Zahvaljujem.

Poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege poslanici i poslanice, danas usvajamo važne sporazume iz oblasti bilateralne saradnje sa više značajnih partnera Republike Srbije koji će omogućiti bolju i uspešniju saradnju u nizu različitih oblasti.

Na početku bih se osvrnula na bilateralni sporazum sa Austrijom iz oblasti zaštite od katastrofa. Oduvek, jedna od najvećih pretnji po ljudsku bezbednost su bile prirodne, ali i ljudskim aktivnostima izazvane katastrofe. Naravno, katastrofe ne odnose samo živote, iako je njihov gubitak najteža posledica, nanose značajnu materijalnu štetu, narušavaju životnu sredinu i dugoročno smanjuju kvalitet života u pogođenom području. Takođe, katastrofe narušavaju i ekonomsku i privrednu bazu pogođenog područja, što dodatno otežava oporavak.

Katastrofe prirodne, ali i izazvane ljudskom aktivnošću ili nemarom, ne poznaju granice i često posebno u slučajevima većih katastrofa one pogađaju velike geografske regione, više država istovremeno, pa u ekstremnim slučajevima čak i čitav svet. Naravno, često čak i ako je pogođena katastrofom samo jedna država, njoj je neophodna pomoć i solidarnost međunarodne zajednice kako bi uspešno reagovala i sanirala katastrofu, ali je često neophodna i podrška za dugoročni oporavak i izgradnju sistema za prevenciju.

Stoga je za uspešan odgovor na rizike od katastrofa, pored delovanja svake države pojedinačno, neophodno i internacionalno delovanje. Na ovim principima je tokom prethodne tri decenije unutar sistema UN napravljen sistem za međusobnu saradnju i kooperaciju članica, ali poseban značaj predstavljaju i brojni bilateralni sporazumi poput ovog koji je danas pred nama.

Mislim da se naši građani i svi mi sećamo značajne međunarodne pomoći koju je naša zemlja primila kako iz regiona, tako i od naših partnera i prijatelja iz EU i Rusije prilikom velikih poplava koje su pogodile našu zemlju i čitav region pre nekoliko godina i koliko je bila značajna svaka pomoć u tom trenutku.

Takođe, treba da budemo ponosni i na ulogu i solidarnost koju je naša zemlja i naš narod pokazao u pružanju pomoći u regionu, kao što je bio slučaj ovog leta prilikom vatrene stihije u Grčkoj i u Severnoj Makedoniji.

Osnovni značaj ovog sporazuma je što će omogućiti razmenu kritičnih informacija o potencijalnim opasnostima i time će se omogućiti efikasno delovanje sistema za rana upozoravanja. Takođe, omogući će i jednostavnije sprovođenje mera za ublažavanje, zaštitu i sanaciju područja zahvaćenih katastrofom.

Značaj dobre saradnje je u tome što omogućava neophodnu brzinu delovanja, pošto prekogranično delovanje podrazumeva postojanje dodatnih prepreka vezanih za proceduru ulaska, izlaska, uvoza neophodnih materijala i opreme.

Sporazum o kome danas govorimo pojednostaviće proces privremenog uvoza neophodnih materijala spasilačke opreme, a države potpisnice se obavezuju da pojednostave proceduru u budućnosti kako bi kooperacija bila uspešnija.

Bilateralni odnosi Srbije i Austrije su na visokom nivou, sveobuhvatni i stabilni. Austrija je značajan ekonomski partner Srbije i usvajanje ovog sporazuma jeste još jedan primer dobre saradnje.

Danas, takođe, razmatramo i usvajanje Memoranduma iz oblasti vojne saradnje Republike Srbije sa Arapskom Republikom Egipat. Saradnja Republike Srbije sa Egiptom, koja postoji još iz vremena formiranja Pokreta nesvrstanih, pokazuje duboku privrženost izgradnji mira i bezbednosti u svetu, u skladu sa principima nesvrstanosti i neutralnosti i vrednostima zasnovanim na uzajamnom poštovanju i ne mešanju u unutrašnje poslove.

Cilj ovog memoranduma je da se kreira pravni okvir koji će omogućiti vojnu saradnju u oblasti vojno-tehničke, vojno-ekonomske i vojno-naučne saradnje, vojnog obrazovanja i obuke, kao i vojne medicine. Kroz saradnju ugovorenih strana, Srbije i Egipta, Memorandum će se sprovoditi kroz intenzivne posete, radne sastanke, konferencije, stručne simpozijume i seminare i razmenu iskustava i konsultacije u oblasti od zajedničkog interesa, kao i upućivanje i razmenu osoblja, stručnjaka radi školovanja i radi vojne obuke.

Osvrnuću se i na set sporazuma sa Bosnom i Hercegovinom u oblasti prekogranične saradnje. Jednostavniji i sigurniji prekogranični transport ljudi, ali i robe je u interesu građana Srbije i Bosne i Hercegovine, a posebno građana koji žive u pograničnom području i često moraju da prelaze granicu, što zbog školovanja, posla, lečenja ili kako bi posetili članove familije, obrađivali imanja koja se nalaze na teritoriji susedne države.

Zadovoljstvo je videti napredak u izgradnji dobrosusedskih odnosa između naše države i Bosne i Hercegovine i nadam se da će ovo biti još jedan signal koji će ohrabriti obe strane da preuzmu korake ka još bližoj i boljoj ekonomskoj i svakoj drugoj saradnji Srbije i Bosne i Hercegovine. Smatram da zadatak i cilj svih potpisnica treba da bude da granice koje su pred nama prevazilazimo tako što ćemo bolje sarađivati, tako što ćemo tu saradnju unapređivati, širiti i na druge segmente društvenog života i negovati tradicionalno prijateljske i dobre odnose sa našim partnerima.

Ovi sporazumi su još jedan korak u pravcu razvoja prijateljskih odnosa i razvoja saradnje Srbije sa zemljama potpisnicama i Poslanička grupa Socijaldemokratske partije Srbije će ih sa zadovoljstvom podržati u danu za glasanje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima Nenad Filipović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima, danas raspravljamo o pet zakona o potvrđivanju sporazuma, i to tri sporazuma sa Bosnom i Hercegovinom o graničnim prelazima, zajedničkim lokacijama na graničnim prelazima i pograničnom saobraćaju, kao i Sporazum sa Arapskom Republikom Egipat o vojnom saradnji i sa Austrijom o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa.

Član 99. stav 1. tačka 4) Ustava Republike Srbije u nadležnost Narodne skupštine Republike Srbije stavlja i ratifikovanje međunarodnih sporazuma. Nadležni skupštinski odbori su podržali potpisivanje ovih sporazuma i nema razloga da i mi kao Poslaničke grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje ove sporazume ne izglasamo.

Ovi sporazumi jesu deo diplomatske aktivnosti Republike Srbije, koja traje u kontinuitetu već devet godina i deo je građenja međunarodne pozicije naše zemlje. Međunarodne pozicije koja je danas neuporedivo bolja nego što je bila u vreme kada je deo današnje opozicije bio vlast u Srbiji.

Zašto je danas međunarodna pozicija Srbije bolja? Tu postoji nekoliko elemenata i faktora. Jedna od tih stvari jeste i samopoštovanje. Možda je to i ključna reč danas u Srbiji. Ako želiš da budeš poštovan, moraš prvo poštovati sebe. Samo tako možeš učiniti da i drugi poštuju tebe. Poznato je da vas drugi poštuju onoliko koliko vi poštujete sebe. To je ono što danas Srbija radi, vodi računa o sebi i sopstvenim interesima, ali i uvažavajući sve druge i gradeći mostove prijateljstva i saradnje i gradeći imidž pouzdanog partnera.

Srbija danas nije ni prozapadna, ni proruska, ni prokineska, Srbija je danas prosrpska, za razliku od Srbije kojom su vladali neki drugi, od Dragana Đilasa do Vuka Jeremića. Tada se Srbiji i spolja ali i iz unutra nametao osećaj kolektivne krivice za sve što se dešavalo u regionu.

Upravo ovde u ovom visokom domu su hteli da nam nametnu usvajanje rezolucije o genocidu u Srebrenici, čime bi se stavio pečat genocidnog naroda na čelo i budućim pokoljenjima, genocidnog naroda 20. veka u kome je bilo dva svetska rata, a svi znamo kako smo prošli upravo mi Srbi u oba rata, kao i na čijoj strani smo bili. Naravno da sam ovde mislio na Mariniku Tepić i njenom pokušaju nametanja jednog ovakvog dokumenta.

To njihovo podilaženje nekim vrednostima koje su nam nametane spolja i koje nemaju baš nikakvo uporište u našoj tradiciji i kulturi, koje je bilo prisutno kod bivše vlasti, bio je pokušaj rušenja onog tradicionalnog, domaćinskog stava i sistema vrednosti, odnosno rušenja samopoštovanja kod građana Srbije.

Zatvaranje fabrika i otpuštanje nekoliko stotina hiljada radnika i ostavljanje građana bez elementarne egzistencije nije ništa drugo nego urušavanje samopoštovanja, a to se činilo upravo zato da bi se lakše manipulisalo građanima, jer kada nemate dovoljno samopoštovanja postajete nesigurni, slabi, taj osećaj nemoći i inferiornosti dovodio je i do toga da je tadašnja vlast mogla, bez bojazni od nekog građanskog revolta, da zloupotrebljava ovaj položaj vlasti i da, zahvaljujući privilegijama, dođe do enormnog bogatstva. Priča o uništavanju samopoštovanja građana jeste priča o gomilanju bogatstva Dragana Đilasa.

Drugi razlog znatno bolje međunarodne pozicije Srbije jeste odgovorna ekonomska, ozbiljna politika. Takva politika je Srbiju, koja je bila pred bankrotom 2012. godine, dovela do ekonomski monetarne fiskalne i stabilne Srbije. Ako pogledamo brojke, to znači da smo iz 2012. godine sa 79% zaduženosti u odnosu na BDP stigli do 55% BDP, čak i u vreme korone i nakon tri paketa pomoći privredi, koji su bili negde oko osam milijardi evra, a nivo javnog duga Srbije je i dan-danas ispod nivoa Mastrihta.

Podsetio bih vas da je nezaposlenost iz 2012. godine bila 29% došla danas na svega 10%, pa možda i manje. Devizne rezerve - 17 milijardi, na 18 milijardi evra. Rezerva zlata su višestruko uvećane. Direktne strane investicije 2020. godine iznosile su tri i po milijardi evra. Prosečna plata u Srbiji povećana je sa 320 na 550 evra. Penzije su povećane i usklađuju se redovno, po tzv. švajcarskoj formuli. BDP sa 33 milijardi, koji je bio 2012. godine, na 52 milijarde ove godine. Imamo snabdevanje gasom iz više pravaca. Izgradnjom Turskog toka postali smo energetski stabilna država.

To što sam sada rekao - nikada nije bilo. Sve to i te kako čini spoljnopolitičku poziciju Srbije boljom, a nova radna mesta, veće plate i više plata u porodici podiže samopouzdanje i samopoštovanje kod naših građana.

Zabrinjavajuće je kada deo opozicije negativno reaguje na svaki evidentan uspeh Srbije danas i pokušava da na svaki način, ne birajući sredstva, ospore dela i rezultate današnje Srbije. A ta sredstva su uglavnom pribegavanje taktici širenja lažnih vesti, i o Srbiji i o najodgovornijim ljudima u Srbiji. Kada nemate politiku, onda pribegavate lažnim aferama, obmanama i opsenama.

Kada je reč o Sporazumu o vojnoj saradnji sa Arapskom Republikom Egipat, ja bih se osvrnuo na neke druge a sigurno lepe stvari, a to je briga za naše heroje današnjice - zdravstvene radnike. U organizaciji Skupštine grada Jagodine i predsednika JS Dragana Markovića Palme put Egipta i Hurgade će krenuti 140 zdravstvenih radnika. Putovanje će biti održano od 23. do 30. oktobra. Sredstva za putovanje su obezbeđena od donatora. Biće to treće putovanje ove godine koje je Dragan Marković Palma organizovao za zdravstvene radnike.

Podsetio bih da je i u aprilu mesecu slična delegacija od 140 zdravstvenih radnika takođe putovala u Egipat, u Hurgadu. U junu je 600 zdravstvenih radnika putovalo u Grčku, u Paraliju, a i hiljadu poljoprivrednih proizvođača u septembru, takođe u Grčku, u Paraliju.

Još jednu lepu vest bih podelio sa građanima Srbije, a to je da će u Jagodini do kraja godine biti otvorene još dve fabrike, jedna kineska i jedna austrijska. Tako se bori za građane Srbije, realizovanim programima i vidljivim delima, a ne lažima, podmetanjima i ličnim bogaćenjem.

Ovako veliki broj stranih investitora posledica je i povoljnog investicionog ambijenta koji je stvorio predsednik Srbije Aleksandar Vučić i to je jedan od mnogih razloga zašto mu je Skupština grada Jagodine prekjuče uručila titulu počasnog građanina Jagodine.

Ovo je takođe prilika da građanima Srbije poručimo da će Srbija nastaviti da izgrađuje svoju spoljnopolitičku poziciju kroz jačanje bilateralne saradnje sa drugim državama, putem ovakvih i sličnih sporazuma i snažnom diplomatijom, ali i ekonomskim jačanjem Srbije i sve većom ekonomskom saradnjom sa svetom, jačanjem životnog standarda građana Srbije i podizanjem nivoa samopoštovanja Srbije.

Poslanička grupa JS će u danu za glasanje podržati predložene zakone. Hvala.

Hvala.

Reč ima Hadži Milorad Stošić.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice u objedinjenoj raspravi nalazi se više međunarodnih sporazuma koji su značajni za naše građane.

Na samom početku istakao bih da će poslanička grupa Partija ujedinjenih penzionera Srbije PUPS - "Tri P" u danu za glasanje podržati ove sporazume sa ovog zasedanja i glasati "za".

Na današnjoj sednici nalazi se nekoliko međunarodnih sporazuma od kojih se po svom neposrednom značaju za naše građane izdvajaju tri sporazuma, zaključena sa Bosnom i Hercegovinom, pre svega, bitna za pogranično stanovništvo jedne i druge države. To su sporazumi vezani za pitanje prelaska državne granice u različitim segmentima, od uspostavljanja zajedničke kontrole, preko određivanja mesta za granične prelaze do pitanja pograničnog saobraćaja. Njima se najpre predviđa da se postepeno uvodi zajednička granična kontrola na svim graničnim prelazima, način postupanja carinskih i inspekcijskih organa i službi, njihove nadležnosti, te prava službenosti organa jedne države ako se zajedničko mesto nalazi na teritoriji druge države i obrnuto.

Drugim sporazumom određeni su granični prelazi koji će se koristiti u pograničnom saobraćaju i njihove kvalifikacije i radno vreme. Tu se radi uglavnom o onim graničnim prelazima koji su kao takvi već bili određeni prethodnim sporazumom dve strane iz 2005. godine, s tim što su sada dodatno prepoznate specifičnosti graničnih prelaza, kao što su rečni granični prelaz Perućica-Višegrad, železnički Mokra Gora-Vardište i još četiri granična prelaza za pogranični saobraćaj, od kojih su dva skelska.

Ova su vrlo važne dopune u postojećoj mreži graničnih prelaza, jer će one s jedne strane omogućiti da se dodano valorizuju turističke vrednosti Drine, grada Višegrada i muzejske železnice uskog koloseka na Mokroj Gori. Ali još je važnije što će se običnim ljudima koji žive neposredno uz granicu omogućiti lakši svakodnevni život, odnosno dolazak do svojih imanja koja se nalaze u drugoj državi. Nažalost, sada u drugoj državi, a ranije iste države i istog naroda.

Na njih se pogotovo odnosi treći sporazum u ovom paketu, onaj o pograničnom saobraćaju u kome su takođe izvršene određene promene tako što je nekoliko povećan broj naseljenih mesta uz granicu čiji će žitelji imati privilegiju da dobiju pogranične propusnice i da tako olakšano prelaze državnu granicu i izvan graničnih prelaza, na tzv. prelaznim mestima koja predstavljaju novu kategoriju i dodatnu mogućnost za lakši i brži prelazak granice ovim kategorijama stanovništva, kao što sam već naglasio, stanovništva i jedne i druge države, pre svega u pograničnom regionu.

U sva tri sporazuma predviđa se i nastavak rada postojećih međudržavnih komisija koje će nadgledati njihovu primenu i rešavati eventualne nesporazume. Imajući u vidu sadržinu ovih sporazuma koji treba da zamene raniji sporazume iz 2005. godine njih svakako treba sa zadovoljstvom podržati. No, jasno je da u odnosima između dve države i dalje ostaje da se u perspektivi rešava pitanje preciznog određivanja i definisanja protezanja granične linije.

Mi smo do sada mogli da se uverimo da je ovo vrlo teška i složena problematika, da postoji više konkretnih tačaka gde su viđena rešenja dve strane o tome kud i kamo ne slažu i gde se granične linije drastično razlikuju, a da se sve to negativno održava pre svega na svakodnevni život ljudi, kao što su nelegalne eksploatacija šljunka i peska na Drini koju niko ne može da sankcioniše, a njome se menja rečni tok podlokavanjem obala i odnošenjem plodnog zemljišta, što u krajnjoj liniji ugrožava i same mostove i prelaze na reci. Rešavanje ovih otvorenih pograničnih pitanja neće biti lako, ali na njima se mora kontinuirano raditi u dogovoru sa drugom stranom.

Takođe bih se zapitao da li je moguće ako se već toliko čeka na međudržavni sporazum on da otpočne makar sa rešavanjem onog što se jednostrano može uraditi sa naše strane. Konkretno, ako već tri decenije imamo praksu da žitelji nekih sela u opštini Priboj ne mogu da dođu do svog opštinskog sedišta bez da ulaze na teritoriju BiH da li se u tom slučaju razmišlja da se istrasiraju i urade novi lokalni putevi koji bi to tih naseljenih mesta išli isključivo našim nespornim teritorijama? Ako se stalno pominje problem da desetak kilometara pruge Beograd – Bar ide teritorijom BiH, da smo mi zbog toga devedesetih imali slučaj u stanici Štrpci i da nam je NATO u vreme agresije 1999. godine na istom mestu razbojnički razrušio i presekao ovu važnu železničku vezu, da li je onda iko u našim železnicama i ministarstvima uopšte razmatrao mogućnost da se izgradi projekat nove pruge koja bi jednostavno zaobišla ovu osetljivu tačku?

Svestan sam da su za ovakve stvari neophodno velika novčana sredstva i građevinski resursi, ali deluje mi da je do sada više novca potrošeno u štetama zbog njihovog ne rešavanja nego što bi se utrošilo da se ove zaobilaznice i premošćavanja izgrade i time makar neka pitanja razgraničenja skinu sa dnevnog reda. Zato, mislim da bi predstavnici Vlade, lokalnih samouprava i javnih preduzeća trebali da zajednički makar otpočnu neku delatnosti na njihovom potencijalnom rešavanju.

Pored Sporazuma sa susednom BiH na dnevnom redu današnje sednice su i dva sporazuma sa Egiptom i Austrijom o saradnji u oblasti odbrane, odnosno zaštite od katastrofa. To su standardni međunarodni sporazumi iz ovih oblasti. Mislim da se tu nema oko čega polemisati, jer je važno da se ovakvi sporazumi sklapaju sa što je više moguće država u svetu.

Mi smo imali priliku da nedavno vidimo veliko interesovanja predstavnika država Pokreta nesvrstanih za proizvode naše namenske industrije, a mi preko saradnje u ovoj oblasti možemo da imamo velike koristi, pogotovo ako se zna da je Egipat jedna od najvećih i najznačajnijih afričkih država.

Sa druge strane, Austrija spada u jednu od najrazvijenijih evropskih zemalja i iako nam nije neposredni sused naše države povezane su Dunavom. Puno naših žitelja odavno živi i radu u noj, pa su time međusobne veze ipak izražene u značajnoj meri. Mogućnosti za međusobno ispomaganje, razmenu informacija i iskustva mogu stoga biti od značaja za obe države.

Poštovani narodni poslanici, imajući u vidu da se radi o kvalitetnim rešavanjima koja treba da unaprede pre svega odnose sa susednom državom BiH u kojoj živi naš narod, ali i da otvore nova polja saradnje sa Egiptom i Austrijom, poslanička grupa PUPS – „Tri P“ će u danu za glasanje dati svoju podršku za njihovo usvajanje.

Poštovani prijatelji, uvaženi građani Srbije, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Josip Broz. Izvolite.

Danas ću govoriti o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju u vojnoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade arapske Republike Egipat koji je potpisan u Kairu 13. jula 2021. godine. Zadovoljstvo mi je da govorim o ovom sporazumu jer ga potpisujemo sa nama prijateljskom zemljom sa kojom je prijateljstvo izgrađeno još u vreme osnivanja Pokreta nesvrstanih.

Osnivači ovog Pokreta bili su tadašnji predsednik SFRJ Josip Broz Tito, tadašnji predsednik Egipta Gamal Abdel Naser i predsednik Indije Džavaharlal Nehru.

Pokret nesvrstanih imao je istorijsku ulogu za očuvanje svetskog mira u uslovima blokovske podele sveta. Tadašnja SFRJ je bila lider nesvrstanih i motor borbe za ravnopravnost, mir i miroljubivu koegzistenciju, za ne mešanje u unutrašnje stvari drugih država. Da je ovaj pokret značajan, govori činjenica da je on i danas posle 60 godina živ i aktivan, to potvrđuje i stanje u međunarodnim odnosima i aktuelnosti onih pitanja koje su i tada 1961. godine bili aktuelni za članice Pokreta nesvrstanih.

Iskoristio bih priliku da čestitam državnom rukovodstvu na brilijantnoj organizaciji Samita nesvrstanih koji je povodom šezdeset godina postojanja pokreta održan 11. i 12. oktobra u Beogradu. Nesvrstani danas okupljaju čak 120 zemalja sveta, uglavnom iz Afrike, Azije i Južne Amerike. Lično sam učestovao u radu samita gde sam pozvan kao narodni poslanik i kao unuk Josipa Broza Tita koji poznaje veliki broj predsednika, premijera i drugih zvaničnika nesvrstanih zemalja.

Želim danas da zahvalim, predsedniku Narodne skupštine, Ivici Dačiću koji je u vreme kada je bio ministar spoljnih poslova obnovio mnoga prijateljstva sa nesvrstanim zemljama, posetio je neke zemlje u kojima niko od naših zvaničnika nije bio 30 godina i obezbedio povlačenje priznanja Kosova upravo od nesvrstanih zemalja. Video sam lično u vreme samita koliko poštovanje predsednik Dačić uživa među nesvrstanima.

Želim da se zahvalim i nesvrstanim zemljama koje nisu priznali jednostrano proglašeno Kosovo, kao i onim zemljama koje su prethodnih pet godina povukle priznanje. Saradnja među nesvrstanim zemljama se odnosila i na vojno-tehničku saradnju. Tadašnja Jugoslavija je bila jedna od najvećih proizvođača vojne opreme, a JNA nažalost posle 2000. godine srpska vojska je uništavana, ali srećom se u poslednjim godinama u našu vojsku, opremu i naoružanje dosta ulaže. Srbija jeste za mir, ali mora imati jaku vojnu silu da bi se u slučaju potrebe branila. Srećom Srbija ponovo postaje važan faktor bezbednosti, stabilnosti u regionu, ali isto tako kao slobodarska zemlja koja se uvek samo branila, ona je čuvar i svetskog mira.

Kada je u pitanju Egipat, podsetio bih da smo u vreme SFRJ imali odličnu saradnju sa ovom zemljom u mnogim oblastima, pa i u oblasti vojne saradnje, tako da i ovaj Memorandum o vojnoj saradnji o kome danas diskutujemo vidim kao svojevrstan nastavak nekadašnje saradnje. Egipat i Srbija su iskreni prijatelji i ovaj memorandum je takođe potvrda tog prijateljstva, ali potvrda čvrste opredeljenosti naših zemalja da doprinesu miru i bezbednosti u svetu, kao što su to činile i u prošlom veku. Kako je načelo nesvrstanosti bilo nemešanje u unutrašnje poslove drugih država, to isto načelo se poštuje i u ovom memorandumu i u saradnji Egipta i Srbije u vojnom sektoru. Ova saradnja je zasnovana i na načelu poštovanja nacionalne bezbednosti svake strane. Memorandumom se planiraju različiti oblici vojne saradnje, pre svega to će biti vojno-tehnička saradnja, vojno-ekonomska, vojno-naučna, zatim saradnja u oblasti obrazovanja i obuci pripadnika vojnih snaga kao i u oblasti vojne medicine.

U svim ovim oblastima imali smo iskustva u ranijem periodu kada su se ovde školovali egipatski lekari i oficiri i kada smo razmenjivali vojnu tehnologiju i obučavali oficire. Zato, dajemo punu podršku ovom Memorandumu, koji stvara pravni osnov da kao nezavisna i demokratska država sarađuju sa nama sa prijateljskom državom Egipat i u vojnom sektoru. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, da su moji dedovi koji su bili Ravnogorci, mogli da dožive danas da govorim posle unuka Josipa Broza, ja mislim da bi bili ponosni na neke promene i ponosni na generacije koje su izjednačili dva antifašistička pokreta.

Meni nije žao što nas za jedan antifašistički pokret napadaju Hrvati, Slovenci, Muslimani, ili Bošnjaci, meni je krivo što nas napadaju neki Srbi, a pre bih rekao zlo Srbi. Mislim da ono posvećenje koje je bilo pre 85 godina treba ponoviti jer na žalost, svih nas, Jugoslavija u 20. veku se može smatrati spomen kosturnicom srpskog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, mostovi spajaju ljude. O BiH i narodima koji žive u BiH mislim sve najbolje. Mislim da su ih drugi posvađali i da su to krvlju platila sva tri naroda u 20. veku, a najčešći račun je ipak, na moju žalost, isporučen Srpskom narodu.

Dame i gospodo narodni poslanici, statistika kaže popis 1931. godine, pet godina pre osvećenja ove Skupštine, jel, tako gospodine Martinoviću, najbolji popis u BiH izvršen na osnovu verske pripadnosti. To je bilo najtačnije. Takav je popis bio. Muslimana u tom trenutku je bilo 30%, od 28 do 30%, ali da uzmemo da je podatak 30% onaj koji je tačan. Srba je bilo 44%. Srba je bilo 44%, odnosno pravoslavaca 44%, što pokazuje da su to bili Srbi, a muslimana je bilo 30%, što pokazuje da su to bili po nacionalnosti muslimani, kako su se kasnije zvali.

Ali, 1991. se stvar okrenula, Srba je bilo 31,8% u BiH, a muslimana je bilo, bošnjaka još nije bilo, muslimana je bilo 43%. Na poslednjem popisu, koji su izvršile sarajevske vlasti, oni su prikazali da muslimana, odnosno bošnjaka ima 50,1%, a Srba 30,8%.

Sada gledajte, u 20. veku, Srba je bilo 1931. godine, Srba je bilo 44%, 2013. godine Srba ima 30,8%, a 1991. godine ih je bilo 31,8%. Muslimana je bilo 30%, a po njihovim podacima, sada ih ima 50,1%. Prosta statistika kaže, da genocid u Bosni je bio, evo, ja ne negiram genocid, ni u Srebrenici, ni u BiH, ali genocid je po meni, izvršen nad Srpskim narodom, još što je gore, nad istinom i moralom.

Ne mogu mostovi spojiti ljude, tako što će spojiti dve obale. Mostovi moraju da spoje ljude osećanjima da je i onoj drugoj strani načinjeno zlo, ako ništa drugo, da tu bude oproštaj, ne moraju da zaborave, ali da to bude nekog oproštaja, da bi se dve strane složile i razumele.

Jedna građevina, jedan most, a Mehmed Paša Sokolović na Drini ćuprija, to lepo prikazuje i brat Makarije, koji oživljava Pećku Patrijaršiju u kojoj je bio sveštenik. On pokazuje da dva brata mogu da žive u slozi i jedan drugog ispomažu. Ali, u poslednje vreme ne znam šta je bilo sa Muslimanima, danas sa bošnjacima. Prirodno je bilo da budu uz Srbe i u 20. veku i 21. To što oni nisu, možda i želja za zapadom, zapadnom Evropom itd, ali sam ja mislio da su oni nama najbliži.

Mostovi neće spojiti ljude ukoliko ljudi ne žele da se spoje sami. Bojim se da ne postoji dobra volja.

Genocid je načinjen u Srebrenici, al opet nad Srbima i nad istinom. Kada je srpska vojska ušla, kažem ušla, ne osvojila, ne zauzela, ne oslobodila, ušla u Srebrenicu, od 2000 Srba, u samoj varoši, zatekla je samo jednu staricu, preklanu.

Postoji, ja mislim da je Ivanišević, jel tako, gospodine Martinoviću, koji je ušao odmah na početku sa srpskom vojskom i preneo stanje koje je tamo zatečeno, nijedan srpska glava u Srebrenici nije zatečena, pa ako se desio genocid, svi uslovi za genocid u Srebrenici, su bili da je on izvršen nad srpskim narodom, zato su što su trupe Nasera Orića, ne selektivno, ne izdvajajući žene i decu, u 106 sela, u opštini Srebrenica i oko opštine Srebrenica, gde su upali u potpunosti zatečeno stanovništvo poubijali, žene , decu, starce, a i vojne obveznike koje su zarobile.

Prema tome, ja ne negiram genocid, ja tvrdim da ga je bilo, al nad istinom i nad srpskim narodom, u Srebrenici, u BiH, a boga mi i na teritoriji cele Jugoslavije koja je po meni tako postala u 20. veku spomen kosturnica srpskog naroda.

Ja ću probati na sopstvenom primeru i ja muslimanima i bošnjacima, ne podmećem nogu, ja im prvo pružam ruku, ali ni oni ne treba da podmeću nogu.

Za mostove treba da se spoje ruke ljudi, a ne samo dve obale. Ja ću na svom primeru, izdvojiti, s obzirom da je polovina očeve familije, posle preseljenja 1957. godine, u Srem, a to nije bila kolonizacija, već je to bila ekonomska migracija.

Ovo je selo mog oca i moje majke, nalazi se na tromeđi Goražda, Pala, opština Goražde, Pale i Foča, pripada opštini Goražde. Ovo je 1991. godina, selo se zove Bogovići, po tome što su posle jedne seobe moji preci rešili, pošto je bilo dobre vode, šume, i pašnjaka, a bavili se stočarstvom, po tome što su mislili da je to samo Bog stvorio tako, oni su selo nazvali Bogovići.

Više vekova je opstalo, ovo je 1991. godina i bilo je 18 kuća i 9 stanovnika, uglavnom staraca. Godine 1992. nije bilo ni staraca, ni kuća, nije bilo rodbine moga oca, nije bilo rodbine moje majke.

Godine 1992. je oslobođenje Goražda, i evo, ovo su spaljene i razrušene kuće. Ovo su nazvali oslobođenjem.

Ni jedan Rističević u BiH, a bilo je stotinak, u Sarajevu, Goraždu i okolnim selima, ni jedan više ne živi, niti je živeo posle Dejtona u kući u kojoj je živeo 1991. godine, a mnogi su ostali i bez glave. Poginuo mi je stric, poginuo mi je ujak, od drugog ujaka sin, poginulo je devet rođaka moje majke, poginuo je njen najmlađi brat. Ovo su groblja u selu Bogovići. To su groblja koja su devastirana. Ovo je spomenik u Kukavicama, to je na putu između Ustiprače i Rogatice.

Ovde su rođaci moje majke, po dogovoru posle odustajanja od Goražda, trebali da se izvuku prema Rogatici na srpskoj teritoriji. Bio je 27. avgust 1992. godine. Ovo su sve bili naši prijatelji, komšije, ovo je bila rodbina. Rodbina i moja majka. Ovde je 26 nastradalih, postoji spomenik, koji ne samo da su ubijeni, sačekani, iako je dogovoreno da se civili izvuku, ovde su godišta 12, 14, itd. ne trebam da objašnjavam da među ovima ima 12 žena srednjih i starijih godina, ne treba da objašnjavam da one nisu bile za pušku. Iz zasede su pobijeni, 80 je ranjeno, a zločin je pripisan kao zločin ne nad Srbima, već zločin Srba nad muslimanima. To je prikazano na „CNN“, kao što je i selo mog oca prikazano u prilogu strane televizije kao muslimansko koje su, gle čuda, spalili Rističevići, samo što ih u tom trenutku u tom selu više nije bilo. Jedan je ranjen zamakao, a ostali su likvidirani.

Dame i gospodo, na Svetog Nikolu u Jošanici, iza linija razdvajanja, ubijeno je 56 Srba, a među njima koliko znam i dece starosti do 12 godina, na slavu Svetog Nikolu. Likvidirani su od strane svojih bivših komšija i mi takvim komšijama ne zaboravljamo, pamtimo, ali praštamo i pružamo ruku, ali lažima najnovijim, kao što su bile ove, o genocidu u Srebrenici nad muslimanima i bošnjacima, tim lažima i dodavanjem broja žrtava, a ja taj zločin tamo, veliki zločin osuđujem i onaj koji su počinili moji Srbi, toliko snage imam, bez obzira što je zločin izvršen u inat, majčinom familijom, očevom familijom i bliskim rođacima.

Mi Srbi smo spremni da pružimo ruku, ali ne možemo da pružimo ruku ako oni podmetnu nogu. Možemo da gradimo mostove, možemo da želimo da se spojimo sa njima, možemo da želimo razumevanje tog naroda sa našim narodom, ali niko ne treba da se stidi ni u Srbiji, ni van Srbije, zato što nije Srbin. Niko ne treba da se stidi zato što nije Srbin, ali niko nikada više neće, posle stranke bivšeg režima, tražiti od Srba da se stide zato što su Srbi.

Srbi nemaju ni jedan razlog da se stide zato što su Srbi, ali i ne tražimo od onih drugih da se stide zato što to nisu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik, Milija Miletić.
Izvolite.