Zahvaljujem.
Sledeći na listi je uvaženi narodni poslanik Vladimir Đukanović.

Zahvaljujem.

Pomaže Bog svima!

Uvažena gospođo Gojković, hvala za ovaj zakon.

Moram da kažem da ću biti zahvalan dok sam živ uvaženom profesoru Žiki Bujukliću s Pravnog fakulteta u Beogradu, nažalost danas penzioneru, profesoru u penziji, jer su njegova predavanja o Hilandaru koja je on držao godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu imala strahovit uticaj na nas studente. Hvala mu što nas je naučio da cenimo ono što imamo. Mi kao narod, Bogu hvala, imamo mnogo toga.

Veličina jednog naroda ne ogleda se samo u brojnosti, mada, da nas nisu toliko poubijali u 20. veku i da nas nisu tako strašno asimilovali, i u tome bi mogla da se ogleda naša veličina.

Nažalost, danas kada neko može da se podiči, a evo, tu je i profesor Atlagić, jednom Krupom, Krkom, manastirom Dragovići, neki drugi mogu da se podiče, ako je to uopšte za pohvalu, Jasenovcem, Jadovnom i sličnim, Starom Gradiškom, jer to je njihova istorija. Osim klanja i ubijanja i patološke mržnje prema našem narodu, ništa nisu mogli da pokažu, a eto, mi možemo, Bogu hvala.

Ogromna je veličina naša što se tiče te naše neke srednjovekovne istorije. Znate, mi danas ne moramo, kao što neki pokušavaju nasilno da izmišljaju nacije, da izmišljaju crkve, da izmišljaju jezike, mi smo to, Bogu hvala, imali i istorijski smo i državotvoran narod. Veličanstvenu srednjovekovnu državu smo imali a Hilandar je kruna toga.

Moram da kažem da sam ja pre svega verujući čovek i jednako, kao verujući čovek poštujem svaku drugu veroispovest. Srećan sam što u našoj Srbiji, jednoj multikulturalnoj državi svako od nas može da ode komšiji muslimanu na Bajram i on nama da dođe na Božić i na krsnu slavu i da se družimo i da se poštujemo. Presrećan sam kada vidim danas da naš predsednik sa crkvom ima nikad bolji odnos.

Velika je stvar imati snažnu simbiozu između crkve i države. Zato što samo takvi možemo ujedinjeni da pobedimo. Možemo da pričamo šta hoćemo, svakakve vlasti su kroz istoriju bile i obeležile neku epohu. Pamtimo ih, neke su bile dobre, neke loše, ali svaka od njih prođe, a crkva ne prolazi, vera ne prolazi.

Svaku ideologiju možete da demantujete. I Marksov „Kapital“ svako može da demantuje, Sveto pismo ne možete, ono ostaje. Zato je ovo veoma važno. Naša sveta crkva danas preživljava ponovo zastrašujući pogrom, a malopre sam naveo i zašto. Znate kada imate u vašoj istoriji jednu Ravanicu, jednu Manasiju, Gračanicu, Devič, Dečane, arhangele, kada imate Ostrog, kada imate Moraču, kada imate Pipere, kada imate Žitomislić i u svim tim, uvek ću reći, srpskim zemljama, imate jedno svedočanstvo da je tu naš narod živeo, a manastir je svedočanstvo. Ovi drugi nemaju baš da pokažu neke njihove kulturno istorijske spomenike iz tog nekog perioda da su tu bili državotvorni. Mi imamo, Bogu hvala. Zato to smeta.

Zato vam oni kažu da je vaša crkva ni manje, ni više plod veliko srpske hegemonije. Kako može da bude nešto što je kulturno istorijski spomenik, plod veliko srpske hegemonije? Da li onda po toj logici danas kako nam kažu, je i Njegoš plod veliko srpske hegemonije, jer je bio vaš vladika u tim hramovima. Zato moramo našu crkvu da čuvamo, jer ona nas je očuvala. Sve okupacije smo imali, narod je ubijan, ali je crkva opstala. Koliko god da je spaljivana, koliko god da je uništavana, ali ona je opstajala, gospod je čuva.

I zato je ovo mnogo važan zakon, neverovatno važan zakon. Zato što po prvi put pokazujemo koliko nam je važna SPC. Neću samo da govorim o tome koliko smo pomogli SPC kao vlast koja je došla posle 2012. godine, koliko obnova hramova i koliko je uloženo u SPC. Neko kaže – sram vas bilo, dajete novac za SPC van Srbije, naravno da dajemo. To je naša kulturno istorijska baština i ponosimo se time.

Isto, moram da kažem, kako god da me neko osudi, ali ja sanjam da se ona kapela vrati gore na Lovćen. Živim za taj dan. Živim zato što je to nešto što je sramno i skandalozno što je uopšte bilo srušeno. Može sad neko da me osudi, da kaže – ti si veliko srpski hegemonista. Ne, nisam, ja sam samo za ono što je zaista bilo istorijski, da to ostane utemeljeno.

Nemam ništa protiv da drugi se izjašnjavaju kako god hoće, ali, molim vas, ne možete da negirate istoriju, ne možete činjenice da negirate, a mi smo dužni da to zaštitimo. Danas, kada imamo i strašan udar na KiM, crkva je ta koja nas i dalje čuva. Iako nemamo našu vlast na KiM, imamo crkvu i ona nas čuva, jer ona je svedočanstvo da smo mi tamo i da smo istorijski narod koji je imao državu. Zato, hvala na ovome.

Moram da kažem, naši sveštenici su kroz istoriju zastrašujuće pogrome proživljavali. Mi se, nažalost, i dalje stidimo to da kažemo, a preživljavali su, naravno, pod ustašama. Pogledajte samo u Gornjekarlovačkoj eparhiji koliko je sveštenika poubijano. Trojicu episkopa su nam ustaše ubile. Mi danas o tome ćutimo. Sve zarad nekog bratstva i jedinstva smo to nekad prećutkivali, a da ne govorimo o komunističkom periodu koliko je crkva stradala i kako su nam uništavali crkvu.

Mi i dan danas imamo problem, iako sam ja naravno neko ko je apsolutno za tu vrstu nacionalnog pomirenja, nisam za to da se iskopavaju ratne sekire, manimo to, idemo dalje napred, ali ne možemo da negiramo više istoriju i da ćutimo. Mi danas, recimo, obeležavamo događaj u Pranjanima i ja sam vrlo ponosan što to obeležavamo, ali i dalje na RTS-u šta čujemo? Čujemo kako su srpski seljaci pomogli, kaže, pilotima. Nisu srpski seljaci, to je bila Jugoslovenska vojska u otadžbini Draže Mihajlovića. To su bili četnici. Šta je problem da se to kaže? Zašto to stalno negiramo? Zašto ćutimo o tome?

Zato, u to nacionalno pomirenje moramo da idemo sa nečim što smo imali kroz istoriju, a imali smo veličanstvenu srednjovekovnu istoriju. Drago mi je da je, eto, izgrađen i spomenik, moramo to da kažemo, Stefanu Nemanji. Zašto? Zato što nas mnogi danas kritikuju što ga nismo sa oreolom. Ne, ne, tu je izgrađen spomenik državniku Stefanu Nemanji, nije Svetom Simeonu Mirotočivom.

Danas isto još uvek imamo problem da u medijima kažemo ko su nam neki svetitelji, zato što neko to stalno osporava. Neki nevladin sektor se ovde javlja, pa nam osporava i ne smete nigde lepo da kažete ništa o Nikolaju Velimiroviću. Ja uvek hoću da kažem, mi smo imali Svetog Vladiku Nikolaja Velimirovića, ponosni na ono što je ostavio iza sebe. Kao što se, naravno, ponosimo i Svetim Savom, kao što se ponosimo Svetim Simeonom Mirotočivim, kao što se ponosimo Svetim Petrom Cetinjskim, ponosimo se i Svetim Nikolajem Velimirovićem i ponosno to ovde kažemo.

Hvala za ovo što Srpska crkva i što naša država, posebno predsednik Republike, prave tu simbiozu. Bogu hvala da jačamo na kulturnom planu, a samim tim jačaćemo i na ekonomskom, jačaćemo i na vojnom. Znate, ovi ostali što imaju neki kompleks i što stalno vide negde neku veliku srpsku hegemoniju, iz razloga što nemaju oni šta da prikažu, a mi imamo, ja im tu ne mogu pomoći.

Mržnjom neće nigde doći, a mi ljubavlju i upravo ovakvim kulturnim i istorijskim nasleđem što imamo, a Hilandar je svakako nešto što je najlepše, zaista možemo da se dičimo i da čitavom svetu pokažemo šta posedujemo i kakav smo državotvorni narod bili. Hvala vam.

Zahvaljujem uvaženom narodnom poslaniku na izlaganju.
Sada jedno obaveštenje.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu u trajanju od sat i deset minuta.
Nastavljamo sa radom u 15.00 časova. Zahvaljujem.
(Posle pauze)

Uvažene kolege narodni poslanici, nastavljamo prema prijavama za reč.

Prvi na listi je narodni poslanik Nikola Radosavljević. Izvolite.

Predsedavajući, poštovani ministre sa saradnikom, poštovani građani Srbije, poštovani narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja hteo bih da napomenem da je Predlog zakona o očuvanju kulturno-istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar, upravo plod posete predsednika Aleksandra Vučića Hilandaru. Moram da naglasim da je predsednik Aleksandar Vučić primljen i dočekan od strane monaha upravo onako kako su dočekani i svi važni srpski najslavniji vladari, koji su se borili za očuvanje srpskih svetinja i srpskog naroda kroz našu slavnu istoriju.

Danas je istorijski dan i danas naš Dvanaesti saziv Narodne skupštine, ulazi u istoriju Srbije ovim zakonom. On predstavlja sledeće stvari.

Moramo da znamo da Hilandar je jedina srpska institucija koja ima kontinuirani rad i kontinuirano postojanje, i kao jedina srpska institucija ona postoji od svog osnivanja od 1198. godine, i neprekidno je srpska. Znači, od 1198. godine Hilandar je neprekidno srpski.

Mi smo kroz istoriju više puta gubili status naše države, gubili status crkve, samim tim institucije države i crkve su se gasile, a jedina naša institucija, tj. naša svetinja manastir Hilandar, ona je postojala uvek i u vremenu kada je Grčka bila okupirana od strane Turaka.

Pored kulturno-istorijskog dobra mi moramo da znamo i kako funkcioniše sam manastir Hilandar. Mi moramo da znamo da tamo niko nikada nije platio prenoćište, nikada niko nije platio obrok.

Znači, svako tamo je dobrodošao, ima obezbeđeno besplatno prenoćište, obezbeđen besplatan prevoz od pristaništa do samog manastira, imaju obezbeđeno dva obroka i ta dva obroka su upravo i po receptu stari preko 800 godina, koji se pripremaju tamo, po receptu Svetog Save.

Želim da vam dam jedan primer, pošto često boravim na Hilandaru, i znam kako manastir živi, kako diše.

Na Svetoj gori ne postoji elektromreža, tako da je manastir Hilandar prinuđen da se snalazi da u sopstvenoj režiji se snabdeva električnom energijom, i to putem agregata.

Ti agregati, naravno, rade na naftu, a negde izdaci samo u sezoni, dnevno, iznose negde od 300 do 500 evra. To je negde oko 15 hiljada mesečno, što je značajna i velika cifra, ne samo za Hilandar, nego za bilo koju ustanovu, a gde imamo još neke dodatne troškove koji su prateći.

Čuli smo od naših kolega narodnih poslanika važne istorijske podatke, čuli smo da na Hilandaru imamo danas 50 monaha, koji čuvaju našu svetinju, ali isto tako smo čuli da mi na Hilandaru imamo registrovanih od 15 do 17 hiljada noćenja godišnje.

To je velika cifra ljudi, koji dolaze tamo, koji posećuju našu svetinju i na osnovu toga, samo razmislite o tome koliko je to sredstava da se samo nahrane ti ljudi, a kamo li sve ostalo.

Ovim zakonom mi čuvamo naše kulturno-istorijsko nasleđe manastira Hilandar, a ujedno određujemo i sigurnu finansijsku pomoć za funkcionisanje i obnovu manastira.

Pozvaću se na tipik Svetog Save, gde jasno stoji i određuje kako treba da žive monasi na Hilandaru, ali isto tako kako treba da žive i Srbi u Srbiji, i to u svetosavskoj Srbiji, koja je kroz svetosavlje određuje naš putokaz, a ujedno ovaj svetosavski tipik je i zvezda vodilja našem predsedniku Aleksandru Vučiću, koji vraća sve ono što je značajno i važno za Srbiju, za Srbe, ma gde oni živeli.

Kada je predlagao da se podigne spomenik Stefanu Nemanji, kad je pre nekoliko dana velelepnom ceremonijom obeležen Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, upravo je vođen svetosavljem, gde je svetosavska Srbija nikada nikoga ne mrzi, ona voli poštuje sve nacije, ali mora da brine o svim Srbima ma gde oni živeli.

Ono što svi moramo da znamo, a to je, čuli smo već i od naših kolega narodnih poslanika, to ću ponoviti, gde sveti Savet u amanet Srbima, znači zavet Srbima ostavio manastir Hilandar. I kazao da svaka muška srpska glava za vreme svog života najmanje jednom treba da poseti ovu svetinju.

Ali isto tako je kazao da svako u Srbiji treba da brine o Hilandaru kao o svojoj kući. Neko nekom pomoći, nekim radom, a neko tako što će da se moli, ali ta briga mora da postoji. Ovim zakonom smo ustvari svi mi kao narodni poslanici i svaki deo Srbije koji mi ovde predstavljamo, sjedinili sa Hilandarom i ovaj zakon mi donosimo u ime svih građana Republike Srbije.

Moram da napomenem da kroz istoriju su postojale određene uredbe koje su regulisale odnos države i manastira Hilandar, ali sada zakonom stavljamo baš pečat i ispunjavamo zavet Svetog Save, jer kako mi danas brinemo o ovoj svetinji, tako ostavljamo i našoj budućoj generaciji, da brinu upravo kroz ovaj zakon o manastiru.

Hteo bih građane Srbije da podsetim da je 2004. godina, godina stradanja za srpski narod, prvo 4. marta kada je izbio požar na Hilandaru, a zatim se dogodio i pogrom Srba 17. marta sa KiM.

Taj požar, bio je najveći požar u istoriji manastira Hilandar, ali ovo sada, ovo danas je i najveća obnova manastira Hilandar, posle kralja Milutina.

Veliki je blagoslov za naše vreme i za ovaj naš Dvanaesti saziv Narodne skupštine, da glasamo za ovakav zakon, jer time pomažemo i obnovu manastira Hilandar.

Od januara meseca naš predsednik, na inicijativu našeg predsednika Aleksandra Vučića uplaćena su ozbiljna sredstva za obnovu manastira. Posle spomenika Stefanu Nemanji, posle završetka hrama Svetog Save na Vračaru, ovaj zakon zaista pokazuje kojim putem Srbija ide. Srbija ide putem Evrope, da bude evropska, ali da bude ujedno i svetosavska.

Na kraju svog izlaganja želeo bih da napomenem da je u Hilandaru svaka stopa sveta. Zamislite lozu koja raste iz kamena i koja je stara preko 800 godina, koja se nalazi na mestu gde se upokojio Sveti Simeon, otac Svetog Save. To je čudotvorna loza pomoću koje su mnoge porodice dobile svoja pokoljenja i na osnovu nje i pomoću nje rođeno je kroz vekove na hiljade deteta.

Ova loza je čudotvorna po tome što bračni parovi koji imaju problem i koji ne mogu da imaju decu, koristeći nju i pridržavajući se uputstva, uspevaju da dobiju decu. Ne samo deca koja su rođena u Srbiji, nego pomoću nje su rođena deca u Grčkoj, Rusiji, Moldaviji, Ukrajini, čitavom svetu.

Želeo sam da približim danas manastir Hilandar baš ovom visokom domu i građanima Srbije, doneo sam šišarku iz manastira Hilandar, vi gospodine Popoviću vrlo dobro znate pošto ste boravili tamo više puta, znači pogledajte ovu šišarku sa hilandarskih kiparisa. Kako mi kažemo, kiparisi hilandarski – to je lična karta manastira Hilandar. Kada pogledate ovu šišarku u sredini se nalazi krst. Gde ovako nešto na svetu postoji? Ovi kiparisi stari su preko 800 godina i dan danas su na tom mestu gde su i ranije bili.

Ono što je mene fasciniralo prvi put kada sam posetio manastir Hilandar jeste ulaz u samu crkvu. Prag od mermera koji je možda, nekih 30, 40 santimetara debeo, na krajevima stoji kako je prvobitno napravljen, ali po sredini je on ulegao, odnosno nije ulegao, nego je istesan koracima najznačajnijih srpskih vladara i Srba tokom vekova. To je ono što je fascinantno. To je ono što trebamo svi mi da doživimo i da onaj ko bude u mogućnosti, da ode da poseti manastir Hilandar, obavezno to da uradi.

Zamislite samo to da danas rađa i maslina cara Dušana koju je on lično posadio. Na osnovu nje ti plodovi, na osnovu nje se upro pravi i maslinovo ulje, sveto manastirsko maslinovo ulje sa Hilandara koje sam isto poneo ovde u Narodnu skupštinu da vam pokažem. Bunar koji je iskopao Sveti Sava još 1198. godine nikada ne presušuje. Velika je čast i blagoslov da se popije voda sa tog bunara.

Hilandar povezuje svakog Srbina, svaku srpsku kuću, svako srpsko dete, svakog srpskog roditelja, ali poštujući i voleći upravo sve druge.

Neka živi ovaj dan da pamtimo ovaj dan kao istorijski dan kada smo svi mi ovde narodni poslanici u Narodnoj skupštini ispunili zavet Svetoga Save, sjedinili Hilandar sa srpskim narodom gde god da se on nalazio.

Dolazim iz Jagodine, moje kolege narodni poslanici dolaze iz drugih krajeva širom Srbije i mi pored naše Srbije, pored naše kuće Srbije, imamo još jednu kuću, a to je manastir Hilandar.

Evo, ja vam upravo donosim i blagoslov iz naše kuće sa Hilandara i ovaj blagoslov daću našem šefu poslaničke grupe, gospodinu Martinoviću, da imamo upravo sećanje na ovaj dan.

Živela Srbija, živeo manastir Hilandar, živeo predsednik Vučić!

Zahvaljujem, gospodinu Radosavljeviću na nadahnutom izlaganju, a sledeća je koleginica Violeta Ocokoljić.

Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvaženi ministre, drage koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je danas zakon čija je namera da sistemski uredi očuvanje i materijalne i nematerijalne baštine našeg svetionika srpstva na Svetoj Gori. Ovim Predlogom zapravo stvaramo jedan pravni okvir za obezbeđivanje stalne, kontinuirane pomoći iz budžeta Republike Srbije za obnovu i rekonstrukciju manastira Hilandar.

Ja se u svom obraćanju neću u velikoj meri osvrnuti na značaj manastira Hilandar jer su moje kolege to učinile u prethodnim izlaganjima, ali mi je mnogo važan onaj momenat nacionalne svesti i potrebe i želje da se i te kako radi na očuvanju naše kulturne i istorijske baštine.

Konačno smo kao država postali jaki, stabilni i sposobni da definišemo granice srpskog kulturnog prostora, prostora na kome je srpski narod ostavio tragove svog postojanja.

Mi se kao narod i kao država nismo povampirili u nameri da sačuvamo sve ono što je osvedočeno srpsko već smo dostigli jedan nivo nacionalne svesti, zatim društvenog i ekonomskog standarda i želje da pored očuvanja kulturne baštine u našoj zemlji podjednako brinemo i o očuvanju kulturno-istorijskog nasleđa van granica Srbije, a u današnjoj eri i prekrajanja istorije, čini mi se da je ovo i te kako neophodan korak.

Svedoci smo, nažalost da se kulturna dobra, srpski manastiri i sve ono što je najsvetije po srpski narod i po srpsku crkvu pokušavaju prisvojiti i to od strane onih koji nemaju sa čime svojim pohvaliti, pa pokušavaju da prisvoje tuđe.

Ne možete danas Cetinjski manastir koji je čuvar moštiju Petra Prvog Petrovića Njegoša i čuvar krune Despota Stefana Lazarevića smatrati vlasništvom crnogorske države.

Prosto, Cetinjski manastir je defakto vlasništvo SPC i svaki pokušaj da se promeni njegova istorija i njegov značaj ne može ništa dobro doneti ni crnogorskom narodu, a ni crnogorskim vlastima.

Mi smo kao država kroz daleku istoriju bili primer zaštite ne samo sopstvenog kulturnog nasleđa, već i zaštite svega onoga što je vredno, ma kom narodu pripadalo.

Zato smo danas izuzetno ponosni kada možemo da kažemo da poštujemo visok nivo multikulturalnosti u Vojvodini i zato nam danas smeta kada vidimo da pokušava da se zatre sve ono što je srpsko u zemljama u okruženju.

Malo po malo, ali na svaki pomen i na pokušaj zaštite svega onog što je srpsko, javi se Helsinški odbor za ljudska i manjinska prava koji upućuje apele što narodnim poslanicima, što pojedinim stranim ambasadama, zabrinuti, najpre, što je uopšte došlo do ustoličenja mitropolita crnogorsko-primorskog, a zatim i zabrinuti za činjenicu da pokušavamo da zaštitimo ćirilicu kao srpsko pismo ovde u Narodnoj skupštini.

Interesantno, ali reakcija uvek nastupi kada je u pitanju predznak srpski, kada je u pitanju zaštita srpskog.

Znate, nama je patriotizam stvar ključnog vaspitanja, a kada Sonja Biserko uputi apel u kom navodi, i to ću citirati, da se ćirilicom zastrašuju građani Republike Srbije koji su izabrali latinicu za sopstveno pismo, mogu zaista da joj poručim da ne bi trebalo da se plaši, da može da nastavi da piše latinicom koju je izabrala za svoje pismo, isto kao što može da nastavi da prima ordenje od hrvatskih predsednika. Može da joj ne smeta progon srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije, kao što mogu da joj ne smetaju precrtani ćirilični natpisi u Federaciji BiH. Takođe, mogu da joj ne smetaju konstantni učestali napadi na decu predsednika republike, čija su prava i te kako ozbiljno ugrožena, a naravno mogu da joj ne smetaju i ovi napadi takozvane vojske Kosova na srpski narod na severu naše južne srpske pokrajine.

Kada znate činjenicu da Helsinški odbor za ljudska i manjinska prava finansira preko 30 stranih ambasada, vi prosto ne postavljate pitanje šta je uzrok svih tih apela, ali ostaje pitanje šta je sa onim kućnim vaspitanjem koje bi trebalo da smo svi poneli iz kuće i koje nam je baba ostavila, kome nas je baba naučila i da li postoji još uvek malo onoga što smo iz kuće poneli kada bilo kakve apele na ovaj način upućuje.

Meni ipak, s druge strane, zaista raduju ovakvi napadi na sve ono što je srpsko od strane nevladinih organizacija, jer ovom strahovitom mržnjom zaista poručuju da nešto mnogo dobro radimo za srpski narod i za srpsku državu.

Ja ću svakako podržati ovaj Predlog zakona u celini i pozivam sve kolege narodne poslanike da u danu za glasanje to isto i učine.

Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Jovan Palalić.
Izvolite.

Gospodine potpredsedniče, ministre Popoviću, veliki srpski pesnik Matija Bećković je rekao da je Hilandar najdonji kamen našeg duhovnog postojanja i ova generacija Srba, naša generacija, svedoči o povratku Hilandaru, najdonjem kamenu našeg duhovnog postojanja.

Povratak Hilandaru, čiji smo mi svedoci, učesnici, nije samo povratak sećanju na naše slavne pretke, na velike uzlete naše duhovnosti, naše politike, naše države, već je inspiracija za osmišljavanje sadašnjosti i snažan putokaz kuda treba da idemo.

Hilandar i ovaj zakon nisu samo u smislu očuvanja kulturnog i duhovnog i istorijskog nasleđa. Mi kada se vraćamo Hilandaru, da očuvamo kulturno i duhovno nasleđe, mi čuvamo živu veru i istinski izvor duhovnog postojanja i pravoga života. Kada se vraćamo Hilandaru mi se vraćamo našem nacionalnom identitetu koji je utvrdio osnivač manastira Hilandara i mogu slobodno reći osnivač naše nacije i našeg identiteta, Sveti Sava, a to je pravoslavna vera, nacionalna crkva, nacionalna država, jezik, nezavisnost i sloboda.

Srbi su kroz istoriju, pogotovo istoriju 20. veka, imali mnogo revolucija. Svaka od tih revolucija bila je regresija u odnosu na prirodan tok srpske istorije i srpske državnosti. Ona je bila put ka internacionalizmu, bilo onom komunističkom, bilo onom posle pada komunizma, a koji je uvek zahtevao da se na njihove žrtvene oltare prinesu nacija i vera zarad nekog lažnog i nepojmljivog progresa.

Međutim, vraćajući se Hilandaru, mogu samo da citiram Momu Kapora koji je tamo kada je boravio rekao da je to mesto gde shvatiš da uspeh, novci i slava i sve čemu robujemo ništa ne vrede.

Mi sada smo svedoci, vraćajući se Hilandaru, za vreme naše generacije, slobodno kažem za vreme ove vlasti, vraćamo se i obnavljamo drugu vrstu revolucije, povratku istinskom identitetu, istinskim duhovnim korenima i onome što je prirodan srpski put kroz istoriju. Obavljamo naše svetinje, sećamo se naših predaka, naše slave i naših žrtava, podižemo crkve, obnavljamo manastire, branimo našu braću u regionu.

Baš ovaj povratak Hilandaru jeste u stvari dokaz da je srpska država i srpski narod konačno na pravom istinskom putu obnove koji je utvrdio naš osnivač Sveti Sava i baš danas ova revolucija kojoj smo svedoci, nacionalna revolucija koja svoj prirodan put ima u ovom zakonu, u povratku Hilandaru, svedoči o samosvesnoj novoj, snažnoj i dostojanstvenoj Srbiji koja danas ima jasan put koji je bio put osnivača Hilandara, a to je da ostanemo verni tradiciji, ali otvoreni ka svetu.

Da, ovo jeste istorijski događaj koji ima svoj početak u božićnoj poseti predsednika Vučića i ministra Popovića manastiru Hilandaru i ovo nije samo odluka o stalnom finansiranju naše velike svetinje, već je obezbeđena uplata, potpuna uplata za obnovu Hilandara koji je postradao u požaru 2004. godine u martu mesecu, martu mesecu mnogih srpskih tragedija.

Da, ova generacija Srbija može biti ponosna jer će biti upisana u istoriju i niko nikada neće smeti da ukine zakon koji mi danas donosimo, ali da svi Srbi zapamte imena predsednika Vučića i ministra Popovića, koji su bili na Hilandaru i pokrenuli ovaj proces ministarke i potpredsednice Vlade Maje Gojković, koja je predložila zakon i svih poslanika Dvanaestog saziva Narodne skupštine Republike Srbije koji će ovaj zakon da usvoje.

Zahvaljujem, gospodinu Palaliću.
Sledeća je koleginica Marija Todorović.
Izvolite.