije stradalo je tokom Drugog svetskog rata.

Pa, Nojštajn, Andervaldman, izvinjavam se ako nisam dobro pročitao, vojno groblje, nije poznat status sahranjenih i nepoznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije stradale tokom Drugog svetskog rata.

U Berlinu ista situacija, u Hanoveru ista situacija, u Esenu ista situacija, u Kaselu ista situacija, u Minhenu ista situacija, u Duizburgu ista situacija, odnosno konstatacija koja stoji na sajtu ministarstva, osim ako nisam neku zastarelu pronašao.

Iako možda jesam jugonostalgičar, ponovo podvlačim za sve ove stoji konstatacija i napomena. Sahranjen ili nepoznat ili poznat broj osoba sa područja današnje Republike Srbije, ali tamo gde kaže da su sahranjeni Jugosloveni ili sa područja koje se nalazi van Srbije, za sve te memorijale postoji konstatacija.

Mislim da je to nešto što pod hitno treba da se učini, čim to korona i ograničenje kretanja u Nemačkoj dozvoli, jer onda mi očigledno na osnovu ove tabele ne znamo, odnosno niste dobili od svojih prethodnika presek stanja u kakvom stanju su naši memorijali u Nemačkoj, a kako ćemo onda znati šta treba da uradimo da bi smo ih održavali.

Mnogo toga mi od Nemačke, njihovog pristupa mnogim životnim stvarima i problemima treba da naučimo. Nemačka koliko znam, između ostalog traži da se obeležja i spomenici njihovih vojnika srede u Šumaricama. Upravo to jeste ono o čemu sam govorio, onaj član 3. koji je jako važan, koji stvara prostor za razrešavanje ovakvih mogućih nekih spornih detalja na koje ću se vratiti dalje.

Ne brinu me mnogo naslovi, nacisti i dalje slave jer ih ima u manjim gradovima, obeležavaju razno razne godišnjice, obilaze njihova groblja itd. i neće me to zabrinjavati sve dok budemo imali stav, do duše nisam ga čuo i pronašao da je rečen u Srbiji, rečen je u Crno Gori, praktično se odnosi na isto, gde je generalna sekretarka Narodnog saveza za brigu o ratnim grobljima, Danijela Šili rekla da zna da su oni na tom groblju isključivo poginuli nemački vojnici u borbi protiv partizana.

U ovom namerno varvarski vođenom ratu znamo da su bitke protiv partizana verovatno ne samo protiv partizana, označene kao posebno okrutne, nemilosrdne i pune ljudske zlobe. Znamo da su odmazdama protiv njih počinjeni gnusni zločini nad civilnim stanovništvom. Nacionalni savez je svestan ove krivice i to je ono što je ona izgovorila u Golubovcima kada je tamo izmešteno groblje i prilikom tog događaja izgovorila ovo. Znači, jedan vrlo jasan, profilisan, odgovarajući stav koji nam je prihvatljiv, koji pokazuje da današnja Nemačka zaista shvata svu negativnost svoje istorijske uloge na ovim prostorima.

Još jednu stvar koju sam želeo da kažem, za jednu bitnu razliku u svemu o ovome nijedan srpski vojnik ili civil koji je stradao u Prvom ili Drugom svetskom ratu, a sahranjen je u Nemačkoj ili u pojedinačnom grobu ili zajedničkim grobnicama, nije tamo otišao da osvaja ili da ratuje. Tamo je odveden kao zarobljenik ili kao radna snaga. Vojnici Vermahta su na teritoriji Republike Srbije u Drugom, kao i oni koji su stradali u Prvom svetskom ratu, Nemci sahranjeni kao okupatori i osvajači.

Jako sam ponosan na srpsku tradiciju, a to je da se tuđa groblja poštuju, uostalom niko nikada kao Srbi u ratovima sa Bugarskom nije prekinuo ratno dejstvo, propustio da prođe lekarska jedinica ili ostalo, da pomogne bugarskim vojnicima, sa kojima su sutra morali da ratuju. Toliko jasno govorim o onome čime treba i moramo da se ponosimo, ali vreme koje je iza nas pokazuje da imamo određenih propusta koje srećom još uvek možemo i moramo da nadoknadimo.

Pitanje Šumarica je nešto što je očigledno, o čemu se razmišljalo, ne samo Šumarica, možda i Kraljeva, ali Šumarice su onako jako specifične po mestu i događaju, da je možda razmišljanje bolje da se taj memorijal nemački koji se odnosi na staro groblje iz Prvog rata i Drugog rata izmesti na neku drugu lokaciju. Ipak su Šumarice mesto u kojem je streljano 21. oktobra 1941. godine 3.000, ali apsolutno nedužnih civila, od toga 300 i više đaka srednjih škola, kao i 15ak dečaka koji su čistili obuću na ulici, ni krivi, ni dužni.

S jedne strane mi je žao, s druge strane mi je drago što iz tog događaja sramota srpska koja se zvala Marisav Petrović nije ubijena u Srbiji onako kako to dolikuje kad se rat završio ili tokom rata, nego umro 1974. godine, gle, čudno, baš u Minhenu. Jer, kakve smo nekakve čudne standarde postavili danas, možda bi čak i Marisav Petrović, čuveni Ljotićevac, koji je vodio đake pred nemačke mitraljeze, danas mogao da bude na neki volšeban način rehabilitovan kao i Drenjanin iz Male Moštanice, jer mu nije suđeno po današnjim standardima.

Tako da, o ovome treba dobro razmisliti i zaista omogućiti i potomcima ovih vojnika koji su sahranjeni u Šumaricama, jer u Šumaricama, ako ćemo brojati, ali žrtve se ne broje, ima i više sahranjenih vojnika nego što ima sahranjenih naših đaka i nedužnih civila koji su tu streljani. Mislim da tu treba naći jedan odgovarajući kompromis da bi ostali kao trajni zapisi na nešto što se nikad ne može ponoviti.

Što se tiče naših memorijala mislim da su, srećom, mnogi pojedinci zaslužni zato što neki od tih memorijala uopšte postoje, očuvani su i zaista očekujemo da se to na jedan odgovoran način u potpunosti danas preuzme. Recimo, u gradu Ulmu u nemačkoj pokrajini Baden Virtemberg, gde su sahranjena 142 srpska vojnika postoji u sredini tog groblja jedan izvanredan spomenik, ali taj spomenik nije podigla niti Kraljevina Srbija, niti Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, niti bivša Jugoslavija, taj spomenik su podigla tri preživela narednika, jedan podnarednik i dva vojnika i meni je jako žao što, uz sav trud, nisam uspeo da pronađem njihova imena, da ih pomenemo danas, jer nadam se da imaju potomke i da se njihovi potomci njima diče i imaju razloga da se diče.

Pitanje je kad bismo mi za sve ovo znali da nije Slobodana Miljevića, sveštenika iz Štutgarta, kao i sveštenika Radmila Marinka, koji su još od devedesetih godina aktivno prikupljali podatke, prvo sa imenima vojnika, onda kako su nastradali, gde su nastradali, gde su sahranjeni. Sve to jednostavno dostavili i olakšali posao nadležnim državnim organima da mogu da nastave ovu priču dalje.

Ono što možda nije direktno vezano za sam sporazum, ali ono što jeste problem koji može da dovede do toga da sav trud koji očekujemo da će biti uložen od strane Republike Srbije i novac da se ovi memorijali dovedu u red jeste nešto drugo. Ako nastavimo da decu školujemo na način kako smo započeli i da istoriju uče onako kako danas uče, bojim se da je ovo samo zaludan posao. Imaće svrhu dok postoje starije generacije koje pamte nešto.

Danas se deci servira haška istina u školama. Jako je, po meni, sporna reforma nastave iz istorije, jer jednostavno ono što su krstili kao nekakav tematski pristup, dovodi do jednog potpuno nehronološkog učenja koje vodi ka razumevanju i shvatanju srpske istorije.

Znači, ako neko u školi prvo uči hrišćanski raskol 1504. godine, pa se vraća u rani srednji vek, pa ide na turska osvajanja, pa onda uči o raspadu bivše Jugoslavije, pa tek onda odlazimo u periode Nemanjića i učimo šta je fašizam i sve ostalo, to nije nešto što će omogućiti da generacije koje dolaze iza nas mogu da shvate svu vrednost memorijala i srpskih memorijala, ne samo u Saveznoj Republici Nemačkoj, nego i na svim onim stratištima gde su srpski vojnici ili srpski civili sahranjeni.

Ako budemo dozvolili da ono što nevladine organizacije čine i pokušavaju, a to je da se učenicima posebno mora nametnuti da kroz analizu uticaja razvoja evropskog zapada i da … uzročno-posledičnih veza na primerima iz nacionalne istorije donose zaključke o međunarodnim odnosima, a potpuno isključe naše odnose sa Rusijom, našu istoriju, hronologiju nastanka srpske države bojim se da ćemo vrlo brzo doći u situaciju da nećemo za dve ili tri generacije imati više nikoga ko će shvatiti i voditi računa o ratnim memorijalima gde god se oni nalazili. Hvala.

Zahvaljujem, uvaženom narodnom poslaniku Đorđu Komlenskom na izlaganju.
Reč dajem predlagaču, ministru Nikoli Selakoviću.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine potpredsedniče i zahvaljujem svim dosadašnjim diskutantima, posebno uvaženom gospodinu ili drugu Komlenskom na veoma preciznom i konstruktivnom analiziranju samog teksta sporazuma, o njegovim pravnim aspektima i o vođenju računa o osetljivosti same materije na jedan, uveren sam, veoma dobar način koji može da bude primer i za druge sporazume slične vrste u onim slučajevima gde nismo još uvek takve zaključili.
Želim da se osvrnem samo na četiri posebne tačke o kojima je kolega Komlenski govorio. Takođe, primetio sam i sam pripremajući se za današnju sednicu da od ukupno 45, a mojom greškom rečeno je 41, dakle 45 ratnih memorijala na teritoriji Savezne Republike Nemačke postoje koji su posvećeni srpskim vojnicima kako iz Prvog, tako i iz Drugog svetskog rata. Za njih osam stoji da nije poznato u kakvom se stanju nalaze.
Ono što želim ovde da kažem jeste da ćemo u rekordno brzom roku saznati u kakvom se stanju nalaze, da ćemo to foto dokumentovati, identifikovati šta je to što treba da se učini, jer ako se ne varam 40 dana nakon ratifikacije sporazuma u Skupštini i obaveštavanja druge strane o tome počinje i sama primena ovog sporazuma.
Nedopustivo je da imamo, ne osam, nego jedan jedini za koji ne znamo u kakvom se stanju nalazi, ali negde sam uveren da je to posledica nečega što je večiti problem naše države i naših državnih organa i jedan od glavnih uzroka, ali i izgovora za to, a to je potpuno odsustvo usaglašenosti koordinacije rada različitih državnih organa.
Dakle, kod nas se, prema važećem Zakonu o ministarstvima, ova materija nalazi, kao što vam je dobro poznato, u nadležnosti Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Kada to objašnjavate nekome ko je došao sa strane ili nekome ko je mlađi, zvuči mu potpuno čudno, otkud to u nadležnosti Ministarstva za rad. U stvari, ova oblast je ušla u delokrug nadležnosti Ministarstva za rad onog trenutka kada je svojevremeno naša država ukinula ministarstvo koje se bavilo isključivo boračkim pitanjima, pa je taj deo nadležnosti priključila Ministarstvu rada.
Ono što je zanimljivo, jeste da je pre Drugog svetskog rata naša država ovu materiju rešavala, odnosno ovim delatnostima se bavila na jedan način kada su u pitanju ratni memorijali na teritoriji naše države, a na drugi način kada su oni koji se nalaze van njenih granica. Ovde je u suštini potrebno uraditi nešto od sledećeg: ili mnogo bolje koordinisati rad Ministarstva spoljnih poslova i nadležnog ministarstva, ili razmisliti o redefinisanju nadležnosti kada su u pitanju oni memorijali koji se nalaze na teritoriji drugih država.
U potpunosti ste u pravu kada ste rekli da je neredak slučaj, ja bih čak rekao da je to pretežan slučaj, da su srpske ratne memorijale podizali pojedinci, a ne država, da je manji broj onih koje je podizala država. Dakle, bio sam u prilici da posetim neke od tih ratnih memorijala gde postoje, naših ratnih memorijala, gde jedina obeležja do pre nekoliko godina su ona koja su neprijatelji podigli našim stradalim precima, a mi ni jedan, gde su drugi stranci naši saborci iz toga vremena podigli spomen obeležje našim stradalim, a mi ni jedan, što samo upućuje da moramo kao država mnogo više da posvetimo pažnje tome.
Veoma sam pažljivo slušao ovo što ste govorili o slučaju „Šumarica“ i upravo zato sam sporazum sadrži odredbe koje zahtevaju saglasnost obe strane da bi se određene delatnosti sprovodile na terenu. Ne treba zaboraviti, u „Šumaricama“ se nalazi nemačko vojničko groblje iz Prvog svetskog rata.
Želim još nešto da iskoristim priliku da kažem. Rekli ste, neretko su bili zaslužni pojedinci što postoje neki ratni memorijali. Čak i danas postoje slučajevi u kojima se ratni memorijali održavaju zahvaljujući pojedincima. Vi ste pomenuli da su trojica narednika, jedan podnarednik i dvojica vojnika zaslužni za podizanje jednog prelepog spomenika u Ulmu, a to su bili narednici Milan Vidanović, Isailo Cvetković, Milan Trajković, podnarednik Živorad Spasojević i vojnici Miodrag Đorđević i Radivoje Cvetković. Zamislite tu šestoricu naših predaka koji su se sami organizovali, u stvari pokazali nam svima šta može da uradi dobro organizovana grupa ljudi, a na našu sramotu šta nije radila ili šta ne radi još uvek država.
Ono što ćemo raditi i ono što je uveren sam i opredeljenje koleginice Darije Kisić Tepavčević, koja je na čelu nadležnog resora, ali i moje malenkosti, na mestu ministra spoljnih poslova, jeste da ćemo u budućnosti kroz našu diplomatsku mrežu posebnu pažnju posvećivati i ovom našem aspektu. Nacija je zajednica umrlih, živećih i onih koji će tek da se rode i da vodimo računa i o onim mestima gde su naši preci ostavili svoje kosti od daleke severne hladne Norveške do Severne Afrike.
Kao što rekoh, kao potomak iz čije je porodice pod ovim prezimenom samo u Prvom svetskom ratu stradalo 72 muške glave, sa teritorije Zlatiborskog okruga, ali i iz same kuće dvojica koji su kosti ostavili u Austriji i u Tunisu, osećam jednu vrstu i lične odgovornosti da se ovim mnogo više bavimo.
Mogu da vam kažem još nešto, hvala vam naročito što ste to rekli, od Nemaca, od Austrijanaca, ne da možemo, nego i moramo da učimo kako se o ovome vodi računa, kako to izgleda kada odete na neki srpski ratni memorijal, da li danas na teritoriji Nemačke ili na teritoriji Austrije, gde vidite da njihove organizacije o tome vode računa i vode brigu, da to izgleda za primer.
Još jednom, hvala vam na konstruktivnom pristupu, na veoma dobrom govoru i ono što vam ostajem dužan jeste da u najbržem mogućem roku dobijete informaciju, kao i svi mi, u kakvom stanju se nalazi osam pobrojanih ratnih memorijala koje ste poimence naveli. Hvala vam.

Zahvaljujem ministru Selakoviću na pojašnjenjima i objašnjenjima.
Počinjemo sa listom govornika.
Prvi na listi je uvaženi predsednik poslaničkog kluba Stranke pravde i pomirenja, gospodin Samir Tandir. Izvolite.

Zahvaljujem, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, gospodine Krkobabiću.

Koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, ove nedelje smo u ovom parlamentu raspravljali i glasali sa današnjim danom, mislim, preko sedam međudržavnih sporazuma. To govori o poziciji i snazi naše države o posvećenosti, prvenstveno predsednika države i predsednice Vlade, ali i vašeg ministarstva i vas lično. To je dokaz ne samo da mi želimo da sarađujemo i unapređujemo bilateralne odnose sa drugim zemljama, već dokaz poštovanja koje naša zemlja i naša diplomatija uživa u svetu.

Imamo partnere i na istoku i na zapadu i ono što je utisak, jeste da je austrijski kancelar bio, dolazi kancelarka Merkel, predsednik putuje u Tursku, biće samit nesvrstanih u desetom mesecu i sigurno je Beograd što se tiče jugoistočne Evrope i jugozapadnog Balkana i naša diplomatija sigurno ima jako živu aktivnosti. Iz te žive aktivnosti, možda to nekog i ne zanima, proističu investicije, proističu nova radna mesta, proističu novi putevi.

Ako se očekivalo da sa nesvrstanima imamo dobru saradnju, sigurno se nije očekivalo da na ovom nivou imamo saradnju sa Saveznom Republikom Nemačkom i jako je važno što danas govorimo o ratnim memorijalima. Stranka pravde i pomirenja, kao najjača bošnjačka stranka, glasaće za sve predložene sporazume. Nemačka je naš jako važan partner. Najveće investicije dolaze iz Savezne Republike Nemačke. Izvoz čini jako važnu stavku u budžetu naše zemlje i ove memorijale svakako treba usvojiti, jer minimum nečega što svaki čovek zaslužuje jeste da se zna njegovo grobno mesto.

Ono što me je posebno dojmilo kada je ministar govorio jeste u obrazloženju da smo ranije imali, čini mi se, iako su ratovi i sukobi tragedija sami po sebi, odnose ljudske živote, mnogo više viteštva i poštovanja prema žrtvama, čak i kada su vojnici u pitanju, jer većina tih vojnika je morala da bude u određenim sukobima usled politike. Evidentno je da posle Drugog svetskog rata, a unatoč tome što se civilizacija razvijala, imali smo krvavije sukobe i sve je manje bilo viteštva i poštovanja, ne samo prema vojnicima, već i prema civilnim žrtvama.

Ono što je zaključak sa današnjeg plenuma jeste da mi gledamo u budućnost, ali da se sećamo svoje povjesti i da iz te povjesti izvlačimo pouke i da pravimo nova prijateljstva. Povjest ne možemo promeniti, ali budućnost i bolje sutra našoj deci svakako smo dužni da ostavimo.

U danu za glasanje naša poslanička grupa podržaće sve predložene sporazume. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Tandiru.
Sledeći po spisku je gospodin narodni poslanik Vladan Glišić. (Nije prisutan.)
Sledeći po spisku je gospodin Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez obzira na Poslovnik, mislim da je Odbor za poljoprivredu trebao da kaže neku reč o ovom zakonu, iako po Poslovniku nije nadležan.

Najviše ovih memorijala, najviše grobova su ostavili zemljoradnici, odnosno seljaci. Najslavnija vojska Srbije i Srba je bila seljačka vojska. Ona je branila svoj dom, svoju kuću, pardon, branila je svoju njihovu, branila je svoju šljivu, branila je i nikad nije napadala ono ispred sebe, već uvek branila ono što je iza sebe imala i zato je bila slavna i zato je kao takvu treba pamtiti.

Srpska vojska je kroz balkanske ratove i kroz Prvi svetski rat napravila jednu veliku državu. Da se ne lažemo, tu veliku državu su njihovi sinovi, pojedini sinovi, srpski komunisti, zajedno sa neprijateljskim vojnikom, pretvorili u šest nacionalnih država i dve pokrajine, sedam, do sada sedam. Nadam se da ćemo se makar vratiti na šest.

Dakle, tu jedinstvenu državu smo dopustili svojom glupošću da pretvorimo u šest nacionalnih država, da pod noge bacimo milion i 264 hiljade žrtava u Prvom svetskom ratu, da dozvolimo da ih komunisti pogaze i da državu u kojoj su svi Srbi živeli u jednoj državi pretvorimo u šest. Kažu da nas je kralj Aleksandar ostavio bez mora. Nije tačno. Nas su bez mora, bez izlaza na more, ostavili komunisti, stvaranjem jedne veštačke nacije i preraspodelom morske obale. Nije nju delio kralj Aleksandar, nju su delili srpski komunisti, zajedno sa neprijateljskim vojnikom, sa lažnim hrvatskim komunistima, jer je za mene Socijalistička Republika Hrvatska bila samo prelaz iz jedne NDH u drugu NDH i bila samo sredstvo da se dovrši Pavelićev program da se ona treća trećina protera. To je istina.

U tim ratovima smo najviše stradali.

Crna Gora kaže da smo ih okupirali. A Crna Gora neće da kaže da je 1918. godine imala obalu od Sutomora do Ulcinja, a da je sve drugo okupatorska vojska donela u sukobu sa saveznicima, kralj Aleksandar, doneo Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca odnosno kasnije Kraljevini Jugoslaviji. Oni su do obale došli jednim pištoljem i jednim kožnim mantilom Blaža Jovanovića i raspravom o životnim namirnicama u Kotoru, aprila 1945. godine, pre završetka rata.

Komunisti su ostvarili program koji je za mene bio sličan ustaškom - stvaranje nacionalnih država na teritoriji države za koju su Srbi ginuli, pretežno zemljoradnici.

Ima izreka - kad izbiju ratovi, država da topove, bogataši daju volove, a siromasi sinove. S tim što je država često davala topove sa različitim kalibrom u Prvom svetskom ratu, pa su srpski seljaci više ginuli jer su morali da čekaju da se municija koju smo dobili od saveznika prilagodi topovima srpske vojske. Znači, dobijali smo neispravnu artiljeriju na takav način. Bogataši su često davali rage, a seljaci su davali jedince, te seljačka vojska koja je stvorila veliku državu, koju nismo ispoštovali, imamo memorijale.

Ti memorijali u Austriji, to će ministar potvrditi, se vode ne srpskim vojnicima, nego srpskim zemljoradnicima. Zato sam u uvodu rekao da je trebao ipak Odbor za poljoprivredu nešto da kaže u slavu tih junaka. Tamo su ih tako zaveli zbog ženevskih konvencija. Često su ti ljudi od komada uniforme jedino imali šajkaču.

Danas u Vojvodini imate onog što je bio tamo da osnaži Mila Đukanovića, koji kaže da je fašizam držati liturgiju. Nenad Čanak kaže da je fašizam držati liturgiju. Zaprečiti puteve, paliti gume kamenicama, pucati, to nije fašizam za njega, za njega je fašizam liturgija, a napad na miran crkveni obred Srpske pravoslavne crkve je za njega fašizam. On kaže da je protiv šajkače.

Šajkača je bila obeležje vojnika Srba Šajkaškog bataljona na teritoriji današnje AP Vojvodine. Oni su u znak poštovanja prilikom oslobađanja Beograda poklonili kapu svojim sunarodnicima i tako je ta šajkača ušla kao obeležje srpske vojske, jer dotle su Srbi nosili fesove. To se vidi po slici Vuka Karadžića.

Danas on kaže - nećemo gusle. Da li neko zna da su obe guslarske akademije bile na teritoriji Vojvodine? Jedna je bila u Irigu a druga je bila u Starom Slankamenu.

Da li neko zna kako se zvalo selo Višnjićevo između dva rata, kad smo najviše poštovali junake, pa i protivničkih vojski? Zvalo se Grk. Promenilo je ime, dobrovoljno, u Višnjićevo, zbog srpskog Homera Filipa Višnjića. I danas Nenad Čanak u Vojvodini kaže - nećemo gusle, nećemo šajkaču.

Kad smo već kod toga, da kažemo i sledeće. Ko danas dovršava taj Drezdenski proces u Crnoj Gori, ko to sve čini, ko su ti ljudi? Hajde da krenemo redom. Ko je to tamo bio najaktivniji? Milo Đukanović, komunistički predsednik vlade, Nenad Čanak, sin komunističkog gradonačelnika, Vuk Drašković, komandant, odnosno sin komandanta ili zamenika komandanta komunističke partizanske vojske.

Komunisti u drugim dresovima još uvek dovršavaju program iz Drezdena, sprska crkva postaje žrtva zbog toga što je deo, najveći deo srpskog identiteta, odnosno srpske nacionalnosti. Milo Đukanović je video razliku između broja građana koji poštuju SPC u Crnoj Gori, broja građana koji govori srpskim jezikom, a jezik određuje narod u većini slučajeva.

Mi svi i kažemo da su Srbi pravoslavci i on je video veliku razliku koja se topi između onih Srba koji su se izjasnili kao Srbi i onih građana Crne Gore koji su se izjasnili da govore srpskim jezikom i da poštuju srpsku crkvu. S obzirom da se ta razlika topi, u pomoć je pozvao svoju braću komuniste, komunističke sledbenike, naslednike i otuda mi imamo problem u Crnoj Gori. Ne pravimo ga mi, oni imaju problem sa građanima Crne Gore koji i dalje poštuju Njegoša, koji i dalje znaju da su Srbi i s obzirom da se taj broj Srba verovatno uvećava, popisa nema, mi danas imamo dve Milove politike, bez obzira na ovu akciju i tako dalje.

Ja i dalje mislim da mi imamo posla ne samo Milom Đukanovićem, već sa Milom Krivokapićem. Imamo dve gotovo istovetne politike prema Srbima u Crnoj Gori i ma šta drugi mislio. Mislim da sa jednom Milovom politikom ne može tući druga Milova politika.

Danas mi raspravljamo o srpskim grobljima. Mislim da je vreme da više razmišljamo o životu.

Mi smo toliko puta bili ludo hrabri, često i ludi, niti nam je trebao 27. mart, jer smo izgubili 15% stanovništva, a oni Englezi, Ujedinjeno kraljevstvo, tu računam sve koji su nas u to uvukli za 200.000 funti što su dali Simoviću, znate koliko su oni izgubili? Oni su izgubili 0,8%, a mi od 13% do 15% stanovništva.

Mi tvrdimo da smo izgubili 28% stanovništva u Prvom svetskom ratu, da je Srbija izgubila 28%, a zaboravljamo da je sa teritorije današnje Makedonije i sa današnje AP KiM bilo svega 6.000 regruta i da tamo odmazde gotovo nisu postojale.

Sa teritorije Srbije pre balkanskih ratova, kad izračunate koliko je izginulo, 44% Srba je izginulo na teritoriji Srbije, pred balkanske Srbije za vreme Prvog svetskog rata, ne 28%, nego 44%. Da toga nije bilo, da nas Englezi kasnije nisu uvlačili u novi rat, danas bi nas možda bilo više nego Engleza.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je došlo vreme da ne budemo ludo hrabri, već da budemo malo i mudri. Neka nas, bolje da nas žive Englezi kude i proglašavaju genocidnim, što nismo, nego da nas mrtve hvale.

Mislim da je vreme d smo dosta ratovali za druge, jer u tom ratu se najčešće cena plaćala kožom balkanskih naroda. To ovi drugi ne osećaju, mi to i te kako osećamo, zato što je najčešće to bila koža srpskog naroda.

Došlo je vreme da budemo malo i mudri i da u ratove ne ulazimo olako. Mislim da Srbija treba da počne da živi za sebe. Isus Hrist je gajio ljubav prema drugima.

Vreme je, dame i gospodo narodni poslanici, da Srbi malo to koriguju, vreme je da gajimo ljubav prema sebi i svojoj državi.

Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Rističeviću.
Sledeći je narodni poslanik mr Đorđe Kosanić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre Selakoviću sa saradnicama iz ministarstva, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas objedinjena rasprava tri već pomenuta predloga zakona. Da kažem na samom početku da će poslanička grupa JS u danu za glasanje svakako podržati sve predloge zakona iz ove objedinjene rasprave.

Moj kolega Života Starčević kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe JS, govorio je o svim predlozima zakona iz ove objedinjene rasprave, a moje izlaganje biće usmereno na Predlog zakona o potpisivanju Sporazuma između Vlada Republike Srbije i Vlade Republike Kipar, a o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa.

Na samom početku, kada govorimo o Srbiji i Kipru, ja ću reći da su odnosi između Srbije i Kipra prijateljski, zasnivaju se na uzajamnom poverenju, istorijski potvrđene bliskosti i solidarnosti dva naroda.

Naravno, ministre, svaki sporazum potpisan u jednoj oblasti daje mogućnost da sarađujemo i u mnogim drugim oblastima od obostranog interesa za obe države. Potpisivanjem svakako ovog Sporazuma o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa i Srbija i Kipar daju mogućnost da pomognu jedna drugoj zemlji ako dođe do ovakvih neželjenih situacija, a tu solidarnost pokazali smo u Grčkoj. Srbija je u mogućnosti i ima želju da, ne daj Bože, ako dođe do ovakvih situacija i u drugim zemljama u okruženju pomogne, a isto tako očekujemo pomoć, ne daj Bože, ako dođe do takvih situacija kod nas.

Takođe, biće omogućena i razmena eksperata, stručnih znanja, mišljenja, tehničko-tehnoloških saznanja, kao i razmena na planu obrazovanja, obuke i opreme.

Sa druge strane, kada govorimo prvo o ovoj oblasti o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa siguran sam da mi i Kipar imamo šta da kažemo i da pomognemo jedni drugima i u drugim oblastima.

Evo, ovde mogu da napomenem, recimo, oblast kontrole granice. Sa druge strane, kada govorimo o migrantskoj krizi.

Ministre, podsetiću vas da je Srbija još 2015. godine kada je počela migrantska kriza tražila od EU da zauzme jedan jedinstven stav bez koga zasigurno iz ovog problema ne možemo da izađemo.

Podsetiću vas isto da u ovom trenutku Kipar na svojoj teritoriji ima blizu 40.000 migranata, što čini negde oko 5% ukupne populacije ovog stanovništva.

Sa druge strane kada govorimo o Srbiji i Kipru moram da kažem veoma, veoma važno pitanje za Srbije da Kipar u potpunosti podržava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Dakle, ne priznaje tu lažnu tvorevinu, da kažem kvazi državu Kosovo.

Sa druge strane naša zemlja pruža podršku Kipru u očuvanju integriteta i suvereniteta ove države, a na osnovu relevantnih rezolucija UN i na osnovu dogovora dve strane.

Kada je u pitanju proces pridruživanja EU što se tiče Srbije veoma je značajno angažovanje Kipra kao naše prijateljske zemlje u evropskim institucijama i prezentovanje napora koji Srbija ulaže sa druge strane u pristupanju EU.

Što se tiče ekonomskih odnosa između Srbije i Kipra svakako da postoji veliki prostor da se ti odnosi, da kažem, podignu na mnogo viši nivo, ali ono što nas posebno interesuje jeste oblast investicija. Ministre, nije tajna, Srbija je lider na zapadnom Balkanu što se tiče dovođenja stranih investicija. Čak 60% svih investicija koje dođu na zapadni Balkan ide ka Srbiji.

To sa druge strane govori o poverenju koje investitori imaju u Srbiji, i to govori o tome koliko krupnim koracima Srbija ide napred, a sa druge strane, znajući da u ovom trenutku mnoge zemlje imaju problem, usred krize koju je izazvala pandemija Korona virusa i mnogi investitori odustaju od angažmana u tim zemljama, a sa druge strane, nijedan investitor nije odustao u Srbiji od toga.

Na samom kraju ministre želeo bih da se fokusiram na jedno veoma važno pitanje, pitanje, čini mi se da u tom pitanju moramo mnogo više pažnje da posvetimo u godinama koje dolaze, a to je pitanje dijaspore i Srbija i Kipar, imaju brojnu dijasporu, ali ono što je važno za nas ovde, da Kipar ima izuzetno organizovanu dijasporu i čini mi se da dugujemo zahvalnost Kiparskim kolegama koje su nam ustupili sva svoja saznanja i iskustva, što se tiče ove veoma važne teme za Srbiju.

Na samom kraju, da kažem još jednom da će poslanička grupa JS, u danu za glasanje podržati sve predloge zakona o ovoj objedinjenoj raspravi. Zahvaljujem.